Dostupni linkovi

logo-print

Glava nam je puna krvi


Glava nam je puna krvi i u metaforičkom i u drugom smislu, a to se događa kada su stvari postavljene naopačke, upozorava izvršni direktor Građanskih inicijativa Miljenko Dereta. Javnost, naime, po njegovom sudu, nema mogućnost da sagleda realnost zato što se ona prikriva na svim nivoima, pa i u medijima.

“Vi sad imate neverovano društvo u kome neko ko se zalaže za zaštitu ljudskih prava je predmet napada, a oni koji ugrožavaju ljudska prava, koji ne poštuju ljudska prava, su oni koji osuđuju imaju punu podrušku medijsku. Dakle, sve je postavljeno naglavačke.”

Čak i mediji koji se usuđuju da govore o ratnim zločinima ne usuđuju se da govore o zločinu kao takvom, već otvaraju neke diskusije koje se ni u ime demokratije ne mogu otvarati, primećuje Biljana Kovačević-Vučo iz Komiteta za ljudska prava.

“Kada se mediji opredeljuju za i protiv samog čina kao takvog, čega smo veoma često svedoci, i kada pokušavaju da pronađu opravadanje zbog čega je izvršen zločin u Srebrenici, e onda to nije oblik demokratskog i legitimnog ponašanja i u tu apsolutno, u takoj stvari kada se zađe u mračnu sferu pravdanja zločina, tu prestaje demokratija. Tad se zalazi već u jednu oblast krivično pravnog ponašanja. Ono što ja hoću da kažem to je da mediji veoma često i danas, nesvesno otvarajući raspravu o pitanjima o kojima može da raspravlja samo sud o konkretnom zločinu, staje na stranu onih koji pravdaju zločin.”

Mediji zapravo pristaju na to da su ratni zločini moneta za trgovinu, kaže Miljenko Dereta:

“Mi ne govorimo o genocidu u Srebrenici, jer će to da nas košta. Znači, ako se mi dogovorimo o nekoj pristojnoj ceni sa Bosnom i Hercegovinom, možda mi priznamo genocid. Ali prvo moramo da se dogovorimo o ceni. Godinama nismo znali gde se nalaze naši okrivljeni za zločine koje je tražio Haški tribunal, dok se nismo dogovorili o ceni. Onog trenutak kada smo se i sa njima i sa Hagom dogovorili o ceni, oni su odjednom izmilili kao kroz jedna ista vrata, iz iste rupe su svi izašli, da bismo pre dva dana saznali da se 2002. druge tačno znalo gde se nalazi general Mladić, što smo svi mi neprijatelji znali i kada smo o tome govorili i kada je Karla del Ponte o tome govorila onda i ondašnja vlada, moram da kažem nažalost, nije imala dovoljno snage da nešto uradi tim povodom. Dakle, naša vlast je priznala pre dva dana da je lagala ceo svet. I tu, dakle, se nalazimo pred tim izazvom vrednosti i odgovornosti medija za promovisanje određenog sistema vrednosti posebno u vreme tranzicije. Nezamislivo je u bilo kojoj civilizovanoj zemlji da mediji zagovaraju zločin, da mediji prelaze preko laži zvaničnika bez komentara.”

Srbija je preplavljena talasom relativizacije. Pavel Domonji iz Helsinškog odbora za ljudska prava i na primeru prikazivanju filma o masakru nad grupom Bošnjaka iz Srebrenice tvrdi da još uvek nismo iz faze poricanja stigli u fazu priznanja.

“Mislim da smo ponekad vrlo često skloni, ono kao, da laskamo narodu. Pazite, koliko sam ja uspeo da saznam bilo je negde oko 20 tih kaseta. Ceo Šid je video te kasete, policija je te kasete sasvim sigurno imala.”

Konačno, simptomatičan je odnos medija prema odlasku optuženika u Hag, kao da odlaze da se žrtvuju za nas, primećuje Biljana Kovačević-Vučo:

“I zapravo oni idu da podnesu i tu žrtvu za spas Srbije. I kada se postavi takav okvir, mediji ne mogu da izađu mnogo iz toga, ne mogu oni da izađu iz te jedne situacije u kojima dobrovoljci odlaze u Haga da spasu Srbiju.”
XS
SM
MD
LG