Balkan, viđen kroz prizmu sveta, u prošloj deceniji bio je područje ratova i kriza. Ratovi su okončani, i tu manje-više završavaju dobre vesti, jer kraj ratova nije doneo snažan ekonomski oporavak nego tek zabašureni relativni optimizam tu i tamo. Neizvesna je budućnost regije u kojoj navodna „otvorena pitanja“ Kosova i Crne Gore sprečavaju normalizaciju života u Srbiji – najvećoj zemlji regiona, i time zasenjuju čitavo područje u koje je u periodu od 1995. do 2002. godine uloženo po glavi stanovnika 25 puta više novca nego u Afganistan i u koje je poslato 50 puta više stranih vojnika nego u tu azijsku zemlji.
Britanski „Ekonomist“, koji ovo objavljuje u najnovijem, jučerašnjem broju, u tekstu pod nazivom „Metež na Balkanu“, već u podnaslovu postavlja pitanje: „Da li bi pristup Evropskoj uniji mogao izmamiti napredak?“.
Ovaj uticajni britanski nedeljnik zaključuje da je u regiji jedino Hrvatska, koja je, navodi „Ekonomist“, „svoje ratove i etnička čišćenja završila još 1995. godine“, na putu da postane članica možda 2010. Njeno relativno bogatstvo u poređenju sa susedima i činjenica da je jadranska obala omiljena turistička destinacija miliona Evropljanina, idu joj u prilog. Jedini način za dobijanje naklonosti Beograda u varijanti nezavisnog Kosova je davanje Srbiji bržeg pristupa Evropskoj uniji. Naravno, sve to važi samo ako Hrvatska reši problem Ante Gotovine i ako, zaključuje „Ekonomist“, Evropska unija do tada ne bude već stavila ključ u bravu.
Proces evropskih integracija zemalja regije u situaciji potpuno neizvesne budućnosti same Evropske unije, naša je tema sedmice u kojoj govore:
Gordana Đurović, ministar evropskih integracija i ekonomskih odnosa sa inostranstvom u Vladi Crne Gore
Milica Delević-Đilas, koordinator Nacionalne strategije Srbije za pristupanje Evropskoj uniji
Emir Hadžihadunić, iz Direkcije za evropske integracije Bosne i Hercegovine
Enver Hodžaj (Hoxhaj), profesor Fakulteta političkih nauka u Prištini
Nenad Ivanković, donedavni čelnik hrvatske stranke Samostalnost i napredak, i u državama regije jedan od najpoznatijih protivnika članstva svoje države u Evropskoj uniji
Katinka Baric (Barysch), analitičar u Centru za evropske reforme u Londonu
Marta Dasu, direktorica Instituta ASPEN
* * * * *
RSE: Gordana Đurović i Emir Hadžihadunić kažu Radiju Slobodna Evropa da smatraju da kriza u Evropskoj uniji nije dovela u pitanje same njene temelje. Oboje podsećaju da su i ranije postojali problemi u samoj Evropskoj uniji koji su ipak bili rešeni:
ĐUROVIĆ: Potvrđeno je još jednom da je evropska ideja i stvaranje zajedničke evropske kuće produkt dijaloga koji traje već više od pet decenija. Nije sve uvijek išlo glatko i nisu svi rokovi uvijek bili ispoštovani, tako da i ovo francusko „ne“ u okviru usvajanja Evropskog ustava, doživljavamo samo kao jedan zastoj u dinamičnosti u procesu integracija, a ne kao dovođenje u pitanje cijelog procesa. Znači kada govorimo o uticaju jednog francuskog „ne“ na jednu malu balkansku zemlju kao što je Crna Gora u svoj svojoj složenosti u kakvoj je trenutno, govorimo o tome da su dvije poruke za nas konkretno najvažnije. Jedna je da i mali i veliki u procesu integracija žele sačuvati svoj identitet i određene epitete državnosti. Znači, apsolutno ekonomske integracije, političke malo sporije. Ako se vratimo samo u prethodnu deceniju, možemo se podsjetiti da su recimo i 1992. godine bili problemi kad se usvajao Mastrihtski sporazum. Slično je bilo i sa Sporazumom iz Nice. U jednom slučaju Danska, u drugom slučaju Irska, odbile su sporazume, pa je na kraju ipak došlo do usaglašavanja stavova i ti sporazumi su stupili na snagu. Tako je bilo i s usvajanjem eura. Evropa je, znači, proizvod kompromisa, dijaloga i dogovora i uvijek podsjećanja na zajedničke interese, zašto mi to radimo i kakva je vizija Evrope kao velike i zajedničke porodice za sve evropske države.
HADŽIHADUNIĆ: Nesumnjivo je da sve države Zapadnog Balkana, njih pet – Hrvatska, Srbija i Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija i Makedonija, imaju obećanu evropsku perspektivu, koja datira nakon samita u Solunu 2003. godine, kada je 15 država članica EU, zajedno sa ovima koje su se trebale pridružiti godinu dana kasnije, donijelo jednu takvu odluku i nedvosmisleno potvrdile evropsku perspektivu ovim zemljama. Takav odnos Evropske unije još uvijek nije promijenjen. Stoga ja ne smatram da će bilo koja od ovih zemalja imati nekih problema na svom putu pristupanja u evropske integracije. Sve ono loše što se dešava u Evropskoj uniji, može se odraziti na pogoršanje situacije na Zapadnom Balkanu. Ja se zaista iskreno nadam da se to neće desiti. Znam da je EU i ranije imala slične izazove i svaki put ih je prevazilazila. Mada, naravno, ukoliko se nešto loše desi s Evropskom unijom, region Zapadnog Balkana ne može, a da ne osjeti te posljedice. Svi signali i poruke koji dolaze iz Brisela, iz Evropske komisije, iz država članica Evropske unije, idu u prilog tome da Bosna i Hercegovina treba da intenzivira svoje reforme kako bi uhvatila korak sa drugim zemljama u regionu i kako bi prije svega dobila preporuku za početak pregovora i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zaista su sve poruke izražene na taj način. Nemamo apsolutno nikakvih poruka koje govore o nekom usporavanju procesa evropskih integracija Bosne i Hercegovine. Čisto sumnjam da sva ova dešavanja u EU mogu na bilo kakav način otežati ili usporiti proces evropskih integracija Bosne i Hercegovine. Prije svega zbog toga što je BiH još na samom početku evropskih integracija. Čekaju je pregovori i ulazak u fazu ugovornih odnosa sa Evropskom unijom.
ĐUROVIĆ: Stepen razlike u razvijenosti, sa velikim proširenjem 2004. godine, doveo je do fenomena koji se zove „zamor od proširenja“, koji je nešto što zahtjeva da se proces ublaži. Tako da se kriterijumi približavanja svakako moraju pooštriti i to ćemo već mi u našem regionu osjetiti, ali s aspekta najboljeg interesa svih nas. Nije problem samo forme, da li ste vi unutar jedinstvenog tržišta ili imate preferencijale pa ste još u procesu pristupanja. Akcent je na tome da se vi stvarno iznutra promijenite tako da budete konkurentni i da možete da izdržite, ne samo mogućnost korištenja prednosti velikog tržišta, nego i da snosite troškove koji iz takvog jednog velikog tržišta proizlaze ili iz konkurencije.
RSE: Ono što je na putu evropskih integracija svakako jedan od najznačajnijih zadataka država regije, to je usklađivanje zakonodavstava i uvođenje onoga što se naziva evropskim standardima. Hoće li taj proces biti usporen ili čak zaustavljen ako ne bude pritiska EU?
DELEVIĆ-ĐILAS: Mislim da je tu već napravljen jedan mehanizam koji nas u velikoj meri obavezuje da usklađujemo zakonodavstvo. Ono što će ići možda teže, to je regulisanje nekih političkih pitanja. Do sada, kada je u pitanju evropska integracija Srbije i Crne Gore, dominirala su politička pitanja i svima je izgledalo da je evropska integracija rešavanje Haga, državne zajednice, Kosova… A ustvari proces evropske integracije je usvajanje tehničkih standarda i njihova primena.
RSE: Bili ste na čelu projekta u kome je učestvovalo nekoliko desetina, ako ne i stotinu, naučnika, profesora univerziteta, dakle vrlo relevantnih ličnosti. Šta je njihov, i Vaš kao ličnosti koja je na čelu tog projekta, stav, ocena, koja se, pretpostavljam, razlikuje od ovih licitacija političara? Koji je neki realan termin ulaska Srbije ili Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju?
DELEVIĆ-ĐILAS: Strategija mnogo ne operiše sa datumima. Naš neki interni dogovor je bio da razmišljamo o mogućnosti 2012. godine. Naravno, svima je bilo jasno da je to previše optimističan datum, ali i od zemalja iz regiona smo dobili preporuku da idemo na jedan možda optimističniji datum i da jasno kažemo da je to rok za postizanje unutrašnje spremnosti. Datume je uvek nezgodno reći, zato što se možete jako prevariti. Ali ono što smo mi nekako interno računali, to je neka 2012. godina, možda je realnija 2015. godina. Potpuno svesno da je to previše optimističan datum. Ali imate ono što se naziva „srpskim hronološkim optimizmom“ - krenete u deset do pet da bi ste stigli u pet i onda, gle čuda, dođete u pet i petnaest. Tako da je bolje da računamo sa 2012. godinom, pa da budemo spremni malo kasnije.
RSE: Sarađuju li Srbija i Hrvatska u procesu evropskih integracija?
DELEVIĆ-ĐILAS: Sarađuju jako puno. I kako kaže tadašnji hrvatski ambasador u Beogradu: „Pridruživanje Evropskoj uniji je škola u kojoj je dozvoljeno prepisivati“. Tako da ima neke koristi od toga što se nalazite pri kraju kolone, pa možete da pogledate kako su druge zemlje napredovale kroz proces stabilizacije i pridruživanja. Sarađujemo kako u smislu obuke, tako u smislu saveta. Bili su uključeni na prvom okruglom stolu i neki od kolega iz Hrvatske, pa su nam baš za to pitanje unutrašnjeg roka, postizanje spremnosti za članstvo u EU, savetovali da stavimo neki rok, ma koliko taj rok u ovom trenutku izgleda previše optimističan. Dolaze stručnjaci u oblasti administracije. Znači postoji vrlo živahna saradnja. Čak naš ambasador u Zagrebu kaže (u tom trenutku je još uvek postojalo Ministarstvo za evropske integracije, sada je to Ministarstvo vanjskih poslova): „Uvek volim da idem u Ministarstvo evropskih integracija jer tamo nema pitanja u vezi sa prošlošću, samo sa budućnošću, a ta bi trebalo da nam bude zajednička“.
RSE: Šta je sa političkim delom priče? Nerešeno je pitanje Kosova i nejasna je budućnost Srbije i Crne Gore. Da li deo evropskih integracija, vezan za ekonomiju i zakonodavstvo, može biti rešavan i rešen bez rešavanja političkih pitanja?
DELEVIĆ-ĐILAS: Ta pitanja, pogotovo kad je reč o Kosovu, ostaju na nivou političkih pitanja. Zato što se Srbija, Crna Gora i Kosovo faktički kreću prema Evropskoj uniji na tri koloseka, otkako je EU Srbiji i Crnoj Gori odobrila dvostruki kolosek. Znači Srbija i Crna Gora međusobno imaju dvostruki kolosek koji se tiče ekonomskih pitanja, odnosno mogućnosti da Srbija i Crna Gora odvojeno pregovaraju o ekonomiji, koja je i najznačajniji deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a Kosovo od proleća 2003. godine ima treking mehanizam koji predstavlja poseban dijalog sa Evropskom komisijom. Što znači da je Evropska komisija suštinski priznala ko je nadležan za sprovođenje reformi na ovim teritorijama. E sada, kada budemo ušli u rešavanje budućeg statusa Kosova, ili kada budemo ušli u rešavanje statusa državne zajednice, način na koji se ta pitanja budu rešavala svakako će predstavljati neke uslove u procesu stabilizacije i pridruživanja, znači bez prejudiciranja bilo kakvog rešenja. Kada se jednog dana rešenje bude našlo, verujem da će to rešenje postati preduslov za dalji napredak na putu ka EU, kako za nas, tako i za Kosovo.
RSE: Na Kosovu su sa priličnom zabrinutošću primljene vesti o krizi u Evropskoj uniji, odnosno o neuspelim referendumima u Francuskoj i u Holandiji, kaže naš sagovornik, profesor Enver Hodžaj:
HODŽAJ: Ta uznemirenja su ozbiljna, pošto je, izgleda, spoljna politika Evropske unije počela da se pretvara u unutrašnju politiku i da EU nema onu koheziju koju je imala ranije.
RSE: Profesor Hodžaj ističe da će to uticati na dinamiku aktivnosti Evropske unije na proširenju i prijemu novih država u Uniju:
HODŽAJ: Mislim da će to uticati na dinamiku jer EU neće imati dinamiku koju je imala do sada. Možda je kriza pre svega psihološke prirode, ali upravo zbog nedostatka fokusiranja na spoljnu politiku, uticaće direktnije na Kosovo.
RSE: Profesor Hodžaj ističe i kako je, prema njegovom mišljenju, to što se dogodilo u Francuskoj i Holandiji, pre svega u Francuskoj, ustvari pokušaj da se negativnim odnosom prema Ustavu EU izvrši na neki način i promena vladajuće garniture. Profesor Hodžaj takođe smatra da je ovo i odgovor na veliki birokratski aparat Evropske unije koji o mnogim stvarima od vitalnog značaja odlučuje bez konsultacija sa građanima zemalja EU.
RSE: Emir Hadžikadunić i Gordana Đurović smatraju da EU za sada nema alternativu na Zapadnom Balkanu:
ĐUROVIĆ: Što se tiče alternativa za Zapadni Balkan, sve zemlje pojedinačno su definisale pridruživanje Evropske unije kao svoj strateški prioritet u okviru euroatlantskih integracija. Pošto se ova površinska previranja dešavaju u Evropskoj uniji faktički od 1. juna, sistem se ne pomjera i ne djeluje tako brzo. Svakako da u ovom momentu nijedna zemlja pojedinačno, niti ijedan predstavnik oficijalne vlasti nijedne zemlje u okviru zemalja Zapadnog Balkana neće reći da je došlo do promjena strateških pravaca razvoja. Znači, EU ostaje naša perspektiva i alternative procesu evropskih integracija u ovom momentu nema.
HADŽIKADUNIĆ: Evropska unija, koja je nastala još u pedesetim godinama, i samo ujedinjene Evrope, taj proces je jako kompatibilan sa današnjim procesima u Bosni i Hercegovini. I ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u regionu Istočne Evrope, odnosno Zapadnog Balkana i veoma je važno da se taj proces nastavi. I mi uopće ne sumnjamo da će on biti nastavljen.
ĐUROVIĆ: Kad govorimo o Zapadnom Balkanu, ako isključimo Rumuniju i Bugarsku koje će ipak u nekom kratkom roku biti u Evropskoj uniji, dolazimo do jednog određenog, definisanog i geografski zaokruženog balkanskog prostora, gdje postoji nekoliko država koje preferiraju da naprave sisteme koji liče na evropski ekonomski i ukupni sistem. U tom kontekstu nam je stalo da se obaraju granice i da se smanjuju transakcioni troškovi, kako bi nesmetano išli roba, kapital, ljudi i usluge. To je naš zajednički ekonomski interes. I to je dugoročni proces ekonomskih integracija koji će u ovom regionu trajati još najmanje deset godina, pa naviše. Međutim, ono što je svima pojedinačno na tom putu baština naše ekonomske i ukupne prošlosti, to je da želimo da sačuvamo svoje ime na tom putu, što znači – evropska integracija da, ali u ovom momentu evropska integracija kao zahtjev za promjenama iznutra. Znači, radimo nešto dobrovoljno, zato što smatramo da je to dobro prvenstveno za građane i za Crnu Goru kao ekonomiju. I ako se to poklapa sa putem evropskih integracija, to je samo potvrda da smo izabrali pravi put. A članstvo u Evropskoj uniji, jednom, to je samo formalna potvrda našeg dobro izabranog puta.
RSE: Nakon evrointegrista, jedan evroskeptik. Nenad Ivanković:
IVANKOVIĆ: Hrvatska, kao i svaka druga država, mora se pragmatično postaviti prema Evropskoj uniji. U Hrvatskoj je stvorena jedna psihologija u političkom etablišmentu da je Evropska unija neko „kraljevstvo božje“, gdje samo teku med i mlijeko, dakle cijeli taj problem je ideologiziran. Svi problemi koji pritišću zemlju, od korupcije, kriminala do gospodarstva koje nije kakvo bi trebalo biti, vizije razvoja i da sad ne ulazim u sve te detalje, sve se to na neki način kašira tom idejom – kad uđemo u Evropu, problemi će se riješiti. To je postao jedan alibi za političku elitu. Umjesto da se o tome otvori jedna ozbiljna rasprava u hrvatskoj javnosti, u svim segmentima, od onih intelektualnih, akademija znanosti i umjetnosti, pa do novina, dakle najpragmatičnija rasprava o koristima i štetama ulaska u Evropsku uniju. To više što ima razloga da se vjeruje da sve države jednako ne prolaze u Evropskoj uniji, da neke imaju posebne resurse. Hrvatska ih svakako ima sa svojom obalom i sa zalihama pitke vode i niza drugih okolnosti. Prema tome, tu je srž problema. Drugi problem je u tome što se kod nas prezentirala Evropska unija kao prostor blagostanja i sigurnosti, a ona odavno to više nije. I ovi novi procesi u Evropskoj uniji, ne samo ovo dvostruko „ne“ evropskom ustavu, nego i ova kriza koja je sad nastala zbog nemogućnosti da se donese proračun za 2007-2013. godinu, duboko su potresli EU. Znate da manje-više sve evropske novine pišu o najdubljoj krizi koja je ikada pogodila Evropsku uniju. Što samo kazuje da postoji jedna nasušna potreba da se odredi tempo, da se u jednoj raspravi vidi što su koristi, da se vidi što su štete, da se vidi da li Hrvatska treba ići u punu integraciju ili je dovoljan samo jedan stupanj integracije. Znate da u EU postoje različiti stupnjevi integracije. Neke su države pristupile euru, neke nisu, neke koje nisu članice EU su u Šengenskom sporazumu, recimo Island i Norveška. Dakle, postoje različiti stupnjevi integracije. Ova kriza u Evropskoj uniji duboko pokazuje jedan rascjep upravo u shvaćanju EU što se tiče integracije. Da li proširenje, da li neproširenje, da li Evropska unija kao jedno konkurentno, slobodno tržište ili Evropska unija kao jedan ambiciozan politički projekt. Tu postoji niz dilema. Jedino u Hrvatskoj nema dileme, jedino je u Hrvatskoj sve jasno – Evropska unija je med i mlijeko. Mislim da je to ovako jedan kriptokomunistički pogled na stvar koji neće, sasvim sigurno, donijeti nikakve koristi nikome.
RSE: Kako tumačite to da prema istraživanjima javnog mnenja u Hrvatskoj, postoji poprilično veliki broj evroskeptika, odnosno ljudi koji nisu baš tako užareno za Evropsku uniju, ali na političkoj sceni ste praktično jedino Vi poznat od nekih relevantnijih političara koji govori to što govori?
IVANKOVIĆ: Ima nekoliko procesa koji su kontradiktorni u Hrvatskoj. Većina hrvatskih građana je protiv ulaska u Evropsku uniju, a onda kad dođu izbori, glasaju za one stranke koje se zalažu za ulazak u EU. To po mom mišljenju govori o tome da taj problem još nije toliko osviješten i da taj problem još nije toliko dramatičan. Ljudi još nisu osjetili na svom vlastitom džepu što znači ulazak u Evropsku uniju, pripreme za Evropsku uniju i sve ono što Evropska unija i pozitivno i negativno može donijeti. Tako da je to tek nešto što će biti na neki način fokusirano u bližoj budućnosti. Drugi problem je što je cijela politička elita za Evropsku uniju, po mom mišljenju, iz dva razloga. Prvi je što devedeset posto te političke elite pojma nema što je Evropska unija. Imaju jedan provincijalni pogled iz vlastitog dvorišta. Znam neke ključne političare u Hrvatskoj koji su bili premijeri kad sam ja bio dopisnik u Bonu, nisu znali iz garaže izaći. Ja to govorim figurativno. Dakle, ljudi koji ne poznaju ni dobre, ni loše strane Evropske unije, ali su naprosto preuzeli tu ideologiju. I s druge strane što mislim da pored tog pritiska na Hrvatsku da mora biti članica NATO-a, da mora biti članica Evropske unije, u hrvatskoj politici nema alternative – što ako to ne, nema ni političke hrabrosti za to i svi političari guraju Hrvatsku ekspresno i nepromišljeno u EU. Moram reći da ne postoji nijedna studija što bi Evropska unija značila recimo za hrvatsko gospodarstvo, što bi značila za određene socijalne slojeve ljudi i tako dalje. Tako da mislim da sve to jedno s drugim dovodi do toga da je u Hrvatskoj zapravo na djelu politička elita koja nije dorasla povijesnoj zadaći. To je jedini odgovor.
RSE: Hrvatski političari tvrde – govorimo o Hrvatskoj kao o državi koja prednjači u odnosu na ostale zemlje regije – da je taj put ka EU služio zapravo da bi se dostigli neki standardi, u zakonodavstvu i mnogim drugim oblastima. Što je onda alternativa u slučaju da nema tog puta ka Evropskoj uniji?
IVANKOVIĆ: Ja mislim da to sve, prvo, nije točno i da je to također nešto što je jedna floskula. U Hrvatskoj se govori da nam treba pritisak iz Evropske unije da bismo postali pošteni, da bismo imali pravnu državu. Mislim da nigdje u svijetu nitko nije proizveo pravnu državu pritiskom izvana, niti je to moguće. Ako imate političare koji nemaju niti dovoljno političke volje, niti energije da to sami učine bez tog pritiska, onda ne možete takvim političarima vjerovati da će vam oni osigurati kroz pregovore jednu dobru poziciju za zemlju, jer je onda riječ o korumpiranim političarima. Tako da ja mislim da cijela ta priča da se u Hrvatskoj ili u bilo kojoj zemlji ništa ne može pomaknuti s mjesta ako ne bude taj pritisak, nije točna. S druge strane EU stvarno nije niti Karitas, niti jedno udruženje pravnih stručnjaka koje brine samo o tome da u jednoj zemlji ne bude korupcije i da u jednoj zemlji funkcionira pravna država. Evropska unija je interesna grupacija u kojoj postoje različiti interesi i koja sasvim sigurno ne prima druge države u svoje članstvo zato da bi u tim drugim državama tekao med i mlijeko, nego iz svojih određenih interesa. Vidite da se danas vodi jedna velika diskusija oko toga da li su bile koristi ili štete od primanja ovih deset novih članica koje su primljene. Prema tome, mislim da to naprosto ne funkcionira, kao što ne funkcionira niti tvrdnja da postoji samo – ili Evropska unija ili izolacija. Postoje različiti oblici te integracije. Hrvatska se može integrirati gospodarski, ne mora politički. Hrvatska može imati recimo neko privilegirano partnerstvo. Drugo, Hrvatska čak, teoretski, u jednoj perspektivi može postati i članica EU. Ali nije svejedno da li vi to postanete sa jakim gospodarstvom, sa smišljenom privredom i vizijom razvoja i svega skupa, ili to postajete u situaciji kad vam sve ide na rasprodaju, kad su niske plaće, kad ljudi prodaju sve što se prodati može. Hrvatska je atraktivna zemlja. Hrvati ne kupuju u Škotskoj, već Škoti u Hrvatskoj. Hrvati ne kupuju i Irskoj, već Irci u Hrvatskoj. Mislim da su prošle godine kupili oko 600-700 nekretnina. Dakle, sve su to problemi o kojima treba voditi računa.
RSE: Šta je alternativa? Govorite da su stranci pokupovali silne nekretnine po hrvatskoj obali, Telekom, veliki trgovinski lanci su preplavili ne samo Hrvatsku nego i sve države regije. Znam da pratite, i kao novinar i kao političar, i situaciju u Bosni i Hercegovini i Srbiji i Crnoj Gori. Kakva je Vaša vizija, kao jednog evroskeptika? Kako Vi vidite nakon svih ovih događaja ono što bi se recimo u nekoj bliskoj budućnosti moglo događati u ovim državama regije?
IVANKOVIĆ: Vrlo je teško govoriti u ime svih tih država. Svaka država i građani tih država bi na neki način morali znati što je za njih najbolje. Mislim da ono što bi trebalo biti ključno, to je ono na čemu ja stalno inzistiram, da se pokrene sveobuhvatna rasprava i da se u toj raspravi iskristalizira koji je put najbolji. Ja osobno smatram da bi se Hrvatska trebala u sljedećih deset godina apsolutno posvetiti rješavanju svojih unutarnjih problema i integraciju, dakle učlanjenje u Evropsku uniju staviti u drugi plan. I da bi to bilo zdravo i korisno, iz mentalnih, psiholoških, političkih i svih drugih razloga, da ne živi pod jednim ovakvim pritiskom, pod diktatom, pod teretom rasprodaje, pod teretom iluzija da će sve biti riješeno. Dakle, alternativa je u tome da se korupcija pokuša razriješiti unutarnjim mehanizmima, a to znači izborom one vlasti koja nije korumpirana. Mi danas imamo na djelu korumpiranu vlast u Hrvatskoj jer se stalno mijenjaju isti korumpirani političari i to svi znaju. Stvar je u tome da ljudi na neki način to prepoznaju. Ako to nisu u stanju, onda ćemo proći kao što smo već u povijesti prolazili. Tu nema neke velike alternative u smislu obećanja novog meda i mlijeka. Vjerujem da Hrvatska, obzirom na svoje resurse, potencijale, veličinu zemlje, broj stanovnika, da sad ne ulazim u sve to što to znači, ima mogućnost da se bolje razvija ako sama time upravlja. Ja ću vam reći jedan primjer. Sad se govori – pa nismo mi Norveška, Norveška ima BDP 40 tisuća eura po glavi stanovnika, Hrvatska ima BDP oko sedam ili osam tisuća eura po glavi stanovnika. Ali ljudi zaboravljaju da je prije dvadeset godina, kad je odlučila da ne ulazi u Evropsku uniju, Norveška imala upola manji BDP i da ga je povećala upravo zato jer je sama odlučivala o svojim resursima i o svom razvoju. Naprosto postoji mogućnost da postigneš bolji standard, da više profitiraš ako u nekom periodu sam time upravljaš. Ja osobno držim da je to za Hrvatsku upravo u ovom trenutku alternativa. Dakle, nikakva izolacija. O izolaciji je uopće glupo govoriti. Jedna država kao što je Hrvatska, na takvom prostoru, koja na neki način okružuje Bosnu i Hercegovinu u kojoj još nije riješen niz tih problema, ne može biti u izolaciji, pogotovo ne u izolaciji nekog dramatičnog tipa. Ona ni danas nije u izolaciji a nije članica Evropske unije. Prema tome, usporiti taj proces, posvetiti se domaćim problemima, izabrati vlast koja će imati nekakvu viziju, koja će imati spremnost da se obračuna s korupcijom, da stvori pravnu državu i kad postignemo jedan adekvatni razvoj, onda možemo eventualno razmišljati da li nam je za budućnost korisno da se integriramo, do koje granice i na koji način.
RSE: Dodatni problem u evropskim integracijama država zapadnog Balkana je činjenica da predsedanje Unijom 1. jula 2005. godine preuzima Velika Britanija, čiji premijer ne krije da njegova vizija Evrope podrazumijeva naglasak na ekonomskim vezama, a ne političkim.
Katinka Baric, analitičar u Centru za evropske reforme u Londonu, kaže da ne smatra da će Britanija tokom svog semestra na funkciji predsedavajućeg kočiti proces širenja Unije:
BARIC: Apsolutno ne, Britanija je trenutno najjači zagovornik širenja Unije. Tradicionalno su Nemačka i Evropska komisija predvodili širenje Unije na istok, ali su sada veoma oprezni povodom mogućeg prijema Turske. Ako ste uzdržani oko Turske, verovatno je takvo raspoloženje i prema ostalim kandidatima. Britanija, dakle, predvodi proces širenja i veoma je raspoložena da se otvore pristupni pregovori sa Turskom. London takođe strateški promišlja kako se treba odnositi prema susjedima Unije. Britanci zaista žele stabilnost Balkana i šireg susedstva, uključujući Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju i Kavkaz.
RSE: Marta Dasu, direktorica Instituta ASPEN u Rimu i nekadašnja savetnica italijanskog premijera Đulijana Amata, procjenjuje da države Zapadnog Balkana ne trebaju strahovati za perspektive svog članstva u Uniji:
DASU: Mislim da će Zapadni Balkan ostati na dnevnom redu Unije. Neće, dakle, ostati večno pred vratima. Takođe smatram da će se Unija promijeniti. Ovo je teška kriza i vjerujem da će „dvadesetpetorica“ nastojati da budu fleksibilniji u smislu razvoja na temelju pojačane saradnje. Ubuduće, učešće u Uniji neće biti izraženo sloganom sve ili ništa, već će forme učešća u Uniji biti fleksibilnije. Smatram da će Balkan biti prisutan u mnogim političkim sferama Unije, ali, iskreno govoreći, ne znam kada će uslijediti punopravno članstvo.
Britanski „Ekonomist“, koji ovo objavljuje u najnovijem, jučerašnjem broju, u tekstu pod nazivom „Metež na Balkanu“, već u podnaslovu postavlja pitanje: „Da li bi pristup Evropskoj uniji mogao izmamiti napredak?“.
Ovaj uticajni britanski nedeljnik zaključuje da je u regiji jedino Hrvatska, koja je, navodi „Ekonomist“, „svoje ratove i etnička čišćenja završila još 1995. godine“, na putu da postane članica možda 2010. Njeno relativno bogatstvo u poređenju sa susedima i činjenica da je jadranska obala omiljena turistička destinacija miliona Evropljanina, idu joj u prilog. Jedini način za dobijanje naklonosti Beograda u varijanti nezavisnog Kosova je davanje Srbiji bržeg pristupa Evropskoj uniji. Naravno, sve to važi samo ako Hrvatska reši problem Ante Gotovine i ako, zaključuje „Ekonomist“, Evropska unija do tada ne bude već stavila ključ u bravu.
Proces evropskih integracija zemalja regije u situaciji potpuno neizvesne budućnosti same Evropske unije, naša je tema sedmice u kojoj govore:
Gordana Đurović, ministar evropskih integracija i ekonomskih odnosa sa inostranstvom u Vladi Crne Gore
Milica Delević-Đilas, koordinator Nacionalne strategije Srbije za pristupanje Evropskoj uniji
Emir Hadžihadunić, iz Direkcije za evropske integracije Bosne i Hercegovine
Enver Hodžaj (Hoxhaj), profesor Fakulteta političkih nauka u Prištini
Nenad Ivanković, donedavni čelnik hrvatske stranke Samostalnost i napredak, i u državama regije jedan od najpoznatijih protivnika članstva svoje države u Evropskoj uniji
Katinka Baric (Barysch), analitičar u Centru za evropske reforme u Londonu
Marta Dasu, direktorica Instituta ASPEN
* * * * *
RSE: Gordana Đurović i Emir Hadžihadunić kažu Radiju Slobodna Evropa da smatraju da kriza u Evropskoj uniji nije dovela u pitanje same njene temelje. Oboje podsećaju da su i ranije postojali problemi u samoj Evropskoj uniji koji su ipak bili rešeni:
ĐUROVIĆ: Potvrđeno je još jednom da je evropska ideja i stvaranje zajedničke evropske kuće produkt dijaloga koji traje već više od pet decenija. Nije sve uvijek išlo glatko i nisu svi rokovi uvijek bili ispoštovani, tako da i ovo francusko „ne“ u okviru usvajanja Evropskog ustava, doživljavamo samo kao jedan zastoj u dinamičnosti u procesu integracija, a ne kao dovođenje u pitanje cijelog procesa. Znači kada govorimo o uticaju jednog francuskog „ne“ na jednu malu balkansku zemlju kao što je Crna Gora u svoj svojoj složenosti u kakvoj je trenutno, govorimo o tome da su dvije poruke za nas konkretno najvažnije. Jedna je da i mali i veliki u procesu integracija žele sačuvati svoj identitet i određene epitete državnosti. Znači, apsolutno ekonomske integracije, političke malo sporije. Ako se vratimo samo u prethodnu deceniju, možemo se podsjetiti da su recimo i 1992. godine bili problemi kad se usvajao Mastrihtski sporazum. Slično je bilo i sa Sporazumom iz Nice. U jednom slučaju Danska, u drugom slučaju Irska, odbile su sporazume, pa je na kraju ipak došlo do usaglašavanja stavova i ti sporazumi su stupili na snagu. Tako je bilo i s usvajanjem eura. Evropa je, znači, proizvod kompromisa, dijaloga i dogovora i uvijek podsjećanja na zajedničke interese, zašto mi to radimo i kakva je vizija Evrope kao velike i zajedničke porodice za sve evropske države.
HADŽIHADUNIĆ: Nesumnjivo je da sve države Zapadnog Balkana, njih pet – Hrvatska, Srbija i Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija i Makedonija, imaju obećanu evropsku perspektivu, koja datira nakon samita u Solunu 2003. godine, kada je 15 država članica EU, zajedno sa ovima koje su se trebale pridružiti godinu dana kasnije, donijelo jednu takvu odluku i nedvosmisleno potvrdile evropsku perspektivu ovim zemljama. Takav odnos Evropske unije još uvijek nije promijenjen. Stoga ja ne smatram da će bilo koja od ovih zemalja imati nekih problema na svom putu pristupanja u evropske integracije. Sve ono loše što se dešava u Evropskoj uniji, može se odraziti na pogoršanje situacije na Zapadnom Balkanu. Ja se zaista iskreno nadam da se to neće desiti. Znam da je EU i ranije imala slične izazove i svaki put ih je prevazilazila. Mada, naravno, ukoliko se nešto loše desi s Evropskom unijom, region Zapadnog Balkana ne može, a da ne osjeti te posljedice. Svi signali i poruke koji dolaze iz Brisela, iz Evropske komisije, iz država članica Evropske unije, idu u prilog tome da Bosna i Hercegovina treba da intenzivira svoje reforme kako bi uhvatila korak sa drugim zemljama u regionu i kako bi prije svega dobila preporuku za početak pregovora i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zaista su sve poruke izražene na taj način. Nemamo apsolutno nikakvih poruka koje govore o nekom usporavanju procesa evropskih integracija Bosne i Hercegovine. Čisto sumnjam da sva ova dešavanja u EU mogu na bilo kakav način otežati ili usporiti proces evropskih integracija Bosne i Hercegovine. Prije svega zbog toga što je BiH još na samom početku evropskih integracija. Čekaju je pregovori i ulazak u fazu ugovornih odnosa sa Evropskom unijom.
ĐUROVIĆ: Stepen razlike u razvijenosti, sa velikim proširenjem 2004. godine, doveo je do fenomena koji se zove „zamor od proširenja“, koji je nešto što zahtjeva da se proces ublaži. Tako da se kriterijumi približavanja svakako moraju pooštriti i to ćemo već mi u našem regionu osjetiti, ali s aspekta najboljeg interesa svih nas. Nije problem samo forme, da li ste vi unutar jedinstvenog tržišta ili imate preferencijale pa ste još u procesu pristupanja. Akcent je na tome da se vi stvarno iznutra promijenite tako da budete konkurentni i da možete da izdržite, ne samo mogućnost korištenja prednosti velikog tržišta, nego i da snosite troškove koji iz takvog jednog velikog tržišta proizlaze ili iz konkurencije.
RSE: Ono što je na putu evropskih integracija svakako jedan od najznačajnijih zadataka država regije, to je usklađivanje zakonodavstava i uvođenje onoga što se naziva evropskim standardima. Hoće li taj proces biti usporen ili čak zaustavljen ako ne bude pritiska EU?
DELEVIĆ-ĐILAS: Mislim da je tu već napravljen jedan mehanizam koji nas u velikoj meri obavezuje da usklađujemo zakonodavstvo. Ono što će ići možda teže, to je regulisanje nekih političkih pitanja. Do sada, kada je u pitanju evropska integracija Srbije i Crne Gore, dominirala su politička pitanja i svima je izgledalo da je evropska integracija rešavanje Haga, državne zajednice, Kosova… A ustvari proces evropske integracije je usvajanje tehničkih standarda i njihova primena.
RSE: Bili ste na čelu projekta u kome je učestvovalo nekoliko desetina, ako ne i stotinu, naučnika, profesora univerziteta, dakle vrlo relevantnih ličnosti. Šta je njihov, i Vaš kao ličnosti koja je na čelu tog projekta, stav, ocena, koja se, pretpostavljam, razlikuje od ovih licitacija političara? Koji je neki realan termin ulaska Srbije ili Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju?
DELEVIĆ-ĐILAS: Strategija mnogo ne operiše sa datumima. Naš neki interni dogovor je bio da razmišljamo o mogućnosti 2012. godine. Naravno, svima je bilo jasno da je to previše optimističan datum, ali i od zemalja iz regiona smo dobili preporuku da idemo na jedan možda optimističniji datum i da jasno kažemo da je to rok za postizanje unutrašnje spremnosti. Datume je uvek nezgodno reći, zato što se možete jako prevariti. Ali ono što smo mi nekako interno računali, to je neka 2012. godina, možda je realnija 2015. godina. Potpuno svesno da je to previše optimističan datum. Ali imate ono što se naziva „srpskim hronološkim optimizmom“ - krenete u deset do pet da bi ste stigli u pet i onda, gle čuda, dođete u pet i petnaest. Tako da je bolje da računamo sa 2012. godinom, pa da budemo spremni malo kasnije.
RSE: Sarađuju li Srbija i Hrvatska u procesu evropskih integracija?
DELEVIĆ-ĐILAS: Sarađuju jako puno. I kako kaže tadašnji hrvatski ambasador u Beogradu: „Pridruživanje Evropskoj uniji je škola u kojoj je dozvoljeno prepisivati“. Tako da ima neke koristi od toga što se nalazite pri kraju kolone, pa možete da pogledate kako su druge zemlje napredovale kroz proces stabilizacije i pridruživanja. Sarađujemo kako u smislu obuke, tako u smislu saveta. Bili su uključeni na prvom okruglom stolu i neki od kolega iz Hrvatske, pa su nam baš za to pitanje unutrašnjeg roka, postizanje spremnosti za članstvo u EU, savetovali da stavimo neki rok, ma koliko taj rok u ovom trenutku izgleda previše optimističan. Dolaze stručnjaci u oblasti administracije. Znači postoji vrlo živahna saradnja. Čak naš ambasador u Zagrebu kaže (u tom trenutku je još uvek postojalo Ministarstvo za evropske integracije, sada je to Ministarstvo vanjskih poslova): „Uvek volim da idem u Ministarstvo evropskih integracija jer tamo nema pitanja u vezi sa prošlošću, samo sa budućnošću, a ta bi trebalo da nam bude zajednička“.
RSE: Šta je sa političkim delom priče? Nerešeno je pitanje Kosova i nejasna je budućnost Srbije i Crne Gore. Da li deo evropskih integracija, vezan za ekonomiju i zakonodavstvo, može biti rešavan i rešen bez rešavanja političkih pitanja?
DELEVIĆ-ĐILAS: Ta pitanja, pogotovo kad je reč o Kosovu, ostaju na nivou političkih pitanja. Zato što se Srbija, Crna Gora i Kosovo faktički kreću prema Evropskoj uniji na tri koloseka, otkako je EU Srbiji i Crnoj Gori odobrila dvostruki kolosek. Znači Srbija i Crna Gora međusobno imaju dvostruki kolosek koji se tiče ekonomskih pitanja, odnosno mogućnosti da Srbija i Crna Gora odvojeno pregovaraju o ekonomiji, koja je i najznačajniji deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a Kosovo od proleća 2003. godine ima treking mehanizam koji predstavlja poseban dijalog sa Evropskom komisijom. Što znači da je Evropska komisija suštinski priznala ko je nadležan za sprovođenje reformi na ovim teritorijama. E sada, kada budemo ušli u rešavanje budućeg statusa Kosova, ili kada budemo ušli u rešavanje statusa državne zajednice, način na koji se ta pitanja budu rešavala svakako će predstavljati neke uslove u procesu stabilizacije i pridruživanja, znači bez prejudiciranja bilo kakvog rešenja. Kada se jednog dana rešenje bude našlo, verujem da će to rešenje postati preduslov za dalji napredak na putu ka EU, kako za nas, tako i za Kosovo.
RSE: Na Kosovu su sa priličnom zabrinutošću primljene vesti o krizi u Evropskoj uniji, odnosno o neuspelim referendumima u Francuskoj i u Holandiji, kaže naš sagovornik, profesor Enver Hodžaj:
HODŽAJ: Ta uznemirenja su ozbiljna, pošto je, izgleda, spoljna politika Evropske unije počela da se pretvara u unutrašnju politiku i da EU nema onu koheziju koju je imala ranije.
RSE: Profesor Hodžaj ističe da će to uticati na dinamiku aktivnosti Evropske unije na proširenju i prijemu novih država u Uniju:
HODŽAJ: Mislim da će to uticati na dinamiku jer EU neće imati dinamiku koju je imala do sada. Možda je kriza pre svega psihološke prirode, ali upravo zbog nedostatka fokusiranja na spoljnu politiku, uticaće direktnije na Kosovo.
RSE: Profesor Hodžaj ističe i kako je, prema njegovom mišljenju, to što se dogodilo u Francuskoj i Holandiji, pre svega u Francuskoj, ustvari pokušaj da se negativnim odnosom prema Ustavu EU izvrši na neki način i promena vladajuće garniture. Profesor Hodžaj takođe smatra da je ovo i odgovor na veliki birokratski aparat Evropske unije koji o mnogim stvarima od vitalnog značaja odlučuje bez konsultacija sa građanima zemalja EU.
RSE: Emir Hadžikadunić i Gordana Đurović smatraju da EU za sada nema alternativu na Zapadnom Balkanu:
ĐUROVIĆ: Što se tiče alternativa za Zapadni Balkan, sve zemlje pojedinačno su definisale pridruživanje Evropske unije kao svoj strateški prioritet u okviru euroatlantskih integracija. Pošto se ova površinska previranja dešavaju u Evropskoj uniji faktički od 1. juna, sistem se ne pomjera i ne djeluje tako brzo. Svakako da u ovom momentu nijedna zemlja pojedinačno, niti ijedan predstavnik oficijalne vlasti nijedne zemlje u okviru zemalja Zapadnog Balkana neće reći da je došlo do promjena strateških pravaca razvoja. Znači, EU ostaje naša perspektiva i alternative procesu evropskih integracija u ovom momentu nema.
HADŽIKADUNIĆ: Evropska unija, koja je nastala još u pedesetim godinama, i samo ujedinjene Evrope, taj proces je jako kompatibilan sa današnjim procesima u Bosni i Hercegovini. I ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u regionu Istočne Evrope, odnosno Zapadnog Balkana i veoma je važno da se taj proces nastavi. I mi uopće ne sumnjamo da će on biti nastavljen.
ĐUROVIĆ: Kad govorimo o Zapadnom Balkanu, ako isključimo Rumuniju i Bugarsku koje će ipak u nekom kratkom roku biti u Evropskoj uniji, dolazimo do jednog određenog, definisanog i geografski zaokruženog balkanskog prostora, gdje postoji nekoliko država koje preferiraju da naprave sisteme koji liče na evropski ekonomski i ukupni sistem. U tom kontekstu nam je stalo da se obaraju granice i da se smanjuju transakcioni troškovi, kako bi nesmetano išli roba, kapital, ljudi i usluge. To je naš zajednički ekonomski interes. I to je dugoročni proces ekonomskih integracija koji će u ovom regionu trajati još najmanje deset godina, pa naviše. Međutim, ono što je svima pojedinačno na tom putu baština naše ekonomske i ukupne prošlosti, to je da želimo da sačuvamo svoje ime na tom putu, što znači – evropska integracija da, ali u ovom momentu evropska integracija kao zahtjev za promjenama iznutra. Znači, radimo nešto dobrovoljno, zato što smatramo da je to dobro prvenstveno za građane i za Crnu Goru kao ekonomiju. I ako se to poklapa sa putem evropskih integracija, to je samo potvrda da smo izabrali pravi put. A članstvo u Evropskoj uniji, jednom, to je samo formalna potvrda našeg dobro izabranog puta.
RSE: Nakon evrointegrista, jedan evroskeptik. Nenad Ivanković:
IVANKOVIĆ: Hrvatska, kao i svaka druga država, mora se pragmatično postaviti prema Evropskoj uniji. U Hrvatskoj je stvorena jedna psihologija u političkom etablišmentu da je Evropska unija neko „kraljevstvo božje“, gdje samo teku med i mlijeko, dakle cijeli taj problem je ideologiziran. Svi problemi koji pritišću zemlju, od korupcije, kriminala do gospodarstva koje nije kakvo bi trebalo biti, vizije razvoja i da sad ne ulazim u sve te detalje, sve se to na neki način kašira tom idejom – kad uđemo u Evropu, problemi će se riješiti. To je postao jedan alibi za političku elitu. Umjesto da se o tome otvori jedna ozbiljna rasprava u hrvatskoj javnosti, u svim segmentima, od onih intelektualnih, akademija znanosti i umjetnosti, pa do novina, dakle najpragmatičnija rasprava o koristima i štetama ulaska u Evropsku uniju. To više što ima razloga da se vjeruje da sve države jednako ne prolaze u Evropskoj uniji, da neke imaju posebne resurse. Hrvatska ih svakako ima sa svojom obalom i sa zalihama pitke vode i niza drugih okolnosti. Prema tome, tu je srž problema. Drugi problem je u tome što se kod nas prezentirala Evropska unija kao prostor blagostanja i sigurnosti, a ona odavno to više nije. I ovi novi procesi u Evropskoj uniji, ne samo ovo dvostruko „ne“ evropskom ustavu, nego i ova kriza koja je sad nastala zbog nemogućnosti da se donese proračun za 2007-2013. godinu, duboko su potresli EU. Znate da manje-više sve evropske novine pišu o najdubljoj krizi koja je ikada pogodila Evropsku uniju. Što samo kazuje da postoji jedna nasušna potreba da se odredi tempo, da se u jednoj raspravi vidi što su koristi, da se vidi što su štete, da se vidi da li Hrvatska treba ići u punu integraciju ili je dovoljan samo jedan stupanj integracije. Znate da u EU postoje različiti stupnjevi integracije. Neke su države pristupile euru, neke nisu, neke koje nisu članice EU su u Šengenskom sporazumu, recimo Island i Norveška. Dakle, postoje različiti stupnjevi integracije. Ova kriza u Evropskoj uniji duboko pokazuje jedan rascjep upravo u shvaćanju EU što se tiče integracije. Da li proširenje, da li neproširenje, da li Evropska unija kao jedno konkurentno, slobodno tržište ili Evropska unija kao jedan ambiciozan politički projekt. Tu postoji niz dilema. Jedino u Hrvatskoj nema dileme, jedino je u Hrvatskoj sve jasno – Evropska unija je med i mlijeko. Mislim da je to ovako jedan kriptokomunistički pogled na stvar koji neće, sasvim sigurno, donijeti nikakve koristi nikome.
RSE: Kako tumačite to da prema istraživanjima javnog mnenja u Hrvatskoj, postoji poprilično veliki broj evroskeptika, odnosno ljudi koji nisu baš tako užareno za Evropsku uniju, ali na političkoj sceni ste praktično jedino Vi poznat od nekih relevantnijih političara koji govori to što govori?
IVANKOVIĆ: Ima nekoliko procesa koji su kontradiktorni u Hrvatskoj. Većina hrvatskih građana je protiv ulaska u Evropsku uniju, a onda kad dođu izbori, glasaju za one stranke koje se zalažu za ulazak u EU. To po mom mišljenju govori o tome da taj problem još nije toliko osviješten i da taj problem još nije toliko dramatičan. Ljudi još nisu osjetili na svom vlastitom džepu što znači ulazak u Evropsku uniju, pripreme za Evropsku uniju i sve ono što Evropska unija i pozitivno i negativno može donijeti. Tako da je to tek nešto što će biti na neki način fokusirano u bližoj budućnosti. Drugi problem je što je cijela politička elita za Evropsku uniju, po mom mišljenju, iz dva razloga. Prvi je što devedeset posto te političke elite pojma nema što je Evropska unija. Imaju jedan provincijalni pogled iz vlastitog dvorišta. Znam neke ključne političare u Hrvatskoj koji su bili premijeri kad sam ja bio dopisnik u Bonu, nisu znali iz garaže izaći. Ja to govorim figurativno. Dakle, ljudi koji ne poznaju ni dobre, ni loše strane Evropske unije, ali su naprosto preuzeli tu ideologiju. I s druge strane što mislim da pored tog pritiska na Hrvatsku da mora biti članica NATO-a, da mora biti članica Evropske unije, u hrvatskoj politici nema alternative – što ako to ne, nema ni političke hrabrosti za to i svi političari guraju Hrvatsku ekspresno i nepromišljeno u EU. Moram reći da ne postoji nijedna studija što bi Evropska unija značila recimo za hrvatsko gospodarstvo, što bi značila za određene socijalne slojeve ljudi i tako dalje. Tako da mislim da sve to jedno s drugim dovodi do toga da je u Hrvatskoj zapravo na djelu politička elita koja nije dorasla povijesnoj zadaći. To je jedini odgovor.
RSE: Hrvatski političari tvrde – govorimo o Hrvatskoj kao o državi koja prednjači u odnosu na ostale zemlje regije – da je taj put ka EU služio zapravo da bi se dostigli neki standardi, u zakonodavstvu i mnogim drugim oblastima. Što je onda alternativa u slučaju da nema tog puta ka Evropskoj uniji?
IVANKOVIĆ: Ja mislim da to sve, prvo, nije točno i da je to također nešto što je jedna floskula. U Hrvatskoj se govori da nam treba pritisak iz Evropske unije da bismo postali pošteni, da bismo imali pravnu državu. Mislim da nigdje u svijetu nitko nije proizveo pravnu državu pritiskom izvana, niti je to moguće. Ako imate političare koji nemaju niti dovoljno političke volje, niti energije da to sami učine bez tog pritiska, onda ne možete takvim političarima vjerovati da će vam oni osigurati kroz pregovore jednu dobru poziciju za zemlju, jer je onda riječ o korumpiranim političarima. Tako da ja mislim da cijela ta priča da se u Hrvatskoj ili u bilo kojoj zemlji ništa ne može pomaknuti s mjesta ako ne bude taj pritisak, nije točna. S druge strane EU stvarno nije niti Karitas, niti jedno udruženje pravnih stručnjaka koje brine samo o tome da u jednoj zemlji ne bude korupcije i da u jednoj zemlji funkcionira pravna država. Evropska unija je interesna grupacija u kojoj postoje različiti interesi i koja sasvim sigurno ne prima druge države u svoje članstvo zato da bi u tim drugim državama tekao med i mlijeko, nego iz svojih određenih interesa. Vidite da se danas vodi jedna velika diskusija oko toga da li su bile koristi ili štete od primanja ovih deset novih članica koje su primljene. Prema tome, mislim da to naprosto ne funkcionira, kao što ne funkcionira niti tvrdnja da postoji samo – ili Evropska unija ili izolacija. Postoje različiti oblici te integracije. Hrvatska se može integrirati gospodarski, ne mora politički. Hrvatska može imati recimo neko privilegirano partnerstvo. Drugo, Hrvatska čak, teoretski, u jednoj perspektivi može postati i članica EU. Ali nije svejedno da li vi to postanete sa jakim gospodarstvom, sa smišljenom privredom i vizijom razvoja i svega skupa, ili to postajete u situaciji kad vam sve ide na rasprodaju, kad su niske plaće, kad ljudi prodaju sve što se prodati može. Hrvatska je atraktivna zemlja. Hrvati ne kupuju u Škotskoj, već Škoti u Hrvatskoj. Hrvati ne kupuju i Irskoj, već Irci u Hrvatskoj. Mislim da su prošle godine kupili oko 600-700 nekretnina. Dakle, sve su to problemi o kojima treba voditi računa.
RSE: Šta je alternativa? Govorite da su stranci pokupovali silne nekretnine po hrvatskoj obali, Telekom, veliki trgovinski lanci su preplavili ne samo Hrvatsku nego i sve države regije. Znam da pratite, i kao novinar i kao političar, i situaciju u Bosni i Hercegovini i Srbiji i Crnoj Gori. Kakva je Vaša vizija, kao jednog evroskeptika? Kako Vi vidite nakon svih ovih događaja ono što bi se recimo u nekoj bliskoj budućnosti moglo događati u ovim državama regije?
IVANKOVIĆ: Vrlo je teško govoriti u ime svih tih država. Svaka država i građani tih država bi na neki način morali znati što je za njih najbolje. Mislim da ono što bi trebalo biti ključno, to je ono na čemu ja stalno inzistiram, da se pokrene sveobuhvatna rasprava i da se u toj raspravi iskristalizira koji je put najbolji. Ja osobno smatram da bi se Hrvatska trebala u sljedećih deset godina apsolutno posvetiti rješavanju svojih unutarnjih problema i integraciju, dakle učlanjenje u Evropsku uniju staviti u drugi plan. I da bi to bilo zdravo i korisno, iz mentalnih, psiholoških, političkih i svih drugih razloga, da ne živi pod jednim ovakvim pritiskom, pod diktatom, pod teretom rasprodaje, pod teretom iluzija da će sve biti riješeno. Dakle, alternativa je u tome da se korupcija pokuša razriješiti unutarnjim mehanizmima, a to znači izborom one vlasti koja nije korumpirana. Mi danas imamo na djelu korumpiranu vlast u Hrvatskoj jer se stalno mijenjaju isti korumpirani političari i to svi znaju. Stvar je u tome da ljudi na neki način to prepoznaju. Ako to nisu u stanju, onda ćemo proći kao što smo već u povijesti prolazili. Tu nema neke velike alternative u smislu obećanja novog meda i mlijeka. Vjerujem da Hrvatska, obzirom na svoje resurse, potencijale, veličinu zemlje, broj stanovnika, da sad ne ulazim u sve to što to znači, ima mogućnost da se bolje razvija ako sama time upravlja. Ja ću vam reći jedan primjer. Sad se govori – pa nismo mi Norveška, Norveška ima BDP 40 tisuća eura po glavi stanovnika, Hrvatska ima BDP oko sedam ili osam tisuća eura po glavi stanovnika. Ali ljudi zaboravljaju da je prije dvadeset godina, kad je odlučila da ne ulazi u Evropsku uniju, Norveška imala upola manji BDP i da ga je povećala upravo zato jer je sama odlučivala o svojim resursima i o svom razvoju. Naprosto postoji mogućnost da postigneš bolji standard, da više profitiraš ako u nekom periodu sam time upravljaš. Ja osobno držim da je to za Hrvatsku upravo u ovom trenutku alternativa. Dakle, nikakva izolacija. O izolaciji je uopće glupo govoriti. Jedna država kao što je Hrvatska, na takvom prostoru, koja na neki način okružuje Bosnu i Hercegovinu u kojoj još nije riješen niz tih problema, ne može biti u izolaciji, pogotovo ne u izolaciji nekog dramatičnog tipa. Ona ni danas nije u izolaciji a nije članica Evropske unije. Prema tome, usporiti taj proces, posvetiti se domaćim problemima, izabrati vlast koja će imati nekakvu viziju, koja će imati spremnost da se obračuna s korupcijom, da stvori pravnu državu i kad postignemo jedan adekvatni razvoj, onda možemo eventualno razmišljati da li nam je za budućnost korisno da se integriramo, do koje granice i na koji način.
RSE: Dodatni problem u evropskim integracijama država zapadnog Balkana je činjenica da predsedanje Unijom 1. jula 2005. godine preuzima Velika Britanija, čiji premijer ne krije da njegova vizija Evrope podrazumijeva naglasak na ekonomskim vezama, a ne političkim.
Katinka Baric, analitičar u Centru za evropske reforme u Londonu, kaže da ne smatra da će Britanija tokom svog semestra na funkciji predsedavajućeg kočiti proces širenja Unije:
BARIC: Apsolutno ne, Britanija je trenutno najjači zagovornik širenja Unije. Tradicionalno su Nemačka i Evropska komisija predvodili širenje Unije na istok, ali su sada veoma oprezni povodom mogućeg prijema Turske. Ako ste uzdržani oko Turske, verovatno je takvo raspoloženje i prema ostalim kandidatima. Britanija, dakle, predvodi proces širenja i veoma je raspoložena da se otvore pristupni pregovori sa Turskom. London takođe strateški promišlja kako se treba odnositi prema susjedima Unije. Britanci zaista žele stabilnost Balkana i šireg susedstva, uključujući Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju i Kavkaz.
RSE: Marta Dasu, direktorica Instituta ASPEN u Rimu i nekadašnja savetnica italijanskog premijera Đulijana Amata, procjenjuje da države Zapadnog Balkana ne trebaju strahovati za perspektive svog članstva u Uniji:
DASU: Mislim da će Zapadni Balkan ostati na dnevnom redu Unije. Neće, dakle, ostati večno pred vratima. Takođe smatram da će se Unija promijeniti. Ovo je teška kriza i vjerujem da će „dvadesetpetorica“ nastojati da budu fleksibilniji u smislu razvoja na temelju pojačane saradnje. Ubuduće, učešće u Uniji neće biti izraženo sloganom sve ili ništa, već će forme učešća u Uniji biti fleksibilnije. Smatram da će Balkan biti prisutan u mnogim političkim sferama Unije, ali, iskreno govoreći, ne znam kada će uslijediti punopravno članstvo.
