Dostupni linkovi

logo-print

Teorija ekvidistance


Ideja da se Skupština Srbije odredi prema srebreničkom zločinu neslavno je propala i to je, na prvi pogled, veoma neprijatna vest. Međutim, sudeći po većinskom raspoloženju parlamentaraca da se usvoji manje ili više kompromitantan tekst, zapravo je i bolje što je ispalo tako. Tačnije, manja je šteta i sramota od nepostojanja rezolucije nego od njenog teksta u kojem bi se, opet licemerno i bahato, poigravalo čuvenom »teorijom ekvidistance«.

Kako god bilo, priča o nesuđenoj rezoluciji bila je samo početak. Film o streljanju srebreničkih mladića bio je tragičan povod da se o nasleđu ratnih zločina i o involviranosti političkog establišmenta sa obeju strana Drine progovori sa mnogo više javnog odjeka nego što je to ranije bilo moguće. Predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić optužila je Tomislava Nikolića, Šešeljevog zemaljskog namesnika u Srpskoj radikalnoj stranci i na srpskoj političkoj sceni, da je prisustvovao ili čak direktno učestvovao u zločinima nad civilnim stanovništvom slavonskog sela Antin, za vreme svog dobrovoljačkog stažiranja 1991, kada je ličnim učešćem u davanju straže, ćatovanju i kuvanju vojničkog pasulja davao nesebični doprinos oružanom utvrđivanju granica Velike Srbije na mitskoj transverzali Virovitica - Karlobag. Radikali su optužbe oštro negirali, nastalo je nadgornjavanje u kojem se još ne zna ko će odneti prevagu, ali je mnogo zanimljivije to kako su veoma brzo sama Nataša Kandić, nevladine organizacije i ono nešto građanskih stranaka sa doslednim antiratnim i nenacionalističkim angažmanom postali centralna tema, dok se priča o zločinima, kao slučajno i kao usput, polako gura u stranu.
Kada bi se sve ovo odnosilo samo na radikale i socijaliste, glavne jahače apokalipse devedesetih, stvari i ne bi stajale tako loše. Kada se, međutim, oficijelno, sa skupštinske govornice i sa stranačke predikaonice, na Kandićevu i ostale stigmatizovane »nepatriote« ostrvio i deo vladajuće garniture, pre svega Koštuničin DSS, koji je u ganutljivoj harmoniji sa Šešeljevim i Miloševićevim političkim siročićima zaguslao o ništa manje nego »antisrpskoj propagandi« i »antisrpskoj histeriji« koju šire otpadnici iz nevladinog sektora, sve je upravo nepodnošljivo zavonjalo na devedesete, do te mere da je i onaj drugi deo vladajuće koalicije morao diskretno da zapuši nos. Što ga, ipak, uopšte neće spasiti od kompromitacije zbog nedoličnog društva u kojem se svesno i voljno obreo.

Tako je, dakle, nastavljen perverzni parapolitički vodvilj iz prošle dekade, morbidno igran u senci stratišta i vešala za inoverne i nepoćudne: iznova ispada da nisu pravi problem oni koji zločine čine, organizuju, naređuju, odobravaju ili opravdavaju, nego oni koji na njih ukazuju i s njima ne žele da se pomire. I to je, a ne propast one nedomišljene rezolucije, ona prava onespokojavajuća poruka iz Srbije: taj gnusni rodoskvrni prizor u kojem se stari pobratimi iz ratnih dana ponovo grle i ljube i zajedno sikću na ostatak sveta, počevši od onih »domicilnih ništarija«, kako ih je imao običaj nazivati Slobodan Milošević, čovek koji bi bio prezadovoljan prizorima iz današnje Skupštine Srbije, pet godina nakon što je u njoj izgubio većinu. Ili su možda bili isuviše naivni oni koji su mislili da ju je izgubio.
XS
SM
MD
LG