Dostupni linkovi

logo-print

Farisejska odbrana


Subota, 18. juna.2005.
Razgovor sa mlađim piscima iz Nemačke. Kada saznaju da sam iz Srbije odmah pitaju za video-traku koja je izazvala veliko zaprepašćenje u celom svetu. Pitaju me kako je to mogla ostati jednu deceniju tajna. Ne mogu precizno odgovoriti, jer je to toliko apsurdno da zaista nema racionalnog odgovora. Sigurno da se radi o kolektivnoj moralnoj amneziji, ili možda o strahu od istine. A posle me mladi književnici pitaju kako taj šok doživljavaju književnici u Beogradu i u Novom Sadu. Da li su izdali neku deklaraciju, da li su progovorili o čuvarima tajni. Jer, kako su rekli, ono što se dogodilo, to je već stvar sudova, ali, da je to tako dugo ostala tajna, to je već stvar moralne kulture i karaktera moći. Jer, ne može se više tvrditi da je neki diktator čuvao tajnu, naime,Milošević je već odavno pao. Da, odgovorio sam diplomatski, Milošević je zaista pao, ali mnogi to još ne znaju, kao što ne znaju šta se desilo na ratištima.

Nedelja, 19. juna, 2005.
Novine su pune tekstova o neuspelom holanskom i francuskom referedumu o evropskom ustavu. Čudan paradoks. Veliki deo stanovnika Mađarske - radi se skoro o polovini - razočaran je Evropskom unijom, ali ovaj neuspeh doživljavaju ipak kao šok. Samo neki segmenti desnice i levice pokušavaju da opravdavaju neuspeh, ogromna većina strahuje da će Mađarska dobiti mnogo manje iz evropskih fondova nego što se računalo. Meni se čini da je to kalkulantska koncepcija Evrope. Svi misle kakvu korist da izvuku od Evrope. Sasvim sigurno da postoji zapadni egoizam, ali, sve je vidljivije da postoji istočnoevropski egoizam.

Ponedeljak, 20. juna 2005. godine
Ogromna knjižara, u visini od tri sprata, Aleksandrija, u blizini Zapadnog kolodvora . Đerđ Konrad, kao i drugi značajni pisci, imaju mesečno jednom razgovor sa nekim kolegom piscem. Knjižara ima i svoj list, svoju tribinu, kažu da ima prostora i za pozorišne predstave. Prvi podaci govore o tome da knjižara posluje sa dobitkom, ali na njenim tribinama se raspravlja o krizi knjige. Čujem teze da će u vreme interneta autorsko pravo iz dana u dan biti sve veća fikcija. Za nekoliko godina jednostavno neće postojati.

Utorak, 21. juna 2005. godine
U Mađarskoj se povećava nezaposlenost, tvrdi opozicija. Sada je oko 7 odsto. Naravno, to je još podnošljiva cifra, još nije vreme za uzbunu. U susednoj Slovačkoj, kako čitam, taj broj iznosi 17 odsto, a Slovačka doživljava ekonomski bum. Slovačka vlada je ovih dana donela zakon, prema kojem Vlada nadoknađuje putne troškove nezaposlenim građanima koji uspevaju da dobiju posao u nekoj susednoj zemlji, koja je članica Evropske unije. Sindikati u Mađarskoj reaguju i tvrde da to je kršenje normi Evropske unije. Država ne sme da na takav način utiče na protok radne snage. Mađarski privrednici, međutim, tvrde da to još ne predstavlja nikakvu opasnost, radi se o 10.000 novih radnika, a toliko će tržište rada u Mađarskoj podneti bez ikakvog potresa. Čeka se reakcija Austrije. Srećem se sa književnicima koji se upravo spremaju za Beč da pogledaju jedan pozorišni komad. Nagovaraju jedog pesnika da im se pridruži. Iz novčanika vadi ličnu legitimaciju. Dobro, idem sa vama, klima glavom. Da, oni su već navikli, da sa ličnom kartom kreću u svet.
Budimpeštanska štampa ponovo piše o antimađarskoj kampanji u Vojvodini. Incidenti, tuče. Vlada Srbije je pre nekoliko meseci dala reč Savetu Evrope da će se energično suprostaviti tim pojavama, ali ništa nije učinila. Naravno da se ta kampanja nastavlja. Predsednik Tadić ćuti. Premijer Koštunica ćuti. Pa naravno da će se kampanja nastaviti.
Pre nego što krenem na put za Novi Sad pročitam web site B92. Beogradski liberalni nacionalni intelektualci navodno nisu znali o tim zlodelima koja pokazuje videotraka. Šta da radim, uzvikne jedan od njih. To je smešno. To su znali ljudi na pijaci. Svi su znali, sve. Možda jedino liberalni intelektualci, sa izuzetkom nekoliko časnih pojedinaca, nisu znali šta se događa oko njih. Ta odbrana je farisejska.

Sreda 22. juna 2005 godine
Noćnim vozom za Novi Sad. U vozu velika gužva, jer je samo jedan vagon obezbeđen za obične putnike. Ostalo su spavaća kola. Na železničkoj stanici odjednom 30 putnika želi da uđe u vagon. Međusobno se guraju, sve to liči na mali rat. Ali, u toj gužvi, nas deset nikako da izađemo iz voza. Novi putnici guraju nas nazad. Nemojte zakrčiti prolaz, moli ih jedna žena, jer ako ne uspemo izaći, odneće nas voz. Jedan mladić gura nas nazad i odgovara ženi. „Samo polako, ženo. Nismo mi krivi, nego železnica. Zašto su obezbedili samo jedan vagon?” Tipičan odgovor, u novije vreme to je karakteristična situacija u Srbiji, u koju sam se posle tri nedelje vratio. Mi možemo da budemo siledžije, kriv je neko drugi.

Četvrtak 23. juna, 2005 godine
Večernja šetnja u Novom Sadu. Ulice su vesele. Kafići su puni. Puniji nego u Parizu, Cirihu i Budimpešti. Uveče pogledam Klopku na BK televiziji. Bivši ratni dopisnici su ponosni na svoj rad. Krivi su drugi, pre svega Hrvati. Govore o nekolicini ludaka, to jesve. To je komentar na te užasne video-slike. Važno je da Srbija nije kriva. Voditeljica njima ne postavlja nikakva provokativna pitanja. Klima glavom. Provokativna pitanja čuva za Natašu Kandić, a nju svi napadaju. Publika aplaudira jednom napadu. Setim se iste BK televizije, kakve emisije je emitovala o tim davnim ratnim danima.

Petak, 24. juna. 2005 godine
Stari moj prijatelj izuzetno je srećan. Davno sam video tako srećnog čoveka u Srbiji. Sin mu je naime diplomirao na informatici i on je uspeo da mu preko prijajtelja nađe posao u Nemačkoj. Iseliti se – to je najveća sreća u Srbiji, rekao je i častio me kafom za ovu priliku.
XS
SM
MD
LG