Dostupni linkovi

logo-print

Kosovo je tehnički još deo Srbije


Intervju sa Robertom Hunterom, američkim ambasadorom u NATO-u u vreme Clintonove administracije.

Washington je odbio da se javno odredi prema budućem statusu Kosova. Državni podsekretar Nicholas Burns, koji je nedavno bio u regionu, izjavio je da o statusu Kosova neće odlučivati Amerikanci i Evropljani, ali retko ko na Balkanu u to veruje. Roberta Huntera, američkog ambasadora u NATO-u za vreme administracije Billa Clintona, pitamo da li je moguće da Sjedinjene Države u ovom trenutku nemaju već definisan plan za Kosovo?

HUNTER: Američki plan za rešavanje budućnosti Kosova je jedino u tome da se pomogne da sami građani Kosova definišu svoju budućnost i da izgrade prihvatljive odnose sa susedima, uključujući i Srbiju, čiji je Kosovo tehnički jos uvek deo. Ne mislim da Sjedinjene Države imaju neku opciju koja bi bila favorizovana u odnosu na druge. Sve što je čvrsto definisano jeste nekoliko principa na kojima se taj budući status mora zasnivati: prvo, to rešenje, šta god bilo, mora biti održivo i uspešno i drugo, ono mora podrazumevati demokratske vrednosti i ljudska prava svih građana, naglašavam – svih građana. Da li to može biti i ostvareno – još uvek je veoma neizvesno.

RSE: Zašto je Bushova administracija odlučila da se, nakon duge pauze, baš u ovom momentu poduhvati rešavanja kosovskog statusa?

HUNTER: Za vreme prvog mandata, Bushova administracija bila je preokupirana drugim problemima - terorističkim napadima na Sjedinjene Države, a kasnije iračkim ratom i postratnom krizom. Nekoliko je razloga što je Washington odlučio da se baš sada usredsredi na Kosovo. Među njima su poboljšani odnosi između Sjedinjenih Država i njihovih evro-atlantskih saveznika; zatim veliki progres ostvaren u Ukrajini, koji je nametnuo pitanje zašto se stvari ne bi pokrenule sa mrtve tačke i na Kosovu; treće, ulogu je odigrala i činjenica da je Evropska unija preuzela lidersku poziciju u Bosni, a još ranije je bila u Makedoniji, što je značilo smanjivanje direktnog američkog vojnog prisustva u tim tačkama regiona. U nastojanju da nastave kurs redukovanja svog direktnog vojnog uticaja na Balkanu, logično je da su Sjedinjene Države odlučile, nakon dobrog broja godina, da smanje svoje direktno vojno prisustvo i na Kosovu.

RSE: Kojoj opciji statusa Kosova bi Sjedinjene Države bile najsklonije: njegovoj nezavisnosti, uslovnoj nezavisnosti ili nekoj vrsti konfederalnog odnosa sa Srbijom i Crnom Gorom?

HUNTER: Sjedinjene Države na to gledaju više kao na proces nego kao na ishod. Od suštinske važnosti je to da li će dve strane u pregovorima – predstavnici Srbije i kosovskih Albanaca - uspeti da nađu kompromisno rešenje koje zadovoljiti i jedne i druge.
Možda bi se i moglo diskutovati o tome da li je neka od pomenutih opcija favorizovana, pri čemu se mora imati na umu da sve one imaju i pozitivne i negativne aspekte – bilo da je reč o nezavisnosti, uslovnoj nezavisnosti ili nekoj vrsti federalnog ili konfederalne zajednice sa Srbijom i Crnom Gorom – ali, ne verujem da je bilo koja od ovih opcija favorizovana; drugim rečima, svako dogovoreno rešenje je prihvatljivo, ukoliko se pokaže kao održivo i ukoliko bude zasnovano na poštovanju demokratskih principa i ljudskih prava.

RSE: Američki državni podsekretar je, prilikom nedavne posete Kosovu, izjavio da građani Kosova treba da odluče o sopstvenoj budućnosti, ali da ta odluka mora biti i rezultat pregovora i kompromisa sa Srbijom. Odmah su se pojavile dve oprečne interpretacije njegove poruke: jedni su zaključili da je hteo da kaže da će se na Kosovu održati referendum o budućem statusu, drugi, kao što je Reutersov izveštač, da je to bio najjači signal kosovskom rukovodstvu upućen do sada da pregovori neće rezultirati punom nezavisnošću, nego nekom vrstom međurešenja, koje bi podrazumevalo široku autonomiju za srpsku manjinu i produženo međunarodno prisustvo na Kosovu. Šta je zapravo, po vašem mišljenju, državni podsekretar rekao?

HUNTER: Čini se da je to sve nategnuto i prenapregnuto – mislim na te pokušaje reinterpretacije onoga što je gospodin Burns rekao. Na egleskom jeziku to je meni prilično jasno: on govori više o procesu nego o "produktu", a odluku za rešavanje problema stavlja u ruke građanima i pripadnicima različitih naroda Kosova, zajedno sa njihovim liderima, kao i građanima i rukovodstvu Srbije. U komentarima ili interpretacijama koje ste pomenuli sadržana je implicitna pretpostavka da će biti onako kako Sjedinjene Države kažu ili odluče. Mislim da je ambasador Burns, veoma iskusan diplomata, koji je proveo i tri veoma uspešne godine u NATO-u, rekao ono što je nameravao da kaže, a što je u osnovi sledeće: vi u regionu nastojte u međusobnim razgovorima da dođete do obostrano prihvatljivog rešenja, jer jedino takvo rešenje će imati šansu da preživi. Ne želim sada da i sam previše interpretiram, ali poruka je bila da će Sjedinjene Države podržati rešenje do koga dođu sami regionalni učesnici dijaloga.

Upitan o aktuelnim spekulacijama da srpska vlada pregovara sa Mladićem o dobrovoljnoj predaji, naš sagovornik kaže:

"Jedna od stvari koje volim na Balkanu jeste mnoštvo glasina o svemu pod kapom nebeskom. Ja u njih uglavnom ne verujem, što ne znači da sam uvek u pravu. Ali, sad ozbiljno: u interesu je svih, bez obzira koje su nacionalnosti, u interesu je građana Srbije, da se pobrinu da se privedu pravdi oni koji su svojim zločinima obeščastili i sopstvni narod i ljudski rod. Nadam se da će takvi, koje, naravno, predvode Mladić i Karadžić uskoro biti u Haškom tribunalu."

Našeg sagovornika smo na kraju upitali kako će sve dublja kriza Evropske unije, čiji je veliki broj građana skeptičan prema daljem širenju evropskog kluba, uticati na reformske procese u zemljama Balkana.

“To pitanje podrazumeva i budućnost evropskog širenja i budućnost širenja NATO-a, jer je Severnoatlantska alijansa zainteresovana da vidi u svojim redovima nove članice, naročito one sa Balkana. Verujem da će EU nastaviti prijem novih zemalja. To ne mora da se dogodi u najneposrednijoj budućnosti, s obzirom da je Unija sada zauzeta krizom, nastalom odbijanjem referenduma u Francuskoj i Holandiji i odlaganjem izjašnjavanja u velikom broju drugih zemalja. Narodima zemalja Zapadnog Balkana preporučio bih da prepoznaju svoj interes, odnosno, činjenicu da je njihova budućnost u Evropskoj uniji i u NATO-u, da nastave reformske procese i izgradnju svojih društava u saradnji sa susedima u regionu i zapadnim saveznicima. Tehničko pitanje momenta sticanja punopravnog članstva je u svemu tome mnogo manje važno.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG