“Ja sam Ljuba Perenčević. Idem u selo Donje Minoga opština Petrinja i sretna sam da idem u svoje, sretna sam da imam svoju kuću.”
Posle deset godina izbeglištva naša sagovornica vraća se u svoj zavičaj. Njen povratak ostvaren je u okviru četiristotog konvoja UNHCR-a. Veći broj onih koji su napustili svoje domove u vreme rata odlučuju se za ostanak u Srbiji i Crnoj Gori, uprkos problemima sa kojima se suočavaju. U Nišu je, na primer, grad ustupio zemljište na kom su uz finansijsku pomoć nemačke vlade izgrađeni stanovi za oko 40 izbeglih porodica. Onda kada su se uselili i poveravali da je mukama došao kraj, nove stanare posetila je naša Dušica Pešić:
“U stanovima je niz zidove počela da curi voda, dešavalo se da nekima eksplodira bojler a neki od njih morali su da po čašu hladne vode odu u komšiluk pošto su u kuhinjama i kupatilu imali samo vruću vodu.”
“Kada sam ja otvorila česmu da se okupam meni je česma ispala komplet dole.”
“Nas je posetio, da li je on donator ili nije, uglavnom Piter, mi smo njemu pokazali sve nedostatke. Pa, bio je mnogo razočaran.”
Statistike pokazuju da se broj izbeglih iz godine u godinu smanjuje. Komesar za izbeglice Republike Srbije Dragiša Dabetić kaže da država radi na gašenju kolektivnih centara, te da će se buduće posebno koncentrisati na izbegla lica u privatnom smeštaju.
“Jer ta populacija je vrlo često u goroj situaciji nego izbeglice u kolektivnim centrima. Nisu do sada ništa dobijali od ove države, ali da bi im dali taj inpuls i da mogu da se integrišu mi ćemo njima isto pomoći kroz različite stembene programe, pre svega stanove, otkup seoskih imanja, pomoći u građevinskom materijalu i slično, da stanu na svoje noge.”
U UNHCR-u potvrđuju da izbeglih sigurno ima više od zvaničnih podataka, jer je jasno da se na tri dosadašnja popisa nisu svi odazvali. Istovremeno, predstavnik ove organizacije Vesna Petković navodi da je nedostatak informacija najvažniji razlog zbog kog se puno izbeglih nije vratilo svojim domovima.
“Recimo sad, javljaju se ljudi koji kažu, ja sam iz Sarajeva, mogu ja da povratim svoj stan, ja sam čuo da su ljudi vratali pa otkupili stanove. Sada je kasno naravno. Hoću da kažem, ljudi su malo informisani, odnosno, nažalost, informacija ne dopire do njih u onoj meri u kojoj bi im to bilo od koristi.”
Odlukom UNHCR-a, tema ovogodišnjeg Dana izbeglih je hrabrost, ili, kako je objašnjeno, odavanje priznanja svima koji su pokazali nesvakidašnju hrabrost ne samo da prežive već da je istraju i da na delićima svojih raskomadanih života počnu ispočetka. Ovako to opisuju izbegla lica koja su i danas u Kragujevcu.
“Izbeglica! Nikad u životu ne bi poželela nikome da sazna šta ta reč znači.”
“To znači za mene ostavio sam svoju kuću, socijalno smo svi ugroženi, nemamo nikakva primanja, niko nas ne gleda.”
“Bez igde ničega, bez kuće, bez svega onog osnovnog za život na šta si navikao čitav život da imaš. Dolaziš negde gde nemaš ništa, u jednoj sobi koja ima nekih 12-13 kvadrata i započinješ neki novi život od nule, ali život koji nema budućnosti i nema nade.”
“Samo su ostale uspomene u nama i ništa više.”
Posle deset godina izbeglištva naša sagovornica vraća se u svoj zavičaj. Njen povratak ostvaren je u okviru četiristotog konvoja UNHCR-a. Veći broj onih koji su napustili svoje domove u vreme rata odlučuju se za ostanak u Srbiji i Crnoj Gori, uprkos problemima sa kojima se suočavaju. U Nišu je, na primer, grad ustupio zemljište na kom su uz finansijsku pomoć nemačke vlade izgrađeni stanovi za oko 40 izbeglih porodica. Onda kada su se uselili i poveravali da je mukama došao kraj, nove stanare posetila je naša Dušica Pešić:
“U stanovima je niz zidove počela da curi voda, dešavalo se da nekima eksplodira bojler a neki od njih morali su da po čašu hladne vode odu u komšiluk pošto su u kuhinjama i kupatilu imali samo vruću vodu.”
“Kada sam ja otvorila česmu da se okupam meni je česma ispala komplet dole.”
“Nas je posetio, da li je on donator ili nije, uglavnom Piter, mi smo njemu pokazali sve nedostatke. Pa, bio je mnogo razočaran.”
Statistike pokazuju da se broj izbeglih iz godine u godinu smanjuje. Komesar za izbeglice Republike Srbije Dragiša Dabetić kaže da država radi na gašenju kolektivnih centara, te da će se buduće posebno koncentrisati na izbegla lica u privatnom smeštaju.
“Jer ta populacija je vrlo često u goroj situaciji nego izbeglice u kolektivnim centrima. Nisu do sada ništa dobijali od ove države, ali da bi im dali taj inpuls i da mogu da se integrišu mi ćemo njima isto pomoći kroz različite stembene programe, pre svega stanove, otkup seoskih imanja, pomoći u građevinskom materijalu i slično, da stanu na svoje noge.”
U UNHCR-u potvrđuju da izbeglih sigurno ima više od zvaničnih podataka, jer je jasno da se na tri dosadašnja popisa nisu svi odazvali. Istovremeno, predstavnik ove organizacije Vesna Petković navodi da je nedostatak informacija najvažniji razlog zbog kog se puno izbeglih nije vratilo svojim domovima.
“Recimo sad, javljaju se ljudi koji kažu, ja sam iz Sarajeva, mogu ja da povratim svoj stan, ja sam čuo da su ljudi vratali pa otkupili stanove. Sada je kasno naravno. Hoću da kažem, ljudi su malo informisani, odnosno, nažalost, informacija ne dopire do njih u onoj meri u kojoj bi im to bilo od koristi.”
Odlukom UNHCR-a, tema ovogodišnjeg Dana izbeglih je hrabrost, ili, kako je objašnjeno, odavanje priznanja svima koji su pokazali nesvakidašnju hrabrost ne samo da prežive već da je istraju i da na delićima svojih raskomadanih života počnu ispočetka. Ovako to opisuju izbegla lica koja su i danas u Kragujevcu.
“Izbeglica! Nikad u životu ne bi poželela nikome da sazna šta ta reč znači.”
“To znači za mene ostavio sam svoju kuću, socijalno smo svi ugroženi, nemamo nikakva primanja, niko nas ne gleda.”
“Bez igde ničega, bez kuće, bez svega onog osnovnog za život na šta si navikao čitav život da imaš. Dolaziš negde gde nemaš ništa, u jednoj sobi koja ima nekih 12-13 kvadrata i započinješ neki novi život od nule, ali život koji nema budućnosti i nema nade.”
“Samo su ostale uspomene u nama i ništa više.”
