Dostupni linkovi

logo-print

Sportisti biznismeni


Hrvatski teniser Goran Ivanišević, pobednik turnira u Vimbldonu 2001. (Wimbledon), koji je okončao profesionalnu karijeru, najavio je ponovno aktivno igranje kako bi mogao da se izvuče iz finansijskih problema.

Ivanišević je rekao početkom maja 2005. hrvatskom nedeljniku „Globus“ da mu je posao gradnje jedne stambene zgrade u Splitu propao jer nije član ni jedne strane niti lobija, a u Hrvatskoj, kako je rekao, nije bez potkupljivanja moguće napraviti ni kućicu za psa.

U šta ulažu novac vrhunski sportisti u državama regije? Da li im biznis ide bolje ili slabije od sporta? Pomažu li im ili odmažu političari?

Radiju Slobodna Evropa o tome pored vrhunskih sportista i država regije govore sociolog Srđan Vrcan i nekadašnji igrač Hajduka, danas bankar Šime Luketin.


HRVATSKA

Danas se uz sport, i to ne samo onaj vrhunski, vrti golemi novac, pa mnogi mladi ljudi misle da će, baveći se sportom, osigurati sebi egzistenciju za čitav život. Danas neki i uspiju u tom naumu, ali prije 50 godina na prostorima bivše Jugoslavije to je bilo nemoguće, kaže nam bivši veslač iz splitskog „Gusara“, Duje Bonačić, koji je u četvercu bez kormilara osvojio zlatnu medalju 1952. godine na Olimpijadi u Helsinkiju:

„U ono doba novčanih nagrada nije bilo. Nedavno smo se sreli u Zagrebu, olimpijci iz 1952. godine, pa mi Bobek priča kako su im obećali po 500 dolara ako uđu u finale, ako se budu dobro borili i dobiju medalju, ali su im nakon toga dali samo po 300, s objašnjenjem da moraju dati nešto i četvercu, da ne mogu dati sve njima, a nama nisu dali ništa. Tako da su ih prevarili, a nama nisu ništa ni obećavali, niti dali. Nama su obećali da ćemo ostati do kraja gledati olimpijadu, međutim dva dana nakon finala su nas poslali doma jer nam je kao istekla viza.“

Ni privilegirani nogometaši nisu prolazili sjajno. Vladimir Beara, tada najbolji golman na svijetu, branio je na toj olimpijadi i branio je za „Hajduk“:



„Osvojio sam prvenstvo 1950. godine, 1952. godine i 1955. godine, a za to nisam dobio niti jednu paru. U svojoj igračkoj karijeri, za 10 godina u ,Hajduku‘, dobio sam hiljadu dinara kad sam se ženio. Za to sam mogao kupiti jedno pečeno janje i ništa više.“

Beara nije bio zadovoljan, ne novcem, nego statusom u „Hajduku“. I danas je nevjerojatno čuti ovu rečenicu:

„Ja sam bio u ,Hajduku‘ čak svojevremeno i gladan.“

No, Beara je pripadao generaciji kojoj su potkraj karijere bila odškrinuta vrata da idu igrati vani. Otišao je iz „Crvene zvezde“ u koju je bio prešao iz „Hajduka“:

„Otišao sam iz ,Zvezde‘ kao siromah, bez kite cvijeća.“

Vladimir Beara je odabrao Njemačku, ali ni tamo nije bilo kao danas:

„Tada kada sam ja išao, nije bio profesionalizam, već amaterizam. Ali ljudi se snađu.“

U tadašnji jugoslavenski nogomet Beara se vratio 1970. godine, kao pomoćni trener splitskog „Hajduka“. Zatekao je sasvim drugu situaciju. Nogometaši, oni bolji, mogli su se početi baviti privatnim, uglavnom ugostiteljskim biznisom. Jedan od njih bio je tadašnji kapiten „Hajduka“ Dragan Holcer:

„Godine 1973. – imao sam 25-26 godina – otvorio sam kafić, međutim bio je trend zatvaranja kafića. Namnožili su se, stotine kafića se otvorilo. Pjaca je izgubila svu onu ljepotu koju je nekad imala. Djeca su se preselila na Rivu. Tako da sam ja zatvorio kafić i otvorio butik.“

Bolji poznavatelji zbivanja oko Holcerovog kultnog kafića, reći će da su se, za razliku od gazde, u njemu obogatili njegovi konobari. Bilo kako bilo, kafići su preživjeli i danas, ali su novi trend u ulaganju nogometaških novaca, kad je riječ o splitskim sportašima nove generacije, nekretnine.

I ovdje je ova priča mogla završiti. No za kraj, još jedno pitanje Vladimiru Beari:

Jeste li ikada u životu zažalili što ste niste rodili 20 godina kasnije:

„Kako ne. Ako jedan Oliver Khan može dobiti 250 miliona, onda bih ja trebao dobiti pola milijarde. A meni bi bilo dosta i milion.“

SRBIJA

Ekonomski eksperti procenjuju da je za ozbiljne investicije neophodno da je sportista tokom karijere zaradio 20-25 miliona dolara. Kako u slučaju poslovnog promašaja vrhunski as ne bi bankrotirao, posebno ako se ima u vidu da je njihov radni vek sveden na 10-15 godina aktivnog igranja.

Interesantno je takođe, bar kada su ovdašnji sportisti u pitanju, da većina odlučuje da svoj novac uloži van sporta. Iako bi ambijent u kome su stekli svoja bogatstva, po prirodi stvari trebao da predstavlja okruženje u kome se bolje snalaze.

Bivši košarkaški reprezentativac Žarko Paspalj za naš program kaže da pre svega nebriga političkih činilaca u ovom trenutku čini ulaganje u sport u Srbiji i Crnoj Gori iluzornim:

„Ovoga momenta i do sada, makar za mene, investiranje u sport je gubljenje vremena i gubljenje para. Nažalost to moram da kažem. U odnosima koji su vrlo nerazjašnjeni, mislim da je u pitanju visokorizična kategorija ulaganja. Ukoliko se neko šali i ukoliko mu je to hobi, to mogu da razumem. Ali ljudi koji su se vani bavili sportom i koji vani žive, mislim da to sebi ne bi trebali da dozvole.“

Vođen ovakvim stavom, Paspalj je odlučio da svoj novac, sa grupom investitora, uloži u izgradnju akvaparka na Novom Beogradu koji bi trebao da predstavlja svojevrsnu beogradsku atrakciju. Ovaj projekat trebalo bi da bude okončan do maja 2006. godine, a park bi se prostirao na pet hektara, imao bi 11 bazena i 21 tobogan.

Paspalj ne želi da govori o visini ulaganja, ali dodaje da odluka svakog sportiste da li će svoj novac uložiti u Srbiji ili u inostranstvu predstavlja isključivo individualni čin:

„Da li ulagati u Srbiji, mislim da to apsolutno nije patriotsko pitanje. Ako može da pravi pare na ,krokodilskim ostrvima‘, praviće ih na ,krokodilskim ostrvima‘. Kako se ljudi odlučuju, zavisi od situacije, od mogućnosti, od želje, od kontakata. Smatram da je to dobra ideja. Smatram da se dosta stvari potrefilo. A ono što je najvažnije, vratiću se da živim u Jugu, odnosno mislim da promenim mesto stalnog boravka. Do sad je to bila Atina, a od sad će biti više Beograd a manje Atina, da bi mogao da ispoštujem sve svoje obaveze prema tom biznisu. Smatram da je to interesantno, da je novo i zato je izazovno.“

A kada je reč o ulaganju u sport u Srbiji, možda je najilustrativniji primer nekadašnjeg reprezentativca SFRJ i golmana „Partizana“ i zagrebačkog „Dinama“ Ranka Stojića. Nakon uspešne menadžerske karijere u Belgiji, Stojić se vratio u Beograd i postao glavni finansijer Fudbalskog kluba „Rad“, koji se u trenutku njegovog dolaska nalazio na ivici sportskog i finansijskog kolapsa jer je i nekada moćna građevinska firma, čije ime nosi ovaj klub, zapala u ozbiljne poslovne teškoće. Nakon nekoliko godina Stojić je klub postavio na zdrave osnove. Ove sezone tim je obezbedio povratak u prvu fudbalsku ligu, ali je pre nešto više od mesec dana doživeo da njegov restoran „Tuluz-Lotrek“ na stadionu, bude potpuno spaljen. Iako Stojić ističe da je ovo delo grupe nezadovoljnih navijača kluba, nije tajna da iza ovog nedela stoje i nešto kompleksniji interesi. Sam Stojić sumnja da država, pa i policija, mogu bilo šta učiniti:

„Ne vidim šta su to oni efikasno uradili u zadnjih 15 godina i ne vidim kako bi nas oni sačuvali. Voleo bih da je to tako. Svi bi jedva čekali da je to tako, i ne samo ja, nego celo društvo. Nažalost, ono što sam govorio i pre dve-tri godine, ne znam da li više vredi u ovoj zemlji uopšte ulagati, da li vredi davati dobar primer. Već tri godine pravimo dobar imidž kluba, kroz razne aktivnosti, od samog tima do omladinske škole, terena koji smo napravili, sve je to funkcionisalo sjajno. Međutim, ako se protiv vas okreću i momci koji bi trebali biti uz klub, šta onda očekivati od drugih koji su protiv nas.“

Još dve sportske ikone sa ovih prostora, košarkaški asovi Vlade Divac i Predrag Danilović, odmah nakon 5. oktobra 2000. godine preuzeli su vođenje Košarkaškog kluba „Partizan“ u kojem su se igrački i afirmisali. Kako su u više navrata isticali, u ovu odluku su uložili i svoje ime i još više svoje finansije. Na kraju minule sezone, obojica su podneli ostavke, razočarani stanjem u košarkaškom sportu, ali je ostao utisak da su se obojica umorili od čekanja Zakona o sportu kojim bi bila regulisana i privatizacija klubova. Divac i Danilović želeli su da postanu vlasnici „Partizana“. A ovu tezu posredno potvrđuje i Žarko Paspalj koji je 2000. godine takođe bio u najužem rukovodstvu kluba, ali je ostao po strani iz privatnih, pre svega zdravstvenih razloga:

„Teško je reći šta je tu tačno bilo i šta nije bilo. Imam utisak da njihove ideje i način razmišljanja i mogućnosti i želja da se zaštiti srpska košarka kao jedan od najprioritetnijih interesa nije prihvaćen. I ono što je najvažnije, koraci koji su bili obećani onoga momenta od strane vlade – da će vrlo brzo izaći Zakon o sportu, da će biti neuporedivo precizniji i jasniji i izraženiji po tom pitanju pozitivnog ulaganja u sport i tako dalje, od toga se ništa nije desilo.“

Upućeni, međutim, tvrde da Divac i Danilović nisu ostali u minusu jer su u trenutku odlaska rasprodali bezmalo čitav tim, a posebno unosno bilo je obeštećenje za dolazeću zvezdu Nenada Krstića koji je završio u NBA ligi u Nju Džersi „Netsima“ (New Jersey Nets).

Možda upravo poučen primerom Divca i Danilovića, zvezdina fudbalska legenda i verovatno budući predsednik crveno-belih, Dragan Stojković Piksi, sa velikom dozom opreza gleda na ulaganja u ovdašnji sport:

„Tu morate prvo da pogledate zakone, znači papirologiju, šta vam omogućava i šta vam daje zauzvrat, dakle te zakonske regulative i uopšte Zakon o privatizaciji. Tu su ključni odgovori. Ne mogu sad da vam iznosim svoje privatne planove, šta planiram i tako dalje. U savezu sam radio praktično kao volonter, znači bez ikakve nadoknade. Sad će situacija biti nešto drugačija.“

Iako Stojković ne želi da govori o konkretizaciji svojih poslovnih planova, izvor našeg radija, koji je želeo da ostane anoniman, navodi sa će popularni Piksi sigurno deo svog novca uložiti u „Zvezdu“, kako bi imao pravo da odlučuje i o konkretnim potezima kluba, posebno ako se ima u vidu da ovdašnji privrednici, a posebno privatnici, više ne žele da za novac koji ulažu u klub dobijaju isključivo paket ulaznica za počasnu ložu na Marakani.

Pre nešto više od pola godine, košarkaš Vlade Divac ponovo je dospeo u žižu javnosti kada se sa firmom „Apurna“, zajedničkim projektom sa francuskim koncernom „Danon“ (Danone), pojavio kao jedan od potencijalnih kupaca aranđelovačke fabrike „Knjaz Miloš“. Divčevo ime nedeljama je bilo na naslovnim stranama, a prosljavljeni as tada je ovako govorio:

„Sigurno da želim da investiram ovde u ,Knjaz Miloš‘, i to samo na jedan način – čist i transparentan. Želim da zadovoljim naravno sebe, kompaniju ,Knjaz Miloš‘ i sve radnike i penzionere koji tu imaju akcije, pa i državu, ukoliko je to moguće. Bilo kakva špekulacija u vezi toga će me naterati da odustanem od svega toga. Pošto se pojavilo četiri-pet zainteresovanih strana, to mi je dalo ideju da to stvarno vredi onoliko koliko ja mislim da vredi i boriću se do kraja da pokažem da u Srbiji može da dođe do nečega pravno, pošteno i iskreno, bez ikakvih špekulacija, podmićivanja i tako dalje. Ja igram košarku profesionalno već 20 godina, moji svi ugovori su javni, tako da znate koliko imam para.“

Samo nekoliko meseci kasnije, pred kraj prošle godine, aranđelovačku firmu kupio je investicioni fond „Balkan Ltd.“, i nakon jedne od najvećih finansijskih afera, kako su prodaju „Knjaza“ ocenili ekonomski eksperti, Vlade Divac izjavljuje da ga je pobedila korupcija i da želi da zaboravi 2004. godinu:

„To je utakmica u kojoj me poraz najviše zaboleo. Želeo sam da pokažem da je Srbija zdrava sredina, gde se sa uspehom može investirati, ali očigledno, korupcija je bila prisutna, prevladala je i pobedila me je.“

Poznatii košarkaš nije, međutim, sasvim digao ruke od ulaganja u Srbiju. Divac je sa građevinskom firmom „Mašinac“ iz Kraljeva kupio poslovni centar „Beko“ u ovom gradu, a u Beogradu ovog leta, u istoj kooperaciji, počinje gradnju poslovnog centra u Hilandarskoj ulici i nekoliko stambenih zgrada na Voždovcu.

Inače, Divčeva zarada od šesnaestogodišnjeg igranja u NBA ligi, procenjuje se na 92 miliona dolara.

Ništa bolja iskustva od Divčevih sa „Knjaz Milošem“, nije imao još jedan košarkaški reprezentativac Željko Rebrača. Nakon što je bio prinuđen da iz Apatina iseli svoj kafić „El Kostelo“, Rebrača je planirao da otvori poslovni centar u Somboru, vredan nekoliko miliona evra, ali i da kupi motel na obali Dunava, u Novom Sadu. Ovi planovi su se, međutim, za sada izjalovili jer, kako Rebrača tvrdi, opštinari nisu imali sluha za njegove ideje. Prema poslednjih informacijama, košarkaški as sasvim je blizu odluke da u potpunosti digne ruke od svojih planova.

Ono što nije uspelo Rebrači, uspelo je fudbaleru „Čelzija“ (Chelsea) Matiji Kežmanu, koji je na beogradskom izletištu Ada Ciganlija napravio terene za sportove na pesku.

U poslovne vode odavno je uplivao i bivši teniski as Slobodan Živojinović. Legendarni Boba najpre je bio generalni zastupnik automobilskog giganta „Mercedes“ za Srbiju, a potom i energetskog napitka „Red Bul“ (Red Bull). Živojinović ističe da je u biznis krenuo kada je osetio potrebu da učini nešto sa svojim životom i nakon završetka igračke karijere. O svojim trenutnim poslovima kaže:

„Poslujem u nekoliko kompanija, u Generalnom predstavništvu Forda, imamo produkciju i još par nekih drugih biznisa. Bitno je imati osećaj i biti u okruženju. Ja sam imao tu sreću da baveći se tenisom, upoznam dosta uspešne ljude, biznismene, s kojima sam i dan danas dosta dobar prijatelj. Kroz tenis sam, dakle, imao i priliku da učim od takvim ljudi i da budem u njihovom okruženju.“

Živojinović dodaje da je zadovoljan poslovnim rezultatima, ali i naglašava da se nije libio promene posla u trenutku kada je procenio da prestaje da bude profitabilan:

„Mislim da je vrlo bitno biti stvestan celokupne situacije, okruženja gde si i šta u tom datom trenutku može da ti donese dobar profit. Tako se i ja često ponašam. Ima nekih stvari koje su u tom trenutku bile profitabilne, ali danas nisu.“

Svi naši sagovornici ističu da su svesni poslovnog rizika, posebno kada su u pitanju ulaganja u Srbiji, ali i naglašavaju da nema straha od finansijskog kraha. Žarko Paspalj i Slobodan Živojinović:

„Život je stalni neki rizik i ako to nećeš da radiš, onda staviš pare na banku, uzimaš koliko uzimaš i onda nemaš apsolutno nikakvog rizika. Pitanje je samo šta želiš da radiš u životu. Znači ja, konkretno, u zadnje četiri ili pet godina u Grčkoj gde sam sedio, normalno na osnovu nekih stvari koje su bile prioritetnije, i jednostavno sam se uželio neke akcije. Ja svoju akciju ne vidim u sportu, ne kažem da će u ovom biznisu da bude bolje, ali bar si svoj gazda na svom terenu i možeš da kontrolišeš donekle neke stvari. Ja lično mislim da je to vredno toga. Da je to jedna atrakcija koja će i meni i gradu značiti mnogo. Imam utisak da na sveobuhvatno zadovoljstvo to može da bude jedan interesantan poslovni potez.

„Kroz život te prati jedna vrsta straha od toga da li ćeš uspeti ili nećeš. Mi kao sportisti smo odrasli i sazreli u tom strahu. Kad izlaziš na teren, pitanje je da li ćeš pobediti ili izgubiti. Tako da smo to što smo sticali preneli i na biznis.“

Ono što ostaje kao otvoreno pitanje jeste koliko država stimuliše vrhunske sportiste da novac ulože u Srbiju? Ekonomski ekspert, doktor Milan Kovačević, objašnjava da na Zapadu postoje finansijske institucije koje sportistima pomažu u odabiru ulaganja i u tom smislu pominje investicione fondove, pri čemu kupovina akcija ovakvog fonda sportisti obezbeđuje prilično sigurno ulaganje. Kovačević istovremeno o ulozi države kaže:

„Tu ni ne treba mnogo očekivati od države, državna birokratija tu manje može, nego bi bolje bilo da se i kod nas brže razviju recimo investicioni fondovi koji kod nas ne postoje. Tu bi bilo potrebno u cjelini njegovati različite vrste usluga, među kojima bi se našle i neke od onih koje bi privlačile investiranje kod nas. Ali povrh svega ostaje jedan problem, a to je što kod nas investiciona klima još uvek nije dovoljno dobra da kapital privuče, već oni verovatno investiraju negde drugo.“

Sami sportisti različito gledaju kako na odluku gde će uložiti svoj novac, tako i na ulogu države. Žarko Paspalj, Slobodan Živojinović i Ranko Stojić:

„Svako se ponaša onako kako mu odgovara. Ne možemo mi da tražimo od Zorana Savića da dođe da živi u Beograd i da ulaže u Beogradu kad čovek ne oseća tako.“

„Mislim da je problem druge prirode, a to je naziv naše zemlje i okruženje. Imamo pasoš na kojem stoji ,Savezna Republika Jugoslavija‘, zovemo se Srbija i Crna Gora, imamo himnu zemlje koja ne postoji, problem Kosova i svega ostalog. I onda kad to sve stavite na jednu stranu i kad znate da dosta tih stvari još nije rešeno, da smo zemlja sa dve monete – sa dinarom i sa eurom, mislim da trebamo prvo u našoj kući da definišemo odnose i onda će biti mnogo lakše ulaganje i investiranje u našu zemlju.“

„Stvarno mi je dosta svega ovoga. Nisam siguran kako će se ta situacija razvijati jer vidim da u ovoj zemlji to niko ne priznaje i pretpostavljam da će se vrlo verovatno desiti ono što se desilo Divcu i Daniloviću. Skoro sam siguran da više nikom neće pasti na pamet da ono što su zaradili na Zapadu ulažu u svojoj zemlji sa entuzijazmom, kao što sam ja došao.“

Naposletku nije teško zaključiti da će svako ulaganje sportskih velikana, bar kada je reč o domaćim investicijama, zavisiti isključivo od individualnih procena, konkretnih iskustava i ličnih kontakata. Ili bar do onog trenutka kada država bude prestala da ovu pojavu tretira kao iznenadni i neočekivani splet okolnosti i oblast investicija zakonski uredi.

BOSNA I HERCEGOVINA

Sportski novinar Ergin Hadžiosmanović više od trideset godina druguje sa vrhunskim sportistima i većinu ih je barem jednom ispraćao ili dočekivao. Uglavnom, kaže, rijetki su oni koji pokazuju interes da se definitivno vrate:

„Naši vrhunski sportisti i treneri, oni koji su uspjeli u inostranstvu, najveći dio svog kapitala su uložili u zemlje u kojima su taj kapital stekli.“

Među rijetke izuzetke svakako spada Refik Šabanadžović, nekadašnji prvotimac „Željezničara“, član „Zvezdine“ generacije evropskih i svjetskih prvaka, kasnije uspješni internacionalac u Grčkoj. Mada rodom iz Crne Gore, odlučio se trajno nastaniti u gradu gdje je stekao sportsko ime i uložiti mukom zarađeni novac u nekretnine:

„Imao sam to jedno malo ulaganje u nekretnine, nešto radim oko toga. Nisam ja sad neki veliki ni privatnik, ni biznismen. Nešto sam uložio da mogu da imam pristojan život. Sarajevo kao grad sam volio, ovdje sam igrao, imao sam stan u Sarajevu, tako da mi je bio cilj da se vratim ovdje. A novac sam uložio da imam jedan normalan i pristojan život.“

Da nije baš sve potpuno crno, sugeriše slučaj Predraga Pašića iz šampionskog tima Sarajeva, a kasnije igrača visokopozicioniranog „bundesligaša“ Štutgarta. Popularni Paja se prije rata bavio pomalo neobičnim poslom galeriste, ali bio je jednako uspješan kao i danas vlasnik i direktor fudbalske škole „Bubamara“:

„Shvatio sam da najbolje mogu uticati na društvo kroz sport, jer zato sam rođen. To je bio motiv zbog čega sam otvorio fudbalsku školu kako bi to neko svoje znanje pokušao da prenesem mlađim generacijama. Vrlo je teško u sadašnjoj situaciji i u ovakvoj državi baviti se bilo kojim poslom.“

Ni Šabanadžović, ni Pašić, međutim, nisu baš skloni pozvati svoje suigrače i sportske prijatelje da neizostavno dođu i ulože novac u Bosni i Hercegovini. Smatraju da iz ovih ili onih razloga ovdašnji ambijent nije pogodno mjesto za ulaganje. Predrag Pašić:

„Ja sam dobio svjetsku nagradu i priznanje, koje je ravno Tanovićevom ,Oskaru‘, od UEFA-e, međutim to nikog ovdje u ovoj državi ne zanima, niti iko želi da pruži bilo kakvu pomoć. Evo ja 11 godina imam školu, a država mi još uvijek ne želi da dá mogućnost ili koncesiju da uredim te stadione, da dovezem plastičnu travu i sve ostalo. Prijatelje izvana koji bi investirali ne bih zvao jer država jednostavno nema nikakvog interesa da im pomogne u tome. Dakle, ja ne tražim novac od države, ne tražim nešto što bi državu koštalo, tražim samo priliku da prije svega dovedem svoje sportske prijatelje da ulože novac. Sigurno da ni Safet Sušić, ni Ivica Osim, niti bilo ko, vidjevši šta i kako, logično nemaju interesa.“

ŠABANADŽOVIĆ:Znamo kakva je ekonomska situacija u državi. Tako da uglavnom sad svi ti igrači gledaju da omoguće svojim familijama jedan normalan život i gledaju šta je najbolja investicija, da li je to kafana, da li je to renta, da li je to sport. Svaki od nas pojedinačno mora sam za sebe da odluči šta je najpovoljnije za njega i njegove.

Razumljivo je da, ako ništa, onda zbog fer pleja koji ih je obojicu, još za igračkih karijera, krasio, veliki asovi ne daju na svoje prijatelje. Valja ih, međutim, podsjetiti kako se poneko od njih i vratio, ali specifičnosti ovdašnjeg duha radi. Najvećim dijelom su se otisnuli u ugostiteljske vode, ili naprosto u život, neka traje dok traje. Broj nula na bankovnim računima služio je tek toliko da bi se mogla odrediti dinamika kršenja zaliha. Sad su, nažalost, marginalci u lokalnim klubovima. Isto tako, čini se da nije ipak sve posve besperspektivno jer i neki stranci ulažu. Još jednom novinar Ergin Hadžiosmanović:

„Treba reći da Bosna i Hercegovina više nije zemlja u kojoj je to nesigurno. Stvari polako liježu na svoje mjesto. Postoji zakonska regulativa koja će im garantirati da će njihovo ulaganje biti zaštićeno, da će izvući određeni profit iz toga. Bio bi to profit i za državu i za te ljude, ali, nažalost, takvih ulaganja je vrlo malo.“

Jedino u čemu se svi možemo složiti je da nije u pitanju nedostatak patriotizma. Hrabrosti možda i ponestane, ali to je pravo svakog pojedinca.

CRNA GORA

„Malo sam kriv što sam upao u biznis gde poštenja nema. Tu su igrači među koje sam upao kao iz vrtića na fakultet. Pojeli su me morski psi“, rekao je Ivanišević nedeljniku „Globus“.

Takva situacija nije, međutim, samo u Hrvatskoj. Dudbaler Dejan Savičević kaže Radiju Slobodna Evropa da su ga slična saznanja navela na odluku da ne ulaže novac ni u kakav veliki posao u svojoj Crnoj Gori:

RSE: Čime se sada trenutno bavite? Da li se bavite nekim privatnim biznisom, s obzirom da ste tokom karijere stekli značajan kapital? Da li ste ga negdje uložili u Crnoj Gori.

SAVIČEVIĆ: Uložio sam u neke nekretnine. Kupio sam tri-četiri nekretnine i izdajem ih. A što se tiče biznisa, to ne radim.

RSE: Mislite da je Crna Gora nebezbjedna za neka veća ulaganja?

SAVIČEVIĆ: Nije da nije bezbjedna, ali treba da molite ovoga, da molite onoga… Razumijete? A meni nije preša da bih to radio.

RSE: Kad već govorite o tome da su vam potrebne veze, da li vam je pomoglo to što ste proslavljeni igrač ili vam je na neki način to odmoglo nakon što ste okončali karijeru?

SAVIČEVIĆ: Mislim da mi je više odmoglo nego pomoglo, i što se tiče nekih kupovanja poslovnih prostora i svega toga. Sve što sam kupio, platio sam koliko sam trebao da platim. A da sam ušao u neki biznis, da pravim pare ovdje u Crnoj Gori preko nekih službi ili ministarstava ili opština, u to nikad nisam htio da ulazim.

RSE: Hoćete da kažete da je to što ste Dejan Savičević razlog što ste neke stvari plaćali i više nego što je trebalo?

SAVIČEVIĆ: Mislim da sam platio onoliko koliko sam trebao, možda malo i više. Ali neka sam, nije mi žao. Nije mi žao jer danas-sutra mogu svakom da pogledam u oči. Niko mi ništa nije uradio da bi danas-sutra mogao da mi prigovori zbog toga što sam kupio ovo ili što sam uzeo ono.

RSE: Kako stoje stvari sa vašim kolegama fudbalerima, da li oni imaju neke vrste biznisa u Crnoj Gori? Da li su oni nešto pokrenuli? Da li nešto o tome znate?

SAVIČEVIĆ: Koliko znam niko ne radi neki veći biznis. Ili drže kafiće ili izdaju poslovne prostore, stanove i tako. Bar koliko ja znam, ovaj uži krug mojih drugova fudbalera.

RSE: Vi ste jedno vrijeme bili vlasnik restorana „Vidikovac“ u Budvi. Šta je bilo s tim projektom?

SAVIČEVIĆ: Dvije godine je radio kao noćni klub, sad više ne radi. Ja nisam radio, već sam bio dao da se radi, jer ljeti ne želim sebi da uskraćujem odmor zbog neke zarade koja je za mene minimalna.

* * * * *

O problemima sa kojima se suočavaju sportisti nakon profesionalnih karijera kada treba doneti odluku kako i od čega živeti u budućnosti, Radiju Slobodna Evropa govore dvojica Splićana, profesor Srđan Vrcan, danas penzioner, 84-orogodišnjak, sociolog koji je tokom čitave karijere istraživao probleme sporta, i nekadašnji Hajdukov prvotimac Šime Luketin, diplomirani ekonomista, danas uspešni bankar.

Profesora Vrcana pitamo šta mu je prvo palo na pamet kada je čuo vest da je njegov sugrađanin Goran Ivanišević u velikim finansijskim problemima?



VRCAN: „Prva misao koja mi pada na pamet izražena je u onoj engleskoj poslovici ,money easy come easy gone‘ (novac koji je brzo zarađen, brzo se i potroši). Druga misao jeste da ljudi koji su navikli da imaju izuzetan položaj i da su na neki način privilegirani, kad idu u različite poslovne poduhvate ne vode računa o realnostima, nego vode računa o svom navodnom ugledu i utjecaju, pa imaju sklonost da misle da opća načela koja važe za sve druge ne važe za njih, da oni žive pod jednim posebnim režimom u kojem, dakle, ne moraju voditi računa o svemu onome o čemu inače normalno vodi računa svaki pažljiviji poduzimač ili normalni investitor. Ljudi koji postaju zvijezde u nekoj određenoj sredini, misle da onda za njih postoje posebna pravila po kojima se oni ponašaju i onda kad ulaze u biznis. Stoga, to je samo jedna varijanta sudbina velikih sportaša, barem koliko ja znam u Splitu. Bilo je i drugih, koje nisu ništa radosnije. Bilo je sportaša koji su zaradili velike pare i te pare profućkali kockajući se i slično, ili su se bavili nekim sumnjivim poslovima. Prema tome, to je danak koji sportaši koji brzo dođu do novaca, plaćaju za to kad misle da je novac sam po sebi dovoljan da se može biti dobar investitor ili dobar poduzetnik.“

RSE: Šime Luketin kaže da je veliki broj primera da su vrhunski sportisti propali u biznisu:

LUEKTIN: Neki od njih su bankrotirali jer su povjerovali ljudima koji su im sugerirali da ulože novac. I ne samo što su bankrotirali, nego su ostali dužni i drugim ljudima. Izgubili su kompletnu svoju imovinu. Tako da iskustva igrača iz moje generacije pokazuju negativan primjer, dakle nesnalaženje u novim okolnostima.“

RSE: Šime Luketin kaže da je, misleći na stare dane, još na vreme obezbedio sebi stranu penziju, ali i da malo ko od sportista danas tako razmišlja. Malo ko od sportista, kaže ovaj naš sagovornik, traži savet stručnjaka za poslovanje od stručnjaka:



LUKETIN: „Koristio sam nekakve savjete tih pravnika i uspio sam dobiti mirovinu koja nije prevelika, ali će ipak dobro doći za stare dane. Moram biti iskren i reći da igrači moje generacije baš nisu bili skloni tome. Međutim, vidim da ova nova generacija, koja je zaradila puno više nego što smo mi mogli zaraditi, na neki način funkcionira. Danas se sportski igrači okreću ulaganju baš u sportsku djelatnost, dakle otvaraju neke terene s umjetnom travom, nogometne škole… Međutim, nažalost, u tom jednom nogometnom miljeu kruže vrlo često polumenadžeri koji nisu samo menadžeri koji posreduju u kupnji i prodaji igrača, već isto tako igračima sugeriraju nekakva lukrativna ulaganja, ali to vrlo često završava na stranicama crne kronike. Sad se pokazuje da je to jedan milje u kojem je oko sporta uključen veliki dio ljudi koji su skloni određenim vrstama poslova koji su na granici sa zakonom. I tu se više ne zna ko štiti čije interese. Da li menadžeri takvog tipa štite imovinu tih igrača od nekih drugih sličnih tipova ili im praktički pomažu da na jedan sigurniji način pokušaju zaraditi enormnu zaradu upravo na račun onih ljudi koji se nalaze u nezavidnom položaju.“

RSE: Profesor Vrcan koji s kolegama, sociolozima iz Hrvatske i inostranstva, upravo učestvuje u jednom istraživanju na temu sudbine sportista po prestanku karijere, kaže da sportisti koji propadaju u biznisu zapravo plaćaju danak uverenju u sopstvenu genijalnost, ali i nedostatku obrazovanja.

VRCAN: „To je sociološko istraživanje problema šta se događa sa sportašima nakon što njihova karijera prestane.
Zaključci do kojih sam ja došao su vezani za strukturalne promjene u sportaškim karijerama koje su se dogodile u zadnjih 50-60 godina. To jest od karijera kad su sportaši po pravilu bili samo ljudi iz susjedstva, ljudi iz škole, koji su imali talenta, do toga da su sportaši postali zvijezde koje onda o sebi počnu misliti u terminima zvijezda i počinju se ponašati po logici zvijezda, koje su u velikoj mjeri izmišljene od strane sredstava javnog komuniciranja, kako se danas zvijezde po pravilu stvaraju. Promijenio se društveni položaj vrhunskih sportaša koji su postali pripadnici dobrostojećih dijelova društva, koji imaju svojstva onoga što su Amerikanci, Englezi i Francuzi zvali ,nouveau riche‘ (novi bogataši ili novi bogatuni) i čija sudbina se kreće u tim okvirima. Kad se sjetim, recimo, nogometaša ,Hajduka‘ koji su svojevremeno bili zvijezde, oni su svi imali neki zanat i nešto su radili uz to. Razumije se, niko od njih nije napravio velike pare od toga što je igrao nogomet, ali isto tako niko od njih kasnije u životu nije doživljavao tragedije ili probleme onoga što bi se sociološki reklo ,problem društvenih korijenjenosti‘, dakle promjena bitnih uvjeta neposrednog života i promjena od običnih ljudi sa jednim određenim talentom u zvijezde koje onda postaju kriterij za sve. Jer danas kad neko postane zvijezda, on postane i ,svestrani stručnjak‘. Onda i on sam počinje misliti kako on nije samo dobar teniser, nego kako je on time što je dobar teniser istodobno i dobar biznismen i stručnjak za neka druga društvena pitanja.

LUKETIN: „Ne bih htio navoditi imena jer je to ipak službena tajna, ali ima određeni broj igrača, i prošle i ove sadašnje generacije, koji drže novac u banci, koji me pitaju za savjet i ja im u tom slučaju pomognem. Jer, logična je stvar da povećani rizik sa sobom nosi i moguću veću zaradu. Tako da se nekima sugerira, bilo da drže depozit u banci ili da ulažu dionice u određene fondove, ali je ta pomoć uvijek na neki način stručna, jer im se nastoji na neki način prezentirati odnos zarade i rizika.“

VRCAN: „Ako bi se pogledale sudbine nekih zvijezda, ja bih bio skloniji da govorim o tragici tih sudbina, jer mislim da je vrlo malo vrhunskih nogometaša ili vrhunskih sportaša koji su zaradili velike pare, a koji su poslije znali razumno se ponašati u životu i dobro te pare plasirati. Većina njih je imala neke probleme, pogrešne investicije, proćerdane pare i slično, odnosno razočarenja u tome što se njihovo mišljenje o njima kad su postali zvijezde rastopilo onog trenutka kad su prestali biti zvijezde. A za današnji sport je karakteristično da se zvijezde brzo stvaraju, ali i da brzo nestaju. Karijera odnosno generacijsko trajanje određenih zvijezda se skraćuje. Prije su zvijezde trajale po 20-25 godina, a neki vrhunski sportaši i više. A sada to kratko traje. Tenis je klasičan primjer kako se skraćuje trajanje zvijezda.“

RSE: Vi, dakako, pratite situaciju ne samo u Hrvatskoj, već u čitavoj regiji. Je li ovo o čemu mi govorimo problem država u tranziciji, poput Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i tako dalje, ili je to problem i vani? Odnosno, je li taj problem izraženiji u ovim državama o kojima govorimo, baš zato što u njima neki drugi odnosi nisu uređeni?

VRCAN: „Taj problem postoji svugdje pomalo, samo se izražava na drugačiji način. Taj sklop problema se negdje drugdje daleko sporije očitovao ili oformio, a kod nas se oformio na buran način. Uzmite samo primjer, recimo, zagrebačkog ,Dinama‘ koji je deset godina bio privilegirani klub kojeg je državna politika privilegirala i koji je sad postao obični klub kao i svi drugi klubovi. Šta to znači za igrače koji su se tamo našli ili čija je sudbina bila vezana za taj klub i koji su svoju karijeru vezivali za onu viziju ,Dinama‘ kakva je bila kad je ,Dinamo‘ bio ,Croatia‘?“

LUKETIN: „Ja sam igrao dvije godine vani i indikativan je primjer što se događa vani. Dakle, imate bankara kod kojeg otvorite račun i on vam odmah sugerira način da vi uložite svoj novac, a ljudi iz klubova vam isto tako preporučuju da se obratite svom bankaru, da ne vjerujete ljudima koji se motaju oko sporta jer je čest slučaj i da strani sportaši upropaste svoju imovinu, počevši od Borisa Bekera (Becker), Bjorna Borga… Postoji čitav niz primjera gdje ljudi iz tog sportskog miljea iskoriste neznanje i nesnalaženje tih vrhunskih sportaša koji su vrhunski u svom poslu, ali nakon karijere nisu u stanju prepoznati da li im ljudi sugeriraju dobro ili loše. Činjenica je da su u zadnjih desetak godina zarade igrača enormne, posebno košarkaša koji su igrali u NBA ligi. Oni su zarađivali po pet-šest miliona dolara po sezoni. Tako da se sigurno u Hrvatskoj vrti možda jedno 200-300 miliona eura takozvanog sportskog novca.“

VRCAN: „Ako se događa komercijalizacija nogometa ili sporta, onda je prirodno da će se događati ovaj tip problema koji se prije nije javljao. Uzmite recimo Srđana Mrkušića, golmana ,Hajduka‘, koji je poslije otišao u Beograd i postao golman ,Zvijezde‘ i državne reprezentacije, ali koji je uspio završiti fakultet u Beogradu i imao je osiguranu egzistenciju nezavisno od toga što je njegova karijera trajala onoliko koliko je trajala. A danas su rijetki nogometaši koji imaju neku drugu sigurnost. Njima su novac i ono što su stekli jedina sigurnost. Na slobodnom tržištu, u otvorenoj konkurenciji sa drugima, oni, po mom mišljenju, nisu konkurentno sposobni i stoga plaćaju danak tom svom brzo i lako zarađenom novcu. Moraju, dakle, snositi i negativne posljedice konkurencije.“

RSE: Kako bi problem, po Vama, trebalo rešiti?

VRCAN: „Ako je danas dominantan trend u sportu uvođenje tržišnih kriterija u sportu, onda ja kratkoročnog rešenja ne vidim. Odnosno, jedino rešenje bi bila intervencija države, ali intervencija države je intervencija koja je protiv principa tržišne privrede. Prema tome, nad njihovom sudbinom se može žaliti i plakati, ali to je sudbina u uvjetima kad tržište i tržišni odnosi prodiru i u vrhunski sport i kad se i vrhunski sport počinje ponašati po zakonima tržišta. Ne možete vi imati do kraja dovedenu konkurenciju u sportu kao princip gdje se zarađuju ogromne pare, a onda stvoriti neki sistem zaštitnih mjera sportaša po kojima bi imali još neku zaštitu osim one zaštite koju im pružaju njihove pare i mudro ulaganje tih para u uvjetima tržišne konkurencije. To je Blerova (Blair) filozofija po kojoj se svi mi moramo ponašati kao preduzetnici na tržištu koji raspolažu s nekim kapitalom. Taj kapital može biti znanje, može biti ono što smo naučili u školama, može biti neko umijeće, može biti neka specifična obdarenost za neku vrst posla. Ali sve to je samo kapital kojeg mi osobno ulažemo u naše životne aktivnosti. Ali ako nam se dogodi nešto pogrešno, onda nam niko drugi nije kriv nego mi sami. Znači pogriješili smo u našim investicionim odlukama. To vrijedi i za nogometaše i za zvijezde danas u nogometu. Oni su kovači svoje sreće, ali i kovači svog neuspjeha i to ne može blokirati nikakva društvena akcija. Da oni imaju koristi od tog tržišta, a da ne plaćaju danak tržištu. To ne može biti.“
XS
SM
MD
LG