Dostupni linkovi

logo-print

Svedoci afera bez epiloga


Gošća Press kluba je Jelena Vlajković, profesorica psihologije na beogradskom Univerzitetu.

RSE: Sve smo videli slike ubistva šestero dece u Trnovu. Koji je profil ubice koji cilja u maloletno dete koje za njega nije nikakva opasnost?

VLAJKOVIĆ: Da bi se u potpunosti razumelo šta se tu dogodilo i kako to da relativno mladi ljudi ubijaju skoro decu, a pri svemu tome imaju potrebu da to ovekoveče, da se fotografišu, trebalo bi da poznajemo strukturu ličnosti ljudi koji su u tome učestvovali, ali i da razumemo okolnosti u kojima se sve to odvijalo. Neosporno je da ratni uslovi podržavaju i pospešuju sve ono negativno u čoveku. Ovakve nasilničke orgije odvijaju se uglavnom u grupi. Grupa je ta koja vrši pritisak. Svi pripadnici u jednoj grupi moraju u tome da učestvuju. U psihologiji, nasilje koje se odvija u grupi, se naziva fenomen delegirane odgovornosti. U grupi, u izuzetnim okolnostima, gde ima uticaja alkohol, često i narkotici, postoji jedno rasplinjavanje osećanja odgovornosti. Grupa sama razvodnjava osećanje odgovornosti. Ne bi me čudilo da među njima postoje ljudi koji nikada takva zverstva ne bi činili van ratnih uslova i van grupe koja je kreirala jednu takvu atmosferu. Sve te formacije samo uslovno možemo da nazovemo paravojnim. Svi znamo da su se devedesetih godina u Srbiji, u te formacije, regrutovali momci koji su odrastali na periferiji i imali određeni dosje u policiji. To su određene strukture ličnosti, psihopate, kojima nasilje, krv i bol koji nanose drugima, nisu strani.

RSE: U nekim slojevima društva se relativizuje taj zločin. Šta može da bude po sredi? Stid naroda što se to desilo ili je to bežanje od odgovornosti?

VLAJKOVIĆ: Mislim da je to mešavina svega toga. Postoje psihološki mehanizmi koji nas često štite od ružne stvarnosti. Ti psihološki mehanizmi, u nazad petnaest godina, su bili stalno na delu. Nemoguće je da ljudi nisu znali da su se činili zločini. Oni koji su želeli za to da znaju, oni su to i znali. I tih devedesetih su postojale televizijske stanice i novine koje su o tome govorile. Ljudi nisu želeli da gledaju te televizijske programe i da čitaju tu vrstu novina. Želeli su da čitaju i da se informišu iz onih sredstava masmedija gde se glorifikovalo srpstvo, nacija kojoj oni pripadaju. Ovo što se sada događa, čini mi se potpuno amoralnim. Ovih dana u novinama imamo reakcije ljudi koji kažu da se radi samo o šestorici ubijenih i da to ne treba smatrati brojem nad kojim se treba zamisliti. To je potpuno amoralno, jer i jedna osoba koja je na tako zverski način ubijena, može da služi kao opomena i kao suočavanje sa realnošću. Ljudi, radi sopstvenog mira, ne žele da prihvate saznanje da je bilo masakra i zločina.

RSE: Tokom Miloševićevih godina se govorilo da smo mi nevin i nebeski narod, da nas svi mrze, da postoji zavera protiv nas od KGB-a do Vatikana. Ta indoktrinacija je bila fantastična. Deset godina je to iz večeri u večeri lupalo u glavu ljudima. Verovatno je i to razlog?

VLAJKOVIĆ: Kada vam je celokupan nivo vrlo nizak, kada teško izlazite na kraj sa ekonomskim teškoćama, kada se osećate isfrustirano na svakom koraku, želite da verujete da ste izuzetni i da ste nevina žrtva različitih zavera. To je jedno pogodno tle na kome su se javljale različite reakcije ljudi.

RSE: Tokom ratnih godina smo gledali jedno svešteno lice, a i sada smo gledali sveštenika, koji pruža krst da ga poljube ljudi koji odlaze kao Škorpioni na ratište. Blagosilja ih. Pretpostavljam da će sada to ogromno poverenje u crkvu, koje postoji po svim istraživanjima, ipak malo da splasne. Verujete li u to?

VLAJKOVIĆ: Ne verujem. Oni ljudi koji imaju ogromno poverenje u crkvu su oni isti ljudi koji smatraju da nije bilo masakra i oni ne žele da se suoče sa istinom koja se dogodila. Ljudi koji umeju da misle, mali broj ljudi koji je svih ovih godina umeo otvorenih očiju da posmatra šta se dešava na prostoru bivše Jugoslavije, ne veruju crkvi na takav način kao što veruju ovi drugi.

RSE: Sećam se Srebrenice tokom ratnih godina. Prikazivani su televizijski snimci koji su dezinformisali javnost u Srbiji. Na njima Mladić daje deci, koja su skupljena sa majkama, očevima, dedama, braćom, bombone i kaže im da ništa ne brinu jer će sve biti u redu. To smo videli, ali nikada nismo videli scene pogubljenja. Sada smo ih prvi put videli. Prvi put je viđeno kako padaju ta deca vezanih ruku, ubijena sa leđa. Mislite li da će to delovati otrežnjujuće?

VLAJKOVIĆ: Da bi to delovalo otrežnjujuće, mislim da bi bilo neophodno da ova vlast shvati da bez suočavanja sa istinom mi ne možemo da idemo dalje. To bi značilo da se o ovom snimku razgovara. Morali bi ljudi od autoriteta: patrijarh, premijer, predsednik, da se obrate naciji i kažu da je sve to što se desilo istina i da mi moramo to da prihvatimo, da se započne proces suočavanja sa istinom. Kakao sada stvari stoje, mislim da se sve diskusije odvijaju oko beznačajnih stvari. Razmatra se da li ih je ubijeno šestero ili više. To je besmisleno licitiranje, kao što je bilo besmisleno licitiranje o tome koliko je u Jasenovcu ljudi pobijeno. Morala bi aktualna vlast da stane iza toga i da to bude jedan od najvažnijih projekata, kako bi ljudi shvatili da su se činili zločini. To ne znači da mi smatramo da se nisu činili zločini i s druge strane. Ovo su zločini sa kojima mi moramo da se suočimo. Na žalost, svi narodi koji žive na ovom prostoru, moraju da dođu u situaciju da se suoče sa svojim zločinima.

RSE: To je jako opasno jer ako kažete nešto što je istina i vrlo bolno, gubite političke poene u javnosti.

VLAJKOVIĆ: Naravno. Zato i izbegavaju da se uhvate te teme.

RSE: Goran Svilanović, član jedne međunarodne komisije, je ispao izdajnik i najgori Srbin jer je glasno rekao ono što Zapad očekuje. Zapad itekako radi na tome da što pre bude rešen status Kosova, i to, verovatno, u znaku nezavisnosti.

VLAJKOVIĆ: Tačno. Ljudi koji žele da ostanu na vlasti se ponašaju tako kako se ponašaju. Rekla bih da je to kratkovidna politika. Ne možemo da krenemo put pomirenja, na čemu se insistira, ako se prvo ne suočimo sa onim šta su neki ljudi radili u naše ime.

RSE: Naša sadašnjica nije mnogo ružičasta. Svaki dan smo svedoci jedne nove afere bez epiloga. Afere se pokrenu i onda nastaje ćutanje jer sutradan već dolazi nova afera. To je stanje stalnih skandala. Koliko je takvo stanje odbrana vlasti da se ne priča o glavnim temama – besposlici, besparici, otpuštanjima?

VLAJKOVIĆ: To je lako moguće. O tome možemo da razgovaramo samo u pretpostavki. Neka naša prošlost nas uverava da su to uvek bili jako dobri načini da se skrene pažnja s gorućih tema. Sada imamo nekoliko gorućih problema koji su aktualni, a o kojima se veoma malo piše. Da li i u jednim novinama postoji ozbiljna analiza onoga što se dešava u zdravstvenim ustanovama? One su u situaciji da moraju da smanje broj zaposlenih skoro za pedeset posto. Ljudi su uznemireni zbog toga. Nedostaju jasni podaci, činjenice, kako bi ljudi mogli da se opredele šta da rade. U takvoj situaciji ljudi su ostavljeni sami sebi. O tome se ne piše, ali se piše o nekim aferama koje na kraju i nisu afere. Takve teme vrlo brzo padnu u zaborav. O tome ljudi razgovaraju samo neko vreme. To po svemu liči na skretanje pažnje na neke druge stvari da se ljudi ne bi suočili sa jednom tranzicijom, koja očigledno tek u ovoj fazi, postaje veoma bolna.

RSE: Jedan visoki funkcioner je pušten iz pritvora. On je čovek koji je povezivan sa mafijom. Postoje i dokazi. Pušteni su na slobodu i neki iz grupe za koju se smatra da je ubila Boška Buhu, policijskog generala. Koliko to unosi straha u naše živote? Koliko takve vesti utiču na to da budemo apatični?

VLAJKOVIĆ: To je najbolji način da se kod ljudi pojača osećaj bespomoći. Tada dolazi do apatije, do jednog osećanja da ništa ne vredi da pokušavam jer postoje strukture i sile onih koji su mnogo jači od mene. Sasvim sigurno da to pojačava i osećanje depresivnosti, pre svega osećanje potpune bespomoći.

RSE: Jedan od novih podataka je da je četrdeset odsto mladih ljudi bez posla, a to znači i bez perspektive. Čime može da rezultira toliki broj nezaposlenih?

VLAJKOVIĆ: Posledice mogu biti samo negativne. Mlad čovek koji nema posao zavisi, i ekonomski i emocionalno, još uvek od svojih ostarelih roditelja. Mlad čovek u takvoj situaciji ne može da planira da osnuje sopstvenu porodicu, da ima decu. Ako se mnogo razmišlja o problemu nataliteta, osnovna stvar bi bila omogućiti mladim ljudima osnovne uslove za podizanje dece i za zasnivanje porodice. Čovek uvek u takvoj situaciji mora da obezbedi sebi neka sredstva, da bi mogao da preživi, da opstane i zadovolji neke svoje potrebe. Ako ne postoje legalni tokovi, sasvim je jasno da će doći do bujanja nelegalnih tokova. Ranije je to bilo možda čak i jednostavnije nego sada. Sasvim sigurno da ti ljudi pronalaze i druge načine, koji nisu legalni, da zarade sebi za život. Dolazimo u situaciju u kojoj smo bili ranije, a to je da ljudi, čak i sa fakultetom, postaju šverceri ne bi li opstali.

RSE: To važi i za ljude srednjih godina koji su izgubili posao. Šta bi ste im savetovali? Jednom ste rekli: ''Kada bih ostala bez posla, radila bih kao kuvarica''.

VLAJKOVIĆ: Tačno. Gubitak posla spada u sam vrh stresne životne situacije. Skoro se izjednačava sa gubicima na emocionalnom planu. Čovek, kada izgubi posao, oseća se potpuno izopšten, izgubi jednu vrlo značajnu socijalnu ulogu. Postavlja se i pitanje njegove osnovne egzistencije. Mislim da je zdrav način prilagođavanja taj da čovek vidi šta bi mogao da radi. Navikli smo godinama da se opredeljujemo za jednu vrstu posla i taj posao radimo celi život. Očigledno je da više neće moći tako. Postoje neke životne situacije kada moramo da prihvatimo i posao koji je ispod nekih naših mogućnosti, ili ispod diploma koje smo stekli. Mislim da je veoma važno da se ljudi ponašaju tako da su spremni da prihvate svaku vrstu posla ne bi li opstali. Kod nekih ljudi, njihovo samopoštovanje zavisi od posla kojim se bave. Tu bi trebali ljudi da budu vrlo racionalni, jer jedino na taj način mogu da ostanu zdrave pameti i da sačuvaju svoje mentalno zdravlje.

RSE: U zapadnim zemljama postoje mogućnosti za prekvalifikaciju. Postoje angažovanja u određenom projektu koja prestaju nakon završetka tog projekta. Nakon toga tražite novi posao ili novi projekt. Mislim da mi i dalje vrlo komunistički gledamo na stvari.

VLAJKOVIĆ: Mislim da je to suština tranzicije. Dolazi do sloma nekih ranijih obrazaca ponašanja i načina funkcionisanja. Problem je što još uvek nisu u dovoljnoj meri izgrađeni oni drugi obrasci i načini funkcionisanja. Imamo jednu grupu ljudi koji rade na nekim projektima određeno vreme. Uglavnom je to vezano za nevladine organizacije. Mnogi mladi psiholozi, naši studenti, našli su posao u nevladinim organizacijama. Dok traje projekt, rade. To nije toliko masovno. Rekla bih da je to suština tranzicije - nešto novo, čemu se teži, još nije neizgrađeno, a ono staro se urušava. Mi koji smo u nekim srednjim godinama u ovom trenutku, kao i mladi, nalazimo se u najgoroj situaciji.

RSE: Sve ranije se počinje sa drogom, alkoholom, pušenjem. Kažu da već u osnovnoj školi toga ima. Ko se time bavi, osim nekih nevladinih organizacija i pojedinih zdravstvenih ustanova?

VLAJKOVIĆ: Postoje neke mere o kojima govori aktualni ministar prosvete, gospodin Vuksanović, ali su to uglavnom represivne mere. Bez stvaranja alternativa su potpuno besmislene. One će se pokazati, kao i uvek do sada, kratkog daha i postaje besmisleno reći da maloletnici ne mogu da budu na ulici posle ponoći. Niko ne odgovara na pitanje šta će uraditi milicioneri kada nađe dete od 14-15 godina na ulici posle tog časa. Hoće li ga odvesti u milicijsku stanicu, staviti u zatvor, voditi kod roditelja? Koliko je potrebno imati policajaca u ovako velikom gradu da ih jure po ulicama? Ti planovi aktuelnog ministra su više pravljenje predizborne kampanje da bi zadovoljio roditelje koji ne znaju šta da rade sa svojom decom, nego što predstavljaju neki operativni, izvodljiv i razuman plan. Rekla bih da u Srbiji država nije spremna da uloži određena sredstva da bi podržala mnoge različite dobre projekte, uglavnom nevladinih organizacija, koji su se ticali mentalnog zdravlja mladih. Nisu bili spremni za njih i pošto su nedostajala sredstva, projekti su se gasili. Ostali su zapisani u nekim člancima ili knjigama i možda će na taj način sačekati neka bolja vremena.

RSE: Nova demokratska vlast dolazi 5. oktobra 2000. godine. Svi koje znam, bili bi spremni u Miloševićevo vreme da izginu samo da demokratija dođe. Danas su oni u najvećem broju razočarani i apatični. Da li je greška u nama, jer smo previše očekivali, ili je ipak greška u političkim elitama koje su došle na vlast?

VLAJKOVIĆ: Rekla bih da smo i mi bili nerealni. Nedostajao nam je jedan podatak, vrlo značajan. Nismo mogli da zamislimo da su korupcija i organizovani kriminal toliko ušli u sve pore ovoga društva. Nismo mogli da zamislimo da će oni, koje smo sledili i verovali im, nosioci demokratskih promena, biti malo spremni kada osvoje vlast da žrtvuju od te vlasti da bi sproveli demokratske promene. Iz toga zaključujem da smo mi, koji imamo određeni broj godina, bili nedopustivo nerealistični. Morali smo da znamo da je ljudska priroda takva. Lepo je učestvovati u revolucionarnim promenama, ali posle toga treba i nešto ozbiljno raditi. Svi govorimo da je velika greška što nije postojao 6. oktobar, ali je sasvim jasno da su struje u društvu, koje su želele da zadrže Miloševićevo stanje, previše jake da bi to moglo da se ostvari. Rekla bih da su osokoljene aktualnom vlašću. Aktualna vlast, samim tim što je ušla u koaliciju sa SPS-om, relativizovala je stvari i od onih, koji su mnogo očekivali i učestvovali u 5. oktobru, napravili su gubitnike.

RSE: Ti gubitnici su najčešće depresivni ili apatični. Šta bi ste im savetovali da rade da se izvuku iz tog stanja?

VLAJKOVIĆ: Savetovala bih im da čitaju lepe knjige, da urade sve ono što nisu mogli ranije, da šetaju pored reke, da se druže sa prijateljima, da pronađu neki mir i lepotu sa svojim najbližim, da pružaju podršku nekome, da dobijaju podršku od nekoga i da se vrate jednom normalnom životu.

RSE: U to spada i pomoć starim, nepokretnim, pomoć napuštenoj deci.

VLAJKOVIĆ: To bi veoma mnogo pomoglo.
XS
SM
MD
LG