A prolog za to pred čime Srbija i dalje zatvara oči, bilo je zauzimanje Srebrenice od strane srpskih snaga, i reči koje je general Ratko Mladić uputio nakon toga bošnjačkim predstavnicima u bratunačkom hotelu „Fontana“:
„Trebam da dobijem jasan stav predstavnika vašeg naroda da li želite da opstanete ili nestanete. Prema vašim borcima postupaćemo u duhu međunarodnih konvencija i svakome garantujemo život.“
Kadi Hotić su nakon toga ubijeni muž, sin i dva brata:
„Kad su se kamere sklopile, Mladić se okrenuo i rekao svojim vojnicima: ,Braćo Srbi, ovo vam je jedinstvena prilika. Nemojte je ispustiti. Ovakvu više nećete imati‘.“
U sveopštem rasulu i haosu, koji je zavladao nakon pada Srebrenice, hiljade Bošnjaka koji su pokušavali da se kroz šumu probiju do Tuzle, poverovali su obećanjima generala Ratka Mladića. Stvarnost je, međutim, bila drugačija.
„U jednom momentu plače bebica majci u rukama. Ide jedan vojnik i kaže: ,Ućuti, ženo, to dijete!‘, žena kaže: ,Šta mu ja mogu‘. Bio je to samo jedan trzaj. Upucao je dijete i bacio, tamo trup, tamo glavu. Niko više ne vrišti, niko ne plače…“
Otvarajući skup „Srebrenica – van osnovane sumnje“, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić je ocenila da su nedavna tribina na Pravnim fakultetu i video snimak ubistava šestorice srebreničkih Bošnjaka u Trnovu, doprineli izvesnim promenama u Srbiji posle desetogodišnjeg ćutanja o Srebrnici, ali da „ono što se i dalje događa pokazuje da u institucijama postoji još uvek volja da se zadrži dobar odnos sa snagama iz Miloševićevog vremena“:
„Sa nama nema predstavnika vlasti Republike Srbije, ali to ne umanjuje našu nameru i svakog ovde učesnika da u okviru onoga što je započeto u Srbiji nastavimo dalje. Znači, nema poricanja činjenica da je u Srebrenici počinjen genocid. Ono što hoćemo i tražimo, to je puna zvanična istina o Srebrenici i, naravno, drugim počinjenim zločinima, priznanje žrtava i stvaranje uslova za vraćanje njihovog ljudskog dostojanstva. Mi imamo u parlamentu i sa predsednikom parlamenta jednu nedoličnu igru sa odgovornošću Srbije za zločine u prošlosti. Ako Parlament Srbije donese deklaraciju kojom će generalno da osudi sve zločine, onda će pokazati da zapravo nije spreman da uradi ništa.“
U tom smislu se i Ivana Dulić-Marković, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije, u svoje lično ime založila da republički parlament ne usvoji tekst u kome će se načelno osuditi svi zločini počinjeni tokom devedesetih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, umesto jasnog određivanja prema masakru u Srebrenici:
„Sve reči protiv zločina, sve velike i snažne reči, trebala sam da kažem pre nego što su se zločini desili. Sad je, naravno, kasno. Trebali smo svi, trebala sam i ja glasnije i hrabrije da govorim protiv politike i okruženja koje je ljudima dalo legitimitet da se iz običnih ljudi pretvore u zveri, i opet pravo da se iz zveri pretvore u jedne od nas. Molim poslanika koji mene zastupa u Skupštini, da ne glasa za usaglašenu rezoluciju da svi mi sve, a posle toga ništa. Jer moja krivica ili bilo čija krivica ili zločin ili kazna, ne može se usaglasiti.“
Uprkos tome što su pozivi za konferenciji o Srebrenici otišli na mnoge adrese, na otvaranju skupa nije se pojavio nijedan zvaničnik iz Srbije. Reč je jedino uzeo potpredsednik Skupštine Crne Gore Rifat Rastoder:
„Crna Gora je prije Srbije počela sa suočavanjem sa sopstvenim zabludama ili istorijskim kompleksima. Ja se, međutim, ne bih usudio ustvrditi da je u Crnoj Gori iole manji, nego u Srbiji, procent onih koji još ne žele da priznaju istinu o zločinu u Srebrenici ili onih koji osumnjičene za iste ili slične zločine još smatraju herojima. Maske jesu počele da padaju, ali trebaće zasigurno još dosta vremena i organizovanog truda da se sve maske poskidaju i da se stvore uslovi da se slično više nikada ne dogodi.“
Prećutni bojkot skupa o Srebrenici od strane političke elite očigledno nije bio slučajan. Predsednik Političkog saveta Demohrišćanske stranke Srbije Milan Protić:
„Jedna zločinačka politika odavde iz Beograda, dame i gospodo, podigla je tu ruku krvnika u Srebrenici u leto 1995. godine. Ta ista politika odvela je u smrt hiljade i desetine hiljada nevinih ljudi. Mi smo se protiv te politike borili i na kraju su nosioci te politike pali, ali, nažalost, nije pala ta politika.“
Tako se uoči obeležavanja desetogodišnjice srebreničkog masakra razmišlja o toj tragediji u samoj Srbiji. A evo kakve poruke, kada je reč o Srebrenici, stižu od međunarodnih zvaničnika:
Specijalni predstavnik Saveta Evrope za Srbiju i Crnu Goru Stefano Valenti:
„To što je u budućnosti potrebno jeste krivično gonjenje ratnih zločina. A to se ne može desiti u pogledu nepristranog suđenja dok javnost ne shvati značaj ovih sudskih procesa. Postoje ljudi koji poriču prošlost ili smatraju da se to nije desilo samo na jednoj strani, već i prema drugim nacionalnostima. Mislim da bi bilo važno da ova inicijativa pokrene jednu istinsku debatu u okviru srpskog društva, zasnovanu na istorijskim činjenicama.“
Zamenik šefa misije ambasade Nemačke Mihael Derus:
„Kako će se ova zemlja vratiti nazad pod okrilje međunarodne zajednice? Prvi važan korak na tom putu jeste suočiti se i prihvatiti činjenice, čak i ako je to teško i katkad bolno iskustvo, ali to je jedini način da se to učini.“
Zamenik ambasadora Sjedinjenih američkih država Roderik Mur:
„Zločini počinjeni u Srebrenici, najgnusniji u Evropi od Drugog svetskog rata, ne smeju biti zaboravljeni. Neoboriva je činjenica da su pre deset godina srpske snage, pod komandom Ratka Mladića, masakrirale skoro osam hiljada Bošnjaka u enklavi Srebrenica. Znamo da je bilo mnogo srpskih žrtava ratnih zločina tokom devedesetih, u Hrvatskoj, Bosni, čak i na Kosovu. Ali argument koji ja najčešće čujem je da su sve strane krive za zločine. To, međutim, ne opravdava zločine koje su izvršili Srbi, niti oslobađa izvršioce tih zločina krivice. Mi ne osuđujemo, niti smo ikada osuđivali srpski narod kao zločinački. Nije srpski narod počinio ove zločine. Počinili su ih okrutni i beskrupulozni pojedinci. Upravo ovi pojedinci su ti koji moraju da se suoče sa pravdom pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu ili pred domaćim sudovima.“
Šef Odeljenja za vladavinu zakona i ljudskih prava OEBS-a, Rut Van Rijin:
„Srebrenica je postala jedan simbol za strašna dela i za krvoproliće koje se desilo u Evropi. Srbija kao država i kao nacija će morati da prihvati činjenicu da su zaista strašni zločini učinjeni u njeno ime. Prvi put posle Drugog svetskog rata, masakr u Srebrenici je definisan kao delo genocida.“
Predstavnik sekretarijata Haškog tribunala, Aleksandra Milenov:
„Razgovor o zaista strašnim tragedijama koje su preživele srpske žrtve, ne menja činjenicu da je masakr u Srebrenici najgori koji se desio na teritoriji bivše Jugoslavije tokom ratova devedesetih godina. Priznati to ili osećati tugu i bes zbog te tragedije, ni na koji način ne znači umanjiti poštovanje prema srpskim žrtvama. Kada govorimo o Srebrenici, nemojmo da menjamo temu i da započinjemo priče o drugim žrtvama i drugim vremenima pre nego što preživelima i porodicama žrtve izjavimo saučešće.“
A upravo je centralni deo konferencije „Srebrenica – van osnovane sumnje“ bio posvećen žrtvama. Beležimo potresna svedočenja članova udruženja „Majke enklave Srebrenica i Žepa“, Kade Hotić, Zumre Šahomerović, Hibe Mehmedović, Sabre Kolenović i Sabahete Fejzić:
„Ovdje sam s vama da razjasnimo na neki način ko nas to zavadi, šta nam to bi. Do juče moje komšije, s kojima smo pili kahvu, odjednom su se odlučili da mi, umjesto lijepog života među nama, odrede smrt jer su tako planirali. Da nije toga bilo, ja ne bih danas bila bez mog Samira, bez mog muža, bez moje braće. Ubijanjem tih ljudi, ubili su mene. Kakav je moj život kad njih više nema? To je život bez radosti. Takav život nema smisla. Jedina stvar u kojoj su se ti koji su proračunali svu tu moju patnju, prevarili, to je što nas nisu ubili sve, jer mi smo ostali da svjedočimo. Teže je zločincu nositi zločin na plećima nego meni moje patnje. Ne bih se mijenjala s njim. Domalo su mi prozvali brata i odveli ga tamo u one kuće u Potočarima. Kasnije smo saznali da su tamo mučeni ljudi. Tamo su im odrezivali sve što se moglo odrezati. Od nosa, ušiju, prstiju, oči vadili i donje dijelove tijela odsijecali. Onda su ih poljevali vodom iz crijeva. Otišla je žena tražiti WC i zavirila u tu jednu kuću. Šokirala se. Pet dana nije znala za sebe. I danas kad priča kaže: ,Samo me one oči gledaju‘. Žena je bila u šoku. Kad sam gledala sina kako odlazi, visok je bio, čini mi se za glavu veći od onih momaka koji su s njim krenuli šumom, gledam te momke, poderane im majice, negdje odsječeni rukavi, rupe po leđima, ali pleća lijepa. Mladost je krenula tamo tom šumom. U to je pucano. Trebalo ih je ubiti, uništiti te mladiće. Zovnem ga: ,Samire!‘, on se okrenu, rekoh mu: ,Sretno, sine‘. Željela sam mu sreću. Nadala sam se da će proći, da će doći živ. Nije uspio. Danas kako da vjerujem, kako da me neko ubijedi da mogu s tim komšijama ponovo? Kažem, neću zločincima zločin oprostiti, nikad, i ne treba im oprostiti, ali voljela bih da zdravi ljudi počnu zdravo razmišljati i da osude zločin, da stvaramo budućnost koja će nam biti svima bolja. Nama na ovim prostorima je neizbježno da živimo zajedno. Mi ne možemo biti etnički podijeljeni. Nema države u svijetu koja je etnički čista. Nema je.“
„Dvanaesti jun, naveče. Strahote, urlici, povici, jauci. Noć. U toj kotlini se odliježu krici ljudi, žena. Neko viče: ,Odvedoše mi sina!‘. Neko pomaže: ,Siluju mi kćerku!‘. U Potočarima su se dešavale strašne stvari. Ljudi su se zgrozili pred prizorom koji su vidjeli na posljednjem snimku ubijanja šest nevinih dječaka, ali ja vam moram reći da sam se samo podsjetila jer sam vidjela mnogo strašnije stvari. Ipak mislim da je lakše ubiti čovjeka iz vatrenog oružja nego ga klati nožem i slušati njegovo krkljanje. Ja ipak mislim da je lakše gledati ubistvo nego vrisku djevojke koju siluju. Ja ipak mislim da mi je lakše vidjeti ovo nego prizor u Potočarima – gomilu prstiju, ušiju, iskopanih očiju, koje su, i tako mrtve, na jednoj gomili, tražile spas. U Potočarima su u jednom trenu umirali ljudi, bili su klani, silovani, vješani i rađani. U Potočarima je u jednom trenu zaustavljen život samo za toliko za koliko se moglo trepnuti okom. Sva vozila koja su bila pripremljena za narod koji se trebao evakuisati iz Potočara, bila su iz Srbije, iz Šabca, iz Valjeva, Užica, pa čak su i autobusi iz Novog Sada bili parkirani pred Potočarima, autobusi za evakuaciju ljudi iz Potočara. Znači, sve je bilo pripremljeno, izrežirano i spremno.“
„Nezadovoljna sam ovim kaznama kojima kažnjavaju ove zločince koji idu u Hag. Ja lično smatram da je to velika nepravda. Ja lično sam time uvrijeđena. Nekad se upitam – bože dragi, pa je li taj ljudski život toliko bezvrijedan? Ja sam sad sama, živim bez ikoga. Imam prijatelje, imam ove moje drugarice, ali vegetiram kao biljka i čekam dan kad ću umrijeti. Živim za taj dan. Ne znam zbog čega živim. Željela bih da ih nađem, da ih dostojanstveno ukopam. Nekad pomislim – bože, možda su živi, možda će mi doći… Evo mog Kemala. Evo Nedžada. Idu… Nekad ih ujutro zovem… Blago tebi Zumro, blago tebi Kado, bar imate nekog da vas čeka kod kuće. Ja se sad vraćam kući praznoj. Praznoj. Ne mogu više. Hvala vam lijepa. Oprostite, molim vas. Oprostite…“
„Ipak je svo zlo poteklo iz Srbije, uz pomoć naših komšija Srba iz Bosne. Ali da nije Srbije bilo, oni ne bi mogli uraditi ono što su uradili. Svo oružje, i lako i teško, dobili su iz Srbije.“
„Prvo sam morala proći živi zid napravljen od holandskih vojnika, a onda pored poredanih četnika koji su stajali pored ceste, sve do kamiona i autobusa kojima smo trebali biti deportirani. Prošla sam holandske vojnike, ali kad sam došla do četnika, oni su mi prišli i mom djetetu rekli da krene desno, a da ja idem lijevo. Ja njima kažem: ,Ako moje dijete ide desno, ja idem s mojim djetetom‘. Nisu mi dali da idem s njim. Počeli smo se otimati. Oni su vukli dijete sebi, ja sam vukla dijete sebi. Molila sam ih: ,Molim vas, nemojte mi uzimati moje dijete! To je moje jedino dijete. Ja nemam više djece. Ako treba neko da ide, ja vas molim, vodite mene, ali mi pustite dijete…‘. Ništa mi nije pomoglo. Otrgli su mi moje dijete. Nisam mogla tada ni da plačem. Dijete mi je plakalo. Nikad neću zaboraviti njegove krupne suze koje su se slijevale niz njegove bijele obraze, iz njegovih tamnomaslinastih očiju. Kad sam vidjela da više ništa ne mogu uraditi, kleknula sam na koljena, sastavila sam ruke i rekla sam: ,Molim vas, ubijete me‘. Neko od njih je repetirao pušku. Pomislih: ,Hvala Bogu, evo ubiće me, dobro je…‘. Međutim, jedan od njih kaže: ,Ma šta ćeš balinkušu ubijat‘. Prišao mi je, uhvatio za prsa, ubacio u kamion. Istog momenta je kamion krenuo. Ležala sam na podu tog kamiona i ne sjećam se tog puta od Potočara do Tišće… Evo već je deset godina otkako tragam za sudbinom svog muža i svog djeteta. Evo, zaista, deset godina je, a ja još uvijek ne znam za sudbinu svog djeteta. Ne znam da li ću pronaći ijedan djelić njegovog tijela.“
Kao najdirektniju ilustraciju zločina koji je počinjen pre deset godina u Srebrenici, učesnici u konferenciji mogli su da pogledaju dokumentarni zapis o streljanju šestorice Bošnjaka koji je nedavno uzburkao domaću i stranu javnost. Za direktora Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva Mirsada Tokaču, to što se moglo videti u filmu, nije ništa novo:
„Ovo što ste vidjeli nije ništa u poređenju s onim što još niste vidjeli. Svih ovih godina niko nije vjerovao da se sve to skupa desilo. Kad smo u junu 1992. godine objavili prve informacije o postojanju logora, koncentracionih logora na kraju 20. vijeka u Bosni i Hercegovini, isto tako nam nisu vjerovali. Rekli su da je to naša propaganda. Onda su se uvjerili da su logori postojali. Smrt. To nije ništa. Ništa. Apsolutno ništa. To će vam svaka žrtva reći. Ono što je najteže jeste ljudsko poniženje koje su nam priredili. Ljudsko poniženje kojem smo mi i dan danas izloženi. Danas bi neki u Srbiji možda htjeli da priznaju da se desila Srebrenica i da se sve na tome završi. Oni bi reducirali historiju bosanske patnje samo na Srebrenicu. To neće ići, gospodo. Azmir, koga ste vidjeli na ovom snimku, samo je jedno od djece koja su ubijana počevši od marta 1992. godine.“
I novinar sarajevskog nedeljnika „Dani“ Emir Suljagić smatra da je kaseta o streljanju civila u Bosni bila najpotrebnija upravo samoj Srbiji:
„Ja sam zaista ljut. Prvo što mi je palo na pamet kad se ovaj film završio jeste – eto, to ste vi. Evo ovo su ljudi pred kojima ste vi deset godina šutjeli. Ovo su ljudi pred kojima ste se vi deset godina sklanjali. Ovo su ljudi na koje vi niste imali hrabrosti baciti ni kamenicu. Ovo su ljudi koji su takvi onda dolazili kod mene. I sad odjedanput ispliva na površinu nekakva kaseta i odjednom je Srbija kao šokirana i ja kao treba da budem zahvalan, jel‘? Ma nemoj. Ova kaseta nije važna za Bosnu, vjerujte mi. Uopšte nije važna. Ova kaseta je važna zbog vas. To što se ona pojavila je važno zbog Srbije. Ja nisam morao da vidim ovu kasetu da bih znao da se to desilo jer se to desilo pred mojim očima.“
Izvršna direktorka nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo Nataša Kandić, poručila je na kraju konferencije da Srbija treba da prestane da bude sklonište za onakve koji se pojavljuju na video
snimku i za samog haškog optuženika Ratka Mladića:
„Posle svih ovih događaja u maju mesecu, jedino normalno što bi trebalo da se dogodi, ako ovde među političarima ima neko ko misli, to je da prestanemo da budemo sklonište za ovakve kao na kaseti, ali i za onakve kao što su Ratko Mladić i drugi. Da prestanemo da ubijamo na Topčideru mlade vojnike zato što tu skrivamo Ratka Mladića. Jedina poruka je da Ratko Mladić mora da bude uhapšen i predat Haškom tribunalu.“
„Trebam da dobijem jasan stav predstavnika vašeg naroda da li želite da opstanete ili nestanete. Prema vašim borcima postupaćemo u duhu međunarodnih konvencija i svakome garantujemo život.“
Kadi Hotić su nakon toga ubijeni muž, sin i dva brata:
„Kad su se kamere sklopile, Mladić se okrenuo i rekao svojim vojnicima: ,Braćo Srbi, ovo vam je jedinstvena prilika. Nemojte je ispustiti. Ovakvu više nećete imati‘.“
U sveopštem rasulu i haosu, koji je zavladao nakon pada Srebrenice, hiljade Bošnjaka koji su pokušavali da se kroz šumu probiju do Tuzle, poverovali su obećanjima generala Ratka Mladića. Stvarnost je, međutim, bila drugačija.
„U jednom momentu plače bebica majci u rukama. Ide jedan vojnik i kaže: ,Ućuti, ženo, to dijete!‘, žena kaže: ,Šta mu ja mogu‘. Bio je to samo jedan trzaj. Upucao je dijete i bacio, tamo trup, tamo glavu. Niko više ne vrišti, niko ne plače…“
Otvarajući skup „Srebrenica – van osnovane sumnje“, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić je ocenila da su nedavna tribina na Pravnim fakultetu i video snimak ubistava šestorice srebreničkih Bošnjaka u Trnovu, doprineli izvesnim promenama u Srbiji posle desetogodišnjeg ćutanja o Srebrnici, ali da „ono što se i dalje događa pokazuje da u institucijama postoji još uvek volja da se zadrži dobar odnos sa snagama iz Miloševićevog vremena“:
„Sa nama nema predstavnika vlasti Republike Srbije, ali to ne umanjuje našu nameru i svakog ovde učesnika da u okviru onoga što je započeto u Srbiji nastavimo dalje. Znači, nema poricanja činjenica da je u Srebrenici počinjen genocid. Ono što hoćemo i tražimo, to je puna zvanična istina o Srebrenici i, naravno, drugim počinjenim zločinima, priznanje žrtava i stvaranje uslova za vraćanje njihovog ljudskog dostojanstva. Mi imamo u parlamentu i sa predsednikom parlamenta jednu nedoličnu igru sa odgovornošću Srbije za zločine u prošlosti. Ako Parlament Srbije donese deklaraciju kojom će generalno da osudi sve zločine, onda će pokazati da zapravo nije spreman da uradi ništa.“
U tom smislu se i Ivana Dulić-Marković, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije, u svoje lično ime založila da republički parlament ne usvoji tekst u kome će se načelno osuditi svi zločini počinjeni tokom devedesetih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, umesto jasnog određivanja prema masakru u Srebrenici:
„Sve reči protiv zločina, sve velike i snažne reči, trebala sam da kažem pre nego što su se zločini desili. Sad je, naravno, kasno. Trebali smo svi, trebala sam i ja glasnije i hrabrije da govorim protiv politike i okruženja koje je ljudima dalo legitimitet da se iz običnih ljudi pretvore u zveri, i opet pravo da se iz zveri pretvore u jedne od nas. Molim poslanika koji mene zastupa u Skupštini, da ne glasa za usaglašenu rezoluciju da svi mi sve, a posle toga ništa. Jer moja krivica ili bilo čija krivica ili zločin ili kazna, ne može se usaglasiti.“
Uprkos tome što su pozivi za konferenciji o Srebrenici otišli na mnoge adrese, na otvaranju skupa nije se pojavio nijedan zvaničnik iz Srbije. Reč je jedino uzeo potpredsednik Skupštine Crne Gore Rifat Rastoder:
„Crna Gora je prije Srbije počela sa suočavanjem sa sopstvenim zabludama ili istorijskim kompleksima. Ja se, međutim, ne bih usudio ustvrditi da je u Crnoj Gori iole manji, nego u Srbiji, procent onih koji još ne žele da priznaju istinu o zločinu u Srebrenici ili onih koji osumnjičene za iste ili slične zločine još smatraju herojima. Maske jesu počele da padaju, ali trebaće zasigurno još dosta vremena i organizovanog truda da se sve maske poskidaju i da se stvore uslovi da se slično više nikada ne dogodi.“
Prećutni bojkot skupa o Srebrenici od strane političke elite očigledno nije bio slučajan. Predsednik Političkog saveta Demohrišćanske stranke Srbije Milan Protić:
„Jedna zločinačka politika odavde iz Beograda, dame i gospodo, podigla je tu ruku krvnika u Srebrenici u leto 1995. godine. Ta ista politika odvela je u smrt hiljade i desetine hiljada nevinih ljudi. Mi smo se protiv te politike borili i na kraju su nosioci te politike pali, ali, nažalost, nije pala ta politika.“
Tako se uoči obeležavanja desetogodišnjice srebreničkog masakra razmišlja o toj tragediji u samoj Srbiji. A evo kakve poruke, kada je reč o Srebrenici, stižu od međunarodnih zvaničnika:
Specijalni predstavnik Saveta Evrope za Srbiju i Crnu Goru Stefano Valenti:
„To što je u budućnosti potrebno jeste krivično gonjenje ratnih zločina. A to se ne može desiti u pogledu nepristranog suđenja dok javnost ne shvati značaj ovih sudskih procesa. Postoje ljudi koji poriču prošlost ili smatraju da se to nije desilo samo na jednoj strani, već i prema drugim nacionalnostima. Mislim da bi bilo važno da ova inicijativa pokrene jednu istinsku debatu u okviru srpskog društva, zasnovanu na istorijskim činjenicama.“
Zamenik šefa misije ambasade Nemačke Mihael Derus:
„Kako će se ova zemlja vratiti nazad pod okrilje međunarodne zajednice? Prvi važan korak na tom putu jeste suočiti se i prihvatiti činjenice, čak i ako je to teško i katkad bolno iskustvo, ali to je jedini način da se to učini.“
Zamenik ambasadora Sjedinjenih američkih država Roderik Mur:
„Zločini počinjeni u Srebrenici, najgnusniji u Evropi od Drugog svetskog rata, ne smeju biti zaboravljeni. Neoboriva je činjenica da su pre deset godina srpske snage, pod komandom Ratka Mladića, masakrirale skoro osam hiljada Bošnjaka u enklavi Srebrenica. Znamo da je bilo mnogo srpskih žrtava ratnih zločina tokom devedesetih, u Hrvatskoj, Bosni, čak i na Kosovu. Ali argument koji ja najčešće čujem je da su sve strane krive za zločine. To, međutim, ne opravdava zločine koje su izvršili Srbi, niti oslobađa izvršioce tih zločina krivice. Mi ne osuđujemo, niti smo ikada osuđivali srpski narod kao zločinački. Nije srpski narod počinio ove zločine. Počinili su ih okrutni i beskrupulozni pojedinci. Upravo ovi pojedinci su ti koji moraju da se suoče sa pravdom pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu ili pred domaćim sudovima.“
Šef Odeljenja za vladavinu zakona i ljudskih prava OEBS-a, Rut Van Rijin:
„Srebrenica je postala jedan simbol za strašna dela i za krvoproliće koje se desilo u Evropi. Srbija kao država i kao nacija će morati da prihvati činjenicu da su zaista strašni zločini učinjeni u njeno ime. Prvi put posle Drugog svetskog rata, masakr u Srebrenici je definisan kao delo genocida.“
Predstavnik sekretarijata Haškog tribunala, Aleksandra Milenov:
„Razgovor o zaista strašnim tragedijama koje su preživele srpske žrtve, ne menja činjenicu da je masakr u Srebrenici najgori koji se desio na teritoriji bivše Jugoslavije tokom ratova devedesetih godina. Priznati to ili osećati tugu i bes zbog te tragedije, ni na koji način ne znači umanjiti poštovanje prema srpskim žrtvama. Kada govorimo o Srebrenici, nemojmo da menjamo temu i da započinjemo priče o drugim žrtvama i drugim vremenima pre nego što preživelima i porodicama žrtve izjavimo saučešće.“
A upravo je centralni deo konferencije „Srebrenica – van osnovane sumnje“ bio posvećen žrtvama. Beležimo potresna svedočenja članova udruženja „Majke enklave Srebrenica i Žepa“, Kade Hotić, Zumre Šahomerović, Hibe Mehmedović, Sabre Kolenović i Sabahete Fejzić:
„Ovdje sam s vama da razjasnimo na neki način ko nas to zavadi, šta nam to bi. Do juče moje komšije, s kojima smo pili kahvu, odjednom su se odlučili da mi, umjesto lijepog života među nama, odrede smrt jer su tako planirali. Da nije toga bilo, ja ne bih danas bila bez mog Samira, bez mog muža, bez moje braće. Ubijanjem tih ljudi, ubili su mene. Kakav je moj život kad njih više nema? To je život bez radosti. Takav život nema smisla. Jedina stvar u kojoj su se ti koji su proračunali svu tu moju patnju, prevarili, to je što nas nisu ubili sve, jer mi smo ostali da svjedočimo. Teže je zločincu nositi zločin na plećima nego meni moje patnje. Ne bih se mijenjala s njim. Domalo su mi prozvali brata i odveli ga tamo u one kuće u Potočarima. Kasnije smo saznali da su tamo mučeni ljudi. Tamo su im odrezivali sve što se moglo odrezati. Od nosa, ušiju, prstiju, oči vadili i donje dijelove tijela odsijecali. Onda su ih poljevali vodom iz crijeva. Otišla je žena tražiti WC i zavirila u tu jednu kuću. Šokirala se. Pet dana nije znala za sebe. I danas kad priča kaže: ,Samo me one oči gledaju‘. Žena je bila u šoku. Kad sam gledala sina kako odlazi, visok je bio, čini mi se za glavu veći od onih momaka koji su s njim krenuli šumom, gledam te momke, poderane im majice, negdje odsječeni rukavi, rupe po leđima, ali pleća lijepa. Mladost je krenula tamo tom šumom. U to je pucano. Trebalo ih je ubiti, uništiti te mladiće. Zovnem ga: ,Samire!‘, on se okrenu, rekoh mu: ,Sretno, sine‘. Željela sam mu sreću. Nadala sam se da će proći, da će doći živ. Nije uspio. Danas kako da vjerujem, kako da me neko ubijedi da mogu s tim komšijama ponovo? Kažem, neću zločincima zločin oprostiti, nikad, i ne treba im oprostiti, ali voljela bih da zdravi ljudi počnu zdravo razmišljati i da osude zločin, da stvaramo budućnost koja će nam biti svima bolja. Nama na ovim prostorima je neizbježno da živimo zajedno. Mi ne možemo biti etnički podijeljeni. Nema države u svijetu koja je etnički čista. Nema je.“
„Dvanaesti jun, naveče. Strahote, urlici, povici, jauci. Noć. U toj kotlini se odliježu krici ljudi, žena. Neko viče: ,Odvedoše mi sina!‘. Neko pomaže: ,Siluju mi kćerku!‘. U Potočarima su se dešavale strašne stvari. Ljudi su se zgrozili pred prizorom koji su vidjeli na posljednjem snimku ubijanja šest nevinih dječaka, ali ja vam moram reći da sam se samo podsjetila jer sam vidjela mnogo strašnije stvari. Ipak mislim da je lakše ubiti čovjeka iz vatrenog oružja nego ga klati nožem i slušati njegovo krkljanje. Ja ipak mislim da je lakše gledati ubistvo nego vrisku djevojke koju siluju. Ja ipak mislim da mi je lakše vidjeti ovo nego prizor u Potočarima – gomilu prstiju, ušiju, iskopanih očiju, koje su, i tako mrtve, na jednoj gomili, tražile spas. U Potočarima su u jednom trenu umirali ljudi, bili su klani, silovani, vješani i rađani. U Potočarima je u jednom trenu zaustavljen život samo za toliko za koliko se moglo trepnuti okom. Sva vozila koja su bila pripremljena za narod koji se trebao evakuisati iz Potočara, bila su iz Srbije, iz Šabca, iz Valjeva, Užica, pa čak su i autobusi iz Novog Sada bili parkirani pred Potočarima, autobusi za evakuaciju ljudi iz Potočara. Znači, sve je bilo pripremljeno, izrežirano i spremno.“
„Nezadovoljna sam ovim kaznama kojima kažnjavaju ove zločince koji idu u Hag. Ja lično smatram da je to velika nepravda. Ja lično sam time uvrijeđena. Nekad se upitam – bože dragi, pa je li taj ljudski život toliko bezvrijedan? Ja sam sad sama, živim bez ikoga. Imam prijatelje, imam ove moje drugarice, ali vegetiram kao biljka i čekam dan kad ću umrijeti. Živim za taj dan. Ne znam zbog čega živim. Željela bih da ih nađem, da ih dostojanstveno ukopam. Nekad pomislim – bože, možda su živi, možda će mi doći… Evo mog Kemala. Evo Nedžada. Idu… Nekad ih ujutro zovem… Blago tebi Zumro, blago tebi Kado, bar imate nekog da vas čeka kod kuće. Ja se sad vraćam kući praznoj. Praznoj. Ne mogu više. Hvala vam lijepa. Oprostite, molim vas. Oprostite…“
„Ipak je svo zlo poteklo iz Srbije, uz pomoć naših komšija Srba iz Bosne. Ali da nije Srbije bilo, oni ne bi mogli uraditi ono što su uradili. Svo oružje, i lako i teško, dobili su iz Srbije.“
„Prvo sam morala proći živi zid napravljen od holandskih vojnika, a onda pored poredanih četnika koji su stajali pored ceste, sve do kamiona i autobusa kojima smo trebali biti deportirani. Prošla sam holandske vojnike, ali kad sam došla do četnika, oni su mi prišli i mom djetetu rekli da krene desno, a da ja idem lijevo. Ja njima kažem: ,Ako moje dijete ide desno, ja idem s mojim djetetom‘. Nisu mi dali da idem s njim. Počeli smo se otimati. Oni su vukli dijete sebi, ja sam vukla dijete sebi. Molila sam ih: ,Molim vas, nemojte mi uzimati moje dijete! To je moje jedino dijete. Ja nemam više djece. Ako treba neko da ide, ja vas molim, vodite mene, ali mi pustite dijete…‘. Ništa mi nije pomoglo. Otrgli su mi moje dijete. Nisam mogla tada ni da plačem. Dijete mi je plakalo. Nikad neću zaboraviti njegove krupne suze koje su se slijevale niz njegove bijele obraze, iz njegovih tamnomaslinastih očiju. Kad sam vidjela da više ništa ne mogu uraditi, kleknula sam na koljena, sastavila sam ruke i rekla sam: ,Molim vas, ubijete me‘. Neko od njih je repetirao pušku. Pomislih: ,Hvala Bogu, evo ubiće me, dobro je…‘. Međutim, jedan od njih kaže: ,Ma šta ćeš balinkušu ubijat‘. Prišao mi je, uhvatio za prsa, ubacio u kamion. Istog momenta je kamion krenuo. Ležala sam na podu tog kamiona i ne sjećam se tog puta od Potočara do Tišće… Evo već je deset godina otkako tragam za sudbinom svog muža i svog djeteta. Evo, zaista, deset godina je, a ja još uvijek ne znam za sudbinu svog djeteta. Ne znam da li ću pronaći ijedan djelić njegovog tijela.“
Kao najdirektniju ilustraciju zločina koji je počinjen pre deset godina u Srebrenici, učesnici u konferenciji mogli su da pogledaju dokumentarni zapis o streljanju šestorice Bošnjaka koji je nedavno uzburkao domaću i stranu javnost. Za direktora Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva Mirsada Tokaču, to što se moglo videti u filmu, nije ništa novo:
„Ovo što ste vidjeli nije ništa u poređenju s onim što još niste vidjeli. Svih ovih godina niko nije vjerovao da se sve to skupa desilo. Kad smo u junu 1992. godine objavili prve informacije o postojanju logora, koncentracionih logora na kraju 20. vijeka u Bosni i Hercegovini, isto tako nam nisu vjerovali. Rekli su da je to naša propaganda. Onda su se uvjerili da su logori postojali. Smrt. To nije ništa. Ništa. Apsolutno ništa. To će vam svaka žrtva reći. Ono što je najteže jeste ljudsko poniženje koje su nam priredili. Ljudsko poniženje kojem smo mi i dan danas izloženi. Danas bi neki u Srbiji možda htjeli da priznaju da se desila Srebrenica i da se sve na tome završi. Oni bi reducirali historiju bosanske patnje samo na Srebrenicu. To neće ići, gospodo. Azmir, koga ste vidjeli na ovom snimku, samo je jedno od djece koja su ubijana počevši od marta 1992. godine.“
I novinar sarajevskog nedeljnika „Dani“ Emir Suljagić smatra da je kaseta o streljanju civila u Bosni bila najpotrebnija upravo samoj Srbiji:
„Ja sam zaista ljut. Prvo što mi je palo na pamet kad se ovaj film završio jeste – eto, to ste vi. Evo ovo su ljudi pred kojima ste vi deset godina šutjeli. Ovo su ljudi pred kojima ste se vi deset godina sklanjali. Ovo su ljudi na koje vi niste imali hrabrosti baciti ni kamenicu. Ovo su ljudi koji su takvi onda dolazili kod mene. I sad odjedanput ispliva na površinu nekakva kaseta i odjednom je Srbija kao šokirana i ja kao treba da budem zahvalan, jel‘? Ma nemoj. Ova kaseta nije važna za Bosnu, vjerujte mi. Uopšte nije važna. Ova kaseta je važna zbog vas. To što se ona pojavila je važno zbog Srbije. Ja nisam morao da vidim ovu kasetu da bih znao da se to desilo jer se to desilo pred mojim očima.“
Izvršna direktorka nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo Nataša Kandić, poručila je na kraju konferencije da Srbija treba da prestane da bude sklonište za onakve koji se pojavljuju na video
snimku i za samog haškog optuženika Ratka Mladića:
„Posle svih ovih događaja u maju mesecu, jedino normalno što bi trebalo da se dogodi, ako ovde među političarima ima neko ko misli, to je da prestanemo da budemo sklonište za ovakve kao na kaseti, ali i za onakve kao što su Ratko Mladić i drugi. Da prestanemo da ubijamo na Topčideru mlade vojnike zato što tu skrivamo Ratka Mladića. Jedina poruka je da Ratko Mladić mora da bude uhapšen i predat Haškom tribunalu.“
