Dostupni linkovi

logo-print

Devojka od milion dolara


ZANINI: Ja sam Dragana Zanini, prvak Srbije i Crne Gore u boksu, jer stvarno udaram jako i brzo.

RSE: Otkud ti u boksu, pošto je to tipičan muški sport?

ZANINI: Jednostavno sam po temperamentu dosta žustra i nemirna i jednostavno mi je trebao neki žešći sport da bi me ispraznio. I s obzirom da sam tad bila pod uticajem filmova sa Žan Klodom van Damom, mislila sam da bi kik-boks ustvari bio idealan za mene. U to vreme, znači pre osam godina, kad sam bila osmi razred osnovne škole, počela sam aktivno da tragam za kik-boks klubom. Međutim, s obzirom da nisam znala nikakvog trenera kik-boksa, a saznala sam da Bokserski klub Vojvodina upisuje nove članove, pomislila sam da su to srodni sportovi i tako sam se obrela u ovde sali i evo me do dana današnjeg.

RSE: Ti si znači prvi ženski šampion u boksu u ovoj državi?

ZANINI: Jesam. Prvi dvostruki šampion jer sam i ove godine odbranila tu titulu. Ali je činjenica da imamo jako malo mečeva godišnje zato što ima jako malo devojaka.

RSE: Postoji li neka liga?

ZANINI: Ne postoji, upravo iz tog razloga. To uopšte nije masovno i marketinški je slabo popularisano. A za sada ne vidim da će to skoro da se promeni nabolje.

RSE: Pošto si prva u ženskom boksu u Srbiji i Crnoj Gori, čujem da si boksovala i s muškarcima, i to baš tada kad je počeo ženski boks.

ZANINI: Ja sam u boksu od 1997. godine, i tada u boksu uopšte nije bilo devojaka. Odnosno jako retko, tek pokoja devojka. Ja sam jedina koja je redovno trenirala i desilo mi se 1999. godine, bila je neka revija u Rumi, da me trener poveo nadajući se da ću možda da imam meč. I stvarno se dogodilo da su me uparili sa dečakom iz Šabca koji je bio jedno četiri kile bio teži od mene, ali i dve-tri godine mlađi. Mogu vam reći da je to jedan od lepših mečeva koje sam odboksovala. U to vreme sam iza sebe imala trening od dve godine. Jeste da nisam završila prekidom, ali sam zaista pokazala zavidan bokserski nivo u boksovanju s njim. Pobedila sam ga glatko – 3:0. Pošto sam imala kacigu, imala sam dugu kosu, ali mi se repić nije video ispod kacige, pa ljudi nisu ni znali da sam devojka dok nisam skinula kacigu. I mogu vam reći da sam tada doživela i najveći podstrek da nastavim s ovim jer su mi ljudi stvarno, kad sam sišla sa ringa, aplaudirali i nisu me puštali, jedno dva-tri sata se nisu odmicali od mene. Čak sam tad dobila i statuu za najboljeg takmičara. I tad sam shvatila da nije važno što si ženski bokser, važno je da ljudi cene ono što radiš ako dobro radiš.

RSE: Jesi li boksovala protiv devojaka iz nekih drugih država?

ZANINI: Ženska bokserska reprezentacija, nas tri devojke, imala je nedavno „vatreno krštenje“ u Istanbulu, na turniru A kategorije. Loše smo prošle. Ja sam boksovala sa devojkom iz Rumunije koja je bila evropski prvak i izgubila sam. Sve tri smo izgubile. Ali s obzirom da je to bilo naše prvo međunarodno iskustvo, mislim da i nismo mogle mnogo da očekujemo, ali smo bar videle gde je naše mesto realno i videle smo da moramo mnogo da vežbamo da bi im koliko-toliko mogli parirati.

RSE: Jesi li nekad nokautirala protivnika?

ZANINI: Da, ali tehničkim nokautom.

RSE: Znači u ženskom boksu nema onih teških nokauta?

ZANINI: Retko, zato što su u pitanju male mase. Pogotovo što sam ja u kategoriji do 46 kilograma i to zaista nisu snažni udarci. Ima ih verovatno u nekim težim kategorijama, ali to bi morala da bude baš superteška ili teška. U suštini su jako retki.

RSE: Jesi li gledala film „Devojka od milion dolara“? Planiraš li da se oprobaš među profesionalcima?

ZANINI: Gledala sam film. Što se tiče profesionalaca, moj san je da učestvujem na olimpijadi i da po mogućnosti, daj bože, tu ostvarim neki uspeh. A s obzirom da je to vrh amaterskog boksa, profi boks je samim tim isključen. Za sad nemam nikakve ambicije u profi boksu, jer profi boks više znači pare, a olimpijada znači titulu i slavu, a ja bih se pre opredelila za ovo drugo.

RSE: Znači pare te ne interesuju?

ZANINI: Pa nije da me ne interesuju, ali evo treniram već osam godina i stvarno nemam kinte od ovoga. Ali ne bih nikad odustajala, ne bih se nikad dvoumila da odustanem zbog para. Super je naravno ako ih ima, ali ako ih nema, neću odustati.

RSE: Kad te čovek vidi, nikad ne bi rekao da se baviš boksom. Imaš 45 kilograma, metar i po si visoka. Je li se nekada desilo da si se posvađala sa nekim muškarcem, a da on izvuče deblji kraj?

ZANINI: Srećom pa visina i težina ne odlučuju koliko će neki čovek biti jak, pogotovo psihički. Možda mi je to što sam fizički u nedostatku izazov. Možda mi je baš upravo to izazov da taj nedostatak kompenzujem nekim drugim, pre svega psihičkim elementima. A što se tiče svađe s nekim muškarcem, nije mi se desilo, s obzirom da ja van ringa uopšte nisam agresivna. Jesam malo divlja, ali nisam agresivna. U principu svu energiju koju imam pretačem ovde na treningu, tako da sam van treninga uglavnom umiljata.

RSE: Kako su reagovali tvoji roditelji i tvoja okolina kad si im rekla da počinješ sa boksom?

ZANINI: Pa u principu ja to mojim roditeljima nisam ni rekla kad sam počela da se bavim boksom, već tek posle dva-tri meseca. Kada sam pravilno u isto vreme izlazila iz kuće i vraćala se, oni su shvatili da ja nešto radim. Ali s obzirom da ja u principu, otkad znam za sebe, vodim dosta nezavisan život od roditelja u smislu da se oni ne mešaju u moje poslove, niti ja u njihove, nisu se mešali ni ovaj put, ali su me na kraju pitali gde ja to izlazim. Tada sam im rekla da sam počela da treniram boks, što je njima bilo totalno nepojmljivo, ali mi nisu stajali na put. A posle, kada su počele da pristižu medalje, shvatili su da to nije moj hir, nego da zaista želim da se bavim time, tako da su to bez problema prihvatili.

RSE: A šta kažu dečaci kad čuju da se baviš boksom, kad izađeš u grad?

ZANINI: Uglavnom pozitivno reaguju. Međutim, ja to krijem kao zmija noge, s obzirom da ljudi imaju predrasude. Takođe postoje prohtevi da se „oprobaju snage“, da im nešto pokažem i tako dalje, a ja te zahteve smatram potpuno izlišnim. Ne volim o tome da govorim zbog tih nekih predrasuda o tome kakva sam i šta sam. Ja kažem da imam dve ličnosti, jedna je ova u ringu, a druga je kad iz njega izađem.

RSE: Studiraš psihologiju na Fakultetu u Novom Sadu. Može li da se živi od boksa u Srbiji? Nameravaš li time da se baviš u životu ili planiraš nešto drugo, obzirom da si sada student?

ZANINI: Ja bih jako volela kad bi moglo od boksa da se živi, međutim ja nešto u to ne verujem. Jedino postoji mogućnost da se nešto osvoji na olimpijadi, pa će onda od toga moći da se živi. Pogotovo što sada postoji na nivou republike odluka da osvajači olimpijskih medalja imaju doživotnu platu. Tako da bi s te strane moglo. Ali bez toga, ne verujem. Ja sam inače student psihologije i verovatno ću se time baviti. Sad sam druga godina. Nameravam da upišem postdiplomski studij iz sportske psihologije, pa da na taj način spojim te dve ljubavi – sport i psihologiju.

RSE: Mnoge devojke koje su u borilačkim sportovima nastavljaju karijeru čuvajući neke poznate ličnosti, kao telohranitelji i tako dalje. Imaš li ti ideju da se time baviš ili ti je to strano?

ZANINI: Ja nemam nikakve ambicije da čuvam druge, s obzirom da to znači biti im senka, a u životu nikad nikome ne bih želela da budem senka jer sam ja uvek prva za sebe. To je prvo. Znači principijelno to nije u mom fazonu. A drugo, mislim da me niko ne bi primio da budem telohranitelj kad me vide kako sam sitna. A kad bih i bila telohranitelj, više bih išla na verbalni duel, pošto sam i tu dosta jaka.

RSE: Reci mi za kraj šta je za tebe boks? Je li to stvarno plemenita veština?

ZANINI: Kad me to neko pita, obično kažem da jeste zato što je cilj da više daješ nego da primaš. Pa po toj logici jeste. Ali za mene je boks ustvari pošto je to dosta težak sport, s obzirom da zahteva i veliku fizičku i veliku psihičku izdržljivost, ustvari borba sa samim sobom. Protivnik je tu da vas natera da vi sami budete još bolji. Kako ja to obično volim da kažem, sam ring je neka umanjena projekcija životne borbe. Znači ako naučite ovde da budete izdržljivi i disciplinovani, onda je to posle u životu lakše.

*****

Ovo Mirsada udara u bokserski džak u jednoj nikšićkoj teretani. Teretana nije reprezentativna, štaviše. U suterenu je jedne zgrade u tipičnom radničkom naselju. A naselje je oko pet kilometara od Mirsadine roditeljske kuće u Kočanima, predgrađu Nikšića.
Kuća je jedna od onih napravljenih na visokom prizemlju, u kraju gdje su jedini luksuz okolne livade, a svaka intima, pa i ona vezana za dnevni porodični jelovnik, potpuno nemoguća.


RSE: Koja vam je bila reakcija kad vam je rekla: „Mama, ja ću da boksujem“?

MAJKA SABAHETA: Nije nam bilo svejedno. Ljutili smo se. Govorili smo joj: ,Žensko si, šta će ti to‘. Međutim ona je htjela i otišla je.

RSE: A je li znala da izmlati kojeg dječaka iz komšiluka kad je bila mala?

MAJKA SABAHETA: Jeste. Voljela je vazda da se potuče. Niko nije smio da je dira.

Mirsada, koja je prošle godine maturirala u srednjoj ekonomskoj školi, živi sa majkom domaćicom, ocem i starijim bratom, obojicom šoferima. Zidove dnevnog boravka ukrašavaju Titova slika i fotografija Mirsadinog oca u vrijeme kada je trenirao fudbalere „Čelika“. Mirsadinu sobu krase medalje sa takmičenja u karateu.

Danas je Mirsada napravila svoju prvu pitu u životu…

MAJKA SABAHETA: Jest. Devetnaest godina, a ne zna ništa u kući spremiti. Treba i to da nauči. Samo sport, a u kući ništa.

RSE: Mirsada, da li imaš momka?

MIRSADA: Imam.

RSE: Zašto taj pogled prema mami?

MIRSADA: Pa nije njima to svejedno.

RSE: Boks može, a momak ne može. A imaš devetnaest godina.

MIRSADA: Jednostavno ne vole da imam momka. Kažu da ne umijem da se ponašam. Ne znaju da umijem da razmišljam, da znam kako stoje stvari s momcima i sve to.

Drugi dio razgovora smo obavili u teretani pomenutoj na početku. E pa, zamislite krhku djevojku, duge crne kose, sitnoga lica, u farmerkama i majici, sa rukavicama za karate, kako udara u bokserski džak. Rukavice za boks bile su kod trenera. Razgovaramo o jednom novinskom tekstu o njoj:

RSE: U onom časopisu ti si upoređena sa djevojkom iz filma „Milion dolar bejbi“ (Million Dollar Baby). Jesi li gledala taj film?

MIRSADA: Nisam, ali su mi pričali. Rekli su mi da je bila mnogo jaka i da je na kraju ostala paralizovana i da umire.

RSE: Ima u filmu jedna rečenica u kojoj se kaže: „Boks je pitanje ponosa. Daješ ga sebi, a oduzimaš drugome“. Šta misliš o tome?

MIRSADA: Kad me pitaju šta treniram, s ponosom kažem da treniram boks. I karate, normalno. A to da ga dajem sebi, a oduzimam drugome, to ide baš tako.

RSE: Vidiš li u svojoj budućnosti neku protivnicu koju ćeš nokautirati?

MIRSADA: Dešava se to. Kad se iznerviram, onda može do toga da dođe.

RSE: A vidiš li sebe na podu?

MIRSADA: Kad bi došlo do toga da ja budem na podu, mislim da bih to batalila. Tu puca arkada, tu se razbije nos, to se sve podrazumijeva. Ali ja sam izabrala taj sport, da ga treniram, da ga savladam…

RSE: Možeš li sebe da zamisliš sa razbijenim nosom, sa razbijenom arkadom? Rođena si perfektna, a hoćeš da se deformišeš. Zašto?

MIRSADA:Razmišljam i o tome da mogu biti unakažena.

RSE: Ideš li na bokserske mečeve?

MIRSADA: Pratim ih preko televizije.

RSE: Ko je sad aktuelna prvakinja svijeta?

MIRSADA: Mene to ne interesuje.

RSE: Ima li neka koja ti je idol?

MIRSADA: Nema.

RSE: Nikad nisi gledala ženski meč?

MIRSADA: Gledala sam skoro jednu djevojku iz Srbije, ali ne znam tačno kako se zove.

RSE: Nisi imala ambicija da budeš prva recimo u matematici?

MIRSADA: Ne. Ali mogla sam. Bistra sam.

RSE: Kad ti dobacuju momci na ulici, šta obično kažu?

MIRSADA: Alo, bokserka!‘

RSE: A šta im ti kažeš?

MIRSADA: Ja samo pokažem gard: ,Jeste li spremni!?‘.

RSE: Šta ti kaže dečko?

MIRSADA: Sad mogu da pričam. Kaže mi: ,Nemoj, šta će ti to?‘. Svaki voli da vidi pored sebe finu đevojku.

RSE: Nosiš li štikle, znaš li da se „skockaš“ kad izađeš u grad?

MIRSADA: Kad se obučem elegantno, osjećam se čudno.

RSE: Imaš li suknju?

MIRSADA: Imam jednu, ljetnu, ali je ne nosim. Jednom sam je obukla, ali sam odmah ispod nje obukla šorc.

RSE: Imate li u boksu neku zaštitu za grudi? Ipak su ženske grudi osetljive.

MIRSADA: Ne postoji nikakva zaštita.

RSE: Rastu li ti mišići otkad treniraš boks?

MIRSADA: Rastu.

RSE: Sanjaš li da imaš veće grudi, obline i tako?

MIRSADA: O tome mnoge žene sanjaju. Ali to je priroda. Ne mogu ja protiv Božje volje.

RSE: Pa ponešto se i može.

MIRSADA:Pa može se, ali nije se u mogućnosti.

Mirsada je neobična djevojka i po željama. Skromna je u prohtjevima, ali mašta o velikoj sportskoj slavi.

RSE: Koliko zaradiš mjesečno?

MIRSADA: Dovoljno za sebe.

RSE: Imaš dosta medalja iz karatea. Htjela bi da im pridružiš još neku iz boksa, je li tako?

MIRSADA: Jeste.

RSE: Koji ti osjećaj stvaraju te medalje?

MIRSADA: Non-stop ih gledam, tako da mnogo na njih više ne obraćam pažnju. Ali isto volim da mi je komplet sve popunjeno.

RSE: Vidiš li sebe na ringu za deset godina?

MIRSADA: Trudiću se.

RSE: Vidiš li sebe sjutra kao majku?

MIRSADA: Nisam razmišljala o tome.

RSE: Porodica? Posao? Fakultet? Ima li još nešto što bi te interesovalo pored boksa trenutno? Šta još pratiš? Film? Knjige?

MIRSADA: Pratim horor filmove.

U izborima naše junakinje, po njenoj priči, najveću ulogu odigrao je jedan stric koji smatra da bi za njegovu nećaku najbolje bilo da upiše Policijsku akademiju u Danilovgradu. Mirsada nema potpuno jasan stav o tome. Trenutno s nestrpljenjem očekuje svoj prvi meč u bokserskom ringu.
XS
SM
MD
LG