Dostupni linkovi

logo-print

Srbi pre Adama i posle njega


Posebno je inpresioniran veštinom vizantijske diplomatije koja je bila sposobna da rečima, umesto snagom sile, postigne određene ciljeve. Bila je kadra i umešna da kod varvara uz osećanje zadivljenosti izazove i nekakvu mešavinu opravdanog gneva i nemoćnog besa.

''Bila je carevina koja je istovremeno ispoljavala nadmoći jedne prosvećene, rafinirane, superiorne, ali katkad amoralne i nemilosrdne civilizacije nad jednostavnim i primitivnim narodima'', objašnjava ovaj istoričar.

Ne iskazuje Radić samo ovakvu strast i posvećenost prilikom analize vizantijskog doba. Takav je i kada govori o našoj aktuelnoj istoriji. Prošle godine objavio je knjigu „Srbi pre Adama i posle njega“. Naslov knjige nije samo provokativan. Ukazuje i na vidan stepen ironije i ciničnog prezrenja prema ne maloj grupi pseudo istoričara koji sebe nazivaju pripadnicima ''Srpske autohtonističke škole'', a koja nastoji da dokaže da su Srbi najstariji narod na planeti.
''Oni su bili snažni kreatori pogubne mašinerije srpskog autizma, lažne nacionalne prepotencije, ksenofobije, što je doprinelo da Srbi izgube neophodne dodirne tačke sa realnošću i stvarnosti''.
Jasan je u oceni da je reč o pseudo istoriji koja je bila laboratorija za jeftini patriotizam iza kojeg je uvek stajalo koristoljublje. Bili su podržani od ''intelektualnih elita i političara''. Ova knjiga, iako dobro primljena u stručnim krugovima i kod šire čitalačke publike, izazvala je lavinu uvredljivih napada na Radića, upravo onih o čijem je amaterskom bavljenju istorijom i pisao. Sam autor samokritičan je i prema sopstvenoj knjizi. Ocenjuje da je njeno izlaženje zakasnelo desetak godina. ''Ja sam kabinetski tip“ kaže Radić. ''Uoči raspada Jugoslavije bio sam veoma budan posmatrač, a posle sam pobegao i uronio u posao''.

Ovaj istoričar izabrao je da prezrenje prema licemerima i kukavicama ispolji pišući. Kada čitate njegove radove, ili knjigu „Srbi pre Adama i posle njega“, shvatite koliko je bio u pravu Stojan Cerović izgovorivši ''da je kod Srba, izgleda, neizvesnija prošlost od budućnosti''. Na žalost.

RSE: Šta mislite o konstataciji velikog kolumniste, koji na žalost nije više sa nama, ''da je kod Srba, izgleda, neizvesnija prošlost od budućnosti''?

RADIĆ: Poslednjih godina se može reći da smo se i suviše bavili prošlošću. Kao istoričar osluškujem i radujem se kada se ljudi bave istorijom. S druge strane, bojim se da smo se mi poslednjih petnaestak godina i suviše bavili istorijom, a da smo malo gledali u budućnost. Kao istoričar srednjeg veka poručujem da treba gledati u budućnost i ostaviti istoričarima da prošlost polako proučavaju i produbljuju i da nam ta znanja prezentiraju svojim knjigama.

RSE: U čemu je čar prošlosti?

RADIĆ: U svakom čoveku postoji želja da sazna prošlost, ili svoje porodice, svoga naroda, ili sveukupnu prošlost sveta. Neko je rekao da bi to bilo isto kao kada bi smo se jednog dana probudili ne znajući ni ko smo, ni odakle smo, niti išta o sebi. Nekakvo znanje istorije je neophodno. To je kod nas uzelo veće razmere i preplitalo se sa dnevnom politikom na jedan vrlo nepovoljan način. Dolazi do prekrajanja istorije. Neke bitke koje su ušle u legendu su proglašene pobedama iz nekih potpuno nevažnih razloga koji se mogu vezati za neko koristoljublje. Jedan deo pseudo istoričara, koji su imali uspeha kod određenog dela naše populacije, su se bavili prošlošću. Okolnosti su bile takve. To su bile devedesete godine, vreme sloma jedne države i vreme jedne nacionalne dezorjentacije. Nismo znali kuda da pođemo, šta treba da činimo. U tom lutanju, plodno tlo su našli pseudo istoričari i iskoristili ga za neke svoje ciljeve.

RSE: Da li je problem u tome što nauka nije odgovorila tim kvazi istoričarima na pravi način ili što nauka nije mogla u medije?

RADIĆ: Ima tu nekoliko stvari. Veliki deo istoričara zauzeo je stav da se ne treba mešati u te pseudo istorije jer im se time daje značaj koji oni nemaju. Imam puno razumevanja za takav stav. Napisao sam u knjizi da su mnogi istoričari od zanata, koji znaju da razlikuju istinu od neistine, sa jednom mešavinom učtivog prezira i zgađenosti propratili pojavu ovih knjiga koje su amaterske i diletantske i koje ne poštuju osnovna načela istorijske metodologije. Devedesetih godina su oni dobili puno na snazi. Neki mediji su ih podržali. Tada je došlo do lavine potpuno bezvrednih knjiga. Još 1994. godine sam ukazao na pogubne posledice ovog fenomena, ali tada nisam bio kadar, jer su oni generacijski petnaestak godina stariji od mene, da odgovorim. Kada su se stvari slegle, shvatio sam da ipak neko treba da odgovori. Nisam važan ja kao pojedinac. Godine 2003. se knjiga pojavila. Zvanična istoriografija je upozorila javnost da to što oni kažu je pseudo istorija. Sada se više ne može zameriti da to nismo rekli, ali smo to rekli deset godina kasnije. Jedan pronicljiv novinar je rekao da je knjiga odlična, ali da kasni deset godina. Ja se s njim moram složiti.

RSE: Od kvazi istoričara smo mogli čuti da su Srbi gradili piramide u Egiptu, da su Srbi stari Egipćani.

RADIĆ: To je teza da su Srbi najstariji narod. Tu se često koristi lingvistika, vrlo klizav teren, kojim može vrlo mali broj naučnika da se bavi na kompetentan način. Treba poznavati čitav niz, ne samo latinski i grčki, nego čitav niz starih jezika da bi se razumele neke pojave. Oni obično ne znaju ni te elementarne jezike, ni latinski ni grčki, a kamoli neke stare jezike. Oni su sve ono što liči na Srb, proglasili srpskim. Sve se može dokazati nekim lingvističkim bravurama.

RSE: Kakve smo još budalaštine mogli da čujemo u devedesetim?

RADIĆ: U jednoj od tih knjiga piše da su Hrvati Srbi koji su živeli na hrbatnima planina. Odatle nastaju Hrbati - Hrvati. Niz je takvih, vrlo proizvoljnih, izjava na osnovu lingvistike. To je veoma klizav teren. Time mogu da se bave veoma obrazovani naučnici, školovani za to. Mesto toga time su se bavili ljudi koji nisu ni istoričari ni lingvisti, nego su nekih drugih zanimanja. Tu nema ni jednog čoveka od zanata. Obično se amateri najradije hvataju najtežih problema i tumače ih po svom nahođenju na jedan način koji nema nikakve veze sa naukom.

RSE: Jednom ste to objasnili pitanjem da li bi ste dozvolili da vam istoričar operiše krajnike?

RADIĆ: To je stvar zanata. Čudi me kako je publika sklona da veruje tome što nema nikakve veze sa istorijom, da kompetentno negiraju mišljenja nauke koja je ozbiljna i koja postoji više od sto godina. Pitao sam ih da li bi ti isti ljudi dozvolili meni da im operišem slepo crevo, ili da im izvadim krajnike.

RSE: Oni nisu uzeli nož u ruke, nego slatke reči kojima su obasuli Srbe. Čini mi se, lakše se obračunati sa kvazi istoričarima i sa neznalicama tog tipa, nego sa naučnim imenima koja su se opasno upregla u dnevnu politiku i odigrala nečasnu ulogu u pripremi ratova devedesetih. I tada su koristili vrlo klizave i dvosmislene ''naučne istine''.

RADIĆ: Naravno da je veća nevolja sa istoričarima koji su profesori i koji se bave mešanjem u neke dnevno političke ili neke druge interese. U svojoj knjizi sam se upustio u borbu protiv ove neozbiljne družine pseudo istoričara. U tom smjeru je išlo moje istraživanje i moja kritika. Ovo otvara jedan novi fenomen i verovatno će se time jednoga dana baviti neki budući istoričari. Možda će se baviti intelektualnom klimom u kojoj smo se nalazili osamdesetih i devedesetih godina kada je nestala jedna država i kada smo imali različite primere ponašanja raznih ljudi i raznih naučnika.

RSE: Kakva je bila atmosfera među istoričarima? Zna se da postoje razni naučni krugovi koji imaju međusobno malo dodira. Katedra za istoriju je dala sjajne mlade naučnike i dosta onih ljudi koji sa pozicija krajnje desnice objašnjavaju ono što se događa na teritoriji Balkana.

RADIĆ: Taj famozni XX vek je problem. Nisam neki stručnjak za XX vek, ali u njemu se sučeljavaju različita učenja. Imate jednu krajnost, pa se onda pojavi neka druga krajnost, tako da sada postoji jedna mala konfuzija. Verujem da će, kada se slegnu strasti, jednoga dana jedan nepristrasan istraživač moći da na osnovu svega što se događalo iznese svoju ocenu o ljudima, o klimi, o zabludama, o pogreškama. Još uvek je to sve sveže. Često bi neki natpisi mogli imati više esejistički karakter, a ne neki strogi naučni. Doći će vreme kada će se to preispitivati i videti koliko se u XX veku raspravljalo o Jugoslaviji, o njenom nastanku, o tome kakva je to država bila. Jedno smo slušali šezdesetih i sedamdesetih, drugo osamdesetih i devedesetih. Sada je to sve uskovitlano. Jednog dana ćemo videti šta je tu prava istina, onda kada se strasti smire i kada se ohlade dnevno političke tenzije. Puno se mešala dnevna politika u neke istorijske radove i teme.

RSE: Kada bi se mogao očekivati jedan naučni rad bez strasti i bez ikakve obojenosti i ideoloških pogleda na ono što se događalo u devedesetim? Vi se bavite srednjim vekom i Vizantijom. Tek krajem XIX i početkom XX veka su rasterane neke zablude što se srednjeg veka tiče. Hoćemo li i mi toliko čekati?

RADIĆ: Mislim da nećemo. Srednji vek, kojim se bavim, je dugo bio prokažen. Smatralo se da je on mračan tunel u kome se čovečanstvo zaglibilo i zadržalo 1000 godina, pogotovo ako se poredi sa prethodnom epohom antike i one koja sledi iza njega, a to je renesansa. Uklešten između te dve sjajne epohe, srednji vek je dugo ostao pastorče istorije, iako se prenebegava činjenica da je srednji vek detinstvo savremene Evrope koje je dugo trajalo. Kao takav ima svoje važno mesto u istoriji svetske civilizacije. Te predrasude su razbijene krajem XIX i kroz čitav XX vek. Mislim da će stvari sada da idu mnogo brže nego nekada i da će sadašnji, ili budući, studenti, za nekih deset-dvadeset godina, moći malo mirnije nego mi sada da sagledaju prošlost i XX vek kao celinu, neke zablude, verovanja, neke projekte koji su propali. Svaki čovek je zarobljenik svoga vremena. I kada hoćemo da budemo najobjektivniji, opet to nije garancija da ćemo, kada govorimo o bliskim događajima, uspeti da nađemo pravu meru. Verujem da će za deset-petnaest godina moći o tome malo hladnije da se raspravlja. Doći će generacije koje neće imati nikakvu vezu sa 1941., 1945., 1948. godinom za koje smo mi, na neki način, vezani i imamo neki odnos prema tome, koji je nekada čisto emocionalan.

RSE: U vašoj knjizi se obračunavate sa stereotipovima, mitovima i slično. Koje stereotipe prepoznajete danas kao najrasprostranjenije, sa kojim će se neki budući istoričari možda obračunavati?

RADIĆ: Zanima me šta će jednog dana govoriti istoričari na osnovu dokumenata i svih izvora o tome kakav je bio odnos međunarodne zajednice prema ratu u bivšoj Jugoslaviji. Srbi imaju utisak da su tu uskraćeni, da su svi na neki način namireni na naš račun i da je učinjena nepravda. Živeli smo možda uz propagandu, uz neko uverenje da se tako desilo. Zanima me kako će oni jednoga dana hladne glave da gledaju na ove događaje koje smo mi preživeli i učestvovali u njima. Zanima me šta će oni zaključiti o njima.

RSE: Šta je presudno da se na pravi način jedno društvo suoči sa onim šta je bilo? Imamo puno povoda da pričamo o tome. Ove nedelje se desio film o Srebrenici. Mislite li da takav dokument može biti prekretnica za odnos društva prema neposrednoj prošlosti?

RADIĆ: Mene zanima samo istina i suočavanje sa njom. Putem medija sam bio upućen u kontraverzne podatke o brojkama žrtava koje su iznosili, ali koje ne moraju biti presudne. Možda ima još nekih događaja koji su krajnosti, a koji govore o zločinima i s druge strane. Ovo je bio jedan građanski rat, najgori od svih. Jedan antički pisac je rekao da je najjadnije pobediti u građanskom ratu. Građanski rat je jedna vrsta gangrene i to je nešto najstrašnije što se može desiti jednom društvu. Ja sam za to da se kaže prava istina, ma kakva ona bila. To je moje moto kao istoričara.

RSE: Da li je bilo teško savremenicima da spoznaju šta se događa i o čemu se radilo u Drugom svetskom ratu?

RADIĆ: Onima koji su tada živeli, da. Posle pedeset godina mi se čini da su mogli da sagledaju uzroke toga rata i da predvide njegov ishod, iako je on bio najstrašniji od svih ratova. Mislim da je na nekom nižem nivou, kao na prostoru bivše Jugoslavije, toliko toga ostalo zapleteno i toliko toga nejasno da se skida sloj po sloj i još uvek ne znamo neku pravu istinu.

RSE: Pre neku veče sam gledala jednu dosta zanimljivu raspravu na hrvatskoj televiziju o Stepincu, da li je svetac ili zločinac. Vidimo istu takvu diskusiju u Srbiji o Draži Mihajloviću. Da li je zaista istina tako komplikovana, ili su u pitanju neke druge stvari koje komplikuju saznavanje istine?

RADIĆ: Istina, sama po sebi, treba da bude jednostavna, ali se do jednostavne istine nekada teško može doći. U oba slučaja smo imali suđenja i jednu vlast koja je sudila na način na koji je sudila. Ne mogu to da merim kompetentno, ali kada se sve slegne, ostaju neke nedoumice. Gledao sam tu emisiju i ostao sam u nedoumici. Mislim da ćemo još malo sačekati na pravu istinu.

RSE: Da li je lakše proučavati Vizantiju?

RADIĆ: S jedne strane jeste. To je neka vrsta srednjeg veka i ostalo je nešto malo dokumenata. Prošlo je stotine godina. Ostali su neki dokumenti kojih nema mnogo. Istoričar se tu dovija i nalikuje stručnjaku koji na osnovu jedne kosti može da vam postavi čitav skelet.

RSE: U Americi je bila jedna serija o Vizantiji koja je izazvala dosta iznenađenja jer se govorilo vrlo pozitivno o tom vremenu. Zašto je to bilo iznenađenje za neke ljude?

RADIĆ: Javljali su mi se neki moji prijatelji koji su rekli da su govorili sve najbolje o Vizantiji. U nekih poslednjih petnaestak godina, posle pada Berlinskog zida, u nekim medijima neki političari u međunarodnoj zajednici su tvrdili da su neki narodi, koji su se tek otrgnuli od komunizma, nesposobni za demokratiju i da su oni nikli iz istočnjačke vizantijske despotije, što je površna ocena. Često je vizantijsko imalo nekakvu negativnu konotaciju. Ta senka prati čitav srednji vek i kao neka vrsta Pavlovljevog refleksa ljudi odmah pomisle na nešto negativno. Ova emisija koja je prikazala slavu i sjaj vizantijskog carstva, koju su napravili engleski i američki stručnjaci, je pokazala veličanstvenost civilizacije koja se ponekada u nekim medijima zbog dnevne politike prikazivala kao jedna nedemokratska. Srednji vek je vreme kraljevina, monarhija, carevina i ne možete u tome očekivati neku veliku demokratiju. To je jedan stadij u razvitku društva.

RSE: Postoji poziv iz Vatikana na pomirenje katoličke i pravoslavne crkve.

RADIĆ: To je pitanje koje me najviše zanima, da li će jednoga dana doći do toga. Ne mogu da odgovorim sada na to pitanje. Godina 1054. je bila skoro pre hiljadu godina. Prethodni Papa je puno učinio na tome, propagirajući tu ideju koja je odjeknula i u pravoslavnim crkvama. Videćemo šta će biti. Dobra volja postoji sa obe strane. Bogoslovi kažu da će biti glavni problem to kako se shvata primat Pape. Pravoslavna crkva ga shvata za počasnu funkciju, a katolička crkva malo drugačije. Deo rimokatoličke dogme je da Sveti duh proističe iz Oca i Sina, a pravoslavci iz samo Boga oca. To je prilično velika dogmatska razlika, ali su zapadnjaci spremni da popuste jer taj dodatak učenju datira iz nekih razloga još iz ranog srednjeg veka. Kada su se Papa i Patrijarh sastali u Rimu prošle godine, čitali su simbol vere bez toga i tu su rimokatolici popustili. Glavna koplja će se lomiti oko shvatanja Papinog primata. I jedni i drugi hrišćani shvataju da raste enormno broj stanovnika sveta, ali broj njihovih vernika ne raste, ne onoliko koliko bi trebalo, zbog drugih vera. Pojavila se potreba da se raspolućeno hrišćanstvo ponovo ujedini. Postoji dobra volja s obe strane, ali ne znam da li je to dovoljno.

RSE: Zašto je za vas baš Vizantija bila profesionalni izazov?

RADIĆ: U istorijskom delu Georgija Ostrogorskog, Istorija Vizantije, on je na 500 stranica sažeo povest jedne države koja je postojala 1100 godina na način gde se gvozdena logika kritičkog istoričara na najbolji način meša sa jednim čudesnim darom za sažeto izražavanje. Njegove rečenice i njegovi pasusi imaju vrednost. Sjajno je pisao. Kada sam tu knjigu prvi put video, bio sam opčinjen. Pogotovo me impresionira činjenica da je to jedina civilizacija s ove strane Kineskog zida koja je postojala toliko dugo, od Antike pa gotovo do modernog vremena. Nemamo slične primere. Govorimo o vremenu Hristove ere. I Srbi su deo vizantijske civilizacije. To su neki razlozi koji su me privukli tome.

RSE: Šta je ključno za nestanak jednog naroda sa istorijske scene i za nestanak velikog carstva kao što je bilo Vizantija? Neki moderni istoričari vrlo pesimistički gledaju na Srbe danas i kažu da je to narod koji je počeo da jede svoju sopstvenu supstancu i narod koji nema svoju budućnost. Kada se prepoznaje propadanje jednog naroda? Da li prepoznajete u današnjem svetu propadanje nekog velikog ''carstva''?

RADIĆ: Vizantija je postojala 1100 godina i imala je velike uspone i padove. Uspevala je da se oporavi, ali u poslednjih 150 godina svoga postojanja ono se pretvorilo u jednu geografski patuljastu državu svedenu samo na Carigrad i nekoliko pojedinačnih teritorija, anahronu, sa određenim civilizacijskim dometima koji nisu bili sporni. Vizantija ima neke uspehe u poslednjoj epohi svoga postojanja, ali je smanjenja i nesposobna da izvrši neke reforme koje bi joj vratile tu snagu. Bila je osuđena na tiho propadanje. Toga su bili svesni pojedini vizantijski pisci. Neki od njih su početkom XIV veka, 150 godina pre toga, predvideli da će baš Turci doći glave vizantijskom carstvu. Jedno vreme su Srbi, u početku XIV veka, ugrozili Vizantiju, ali daleko opasnija i dalekosežnija bila je turska opasnost. Nastaje jedan vrlo mali nukleus u Maloj Aziji i iz toga opet niče svetska imperija koja postoji 600 godina. Danas se neki pozivaju na statistiku i kažu da za pedeset godina neće biti Srba. Mislim da to nije moguće. Problem malog priraštaja imaju skoro svi evropski narodi i mislim da to nije tako alarmantno. Stanje nije dobro, ali nije toliko strašno kao što neki misle. Neki su filozofski, a neki iz gneva prema SAD-u, kao najjačoj sili današnjeg sveta, prognozirali da će SAD ubrzo propasti i da će iznutra biti pojedena.

RSE: Teško da vas današnja Amerika asocira na kraj Vizantije. Vi ste dosta izučavali i medicinu u srednjem veku?

RADIĆ: Njihova medicina nije znatnije unapredila teorijsku osnovu ove discipline. Više ih je zanimala praktična strana. To su pravljenje lekova i operativna tehnika, hirurgija. Vizantijci su, koliko se zna, prvi izvršili operaciju sijamskih blizanaca sredinom X veka. To su bila dva dečaka iz Jemena koja su dovedena u Carigrad. Jedan od njih je preminuo, pa su vizantijski lekari izvršili operaciju. Drugi je živeo još tri dana. Današnja medicina smatra to za uspeh. Dvadeset godina kasnije, u Kalifatu, je medicina bila na vrlo visokom nivou. Arapski lekari se nisu usudili da operišu dvojicu mladića, sijamskih blizanaca, jer su smatrali da nisu za to sposobni. Tek u XVIII veku je izvršena prva uspešna operacija.

RSE: Koliko je baština zapadne kulture Vizantija?

RADIĆ: Ostrogorski to lepo kaže u završnim rečenicama svoje knjige. Vizantijsko carstvo je stolećima bila vodeća država srednjovekovnog sveta. Zapadna Evropa je posle varvarske seobe naroda i stvaranjem novih država dugo kaskala za Vizantijom. Ona je pretrpela određeni uticaj, ne tako veliki kao novi narodi koji su bili u neposrednoj blizini. Činjenica je i to da je od XI veka, koji je veliki vek Zapadne Evrope, Zapadna Evropa polako počinje da je stiže. U XII veku stiže Vizantiju, a u XIII i XIV već je gotovo i prestiže jer se Vizantija polako bliži svome kraju, a Zapadna Evropa se nalazi pred velikom epohom renesanse i grabi napred. Neko je lepo rekao da je prvi milenijum pripadao Vizantiji, a drugi milenijum je pripadao svetu latinskog zapada.

RSE: Kada tako lepo razumete istoriju, kako ste mogli reći ''ne okrećite se mnogo u prošlost''?

RADIĆ: Raduje me kada negde držim predavanje i kada dođe veliki broj ljudi koji razumeju stvari i pitaju umesno. Vidim da postoji veliko zanimanje za prošlost. To je vrlo dobro i važno za svaki narod koji mora da zna svoju prošlost. Devedesetih smo se previše vraćali u prošlost na pogrešan način. Zbog toga kažem da je prošlost dobra, ali da je budućnost važnija. Iako sam istoričar, to moram priznati.
XS
SM
MD
LG