Dostupni linkovi

logo-print

Pljuni i zapjevaj..


Zabrinula me je rečenica jednog stogodišnjaka sa Bjelašnice. Kad su ga upitali šta on misli o junskom snegu, jednostavno je rekao: ''Kakvi ljudi - takvo i vrijeme.''
Kauzalnost šeme u kojoj uzročno posledični odnos nije najjasniji. Jesu li ljudi promenili vreme ili obratno – pitanje je kojim se bave još samo retoričari, jer ostale na ovom prostoru ne zanimaju više pitanja, njih ionako formulišu oni koji na njih ne umeju da odgovore, već upravo odgovori i rešenja za vremenske, političke, ekonomske i futurističke dileme koje frustriraju svekolik narod zemlje bosanske.

Elem, protekla nedelja se nije mnogo razlikovala od svih prethodnih. Po tome što je Srbija konačno napravila preliminarni korak u pogledu priznavanja genocida u Srebrenici i organizovala hapšenje jedanaest pripadnika specijalne jedinice Škorpiona, po tome što je Dragan Čović izabran za lidera stranke HDZ-a, angažman Sredoja Novića za direktora Agencije za istrage i zaštitu, ili što je Adnan Terzić, nakon šest meseci, razrešio dužnosti Mladena Ivanića, ili po tome što je Visoki predstavnik izjavio da su odluke pojedinih naših političara pod uticajem ''letnjeg ludila''. Dakle, po svemu ovome, protekla nedelja neće ostati engramski urezana u našu memoriju, svakako ne zato što svi ovi događaji nemaju svoj dalekosežni značaj, već zbog toga što nam je ove igre ''ne ljuti se čoveče'', koju predstavnici vlasti igraju sa svima nama, običnim smrtnicima, pomalo dosta. Sve je rečeno, pokazano, pokušano i neostvareno.

Prema tome, još jedna burna nedelja je za nama koja će ipak biti zapamćena, ali po nečem sasvim drugom: utakmici Španija – Bosna i Hercegovina, koja je mimo svih fudbalskih, sportskih i moralnih pravila trajala onoliko dugo koliko je fudbalskoj sili, poput Španije, trebalo da da gol. Možda smo po prvi put bili u prilici, ne samo da skrenemo pažnju na svoje igračke snage, već da to i rezultatski verifikujemo, da neki ljudi nisu odlučili da nas podsete da smo mi ipak samo jedna mala zemlja na trusnom Balkanu koja još nije stasala za velike svetske poduhvate, poput odlaska na tamo neko prvenstvo u tamo neku Nemačku. Ne treba se zamarati konkretnim razlozima zašto je to tako. Njih treba tražiti u hiljadugodišnjem arhetipski uvreženom poimanju sebe kao žrtve autoritarne i patrijarharne vladavine pater familijasa koji se kroz vekove menjao, ali suštinski zadržavao autentičnu osnovu utemeljenu na inferiornom doživljaju sebe i insuficijentnom sistemu vrednosti koji smatramo da je za nas dovoljan.

I danas slepo poštujemo autoritete, bez obzira da li se oni mogu svrstati u paradigme progresivnog razvoja ili su jeftini nasilnici koji terorišu slabije od sebe. Bez obzira da li se radi o harizmatičnim i lucidno hrabrim vizionarima, ili o kulturološki neidentifikovanim predstavnicima svetskih sila koji struktuiraju sve: od ratova do rezultata na fudbalskim utakmicama, mi i dalje slušamo njihove diplomske radove na temu ''Kako zamišljam da se bavim politikom u jednoj zemlji Bosni''. Tolerišemo im sve metodološke greške, jer diplomski rad nije naučni rad i niko neće biti ugrožen. Niko osim ljudi.

Ali nešto što emotivno boji ovu sedmicu, nešto što budi različite emocije, podiže adrenalin i sve nas čini pomalo euforičnim, je iščekivanje, sigurna sam, događaja godine, koncerta ''Bijelog dugmeta''. Rođena sam otprilike u vreme kada su nastajali i još uvek bila samo dete kada su prestajali sa svojim ''pastirskim'' rocken-rollom, ali sva priča oko njih i sve pesme koje sam znala napamet i koje još uvek nisam zaboravila, dovoljni su da mene i ostale nostalgičare vrate u vreme ''nepodnošljive lakoće postojanja'' i optimalnog življenja koje mi sa ove distance deluje pomalo nestvarno, baš kao i osećaj da ću koncert slušati iz dvorišta svoje kuće koja gleda na stadion Koševo. U vreme kada su se oni implementirali u naše gene, ja sam živela u nekoj drugoj prostornoj i vremenskoj dimenziji i bila svesna samo svoje zaljubljenosti u Sarajevo i Sarajlije.

Bilo kako bilo, između dva ispitna roka u kojem će moji studenti pokušati da bar na trenutak probude svoju motivaciju, što bolje spreme ispite, što pre stignu do diplome i pokušaju da u virtualnoj stvarnosti nađu posao, između njihovih uplašenih, naivnih i rano ostarelih pogleda u kojima čitate sve, od trauma do ljubavi, pogleda kojima svakodnevno pokušavam da vratim sjaj vere u budućnost i osećaj postojanja, između svega toga moji studenti će otići na koncert i osetiti šta su emocije koje generacije, iz tamo nekog vremena, nose u sebi. Zauzvrat, ja ću im progledati kroz prste za sve ono što nisu naučili i dati im deset za ono što su odavno savladali – kako biti srećan sa onim što se ima i ne patiti stalno za onim čega nema...

I sve ono što se dogodilo protekle sedmice i ono što će se tek dogoditi, samo je dobar šlagvort da se podsetimo da našu Bosnu i Hercegovinu i na dalje ne čine političari, visoki predstavnici, agencije i stranke, već je čine moji studenti, njihovi roditelji, penzioneri, domovi za nezbrinutu decu, sportisti, manje ili više uspešni, ljudi i mačke lutalice i svi ostali koji još uvek umeju da se smeju i emocijom oboje dan, koji još uvek veruju u svoju zemlju.

I zato, ''...pljuni i zapjevaj...'' moja Bosno. Mnoge si vilajete prošla, i ovaj ćeš, jer sve će to jednog dana prekriti ''...ruzmarin, snjegovi i šaš....''.
XS
SM
MD
LG