Dostupni linkovi

logo-print

Balkanski Votergejti


U utorak, 31. maja 2005. godine otkriven je identitet osobe koja je početkom sedamdesetih dala novinarima „Vašington posta“ (Washington Post) podatke zbog kojih je u slučaju „Votergejt“ (Watergate) 9. avgusta 1974. godine tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Ričard Nikson (Richard Nixon) morao da podnese ostavku.

Bob Vudvord (Woodward) i Karl Bernštajn (Carl Bernstein), novinari „Vašington posta“, koji su objavili slučaj, postali su slavni, ugledni i bogati. Dobili su najviša novinarska priznanja, uključujući i Pulicerovu nagradu. Po slučaju je snimljen film „Svi predsednikovi ljudi“ sa Robertom Redfordom i Dastinom Hofmanom (Dustin Hoffman), koji je 1976. godine dobio četiri „Oskara“. Uprkos svemu tome, Vudvord i Bernštajn su tri decenije čuvali informaciju o ključnom insajderu, čiji identitet ni sada ne bi bio objavljen da se njegova kći nije polakomila na novac.

Stavljanje tačke na slučaj „Votergejt“ je, kada je o državama zapadnog Balkana reč, otvorilo pitanja: Koliko su mediji u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori daleko od situacije u kojoj bi, na način nalik onoj u SAD pre tri decenije, mogli da preokrenu političke procese? Koliko su novinari u stanju da zaštite svoje izvore? Koliko su mediji u rukama službi? U kojoj meri su novinari u stanju da sebe, medij u kojem rade i javnost, zaštite od situacije u kojoj bi im iz službi bila proturena netačna informacija?

O tome Radiju Slobodna Evropa u Temi sedmice govore četiri novinara iz država regije:
Branko Vojičić, novinar nedeljnika „Monitor“ iz Podgorice i čelnik Novinarskog samoregulacionog savjeta Crne Gore,
Luko Brailo, novinar nedeljnika „Feral Tribune“ iz Splita i potpredsednik Hrvatskog novinarskog društva,
Nebojša Bugarinović, novinar Radija Slobodna Evropa i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije,
Bakir Hadžiomerović, novinar bosanskohercegovačke Federalne televizije, autor jedne od najgledanijih emisija u Bosni i Hercegovini - „60 minuta“, u kojoj otkriva slučajeve kriminala, ratnih zločina i malverzacija
i
Vladan Vlajković, bivši oficir Vojske SRJ/SiCG, hapšeni autor zaplenjene knjige stenograma sa sednica Generalštaba Vojske SRJ/SiCG na temu protivzakonitog ponašanja vojnog vrha.

* * * * *

Razgovor sa Brankom Vojičićem počinjemo molbom da prokomentariše vest objavljenu na dan razgovora o kazni od 14.000 € izrečene jednom od urednika podgoričkog dnevnika „Dan“ zbog klevete.

RSE: Ovaj dnevnik prednjači već godinama u Crnoj Gori u napadima na premijera Mila Đukanovića, povezujući ga sa kriminalom. Protiv lista i njegovih novinara bilo je više sudskih procesa i, konačno, vlasnik dnevnika je ubijen. Je li reč o ceni plaćenoj za istraživačko novinarstvo ili je reč o nečem drugom?



VOJIČIĆ: Prvo da Vam kažem nešto o sudu. Ako Vam kažem da se desilo da crnogorski sudija presudi po zakonu koji ne važi dvije godine, a to se desilo dva puta, jednom za klevetu, drugi put za izbačenog profesora, onda možete misliti koliko su sudovi spremni za ove moderne tendencije.
Što se tiče ubistva glavnog urednika i vlasnika lista „Dan“, radija „Dan“, štamparije, čitave firme i tako dalje, što je sve stekao za četiri godine, to je za svaku državu katastrofa kada ubiju novinara. Međutim, nevjerovatno je da su oni ljudi u medijskoj zajednici, kad je ubijen Ćuruvija u Srbiji, to prokomentarisali: „Ne znamo mi zašto je on ubijen, bavio se on raznim poslovima i tako dalje, dajte da sačekamo, nemojte da žurite“. Kad su čuli da je ubijen Duško Jovanović, prokomentarisali su: „Ubijena je riječ, ostala je slika, 200 porodica je ostalo bez budućnosti“, jer Duško Jovanović je izdržavao 200 porodica. Evo, ja se 27 godina bavim ovom profesijom i ne mogu da izdržavam jednu porodicu a kamoli 200. Onda je, pravo da vam kažem, sve to dobilo političke konotacije.
U međuvremenu se pojavljuje knjiga „Vojna tajna“ Vladana Vlajkovića, u kojoj direktno čitamo stenogram sa Generalštaba u kojem se kaže: „List ,Dan‘ je naše glasilo“. To govore i za Televiziju „Elmag“. Dakle da su pod njihovom kontrolom. Za vrijeme NATO bombardovanja vojska je otkupljivala taj list, a najveći tiraž je doživio kad je prenesena serija tekstova iz „Nacionala“ za koje ja ne mogu da tvrdim da je istraživačko novinarstvo. To je otkrivačko novinarstvo i to je instrumentalizacija novinarstva. A to se pojavilo onog momenta kad je Đukanović rekao 2001. godine da Crna Gora ide u nezavisnost. Odjednom se to pojavilo u ovoj sredini. Ja sam tada bio glavni urednik „Monitora“. Britanski ambasador Kroford (Čarls, Charles Crawford) je tražio da se susretne sa mnom. Ja sam ga pitao ko će biti još na večeri. Naravno, Duško Jovanović je bio neizbježan. Oni su tog čovjeka bili stavili pod svoje i, nažalost, vidite kako se završilo. Za četiri godine je stekao ogromno imućstvo, napravio veliku karijeru, međutim to je žalosno. Katastrofa je za svaku državu da se na takav način to završi. Ali mi moramo da znamo i kako su osnovani ti mediji. Ja sam nedavno čitao memoare Momira Bulatovića, on je bio savezni premijer Miloševićev, pošto je izgubio bitku u Crnoj Gori, on direktno kaže da je vikende provodio u Podgorici i da je radio na formiranju dnevne novine koja će da razobličava crnogorski separatizam. Savezna vlada je naravno tu odriješila kesu, instalirala štampariju od milion i nešto maraka, kupila papir, dala novac i tako dalje. Pravo da vam kažem, to je čista politika. To s novinarstvom nema veze.

RSE: Kakva je situacija danas, odnosno u vremenu kada više nema Duška Jovanovića? Je li „Dan “ i dalje list koji je – kako je vrlo direktno izneo premijer Đukanović nedavno u parlamentu – osnovan i finansiran od strane obaveštajne službe, za Crnu Goru strane, ili je to danas prosto medij koji opstaje na tržištu Crne Gore?

VOJIČIĆ: Evo da Vam kažem kako on opstaje. Na naslovnoj strani krupnim slovima piše „Zaplijenjeno 17 kilograma kokaina“. Sutradan ispravka na dnu strane: „10 grama kokaina“. A u međuvremenu se u zatvoru ubila osoba koja je direktno imenom i prezimenom pomenuta u tom listu. To je taj profesionalizam.

RSE: Koliko su podložni mediji u Crnoj Gori uticajima raznih službi, obaveštajnih i tako dalje? Govorim to jer to je ona priča na koju želim na samom kraju da se fokusiramo, pogotovo iz razloga što je Crna Gora u vrlo specifičnoj situaciji u ovoj godini pred refrenedum, gde su isprepleteni mnogi interesi. Vama, pretpostavljam, to nije problem, ali kako da se običan građanin snađe u toj situaciji, šta je tu prava informacija, a šta je šum?

VOJIČIĆ: Za razliku od drugih sredina, Crna Gora je nekada imala samo jedan dnevni list, a sada ima četiri dnevna lista. i svako bi zdravorazumski rekao – pa dobro, znamo da su tu podijeljene opcije na prosrpsku i na procrnogorsku. Hajde, pročitaću sve te novine, pa ću saznati istinu. Vraga. Ne važi to. Vi možete da pročitate i šest novina, ali nećete saznati istinu. Recimo prodaje se hotel i vi ne možete da dođete do osnovnih podataka – ko je dao najbolju ponudu, na osnovu čega je izabrana ova ponuda a ne ona, da ne govorimo o nekim drugim stvarima koje su dobro sakrivene. A ovih 14-15 godina krize, službi ima i toga je bilo i biće. Posvađaju se jedna garnitura sa drugom, isto su radili, isto su krali, isto su švercovali, i odjednom je sad jedan pošten a drugi nije, onoga momenta kad je pao u nemilost ili kad ne može više politički da opstane i tako dalje. To je vrlo opasno. Iz mog ugla, najbolje da se čovjek jednostavno kloni takvih stvari, jer ne može a da se ne uprlja. Sada kada se otvaraju stenogrami, kada se otvaraju ogromne Pandorine kutije, čovjek tako lako može da bude izmanipulisan. Ima kolega koji su se tako nekoliko puta nasukali. Međutim, nesreća je u tome što oni bez pardona gaze dalje.



BRAILO: U cijelom medijskom prostoru se afera „Votergejt“ i dan danas tretira kao jedan od najslavniji pothvata istraživačkog novinarstva. Ono što mene kao čovjeka koji je 31 godinu u novinarstvu doista frapira je povjerenje ove trojke, dvojice sjajnih novinara i njihovog izvora. Napose gospodina Felta koji se, kao visoki dužnosnik FBI, u jednom trenutku stvarno odlučio da bude informator i insajder u tako krupnoj stvari koja je kasnije dovela do smjene predsjednika Nixona. On je pravilno procijenio da nije izdaja izdati svoga vrhovnog autoriteta, kako bi se to reklo, kada je uočio da Nixon izdaje suštinske principe i smisao demokracije na kojima počiva Amerika i cijeli zapadni svijet. Mislim da će se ta riječ povjerenje i pojam kao takav, zaštite izvora i svega toga, tretirati kao jedan osobiti fenomen u medijskom prostoru.

RSE: Da se malo pozabavimo konkretno poverenjem i zaštitom izvora. Ono što su uradili Vudvord i Bernštajn kasnije je praktično korišteno u čitavom svetu, a to je mogućnost da se u mediju objavi informacija i da se kaže – mi to saznajemo iz naših izvora koje ne otkrivamo. Kredibilitet medija zapravo predstavlja dokaz da je takva informacija ispravna. Ono čega smo svedoci na Balkanu jeste da često dolazi do zloupotreba upravo informacija pristiglih iz poverljivih izvora. U Hrvatskoj se to događalo pre recimo pet godina prilično intenzivno, u vreme neposredno pred smrt predsednika Tuđmana, kada su u jednom nedeljniku objavljivani poverljivi podaci iz jednih službi, u drugom iz drugih i tako dalje. Koliko je danas Hrvatska odmakla od takve situacije?

BRAILO: Pa sasvim sigurno da se u odnosu na ovo vrijeme koje ste Vi spomenuli, puno odmaknula. To vrijeme o kojem pričate, kad su izlazili raznorazni dokumenti u jednim ili u drugim novinama, ovisno o tome koja je obavještajna zajednica servisirala jedne ili druge, koliko god su ljudi bili željni da doznaju čak i vrlo jezive istine koje su tih dana isplivale van, bilo je tu podosta manipulacija. To se vidjelo kasnije i po reagiranjima i po svemu. Međutim, kad odbacimo te loše stvari kojih je doista bilo. Mislim da se tih godina inauguriralo jedno načelo, a to je da kad postoji opravdani interes javnosti da bez obzira na zakonske forme koje su tog trenutka na snazi, to treba objaviti. Znate kako, u našem poslu je sve pitanje mjere i pristupa kako se to radi. Kad to netko bučno razvali, da upotrijebim taj izraz, i kad to ide na čistu senzaciju, kad ide za tim da se ona druga politički neistomišljenička strana devalvira, da se umanji njezin značaj, onda je to jako ružno. Ali ako je informacija dobra, izvor pošten i čestit, kojemu možete vjerovati, pa kad se to iznese i obradi na način da je to stvarno zanimljivo javnosti, bez ovih političkih prepucavanja, odnosno politikantskih, kakva su bila kod nas u ta vremena. Onda je to jako dobro. Dakle, mislim da se od tada do danas to načelo opravdanog interesa javnosti potvrdilo nekoliko puta. Evo ja ću podsjetiti samo na nekoliko tema i tekstova koje je radio moj prijatelj Ivica Đikić u „Feralu“. Da ne idem puno u velike analize. On je isto tako, sa izvorima koji su mu vjerovali i on je vjerovao njima, objelodanio one eksplozije u vojnim skladištima u okolini Zagreba, o emisijama štetnih plinova i svih tih stvari, radi čega je MORH (Ministarstvo obrane Republike Hrvatske) kasnije najavljivao tužbe i tako dalje.



BUGARINOVIĆ: Postoji nekoliko stvari koje predstavljaju ozbiljnu razliku između Sjedinjenih Američkih Država i Srbije. Ne samo, znači, veličina i ekonomska snaga zemlje i civilizacijski nivo do koga su one došle. Najpre, čini mi se po neki put da Srbija još uvek nije odmakla od Nušićevog „Sumnjivog lica“, dakle od vremena od pre stotinak godina i da je u mentalitetu manje-više ostalo sve isto i da, kako kaže Nušić, dok se u čitavom svetu špijuni kriju, kod Srba su oni jako uočljivi, a onda građane noge same nose da bi cinkarili svoje bližnje i neke druge. Tako da se u tom pogledu neke stvari ne mogu sakriti tek tako.
Što se samog novinarstva tiče i njegove sposobnosti da otkriva značajne afere, mislim da za tako nešto moraju da postoje, ne samo ljudski, nego i finansijski resursi. Zašto to kažem? Što se tiče ljudskih resursa, to se podrazumeva da ima te ljude koji su dovoljno obučeni da umeju da istražuju, a koji sa druge strane imaju odličnu saradnju sa svojim izvorima i koji umeju da procene ko mogu biti pravi izvori za takve stvari. S druge strane, za analitičko novinarstvo čije postojanje podrazumeva sposobnost da se otkrivaju tako krupne stvari, potreban je novac. Mi smo se u proteklih petnaestak godina pretvorili u „Sony novinare“ – reagujemo na dnevne događaje i onda pokušavamo ko će što pre nekoga da ujuri i da snimi neku izjavu bez udubljivanja u srž problema. Jer, krupni događaji su dostizali jedni druge, smenjivali se, nije se možda imalo čak ni dovoljno vremena da se posvećuje pojedinim temama na ozbiljniji način. S druge strane, kažem, potrebno je i novca jer redakcija koja želi da gaji analitičko novinarstvo mora da bude spremna da jednog novinara u toku jednog meseca recimo angažuje samo na jednom ili na dva zadatka. To je u postojećoj konstelaciji odnosa u srpskom novinarstvu gotovo nemoguće, kada vas žrvanj dnevnih događaja tera da se iz dana u dan bavite različitim temama. Takav luksuz mediji u Srbiji sebi ne dozvoljavaju. Oni su se navikli da zapošljavaju mlade ljude za sitne novce i da pokušavaju od njih da izvuku što je moguće više onog dnevnog angažovanja. I naravno, cena se plaća time što se ne može ni izbliza uraditi nešto, niti se pristupati novinarskom poslu na onaj način na koji se to radi u razvijenim medijskim sredinama.

RSE: Ono što je specifično u Srbiji, to je da određene državne strukture, određene službe, obaveštajne ili neke druge, praktično poturaju medijima informacije, koje su samim tim za medije interesantne jer su široj javnosti nepoznate, te informacije bivaju objavljenje i tako mediji bivaju uključeni u nekakve političke i druge obračune. Kako se od toga braniti? Šta, recimo, Nezavisno udruženje novinara radi ili može da uradi u takvoj situaciji?

BUGARINOVIĆ: Samo Udruženje nema nikakvu realnu snagu, izuzev one moralne. Čak i u slučajevima kada se beleži drastično nepoštovanje etičkog kodeksa. Mi imamo situaciju da gotovo polovina novinara u Srbiji nije član nijednog udruženja i oni vam vrlo jednostavno odgovaraju: „Šta se mene tiče šta piše u vašem kodeksu kada ja nisam vaš član?“ Dakle, ovo je jedno nesavršeno društvo, koje se koprca i pokušava da se na neki način iskobelja iz svoje zaostalosti. Negde su neki pomaci napravljeni, ali, bogami, mislim da će, kao i kod drugih u regiji zapadnog Balkana, sad je to moderno da se kaže, proteći mnogo vode dok mi zaista dođemo u situaciju da možemo s ponosom reći da kod nas postoji nezavisna javnost, jaka javnost, koja će znati da upravlja politikom, a ne da upravlja politika njome. Mislim da se možemo približiti onome što se zove jedna zdrava politička javnost možda u nekom periodu od pet-deset godina. I mislim da će to u mnogoj meri zavisiti od toga da li ćemo naići na podršku i samog razvijenog sveta, pre svega Evropske unije kojoj težimo, i da li će ona sa svoje strane učiniti dovoljno da nas edukuje i da kod nas stvori uslove za s jedne strane istraživačko novinarstvo, a s druge strane za stvaranje jedne zdrave i jake javnosti, koja bi dominantno uticala na političke strukture da se bave svojim poslom, a ne pukim vladanjem radi vladanja.

HADŽIOMEROVIĆ: Ja sam urednik političkog magazina „60 minuta“ Federalne televizije koja se emituje već više od tri godine. Mogu reći, zaista bez lažne skromnosti, to se može čak i na interentu naći, da je to jedini politički magazin, u televizijskom smislu govorim, koji otvoreno govori o kriminalu, korupciji, ratnim zločinima i tako dalje. Zbog toga, naravno, svi trpimo neke posljedice. I trenutno, prema svim relevantnim istraživanjima, ovdje u BiH smo bez konkurencije najgledanija politička emisija. I što je meni posebno drago, naša gledanost je jaka i u Federaciji BiH i u Republici Srpskoj, dakle u oba bosanskohercegovačka entiteta. Što u svako slučaju predstavlja vrlo važnu stvar u državi kakva je Bosna i Hercegovina.

RSE: Kako se čuvate situacije da „ne naletite na minu“, odnosno da ne objavite nešto što nije baš u potpunosti provereno. Reč je o prilično škakljivim stvarima koje same po sebi ne mogu da budu u potpunosti proverene, u situaciji u kojoj vi to tek istražujete odnosno prvi otvarate neke priče?

HADŽIOMEROVIĆ: Mi smo prvi pokrenuli na televiziji jednu sumornost Bosne i Hercegovine, a to su ratni zločini. Čini mi se da smo mi prvi na televiziji otvorili te priče, ne samo o zločinima koji su se dogodili u Bijeljini, Srebrenici, Prijedoru, Mostaru, već i o zločinima koji su se dogodili u Sarajevu za vrijeme opsade. Na neki način smo sve što ima da se objavi o tim zločinima, objavili. Sada pripremamo jednu priču o učešću u zločinima aktualnog direktora policije Republike Srpske Dragomira Andana u Srebrenici. Prva mina na koju smo naletjeli, kad su nam upućene prve prijetnje, zapravo je bila situacija kada smo počeli da istražujemo zločine koji su se dešavali u gradu Sarajevu, od strane odmetnutih pripadnika Armije BiH i tako dalje, i tu smo mi proglašeni za domaće izdajnike, antibošnjake i tako dalje. To je bilo prije tačno tri godine. Sjećam se dobro prve policijske pratnje koju smo imali ja i još jedan moj kolega Damir Kaletović koji radi u magazinu „60 minuta“ i koji je radio taj prilog.
Prve ozbiljne prijetnje, o kojima smo informaciju dobili iz policije, bilo je kada smo objavili priču o terorističkom kampu na Pogorelici. Nakon toga, naši prijatelji iz policije, koji nisu na nekim visokim funkcijama, znamo se iz nekih drugih varijanti, ne policijskih, rekli su nam da bi bilo dobro da imamo neku policijsku pratnju. Bila je jedna situacija u jednom lokalu ovdje u Sarajevu, čovjek mi je prišao i uperio mi pištolj u glavu i rekao da moram skratiti jezik ili ću biti skraćen za glavu. Sreća pa sam bio popio tri piva pa sam se malo okuražio i rekao sam mu: „OK, završi to odmah sad. Ovdje je 12 svjedoka i ići ćeš 20 godina u zatvor“. On je na kraju odustao od toga. Naravno ja sam to prijavio policiji, međutim taj čovjek nikad nije nađen, nije nađen ni ubica Nedžada Ugljena, ni Joze Leutara i tako dalje. Tako da smo mi na neki način izgubili svoj privatni život, izgubili smo život koji ja imam 32 godine. Evo, „momak u najboljim godinama“, nemam apsolutno mogućnost da se slobodno krećem po ovom gradu, što je onako velika žrtva, ali opet sam zadovoljan, zbog toga što ljudi u Bosni i Hercegovini, upravo u političkom magazinu „60 minuta“ vide jedinu nadu. Javljaju nam se ljudi svih nacionalnosti i iz svih dijelova BiH i to je zapravo najveća nagrada koju mi u ovom trenutku možemo imati. Zaista sam na to ponosan.

RSE: Šta je ono što je, po Vama, u Bosni i Hercegovini, u Vašem poslu sada najopasnije? Gde Vama lično, Vašoj ekipi, Vašim saradnicima preti najveća opasnost? Je li to politički kriminal, je li to ekonomija, je li to privatizacija ili su to ipak zločini?

HADŽIOMEROVIĆ: Veliki problem predstavljaju političari na vlasti koji pokušavaju da sakriju i korupciju i kriminal, pa čak i zločine koji su se dogodili ili se još uvijek događaju u ovoj nesretnoj državi. Veća opasnost vreba od ovih istinskih ubica, istinskih kriminalaca, beskrupuloznih ljudi koji su spremi u svakom trenutku ubiti vlastitu majku za milion maraka. nama predstavlja najveći problem to što se ljudi koji su opljačkali ovu državu, koji su opljačkali ovu sirotinju ovdje, na svaki mogući način i dalje predstavljaju kao zaštitnici bošnjačkih, srpskih ili hrvatskih, kako god hoćete, interesa, a da pri tom vode računa apsolutno samo o svojoj guzici. Od njih nam prijeti najveća opasnost ovdje. Nas ne napadaju ministri, napadaju nas načelnici građevinskog sektora u opštinama i tako dalje, dakle ti mali miševi koji jednostavno ne dozvoljavaju da se to njihovo malo carstvo od nekoliko miliona maraka sruši.

RSE: Koliko su po Vama Bosna i Hercegovina, ali i ostale države regije, daleko od situacije da neka informacija izazove, ako ne odgovornije ponašanje političara, ono makar neku žestoku reakciju javnosti?



HADŽIOMEROVIĆ: Mislim da su za čitavu ovu situaciju veoma zaslužni novinari, posebno iz televizijskih medija, i da su veoma zaslužni mladi ljudi koji su se na neki način isključili. Mladi ljudi u ovoj državi recimo nisu reagirali na jednu užasnu činjenicu da su članovi Predsjedništva BiH u prošloj godini potrošili više od pola miliona maraka samo na toalet papir. Recimo Borislav Paravac, član Predsjedništva, imao je auto koje je do podne trošilo bezolovni benzin, a od poslije podne naftu. Toliko su potrošili nafte i tog bezolovnog benzina da je, prema statistikama, ja imam prijatelja koji se bavi matematikom i on je sve to izračunao, to auto, od 24, moralo raditi 28 sati, i to pod punom snagom – da se ubaci u četvrtu i vozi 160. Dakle, to su užasne stvari, ali jednostavno mi se čini da se je javnost u Bosni i Hercegovini na to navikla i da ih apsolutno više ne zanima ni ko pljačka, ni kako pljačka, nego gledaju kako da zarade danas za ručak i tu se priča završava. To je užasna stvar, bez obzira na ovo što nam ovi „reformisti“, koji trenutno vladaju državom, objašnjavaju, kako smo mi napravili velike korake, kako Evropa samo što nije došla, ali eto, mi još uvijek nismo toga svjesni. U Srbiji, Miloševića su skinuli mladi ljudi, uključujući njihovog gurua koji se zvao Zoran Đinđić, pokoj mu duši, koji je zaista bio čovjek koji je bio spreman da se obračuna sa svim tim postmiloševićevskim nasljeđem. Mi smo ovdje nakratko imali demokratsku vladu koja se može porediti sa tom Đinđićevom DOS-ovskom vladom. Međutim, tu je bilo opstrukcija, ako uzmemo – mada ne bih to da poredim – da je Zlatko Lagumdžija bio neki razbijač u bosanskim uvjetima kao što je bio Đinđić u srbijanskim, mada se to ne može porediti jer je Đinđić puno više stvari natovario sebi na leđa i zbog toga, na kraju krajeva, nije više nažalost među nama, uvijek ste ovdje imali Koštunice, uvijek ste ovdje imali Miroljube Labuse i tako dalje. Jednostavno, onog trenutka kada dođu izbori, ljudi glasaju za te ljude i to je kraj priče. Niko ne može Srbima u Srbiji narediti da glasaju za Koštunicu ili za Tomislava Nikolića. Kao što im ovdje niko ne može narediti da glasaju za Dragana Čovića ili za Borislava Paravca ili Sulejmana Tihića. Sami ste birali – trpite! To je užasna stvar, ali čini mi se da smo izgubili apsolutno svaku moguću varijantu da nekako krenemo naprijed.

RSE: Znači čak ni to što Vi radite, mediji koji otkrivaju sve to što otkrivaju, poput Vaše emisije, ne mogu ništa da promene?

HADŽIOMEROVIĆ: Ljudi to gledaju, ali što duže mi radimo, oni više glasaju za ove.

* * * * *

Na kraju teme jedna nezavršena priča o mogućem balkanskom “Votergejtu“.

Prvi glas koji ćete čuti je Vladimir Beba Popović, bivši saradnik Zorana Đinđića, u emisiji „Insajder“, zimus na beogradskoj TV B-92 u razgovoru sa novinarkom Brankicom Stanković.

POPOVIĆ: Otkriće ubistva Zorana Đinđića, odnosno inspiratora ubistva Zorana Đinđića, podstrekača, organizatora, onih koji su davali tu podršku, podrazumeva otvaranje šezdeset i nešto godina čvrsto čuvane priče i što su oni toliko jaki i toliko moćni i što su oni toliko infiltrirani u ovo društvo.

B-92: Ko?

POPOVIĆ: Ta organizacija koja stoji iza toga, koju čini Vojna služba bezbednosti kao stožer te grupe kojoj u posljednjih 10-15 godina pripada i Srpska pravoslavna crkva, kojoj pripada Akademija nauka, znači sve institucije od najvećeg poverenja građana, kojoj pripadaju tajkuni iz Miloševićevog vremena, kojoj pripadaju ratni zločinci koji su u prethodnih deset godina klali i ubijali, pljačkali otimali.

B-92: Zašto nikada nije otkrivena politička pozadina o kojoj se toliko govorilo?

POPOVIĆ: Zato što to podrazumeva otvaranje vojske i otvaranje Vojne službe bezbednosti.

B-92: Pa šta?

POPOVIĆ: Pa ko to da uradi? Kako to da uradi? Jedan od razloga što je Zoran Đinđić ubijen je što je za pet dana Zoran Đinđić trebao da preuzme vojsku i Vojnu službu bezbednosti i što bi se za 10, 15 dana, mesec, dva ili tri otvorilo skoro identično kao što je počelo da se otvara kada smo preuzeli Službu državne bezbednosti.

B-92: Da li hoćete da kažete da vojska stoji iza ubistva Zorana Đinđića?

POPOVIĆ: Kako ne? To hoću da kažem.

* * * * *

Naš naredni sagovornik je jedan bivši oficir, autor knjige stenograma sa sednica Generalštaba Vojske SRJ/SiCG na temu protivzakonitog ponašanja vojnog vrha. Vojska je knjigu zaplenila, a autora uhapsila.

VLAJKOVIĆ: Ja sam Vladan Vlajković. Bio sam vojno lice do 1993. godine. Posle toga sam postao privatnik i trenutno sam privatnik. Sad sa ove istorijske distance svima je potpuno jasno da je cilj bio rušenje vlade. Ja sam čak neka dokumenta naknadno i dostavio na B-92. Ja pouzdano znam, što su svedoci kasnije i potvrdili, pre svega potpredsednik Čović (Nebojša), pa zatim potpredsednik Mihajlović (Dušan), pa članovi kabineta premijera Đinđića i generala Perišića (Momčilo), da je general Perišić upravo te informacije koje je dobijao od mene i upozorenja šta vojska kani da uradi, dostavljao premijeru Đinđiću, upravo s jednim jedinim razlogom – da se takvi incidenti izbegnu.
Te podatke sam dobijao od ljudi iz vojske. Jedan od njih je obelodanjen, to je potpukovnik Miodrag Sekulić. Drugu izvori su bili ljudi iz Uprave bezbednosti ili kako ih popularno u narodu zovu KOS (Kontraobaveštajna služba), koji se nisu slagali sa Miloševićvom politikom, imali su podatke šta se kani učiniti u Crnoj Gori. Ja moram da pomenem da je u Crnoj Gori osnovana jedna jedinica koja je praktično vojnički klon „Crvenih beretki“ u Srbiji, radilo se o „VII Bataljonu“. Imamo sad, pre mesec dana, priznanje pukovnika, načelnika Informativne službe „Podgoričkog korpusa“, koji kaže da su 200 pripadnika vojske morali da izbace zbog falsifikovanih diploma i zbog toga štosu prolazili kroz krivičnu evidenciju.
Kad se desilo ubistvo premijera Đinđića, onda sam čvrsto rešio da direktno dam te podatke ljudima koji bi mogli da pomognu. To je pre svega tada bio ministar pravde Vladan Batić, specijalni tužilac Jovan Prijić, predsednik državne zajednice Svetozar Marović, zamenik ministra Vukašin Maraš koji je to već imao kod sebe. Ti materijali su sadržavali neoborive dokaze o krivičnim delima koje su počinili predstavnici Vojske Jugoslavije, pre svega mislim na tadašnji Generalštab, pojedince među njima i na vojno pravosuđe koje je služilo kao zlatna ribica Slobodanu Miloševiću koja mu je ispunjavala želje koliko ko da bude osuđen, ko da bude praćen, ko da bude proganjan i tako dalje.
Kad niko nije reagovao, onda je meni ostala jedina normalna stvar da to stavim na uvid javnosti, znajući koje će biti posledice po mene.
Ja sam svoje hapšenje najavio na B-92, Branko Krga (bivši načelnik Generalštaba Vojske SRJ/SiCG) je odmah zvao Beč, a preko Beča su zvali mene da me upozore da ukoliko ta knjiga izađe u javnost da ću biti uhapšen. Zvali su mog brata koji je bio vojni ataše u Beču. Rekli su mu da ukoliko povučem taj materijal da neće biti hapšenja. A ukoliko budem objavio taj materijal da ću biti uhapšen. Ja sam odgovorio da ću objaviti taj materijal i neka me hapse.
Ja sam taj intervju dao u ponedeljak. U četvrtak su počele demonstracije na Kosovu. Opet buja nacionalizam i onda je bila idealna prilika da opet identifikujemo neke „izdajnike“ i „špijune“, „domaće i strane plaćenike“.
Došli su po mene kući. Ista ekipa - „46. motorizovane brigade“ i pokupili me. Odveli su me kod istog sudije koji je dežurni za sve takve „domaće izdajnike“ i „strane plaćenike“ - Vuk Tufegdžić.

Knjiga „Vojna tajna“ autora Vladana Vlajkovića, čiji je kompletan tiraž vojna bezbednost zaplenila dostupna je na internet stranici Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.
XS
SM
MD
LG