Dostupni linkovi

logo-print

Uloga medija u sučeljavanju sa zločinima


Da li prikazivanje video snimaka, kakav je i onaj sa kasete na kojoj je film o ubistvu šestorice Bošnjaka od strane pripadnika Škorpiona, jedinice iz Srbije, mogu da pomognu da građani Srbije promene odnos prema optuženima za ratne zločine, da se barem pokolebaju oni kojima je normalno da se u Hag optuženi šalju kao heroji? Za zločine u Srebrenici optužen je Ratko Mladić, koji bi jatake, kako stvari stoje, mogao naći na svakom ćošku, barem dok se nije video ovaj film.

Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, ispričala je našem radiju da je u sredu, kada je Haški tribunal iznenada pokazao deo snimka pogubljenja šestorice Muslimana, među njima i nedoraslih dečaka, dala kasetu urednicima državne televizije kao i Radiju B92, koji je odmah pustio celi snimak:

''Pozvala sam Radio televiziju Srbije. Oni su rekli da će prikazati snimke koji su viđeni u Hagu. Rekla sam da ću im poslati kopiju kasete. Javio mi se urednik Aleksandar Tijanić, koji je rekao da je to jedna strana, da će je brižljivo pokazati kako ne bi uznemiravali javnost sa snimcima koji su vrlo mučni. Prikazali su dva minuta.''

Govorite o danu pre nego što su reagovali premijer i predsednik?

''Da, to je bilo veče pre toga. B92 i Studio B su prikazali film isto veče. Sledećeg dana reakcija medija je bila zapanjujuća, jer nije bilo odgovarajuće reakcije. Bilo bi prirodno da to bude na naslovnim stranama svih medija i da to bude glavna tema. To je trebalo da bude nešto kao poziv na osvešćenje i prestanak prethodnog stanja samog poricanja. Jedino se niko nije usudio da poriče.''

RSE: Direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić, praktično je odbio da prikaže taj film?

KANDIĆ: ''On je prikazao delić onoga što se videlo u Hagu.''

RSE: Mogao je da prikaže celu kasetu, sa zaštitom lica žrtava?

KANDIĆ: ''Rekao je da tu treba da se vidi samo jedna strana.''

*****

Nenad Stefanović, glavni urednik informativnog programa RTS-a:

''Ovih dana ima dosta polemika oko toga u kojoj meri taj film treba puštati po televizijama. Kada smo prve večeri objavili neke scene iz tog filma, zaista smo bili zatrpani raznim telefonskim pozivima. Neki su protestovali zašto nismo pustili sve ono što smo imali. Drugi su opet protestovali zbog onoga što je bilo pušteno. Ja mislim da je jako značajno, pogotovo na našoj televiziji, da se vidi tako nešto. Naravno, imao sam priliku da vidim prvu verziju. Neke scene su neverovatno brutalne. Moralno je pitanje da li se zaista sve može pustiti ili ne. U svakom slučaju, nećemo ništa sakriti od naših gledalaca. O Srebrenici će i u buduće biti veoma mnogo reči, o suočavanju sa onim šta se tamo dogodilo. Svakako da ćemo narednih dana i narednih nedjelja, pa i kroz neke sekvence iz filmova, posvetiti prilično pažnje toj temi.''

B92 je odmah pustio film. Sanda Savić, urednica B92:

''Nema nikakve sumnje da ovaj film treba da se emituje, pre svega na nacionalnoj televiziji, na RTS-u. Odlučili smo prikazati kompletnu verziju, sve ono što je vredno pažnje u tom filmu. Film zaista dugo traje i ima dosta praznog hoda. Užasni čin streljanja i sve ono što se događalo pre toga je prikazano. Praktično smo pustili sve delove, osim nekoliko scena koje su bile izrazito brutalne ili scena u kojima se vide lica žrtava. Nismo hteli da se vide lica žrtava, jer vodimo računa o porodicama tih ljudi koji su do sada sigurno imali priliku da vide taj snimak. Mislim da svi mediji, sve televizije trebaju da nastave sa ovom pričom, ali pre svega mislim da je to obaveza državne televizije. Mi tu priču nastavljamo. Imamo i druge ekskluzivne snimke koji povezuju neke druge ljude, pre svega Legiju, sa jedinicama iz Srbije, koje su ratovale u Bosni u to vreme. ''

RSE: Kakve su bile reakcije gledalaca televizije B92 pošto je pušten video snimak?

SAVIĆ: ''Reakcije su krenule od prvog trenutka prikazivanja. Praktično su krenule od momenta kada je snimak prikazan u okviru našeg Proces TV, koji je pustio Haški tribunal. To niko ovde nije očekivao, pa ni mi. Odmah smo najavili da ćemo ceo snimak, odnosno širu verziju, pustiti uveče. Prve reakcije su se pojavile na sajtu. Prvi komentari su bili užasni. Većina je mislila da je sve namontirano. Međutim, kako je vreme prolazilo, a naročito posle vesti, drastično se povećavao broj komentara, ali i njihov sadržaj. Drugi su govorili da je to sramota Srbije, da je to najbolji način da ljudi shvate šta se desilo i da se suoče sa istinom. Reagovanja ljudi ne prestaju. Sada bih rekla da dobijamo malo pozitivnija reagovanja jer su ljudi, verovatno posle prvog šoka, malo razmislili i shvatili da su se neke strašne stvari ipak desile. Ovo je, po meni, najbolji način da se ljudi suoče sa tim.''

*****

Igrom slučaja, dan uoči objavljivanja video dokumenta o zločinu u Srebrenici, na dve televizije su objavljena dva zanimljiva dokumentarca. Autor jednog je režiser iz Prištine, Orhan Kerkezi. Autor drugog je Ofelija Backović Šami iz Beograda. Prvi film o albanskim žrtvama na Kosovu 1999. godine u Suvoj Reci, ubistvo albanskih civila, emitovan je na B92. A ako je neko, nešto kasnije te večeri, okrenuo drugi program RTS-a, mogao je videti film o ispovesti žrtava logoraša u Bosni i Hercegovini.

Ofelija Backović Šami, glavni i odgovorni urednik Nezavisne TV produkcije Virus iz Beograda, podseća da je 200.000 ljudi prošlo kroz 692 logora u Bosni i Hercegovini. Njih 30.000 nije preživelo. Evo o čemu govori njen film «Dosje zla»:

''Njihove priče, njihovo beznađe u kome danas žive, me na neki način inspirisalo za ovaj projekt. Reč je o ljudima iz sva tri entiteta: Srbima, Muslimanima i Hrvatima. Njihove ispovesti su tragične. Oni su ljudi koji su prošli višegodišnje fizičke i psihičke torture najgore vrste. Kada čujete njihovu priču, onda izgubite svaku iluziju da ratni zločinci mogu biti nacionalni heroji. Mislim da upravo njihove ispovesti, koje su u obliku dosjea prezentovane, su najbolje svedočenje, ili najbolja optužba protiv ratnih zločina i ratnih zločinaca. Naravno, kada sve to sagledate, onda vam je jasno da ne postoje nikakvi viši nacionalni ili državni interesi zbog kojih ljudi trebaju doživeti takve patnje''

Tri ispovesti iz filma Dosje zla:

MARINKO LJOLJO (prosvetni radnik): Rat ga je zatekao u Jablanici gde su ga 8. 9. 1993. godine uhapsili pripadnici Armije Bosne i Hercegovine. Logori: Donja Jablanica, crkva u Drežnici i Muzej revolucije u Jablanici. Posredstvom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta razmenjen je 1. 3. 1994. godine. Danas živi u Mostaru:

''Drugi, treći dan nema ni hrane ni vode. Mi svi već padamo. Mislim da je bila treća noć kada su nas pitali da li smo gladni. Šta god da kažete, krivi ste. Dakako da smo bili gladni. Tri dana ništa nismo jeli. Imali smo samo litru vode na nas dvadeset i jednog. To je užasno. Onda je jedan otišao iza oltara u crkvi, gdje stoji ormar sa svetim knjigama, koje nam je podijelio. Očekivao sam da će nas tjerati da čitamo, ali nam je rekao da ih jedemo ako smo gladni. Insistirali su da trgamo listove i da ih proždiremo. Pokušali smo imitirati da nešto trgamo i jedemo. Bacali smo listove. On je vidio da eskiviramo i onda je insistirao da to pojedemo. Ja sam pojeo Sveto pismo, izuzev tvrdog poveza korica, kao i moje kolege. To me i sada progoni dok spavam, dok putujem. Dugo nisam mogao otići u tom pravcu i proći pored tih mjesta. Dobivao bih kompleks. Pojačavao bi mi se ritam srca. Gušio bih se. Taj prostor sam poznavao, ljudi su mene poznavali. Bilo me je stid što me ovi tuku, a vide me moji đaci.''

SLAVKO JOVIČIĆ: Pre rata inspektor Državne bezbednosti MUP-a Bosne i Hercegovine. Ispred svoje kuće u Sarajevu uhapšen je 26. 5. 1992. godine od strane pripadnika Armije Bosne i Hercegovine. U logorima je proveo ukupno 1334 dana, najduže u logoru Silos u Tarčinu. Razmenjen je 19. 1. 1996. godine. Danas sa porodicom, kao podstanar, živi na Palama:

''Dovoljno je da vam ispričam jedan detalj. Šest mjeseci sam bio u samici. Nisam znao da li je noć ili dan, koje je vrijeme, ni mjesec. Ništa nisam znao. Pri izgradnji tunela ispod piste, pobjegla su, 22. 4. 1993. godine, dvojica logoraša, jer smo mi kopali na srpskoj teritoriji. Za njihovo bjekstvo optužen sam ja, što je zaista cinizam. Optužili su me da sam im pomogao da pobjegnu. Naravno da nije bilo ni govora o tome. Suludo je nekome pomagati u bjekstvu, a sam ne pobjeći. Mi smo se dogovorili da niko ne smije pobjeći jer će ostale poubijati. Znali smo da bi bilo tako. Tukli su me 15 dana i 15 noći. Doživio sam tada stravičnu golotu za koju sam tek kasnije saznao, kada su mi moji sapatnici pričali, da sam pao u komu mjesec i po dana. Pričali su da su me zvali imenom. Naravno da nisam reagovao, jer nisam ni znao da se radi o meni. Nastupila je psiho gena amnezija, potpuna zaboravnost. Nisam znao imam li porodicu, da li je rat, gdje se nalazim. Sada, kada sa ove distance razmišljam o tome, zahvaljujem se gospodu Bogu što sam preživio sve te strahote i patnje. Samo život nema reprizu. Sjećam se dobro 1992. godine. Pisao sam supruzi. Imali smo dvoje djece. Oni su mi davali nadu da ću možda preživjeti. Negdje 1993. godine, u aprilu, dobio sam odgovor da mi njih četvero daju podršku. Znao sam da je supruga bila u drugom stanju, ali sam mislio da je abortirala, jer je bila neizvjesna situacija. Niko nije mogao povjerovati da ću ostati živ. Dobio sam sina. Žena mu je dala ime Jovan, po mom pokojnom ocu. Jovana sam vidio tek nakon tri godine i dva mjeseca, nakon što sam izašao iz logora. Tada, kada sam izdržao taj prvi šok, stravičan udar na organizam, znao sam da sam pobijedio.''

ZINETA N. (domaćica): U leto 1992. godine sa kćerkom i sinom je posetila roditelje u Višegradu. Zajedno sa šesnaestogodišnjom kćerkom odvedena je u logor - kasarnu Uzamicu kod Višegrada, koji je bio pod kontrolom bosanskih Srba. Posle dva i po meseca iz logora ih je oslobodio komšija Srbin. Živela je i živi sa porodicom u Sarajevu:

''Najteži mi je trenutak bio kada sam našla kćerku svu u krvi i kada mi je rekla: mama, ti si kriva za sve ovo. Da sam ostala sa tatom, ovo se ne bi desilo. Ja sam je nagovorila da krene sa mnom u posjetu. Nismo se mogli vratiti u Sarajevo. U logoru sam ostala trudna. Da nisam pobacila, možda bih se i ubila, možda bih išla na snajper, na metke, na granate. Ne bih mogla da rodim to dijete, bez obzira na sve. Imam dvoje odrasle djece. Muž ni dan danas ne zna da sam bila silovana. Toliko su me mučili i tukli da ni jednog zuba nisam imala u gornjoj vilici. Moja kćerka danas ne živi djevojačkim životom, onakvim kakav bi trebao da bude. I dan danas ona je u teškom psihičkom stanju. Udala se. Ne radi ni ona, ni njen muž. Imaju dvoje djece i žive kod mene. Psihički je vrlo loše. Pod stresom je, često plače ni zbog čega. Samo je ja mogu shvatiti, jer samo ja znam šta se dešavalo sa njom, šta se dešavalo sa mnom. Ni najgorem dušmaninu sve ovo ne mogu poželjeti. Smatram da je Karadžić najgori zločinac, ali ne daj Bože da se desi njegovoj kćerki ono što se desilo mojoj.''

Da li je bilo teško plasirati ovaj film, pitali smo autorku Ofeliju Backović Šami:

''Najlakše ga je bilo plasirati na teritoriji Bosne i Hercegovine. Naš dokumentarac, koji smo nazvali Dosje zla, emitovan je u aprilu, prvo na sarajevskoj televiziji Studio 99. Posle toga je emitovan u Banja Luci, Prnjavoru, Brčkom, Prijedoru. Sprema se emitovanje u Tuzli, Mostaru i u drugim gradovima. Reagovanja urednika televizija na kojima je dokument prikazan su stvarno izvanredna. Ljudi su bili potreseni. Smatraju da takvih emisija treba da bude što više. Emisija je bila prikazana i u Crnoj Gori. Sada treba da bude prikazana na teritoriji Srbije. Imali smo premijeru na RTS-u, jer je to ipak nacionalna televizija i ima najveću gledanost.''

Kakve su bile reakcije na taj film, prenosi glavni urednik RTS-a, Nenad Stefanović:

''Bilo je, koliko znam, desetak telefonskih poziva i uglavnom su sva reagovanja bila pozitivna. Ljudi kažu da je za njih to vrlo potresno svedočanstvo o tome šta se zbivalo po raznim logorima u Bosni i Hercegovini tokom ratova. Uvek ima i onih koji se jave sa raznim primedbama. Ovoga puta su sve reakcije bile veoma pozitivne. To je i deo naše uređivačke politike. Pre ovoga filma gospođe Backović, puštali smo seriju Video pisma. Od idućeg ponedeljka počinjemo sa projektom Restart. Radila ga je novosadska kuća Urbans. U njemu mladi ljudi raspravljaju o svemu onome što se događalo za vreme ratova, o odgovornosti ljudi svih sredina iz bivše Jugoslavije, o paravojnim jedinicama. Prva emisija je posvećena upravo Srebrenici. Mi ćemo narednih osam nedelja, svakog ponedeljka uveče, imati emisiju posvećenu upravo tim temama.''

****

Iste večeri kada je na RTS-u prikazan film Dosje zla, na B92 mogao se videti film o zločinu u Suvoj Reci na Kosovu 1999. godine, svedočenje dve žene i jednog dečaka koji su to, igrom slučaja, preživeli. Jedna od njih kaže u filmu da joj nije ni do čega ni dan danas, da ne može da zamisli život i zadovoljstvo i da jedino priželjkuje smrt.

Film je rađen u koprodukciji Kosovske televizije i Televizije B92, u dogovoru Vetona Suroia i Verana Matića. Film je bio završen pre dve godine, a autor filma Orhan Kerkezi nije znao da je film posle dve godine ipak prikazan i u Beogradu:

''Film počinje opkoljavanjem jednog naselja i nasilnim ulaženjem u kuće. Bilo ih je više od 100. Zarobljene su doveli do jednog kafića. Pucali su po njima automatima i bacali su na njih bombe. Skoro svi su bili mrtvi. Te dve žene i dečak su preživeli masakr. Imali su strašne rane od vatrenog oružja. Dok su ih trpali u kamione, pravili su se da su mrtvi. Preživele su dokrajčili revolverima. Uspeli su da iskoče sa kamiona i da se spasu. Dokumentarac se završava svedočenjem gospođe Beriše. Milošević ih je sve isprovocirao, samo za gospođu Berišu nije imao ni jedno pitanje. Njeno svedočenje je trajalo ne više od dve-tri minute. U tom kafiću je bilo više od 90 masakriranih. Prebačeni su kamionima u kasarnu u Prizren. Posle su ih ponovo sakupili i poslali za Beograd. Verovatno se nalaze u nekoj masovnoj grobnici u Beogradu.''

RSE: Zajedno sa B92 ste uradili taj dokument. Nije vam poznato zašto film nije ranije emitovan?

KERKEZI: ''Možda u Beogradu nije bila situacija za to. Ko zna. Možda je bilo riskantno. Cilj nam je bio da prikažemo film i u Prištini i u Beogradu istovremeno i da nakon filma pravimo debate na tu temu. ''

O filmu i o reakcijama na taj film u Beogradu, u B92, nisu mogli ništa da nam kažu, jer je Veran Matić ove nedelje odsutan. Činjenica da je prikazan govori o tome da ova kuća nekada hitro, kao u slučaju Srebrenice, nekada sa zakašnjenjem, kao u slučaju zločina u Suvoj Reci, omogućava svojim gledaocima da saznaju šta se radilo i u njihovo ime.
XS
SM
MD
LG