Dostupni linkovi

logo-print

Optimista sa iskustvom


RSE: Juče je omladina vaše stranke obeležavala Dan mladosti, i to, koliko sam uspela da vidim u vestima, vrlo ozbiljno. Naime, centralna novosadska proslava održana je ispred kluba „NS tajm“, gde je u vazduh, oko 16,15h, puštena štafetna palica sa porukom pokojnom maršalu Josipu Brozu Titu, da omladina želi da ima pravo na budućnost. Mislim da je ovom skupu prisustvovala i Zlatica Broz, unuka pokojnog maršala, koja je otkrila bistu Josipa Broza ispred kluba. Ko je došao na ideju da se ovako obeleži Dan mladosti, i šta znači ta simbolika puštanja štafete u vazduh.

ČANAK: To je akcija našeg omladinskog ogranka stranke, i to je njima palo na pamet po uzoru na ranije stvari koje smo pravili. Mi smo kao stranka uvek tvrdili da se tradicije, kakve god da su, moraju čuvati i negovati, da bi se iz njihovih iskustava izvlačile pouke i za današnjicu. Neformalno smo često obeležavali 25. maj i ranije, ali nismo mislili da to treba bogzna kako gurati u prvi plan. Ti naši omladinci, koji su ovo uradili, to su ljudi koji su rodjeni posle smrti maršala Tita i nemaju nikakvo opterećenje, i zato je taj tip performansa veselje koje su sebi priuštili, i mislim da u tome ne treba tragati ni za kakvom dubljom porukom.

RSE: Da li je to nastavak priče: posle Tita – Tito.

ČANAK: Ne, to je nastavak priče i posle fašizma – fašizam, a gde je fašizma, tu je i antifašizma. Josip Broz Tito je, šta god neko mislio o njemu, ipak najjači brend koji se na antifašističkom polju pojavio na balkanskim prostoriman u 20. veku, to ne treba zaboraviti.

RSE: Šta to nosite sa sobom?

ČANAK: To je moj mobilni telefon koji je nešto glomazniji, ali zato u njega može da stane dosta muzike, izmedju ostalog i revolucionarne pesme. Ova kompozicija o Titu koju ste slušali, kao i najveći broj kompozicija iz tog perioda, koje su radjene po jednom socrealističkom, sovjetskom modelu proizvodnje tih pompeznih kompozicija za potrebe glorifikovanja cele te njihove ideje, mislim da je u muzičkom smislu baš dobra.

RSE: Da li je ovaj performans, na neki način, vaš odgovor na ravnogorsko okupljanje povodom proslave 60 godina od fašizma, ili je ovo čin sam za sebe?

ČANAK: Sve to vuče jedno-drugo. Kada sam video da je Skupština Srbije usvojila ovaj zakon u kome se izjednačavaju u pravima partizani i četnici, to je nekako meni bio znak da u ovoj zemlji postoji ozbiljan problem.

RSE: Tek tu ste se zabrinuli?

ČANAK: Ne, tu sam se zabrinuo zato što ako sada već nekome nije jasno gde ova zemlja ide, onda se stvarno treba zabrinuti. Jasno je da ako se poistovete četnici i partizani iz Drugog svetskog rata danas, da će se sutra poistovetiti sve strane u svim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, i poistovetićemo se i mi koji smo bili sa jedne strane, i ove režimlije Slobodana Miloševića sa druge strane. Kada to tako krene, onda čovek ne može da zameri ljudima kada kažu: svi ste vi političari isti. Stvarno i jesmo isti. Za govornicom Skupštine Vojvodine sam rekao kako ja razumem da su izjednačeni četnici i partizani, ali da li to znači da će biti izjednačeni i partizani i četnici, što je suštinsko pitanje. Država treba da plaća proslavu na Ravnoj gori, ali zašto se onda ne plaća proslava, recimo, Dana borca u Srbiji, 29. novembar ili, baš ovaj 25. maj. Znači, to su pitanja koja se moraju postaviti; sve je to nedoslednost i pokušaji da se preko noći skupštinskim odlukama isprekroji istorija. To, jednostavno, nije moguće.

RSE: Maločas ste pomenuli strah od narastajućeg fašizma, na koji se odgovara, po vašem mišljenju, jedino na ovaj način, dakle, antifašizmom. Kao jedan od lidera ove nove koalicije „5. oktobar“, ne propuštate ni jednu priliku da govorite o današnjem društvu, i o onome što se danas dešava na političkoj sceni, kao o nekim emanacijama fašizma, što zvuči prejako.

ČANAK: O fašizmu u Srbiji pričam već godinama, ne zato što sam paranoik, nego zato što je to velika opasnost. Ako neko ne zna o čemu se radi, neka uoči šta se desilo na Pravnom fakultetu u Beogradu pre nekoliko dana na tribini o Srebrenici. Kada vi dodjete u poziciju da, ljudi koji tvrde da bi malo da pričaju o Srebrenici, samo što ne linčuju Natašu Kandić, koja, šta god ko o njoj mislio, je ljudsko biće sa svojim pravima, a jedno od tih prava je da čoveka niko ne linčuje, onda je sasvim jasno. Oni koji prave atmosfere linča i koji su spremni da linčuju, koji su spremni da traže opravdanja za hiljade poubijanih ljudi, golorukih civila u bilo kom ratu, to je jedna strana, a druga strana su oni koji se protiv toga bore. Imali ste u Hrvatskoj ideja da se poistovete žrtve Jasenovca i žrtve Blajburga, pa je jedan veliki hrvatski antifašista u svom govoru rekao sledeće: to nije moguće poistovetiti, jer niko u Jasenovcu nije bio odgovoran ni za jednu smrt u Blajburgu, a ovi u Blajburgu su bili odgovorni za mnoge smrti u Jasenovcu. Nije isto, i nije pitanje političkog neistomišljeništva, to što iz jednog političkog korpusa uzmu pa maltretiraju, tuku, proganjaju, kinje, linčuju ove iz drugog korpusa. A ovi iz drugog korpusa to ovima ne rade. Niko iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, niti bilo ko iz nama slične i srodne stranke, niti bilo ko iz neke stranke koja čini sada ovu grupaciju „5. oktobar“, nije prekinuo ni jedan drugi skup, ni jedne druge stranke, a iz ovih drugih stranaka su to nama radili. Onda sedite pa razmišljajte gde je fašizam.

RSE: Iz koje stranke mislite da su učestvovali oni koji su bili na ovom skupu o Srebrenici?

ČANAK: Mislim da je tvrdo krilo Državne bezbednosti, to je najbolje organizovana stranka u našoj zemlji, i ima nekoliko pojavnih oblika. U Bosni i Hercegovini se zvala Srpska demokratska stranka, u Srbiji Srpska radikalna stranka, ili već kako god hoćete. Važno je samo da je organizovana na način kako je organizovana; znači da su je organizovale tajne službe za potrebe političke zaštite svog nedodirljivog položaja. I onda se sve to pretvara u oblik prinude, kojom se sprečava svako drugačije mišljenje, a vremenom dodje dotle da se sprečava mišljenje kao takvo; znači prvo vam ne daju da mislite drugačije, posle vam ne daju da mislite uopšte. To je, otprilike, stanje u kome se Srbija nalazila za vreme Miloševića, pa se, posle jednog malog štucanja, vratila u to isto stanje, samo sa malo opranim biografijama. I sad, najedamput, imate priču o demokratiji u Srbiji, što je najobičnija budalaština.

RSE: Da čujemo prvog slušaoca koga imamo na vezi.

Milovan Janković iz Danske: Dugo godina sam video gospodina Čanka kao svetionika demokratije, sve njegove izjave sam sa ponosom citirao. Medjutim, ti svetionici demokratije se gase povremeno i ostajemo bez nekih moralnih stubova, kao Miloša Vasića, ili Bojane Lekić. Ali i bez Nenada Čanka, kada je tom svetioniku demokratije pregorio osigurač, a to je u trenutku kada sam ga video na demonstracijama protiv Haškog suda, zajedno sa mladim policajcima. Pa me čudi šta to navede čovjeka, kad dobije vlast i dobije malo novca, da se toliko izopači.

RSE: Zašto ste ga stavili u isto kolo sa gospodinom Vasićem?

Milovan Janković: Malo po malo se gase ta svijetla, na jedan ili drugi način. Vidjeli smo šta se desilo sa Bojanom Lekić, a plašim se da ćemo izgubiti Miloša Vasića, jer ako dobijaju nagrade od Karića, to je već prva moralna greška, po mojim kriterijumima. Možda sam ja strog, imamo taj dinarsko-balkanski mentalitet, pa sudimo drugima mnogo strožije nego što bi sebe. Ali kada ljudi dobiju malo vlasti i malo novca, toliko se izopače da ih ne prepoznajem.

ČANAK: Zaiste se zahvaljujem na ovom pitanju, jer ste mi dali šansu da objasnim nešto, što je bio razlog velikih nesporazuma. Tačno, bio sam na demonstracijama koje je policija organizovala kao, citiraću: deo podrške generalu Lukiću. Razlog za to je bio pitanje njegovog izručenja u Hag, tj. traženja Haškog tribunala da on bude izručen. Moram da vas podsetim da je dan ranije u Skupštini Srbije poslanik stranke Srpskog jedinstva, gospodin Marković, tražio od policije da se na sutrašnjem skupu organizuje i udje u Skupštinu, pohapsi izdajničku vladu, poslanike, i napravi policijski udar. Haški tribunal je tražio da general Lukuć bude izručen, a istovremeno smo imali i situaciju da je taj general Lukić, u operaciji „Sablja“ odigrao jednu izuzetno značajnu ulogu. Kada je Zoran Djindjić ubijen, mi smo došli u poziciju, kao političko rukovodstvo koje je imalo sudbinu zemlje u svojim rukama u tom trenutku, da se suočimo sa državnim udarom. To njegovo ubistvo je trebalo da bude početak masivne likvidacije svih ljudi u DOS-u, s tim što smo imali obaveštajnu informaciju od strane policije, da su planirali da nas ubijaju po dvojicu dnevno, i to dok se u zemlji ne stvori haos. A zatim da preko svojih oružanih formacija, mislim na Jedinicu za specijalne operacije i neke druge, nasilno preuzmu vlast u državi, a da im se, u medjuvremenu, pojedine stranke priključe, opravdavajući politički takav njihov način funkcionisanja. Ideja državnog udara je sprečena akcijom policije koja se zvala „Operacija Sablja“, koja ne bi bila moguća da nije bilo generala Lukića i ljudi oko njega. Nisam bio tamo zbog toga što mislim, niti tada, niti sada, da se sme dozvoliti da bilo ko ne odgovara za počinjeno. Ono što je bila ideja, to je da se generalu Lukiću sudi u zemlji, i da se time pokaže da pravosudni organi u zemlji mogu da se sa tim suoče, i da im time vratimo dignitet. A drugo, ako vi dodjete u situaciju da vam izvršna vlast, a to je policija, pravi mitinge na ulici, a da niko iz samog vrha vlasti, nema snage da stane pred te ljude, kao predstavnik gradjana koji su ga izabrali, i u odredjenom smislu amortizuje tu priču, onda vi imate jasan signal da je u zemlji nastupio državni udar. To je razlog zbog koga sam odlučio da dodjem na taj skup, i to je razlog zbog koga sam odlučio da podržim ideju da se generalu Lukiću sudi u zemlji. Medjutim, videli ste i sami šta se desilo posle toga: general Lukić je sa braunilom u ruci, sa infuzijom, u pidžami, uhapšen u bolnici, i kao takav poslat u Hag od strane ove aktuelne vlasti. Ne zbog onoga zašta ga traži Haški tribunal, već što se usudio da podrži ondašnje legalno izabrano rukovodstvo tog vremena. Dakle, to je bila osveta, koja je nad njim učinjena od strane režima Vojislava Koštunice. To je puna i prava istina o mom prisustvu na tom skupu, i oko moje uloge u svemu tome. To nije bilo pitanje vlasti, već elementarne odgovornosti; razmišljao sam da ako ne odem ja, ne mogu druge da nateram. Došao sam u poziciju da ista ta policija, oko koje je bilo više prstenova simpatizera Srpske radikalne stranke, SPS, itd., a koji su klicali tome kao antihaškoj priči u smislu pravdanja zločina, sada mene brani od njih i da se konfrontira policija sa njima, umesto da budu sa iste strane.

RSE: Kao završnica te priče i zaključak, bez koga to malo znači, jeste sledeće: šta je onda general Lukić, po vama, danas? Znači, kad sve to saberete, šta je on bio u „Sablji“, njegovi doprinosi, i to što on treba da bude u Hagu, kako biste vi sada ocenili tu složenu ličnost?

ČANAK: Stvar je vrlo jednostavna: general Lukić je policajac koji je obavljao ono što se od njega tražilo. Da li je preterao ili nije, u onome što je radio, da li su tu postojali razlozi za krivično gonjenje, ja ne znam, time se ne bavim. Ali sad znam jedno: ko god da je bio, i šta god da je ko radio, za to mora da odgovara i da podnese račun. Ovaj miting podrške, to je bio jedan politički trenutak, u kome sam reagovao ovako, ali to se ni na koji način nikada nije kosilo sa mojim ubedjenjima da svi moraju da se nadju pred sudom. Jer ja sam i na mitingu opozicije 14. marta 2000. godine rekao da nama ne treba Hag, nego nam trebaju istina i pravda, i da je za ovu zemlju daleko važnije i bolje da se ljudima optuženim za ratne zločine sudi u zemlji, da bi se time pokazalo da naši sudovi mogu da se suoče sa najkomplikovanijim mogućim problemima koji se pred njih stavljaju. Nažalost, to nije moguće, jer u ovoj zemlji sudovi nemaju za to snage, to pokazuje i ovo tragično sudjenje za ubistvo Zorana Djindjića. I pošto ne postoji ta snaga, onda, naravno, mora da se sudi u inostranstvu. Zato se mora saradjivati sa Haškim tribunalom, i to ne zbog toga što ćemo onda dobiti povoljne kredite, već zato što ljudi koji su činili zločine moraju da budu kažnjeni.

RSE: Da li biste vi pristali da se stavi znak jednakosti izmedju solidarnosti koju ste vi pokazali tada prema generalu Lukiću, i one koju je pokazao ministar policije Dušan Mihajlović, stavljajući ga na svoju izbornu listu?

ČANAK: To su dve potpuno različite stvari, jer ja to nisam radio zbog bilo kakve potrebe za političkom promocijom, ni sebe, niti bilo koga, jer sam znao da sam u tom trenutku zbunio mnoge ljude koji su me podržavali. Ali sam to uradio zbog toga što sam verovao da se, u trenutcima kada vam se dogadjaju demonstracije na ulici, ne može sedeti ni u kakvim kabinetima, nego se mora biti na ulici – pred demonstrantima, ili sa demonstrantima, u zavisnosti šta se dogadja, ali se mora biti na ulici. Politika iz kabineta ne vodi nigde, osim u birokratsko truljenje. Stavljanje generala Lukića na izbornu listu, znači njegovo uključivanje u politiku, a on je policajac. Medjutim, nažalost, u ovoj zemlji se suviše dugo vodila „policika“ umesto politike, pa ko je dobar policajac, taj je dobar političar. E, nije dobar političar i treba da se bavi svojim poslom. Mislim da je to bio pokušaj da se na odredjeni način upotrebi trenutna popularnost generala Lukića, da bi stranka gospodinma Mihajlovića na osnovu toga dobila jedan broj „patriotskih“ glasova. To je manipulacija na koju ja nikada ne bih pristao, ali ovo o čemu govorim je nešto sasvim drugo.

RSE: Uporedite još podršku generalu Lukiću na policijskom skupu, i podršku protestu „Crvenih beretki“ od strane tadašnjeg rukovodstva, koja je toliko puta već kritikovana i pričana priča.

ČANAK: To rukovodstvo je moralo da odigra ulogu koja se od njih tražila, znači da sačuva mir u zemlji. Stvari su vrlo jednostavne. „Crvene beretke“ su imale u tom trenutku 400 ljudi u kasarni, najbolje moguće obučene i organizovane; jedinica kojoj nije bilo ravna na teritoriji Evrope u tom trenutku, koja je deset godina bila non-stop u ratu. Govorim sa najvećim mogućim pijetetom o stepenu njihove organizovanosti i obučenosti: oni su prošli obuke SAS, britanskih jedinica slične namene, uz uvodjenje fizičkih kazni kakve nisu uopšte poznate u dvadesetom veku. To je jedna izuzetno ozbiljna, opasna i oštra jedinica, koja u svom punom sastavu ima 2 000 ljudi. Tih dve hiljade ljudi je moglo da napravi u zemlji državni udar kad god je htelo. I general Lukić je, kada su oni hteli da krenu na Beograd, zajedno sa pokojnim premijerom Djindjićem, napravio plan odbrane, gde su na mostu kod Beške bile parkirane cisterne sa kerozinom, koje su trebale da budu dignute u vazduh zajedno sa mostom, ako oni pokušaju da krenu na Beograd. Dakle, situacija je bila do te mere zaoštrena, i svaki put kojim se išlo da ne dodje do konflikta i krvoprolića, je bio put kojim se iznudjeno moralo ići u tom trenutku. Dakle, ta priča o podrškama je nešto sasvim drugo. Podrška blokadi glavnog grada, a vama ga blokira vaša specijalna jedinica, to je državni udar. Kakva je razlika izmedju toga i ulaska u vladu sa automatima, pobiti tamo sve redom i uvesti vanredno stanje; to je bio sledeći korak koji je trebao da se desi. Tog trenutka, vrhovni komandant vojske, tj. predsedavajući Vrhovnog saveta odbrane je bio Vojislav Koštunica, koji sasvim sigurno ne bi ništa uradio da se vojska, koja je jedina mogla da se suprotstavi „Crvenim beretkama“, tu zaista i angažuje. Dakle, zemlja je bila na milost i nemilost jednoj grupi ljudi, koja je, štiteći svoje interese izmedju sebe i kazne za ono što su radili, postavila čitavu državu i čitav jedan narod. To je bila situacija u kojoj je trebalo donositi odluke. Ko ne razume koliko je to bila komplikovana situacija, neka pokuša da se u to vreme stavi u poziciju Dušana Mihajlovića, Zorana Djindjića, Čedomira Jovanovića, ili bilo kog drugog.

RSE: Ja sam vas i pitala o podršci, koju je tom protestu dao gospodin Koštunica.

ČANAK: Znam, ali ja samo hoću da kažem kako nije sve to tako jednostavno. Vojislav Koštunica je pravio ogromne štete od samog početka našeg zajedničkog angažmana. Od prvog trenutka kada smo se sreli, imao sam sa njim sto nesporazuma i primedbi, od 10. januara 2000. godine, kada je DOS faktički formiran. I od tada, pa do poslednjeg sastanka, koji je bio u Palati federacije, na svakom sastanku sam sa njim imao nesporazume, iz razloga što je bilo jasno da je takav koncept kakav on tera, pitanje samo da se operu biografije, i da se malo zamaže istina, ali da se stvari radikalno ne promene uopšte. To je bila jedna politika nemenjanja. Svi smo mi tražili posle 5. oktobra da se smene ljudi u Državnoj bezbednosti, i da se promeni rukovodstvo u vojsci. Ništa od toga nije uradjeno dok Koštunici nije zatrebalo. Tako da je sve to jedna priča, koja je vrlo kompleksna: podrška „Crvenim beretkama“ u tom trenutku, u tim njihovim protestima, bila je direktno veleizdaja ove zemlje. Jer se time legalizovao princip po kome onaj koji je jači može tog trenutka da zavodi strahovladu u zemlji kako mu padne na pamet, i da ubija ljude, kao što je ubijen i Zoran Djindjić, ali i mnogi drugi koji su ubijani pre toga, i da za to ne može ni da odgovara, jer nema ko da ga uhapsi, ni da ga tuži, ni ko da mu sudi.

RSE: Uključićemo slušaoca.

Samir iz Danske: Imao bih pitanje u vezi odgovornosti Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini, tačnije u istočnoj Bosni, gde je izvršen ogromni genocid. Znači, ne samo u Srebrenici, o kojoj se stalno priča. U Višegradu je ubijeno malo manje nego u Srebrenici, oko 4 000 Bošnjaka, onda Bratunac, isto toliko, zatim Čajniče, Foča, Zvornik. Mnogi i sada prešućivaju ove zločine, a treba sve zločine osuditi. To su podaci Ujedinjenih nacija. Pošto znam da se gospodin Čanak čitavo vrijeme borio protiv rata, da nije htio 1991. da ide u vojsku kada je bio Vukovar, pitao bih ga o odgovornosti države Srbije i naroda koji je podržavao taj režim Miloševića čitavih 10 godina. Drugo pitanje bi bilo šta misli o Vuku Draškoviću i njegovoj politici, a koji će, vjerovatno, biti proglašen persona non-grata u Bosni i Hercegovini, bar što se tiče Bošnjaka i Hrvata, dok Srbi nisu bili za to.

ČANAK: Što se tiče uloge u ovom ratu u Bosni i Hercegovini, vrlo je jasno i vidi se da su ljudi, koji su komandovali u BiH sa strane tzv. srpske vojske, bili plaćeni iz Beograda. To je stvar koja je notorna činjenica, i ona samim tim govori o odgovornosti koju Beograd ima u odnosu na sve to. Što se tiče naroda koji je podržavao politiku Slobodana Miloševića, to treba ipak gledati malo šire, u svetlu da jedan veliki broj ljudi, iako to, naravno, ne opravdava, nije znao šta se dogadja. Evo, i danas izadjite na ulice Beograda, zaustavljajte ljude i pitajte ko je bombardovao Sarajevo tri godine, neće znati da vam kažu, pošto je ovde do te mere postojala medijska blokada o svemu što se tamo dogadjalo. Ko god je hteo da govori i tome je bio izlagan progonu i diskreditacijama raznih vrsta, da jednostavno nije bilo šanse da se bilo kakva istina o tome čuje. Juče sam bio u Tuzli da položim venac na 71 grob poginule tuzlanske mladosti, koja je stradala pre 10 godina, 25. maja 1995. godine u granatiranju grada, kada je granata pala na tuzlansko šetalište. Medjutim, i o tome se u Srbiji ne zna i ćuti, ili se, u najboljem slučaju, to proglasi za još jedan čin veleizdajništva Nenada Čanka, ili njemu sličnih. To pitanje duplih standarda i svega toga, nije pitanje samo Slobodana Miloševića, nije on to izmislio, to je pitanje čitavog jednog načina razmišljanja, koji se nastavlja. To je inače postojalo i pre Miloševića: Stevan Moljević, pre njega Ilija Garašanin, postojali su i ranije ljudi koji su mislili na taj način. Nije Milošević izmislio genocid, on ga je samo primenio, a ovaj o kome razgovaramo je izmišljen u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, i tamo je i formulisan, i tamo mu je data ideološka podloga, a Srpska pravoslavna crkva je, u jednom svom delu, posle toga taj genocid i legalizovala, dajući mu oprost, jer je, bože moj, činjen iz ne znam kako visokih pobuda. To su stvari koje su notorne istine, a o tome se u Srbiji malo govori. Zbog toga u Srbiji imate samo tri-četiri stranke, jer je napravljen čitav sistem da nebi bilo više stranaka, jer je cenzusom za ulazak u republičku skupštinu koji je postojao, sve ono što je regionalno, manjinsko, ili što je na bilo koji način urbano, gurnuto u poziciju da udje u ilegalu. To je zato i napravljeno i vi imate: crnu „fašiju“, Srpsku radikalnu stranku, crnu „fašiju“ Demokratsku stranku Srbije, imate neodlučnu Demokratsku stranku, i grupaciju Pokret snaga Srbije, koja je oformljena kao jedna „stranka širokog koalicionog potencijala“, što će reći: može sa svima. Dakle, to je, uz sve moje užasavanje, sadašnja situacija u zemlji, i vi dolazite u poziciju da ne možete van tih koordinata koje su nametnute. Dakle, Slobodan Milošević nije bio kreator zla, on je bio samo izvodjač radova, a danas su ti kreatori zla na slobodi. Vojislav Koštunica je uradio najstrašniju moguću stvar u Srbiji: oprao je biografije onih, za koje je bilo jasno da su zločinci, i sad smo došli u poziciju da nam se isti ti ljudi vraćaju u personalnom smislu. Osim ovih nekoliko desetina ljudi koji su dospeli do Haga, svi ostali su ispali nevini, nedužni, kao da je Milošević bio jedini u tome, a ne da su ga sledile hiljade onih koji su sprovodili njegove naloge.

RSE: A ko se vratio personalno?

ČANAK: Evo, Vučelić, recimo, koji je bio Miloševićev Gebels. On je stvorio RTS kao mašinu za sejanje mržnje. Ljudi zaboravljaju da je uvek u početku bila reč. Mržnja koja je sipana sa ekrana RTS-a je bila mržnja koja je povlačila obarače, minirala kuće i klala decu. To je ta mržnja, koja je posle, kroz topove JNA, porušila Vukovar i lupala po Sarajevu, koja je ubijala i klala po Srebrenici i Foči, Višegradu. To je ta mržnja koja je dovela da, onda sa druge strane, dobijate hiljade porušenih objekata, samo zato što su im vlasnici Srbi, recimo, u zadarskoj opštini, to je mržnja koja je onda dovodila do ogromnih progona Srba iz Hrvatske, itd. To je ta mržnja koja je krenula sa tih televizijskih ekrana. Taj isti Vučelić, koji je sve to radio, koji je bio Miloševićev šef poslaničkog kluba u Skupštini Srbije, dakle, obezbedjivao privid legalističkog pokrića za zločine koji su radjeni u to vreme, taj isti čovek vam je danas, bože moj, na čelu Anketnog odbora koji utvrdjuje legalitet pojedinih privatizacija u Srbiji – o čemu mi razgovaramo. Tražio sam od predsedništva DOS-a, odmah u oktobru 2000. godine, da se Srpska radikalna stranka zabrani, da se Socijalististička partija Srbije zabrani, da se proglase zločinačkim organizacijama na isti način kao što su zločinačkim organizacijama proglašene SS i SA posle Drugog svetskog rata, kao što je zabranjena nemačka Nacionalsocijalistička radnička partija, Hitlerova partija. Kao što se krenulo, iznova, u stvaranje političkog sistema Nemačke posle Drugog svetskog rata, posle 5. oktobra se moralo krenuti u stvaranje novog političkog sistema Srbije. Ništa od toga nije uradjeno, jer Vojislav Koštunica, koji je bio izabran umesto Slobodana Miloševića, nemajući stranku, DSS nije 5. oktobra 2000. postojala praktično osim u nivou imena, a u svojoj patološkoj mržnji prema Zoranu Djindjiću, pokupio je sve one kojima je u tom trenutku trebalo pranje biografije, i od njih napravio svoju strukturu vlasti i svoju mrežu, kojom će, tobože, da parira Zoranu Djindjiću. To je ono što se zaista desilo, i upravo zbog toga u ovoj zemlji, kao što sam rekao, nije bilo promena.

RSE: Ostali ste dužni odgovor na pitanje slušaoca šta mislite o Vuku Draškoviću.

ČANAK: Lično nikada nisam imao velike simpatije za četnički pokret, niti za bilo kakvu rehabilitaciju takvih stvari iz istorije. S obzirom na sve ono što je istorijski dokazano, da je taj pokret bio u otvorenoj kolaboraciji sa okupacionim snagama, mislim da je krajnje neumesno pričati o bilo kakvoj evropskoj politici utemeljenoj na tako nečemu, i to, jednostavno, ne mogu da shvatim. S druge strane, iako imam potpuno različito mišljenje o prošlosti od Vuka Draškovića, moram reći da imamo u domenu razmišljanja o budućnosti slične stavove. Vuk Drašković u ovom trenutku, apsolutno od svih funkcionera na političkoj sceni Srbije, zaista i igra jednu pozitivnu i solidnu ulogu. Njegov govor sa sabora SPO pre nekoliko nedelja je apsolutno bio prosvetljujući u smislu jedne evropske ideje, koja je iz njega zračila. Zašto je on toliko vezan za četnički pokret, za Dražu Mihajlovića, ja to ne znam. Mislim da sa jedne strane ne može čovek da ne razume ogorčenje koje se javlja u BiH pred rehabilitacijom četničkog pokreta Draže Mihajlovića i zla koje je taj pokret napravio za vreme Drugog svetskog rata. Ali sa druge strane, to je šteta, jer Vuk Drašković je kao političar u ovom trenutku jedna pozitivna ličnost u Srbiji, koga bi bilo šteta zbog takvih stvari izgubiti kao saborca u demokratizaciji Srbije. Moram reći da, uprkos dubokim ideološkim razlikama izmedju Lige socijaldemokrata Vojvodine i SPO, najhrabriji borci protiv režima Slobodana Miloševića, uvek u prvim redovima i uvek na barikadama su bili, rame uz rame, ljudi iz SPO, i tamo gde smo se sretali, ljudi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ne možete vi čoveka koji je preživeo tri atentata, koja je na njega organizovala Miloševićeva UDBA, proglasiti za nekakvog papirnatog revolucionara, koji nije značajna figura. On je godinama bio vodja opozicije u Srbiji. Nažalost, meni je nejasno to vezivanje za tu četničku tradiciju, i potpuno mi je nejasna ideja oko rehabilitacije Draže Mihajlovića, što je uzaludan i štetan posao.

RSE: Vuk je bar tu pokazao doslednost. Ne znam da li ste primetili da od kada je usvojeno na zvaničnom nivou izjednačavanje četničkog i partizanskog pokreta, videla sam u nekoliko kultnih televizijskih emisija priloge, u kojima voditelji vrlo agresivno napadaju svoje sagovornike zašto nisu bili na Ravnoj gori, a svih prethodnih godina su Ravnogorski pokret i ta okupljanja, i samog Vuka Draškovića, na najružniji način satanizovali zbog toga. Tako kada uporedimo sa ketmanima, ponovo dolazimo do toga da je bar Vuk bio dosledan. Imamo slušaoca na vezi.

Slušateljka iz Pančeva: Htela bih da pitam gospodina Čanka, s obzirom da je iz Vojvodine, da li je video da je Karić, zajedno sa Tihomirom Simićem, sa čitavom svitom posetio fabriku „Dijamant“ u Zrenjaninu, i sve ono što se dogadjalo tamo, oni silni sveštenici koji su pevali kao da se nalaze u crkvi? Želeo bih da to prokomentarišete, mada mi je žao ako to niste videli, vaše britke reči me nikada nisu razočarale. Drugo pitanje bi bilo: da li bi, kao što je to učinio Miloš Vasić, prihvatio nagradu braće Karić?

ČANAK: Stvar je vrlo jednostavna: to oko sveštenika u fabrikama, to je direktni nastavak priče o moralnopolitičkoj podobnosti. Kada su crvene knjižice zamenjene crkvenim knjižicama, pokazalo se samo da je pitanje zamene dokumenata, a ne i zamene ideje. Dakle, to je nastavak jedne te iste priče, gde uvek postoji neko opšte objašnjenje zašto je to baš tako. Nemojte zaboraviti da smo mi živeli godinama u zemlji, koja se zasnivala na „naučnom socijalizmu“, tu frazu su ljudi potpuno zaboravili; nauka je dokazala da smo mi u pravu. Isto tako ovde nam Bog potpisuje menice, i garantuje da ćemo mi biti … to su priče za malu decu. Najblaže rečeno, mislim da je to čudno. Srbija je, osim Italije, jedina zemlja u kojoj čovek koji ima televiziju, ima i političku stranku, i to ćemo da vidimo kako će se završiti, jer meni ne deluje da stranke koje su trenutno u vlasti, na to gledaju blagonaklono. Iako je BK televizija pokazala u velikoj meri, jednu izuzetnu profesionalnost, dizanje zanatskog nivoa izvodjenja programa.

RSE: U kom periodu?

ČANAK: Pogledajte proteklih četiri-pet godina i videćete da je to jedan, u profesionalnom smislu, vrlo dobar i gledljiv medij. U onome šta on emituje kao poruku, to je nešto sasvim drugo, ja govorim o čisto zanatskoj strani svega toga. Ali je činjenica da je vrlo čudno da se u našoj zemlji tako šta dogodi, i stranke, koje nemaju televiziju a pretenduju da budu i dalje uticajne, mislim da će dosta problema napraviti Kariću i njegovoj televiziji, ukoliko se ona ne učini objektivnijom u tome.

RSE: Da se malo odmaknemo od tog tehničkog dela: da li je bitno to što je on čovek koji ima televiziju, pa je u politici, a druge stranke nemaju, da to stavimo po strani. Kao što ste malopre pričali o liku i delu Vuka Draškovića, recite nešto o samoj pojavi i fenomenu gospodina Karića, koji jeste poseban fenomen na političkoj sceni. Njegovo bogatstvo datira iz tog vremena, koje je još uvek opskurno, i za koje se ne zna sve.

ČANAK: Tu je vrlo važno znati da Karić, kao i mnogi drugi ljudi koji se pojavljuju, nisu ljudi koji su nastajali kao bogataši u Miloševićevo vreme. On jeste najeksponiraniji, on je bio ministar u jednoj od vlada SPS-a, ali je on čovek koji je ipak, sa svojom porodicom, u privatnom biznisu više decenija. Mene daleko više tu brinu oni, koji sada po Beogradu ili Novom Sadu grade, novopečeni graditelji, pa na svakom ćošku vidite kran, diže se zgrada od milion spratova. A o čemu se tu radi? Radi se o tome što se na taj način peru pare, što novac koji nema poreklo, tj. stečen je kroz ratne cirkuse koji su se dogadjali, taj novac se onda ulaže u izgradnju, stanovi i lokali se prodaju, i te pare onda imaju poreklo, i može se sa njima onda dalje legalno poslovati. To je suština priče nagle ekspanzije gradjevinarstva u našoj zemlji, i to su ljudi koje niko ne dira, a čine daleko zanimljiviju grupaciju kao ratni profiteri.

RSE: A ko je to, naprimer?

ČANAK: To nije moj posao da otkrivam, pogledajte malo bolje, pa ćete videti i sami po svim ovim gradilištima širom Srbije.

RSE: Mislila sam da li su oni relevantni, da li su oni veliki tajkuni, ili su „sitna boranija“?

ČANAK: Pitanje relevantnosti nije pitanje sitne ili krupne boranije, nego pitanje ovoga o čemu govorim.

RSE: Mi govorimo na nivou simbola, kao što smo pričali o Vučeliću da je on simbol onog vremena, i u tom smislu postavljam pitanje.

ČANAK: Konkretni Vučelić: školovanje za njegovu ćerku košta oko 60 hiljada evra godišnje; toliko košta školarina. Postavljam jednostavno pitanje, jer to on sa deset prstiju i dve platice od usta odvajao, od direktorske plate u RTS-u, ili iz nekih drugih izvora. Te i takve ljude niko ne dira.

RSE: A kako to objašnjavate?

ČANAK: Recimo, Radoman Božović: čovek koji je grobar Vojvodine, koji ju je zavio u crno, koji je imao zadatak od Slobodana Miloševića da uništi Vojvodinu i njene institucije, i time da uništi deo države Srbije. Tom istom Božoviću ni dlaka sa glave da zafali, bar da ga neko nešto pita; kud nestade, šta se sa njim zbilo. Sve ono što je radio Mirko Marjanović za vreme svoje vladavine – kako da se to nigde ne spominje. Kad je napravljena priča o ekstraprofitu, ja sam očekivao da će ta priča značiti da se upravo takve pojave razjasne. Ekstraprofit je, po toj definiciji, trebalo da bude profit koji se stekao zloupotrebom političkog položaja, a to nije uradjeno.

RSE: Dobro, odgovorite zašto onda mislite da te ljude niko ne dira, a da Karića svi diraju?

ČANAK: Ja nisam to rekao, već da jedan veliki broj ljudi neopaženo promiče, a da Bogoljub Karić, recimo, nije neopažen, nego je stalno u priči, zato što je u vezi sa državnim poslovima, kao što je „Mobtel“, recimo, gde su velike pare u pitanju, i zbog kojih mora da ima direktnu političku snagu, što je potpuno legitimno. Ne kažem da je to ni nečasno, ni nemoralno, to je jednostavno tako. Ako je Karić kriminalac, ako je kriv, hajde onda da ga uhapsimo, ali ako nije, ne može stalno da bude kriv zato što je bogat. Ako je ukrao nekom pare, da se tera na robiju, ako nije, onda se ostavlja na miru. Problem je u tome što mi nikako da se dogovorimo da li hoćemo ili nećemo da uradimo ovo ili ono. Tražio sam za vreme DOS-a da se to reši, i da priča o ekstraprofitu bude priča o progonu ratnih profitera. Nemojte zaboraviti da sve ono što je prodavano po ulici, kao benzin u kantama i cigarete, neko je na tome debelo zaradjivao, kao i na akciznim robama uopšte. Šta je bilo sa tim parama, ili sa onim koje su iznete iz zemlje? Nemojte da me pogrešno razumete, neću da branim Bogoljuba Karića…

RSE: Shvatam, vi ste sledeći lauerat. To je odgovor na drugo pitanje: da li biste prihvatili nagradu.

ČANAK: Nismo se razumeli, nisam uopšte u poziciji da …

RSE: Ima tu i drugih, nisu samo novinarske nagrade; možete da dobijete za životno delo, pa za neka posebna pregnuća u umetnosti. Uostalom, to su vas pitali, da li biste prihvatili nagradu, kao Miloš Vasić?

ČANAK: Sad od vas čujem da je Miloš Vasić dobio nagradu, i ako je primio, za šta je primio, šta je njegovo vidjenje bilo, ja ne znam i ne mogu govoriti o njemu. Mogu da govorim samo o sebi, ja znam da nikada nisam dobio ni jednu nagradu, pa uopšte ne mogu da se uživim u takvu poziciju.

RSE: Da uključimo sledećeg slušaoca.

Blagoje: Jedan sam od onih koji je 90 posto svog slobodnog vremena proveo prateći šta se dešava, šta ko radi, šta ko priča, kako se ponaša, i veoma mi je teško da sve ovo što priča gospodin Čanak progutam. On to veoma lepo upakuje u neku priču, ali je teško braniti to, kad bi neko mogao da mu postavi direktna pitanja na ovo što on priča. Javio sam se zbog jedne stvari, koja mene strašno pogadja zadnjih nekoliko meseci, a to je ova propaganda o fašizaciji Srbije. Mislim da je to jedna zamena teza, koju šire ovi komunisti, koji su se opredeli da se sad zovu Evropejci i mondijalisti, a ne znam šta bi nam uradili pre deset godina da smo mi propagirali nešto pozitivno u Evropi. A druga grupa se proglasila da su četnici, a sa četnicima nemaju nikakve veze, jer su i to bivši komunisti. Nećete mi valjda reći da je Ljiljana Bulatović nacionalista u smislu pozitivnog, pa da je Ratko Mladić neki četnik, ili da je Karadžić, da ih ne nabrajam dalje. Stariji sam čovek i žao mi je mlade generacije, koja se na jedan perfidan način razsrbljuje. Sve što smo imali u istoriji da je vredelo, bilo je do pojave komunista u Srbiji. Da kažem i gospodinu Čanku, pošto sam rodjen pre rata, da Draža Mihajlović nije proterao komuniste iz Srbije, nas više ne bi bilo, jer jedino je ovde bilo za jednog Nemca sto Srba. Kad je video šta nam rade komunisti, ubiju Nemca pa pobegnu u šumu, a ostave goloruk narod da ih pokupe i streljaju, jedino je mogao da uradi to što je i u uradio. I još bih pitao zašto se ne otkrije, imenom i prezimenom, o tome postoje nemački dokumenti, da je u svim tim logorima bilo preko 80 posto porodica, prijatelja, potomaka četnika, a ne komunista. Gospodine Čanak, smatram da ste dovoljno odrasli da shvatite da je vreme da se ova lažna istorija, koju su nam pisali istoričari komunisti, revidira.

ČANAK: Očigledno da slušalac ima svoje jasno mišljenje, i mišljenje sa kojim se ja ne slažem, ali pravo na drugačije mišljenje je jedno od osnovnih ljudskih prava. To je jedna od osnovnih stvari za koje se ja i lično borim, koliko god mogu, a to je da svako misli ono u šta je uveren. Jedino ograničenje, pretpostavljam, treba da bude pravo drugoga da misli, takodje na svoj način.

RFE: Neverovatno je da gospodin Čanak ima i „Lili Marlen“ u ovom svom čuvenom telefonu, napravici koja ima čitav repertoar koji mi noćas puštamo. Odkle vam sada i „Lili Marlen“?

ČANAK: To, ustvari imam prevod teksta, jer sam pisao jedan esej o muzici, pošto sam ja diplomirao flautu, o upotrebi u zloupotrebi muzike. „Lili Marlen“, jedna od najčuvenijih pesama Drugog svetskog rata, koja je bila izuzetno popularna sa obe strane fronta, sa britanske i sa nemačke strane, koja je, ustvari, ljubavna pesma, i nema nikakve veza sa ideologijom, a postala je zaštitni znak nacističke vojske. Mene je to fasciniralo dok nisam došao u poziciju da promišljam o onome što mi imamo ovde. Pesma „Volimo te otadžbino“, uprkos vrlo dobroj muzici, i vrlo pristojnom tekstu za taj žanr, postala je sinonim za miloševićevsko-julovsku eru konfrontacije sa celim svetom. Tako da neke pesme i neke melodije postanu, ni krive ni dužne, alat u propagandističkim rukama: počevši od one vrlo iskrene pesme, koju je napisao Djordje Balašević, a koje se posle odrekao, „Računajte na nas“. Slučajno sam bio na prvom izvodjenju te pesme na Subotičkom festivalu pre puno godina…

RSE: To je bilo drugo izvodjenje, prvo je bilo pred maršalom Titom.

ČANAK: Dobro, na prvom javnom. Dotični gospodin danas kaže da je to više ovako pisao, šale radi, ali to nije istina. To je pisano iz vrlo ozbiljnog ubedjenja u tom vremenu, protiv čega, naravno, nemam ništa. Imam samo protiv toga što ljudi posle kažu: ne, mi smo mislili nešto drugo. E, nismo mislili nešto drugo, mislili smo baš to, a vreme nas je demantovalo, ili nas nije demantovalo. Isto je i sa ovom nesrećnom pesmom „Lili Marlen“, uz čiju su se melodiju dogadjala mnoga zla, pa je i sama postala sinonim zla.

RSE: Uostalom, vašoj dekadenciji bi ona sasvim pristajala, s obzirom da ste se vi svojevremeno takodje slikali u nekim, isto šale radi i ironičnog stava prema tom fašističkom – antifašističkom odnosu prema svetu, u nekim pozama koje su vam zamerali.

RSE: Ne, nije to bilo šale radi, to je bilo vrlo ozbiljno. Jer 1995. godine sam sa mojim prijateljem, slikarom Markom Milovićem, napravio jedan performans, koji je bio izložba mojih portreta. Mojih, zato što sam ja bio glavni lik na tim slikama, a radjeni su u raznim tehnikama, od grafike do ulja na platnu, gde su sve te slike bile praktično replike pojedinih poznatih istorijskih slika, od čuvenog Jakčevog portreta Josipa Broza, preko Hitlerove čuvene slike „Beli vitezi“, itd. Na slikama su samo lica Hitlera, Staljina, Robina Huda i drugih zamenjivana mojim. Razlog je bio vrlo jednostavan: želeo sam da u tom trenutku, u trenutcima potpune idolatrije kakvu je Milošević oko sebe širio, pokažem da je to ustvari vrlo smešno, da je to parodija nekakvih istinskih istorijskih likova, i da se čovek najbolje može sa takvim stvarima šaliti, kada sebe stavi u tu ulogu. da li možete zamisliti kako bih ja izgledao u oklopu na konju, to bi zaista bila jedna groteska. Upravo je to ono što smo prikazali na tim slikama. Ili, recimo, u maršalskoj uniformi. Imam ja i bistu već izradjenu, pa sam na nekim izborima i govorio: ima moja slika, ima moja bista, što se mene tiče mogu da budem predsednik države, jer onda nećemo bacati narod ni u kakav trošak, ne treba ništa da prave, sve smo spremili.

RSE: U svakom slučaju to je jedna crta vašeg karaktera, da li ste iz šale, ili ne, ili iz zbilje ili već kako, ali Frojd bi to protumačio da ste oduvek bili fascinirani nekim totalitarnim, moćnim tipovima.

ČANAK: Oni su presmešni.

RSE: Zato vaš često hiperdemokrate nazivaju i fašistom.

ČANAK: Ma ti totalitarci su presmešni, koja je to seksualna frustriranost, to je proverena stvar i tu greške nema. Zato što svi ti koji vole da se utežu u uniforme i da se kite nepobitnim simbolima, vojnim ili ne znam kakvim, sve su to neki nesretnici, koji ne smeju da nastupe kao ljudi, pa nastupaju kao svoja zanimanja, ili svoje državne funkcije. I toga smo se nagledali u istoriji dovoljno. Naravno, volim da se tome podsmevam, kao što volim uopšte da se podsmevam ljudskoj gluposti i slabosti toga tipa. Kad vi pogledate ko su sve to ti opasni momci, i u politici sve te harizmate, niko od njih nije umeo da se nasmeje. A stvar je vrlo jednostavna: smeh ubija strah, a strah je osnova vere, i to je stara dobra istina, u „Imenu ruže“ dobro podcrtana. I zato kada čujete da je utihnuo smeh, znači da smo na pogrebu slobodne misli.

RSE: Zato ste vi došli tako namrgodjeni, ali, srećom, oraspoložili ste se. Vi ste, zapravo, preteča Bakareca, koji danas takodje tetovira Robina Huda, andjele, itd.

ČANAK: Ako sam ja preteča Bakareca, onda evolucija ide nizbrdo.

RSE: Imamo slušaoca na vezi.

Neša iz Novog Miloševa: Radi se o zakonu dok je gospodin Čanak još bio predsednik skupšine, pa sam hteo od njega da zatražim mišljenje. Inače sam autonomaš, pravi, još od one 1989. godine, ni iz kakvih političkih namera samo iz ekonomskih razloga: znači pare da ostaju tu. Jer mi ovde proizvodimo, pravimo pare koje idu u Beograd, a vlada Srbije onda odlučuje koliko nama treba, kao da mi ne znamo koliko treba da nam se vraća.

RSE: Da rezimiramo: vi postavljate ono pitanje gde su naši novci? Recite koje je konkretno vaše pitanje?

Neša: Da gospodin Čanak kaže svoje mišljenje: dokle će srbijanski režim, pod plaštom da držimo državu na okupu, da odvlači pare tamo, a da nam oni vraćaju koliko oni misle. Znači, ako ne možemo lepo, onda svako na svoju stranu.

ČANAK: Dakle, pitanje tog ekonomskog položaja Vojvodine je jedno od najkrupnijih pitanja, ono se uvek iznova poteže, samo što to nema veze sa Vojvodinom kao takvom, i samo sa njom. Ima veze sa ukupnim političkim sistemom u Srbiji. Mi smo došli u poziciju da nikad nismo rasčistili odnose, u smislu da se zna šta je čije, i ko je gde gazda, i o čemu se tu ustvari radi. Primera radi: mi smo poslednja zemlja na tlu Evrope sa ustavom donetim na partijskoj skupštini. Mi smo zemlja gde Milošević jeste u Hagu, ali njegovi lik i delo još uvek vladaju, samo pod lažnim imenima. Milošević je 1988. godine ukinuo protiustavno ustavni položaj Vojvodine, kršeći time Ustav SFRJ. Umesto da je bilo tada snage da se ta država zadrži, a Slobodan Milošević je morao da sedi na robiji odmah 1989. godine, jer je prekršio Ustav. Naravno, nije bilo snage, nego se išlo dalje na silu, pa šta se posle ko onda čudio šta se dogadjalo, dogadjalo se ono što je normalno, a to je: jači tlači. Sada smo u poziciji da vam Velja Ilić, koji bogznakako nije hteo da dozvoli da se njegov Čačak pljačka iz Beograda, najedanput dolazi u poziciju da „daje koncesiju na gotov put“. Kakva je to koncesija, valjda se koncesija daje kako bi napravio put, pa onda da ga eksploatisao, naplatio se, pa onda ga vratio, a ne na već gotov put. Zašto nije dao Izvršnom veću pokrajine Vojvodine isti taj put u koncesiju, pa da IV napravi drugu mrežu puteva. Zato što mu Izvršno veće ne bi moglo izaći u susret što se tiče odredjenih pogodnosti, koje se dobijaju kad dajete nekom u koncesiju autoput.

RSE: Imamo sledećeg slušaoca na vezi.

Rade iz Smedereva: Gospodine Čanak, konkretno pitanje, vi ste u to vreme bili u vlasti: ko je švercovao šećer, koliko to košta državu, i ko je otišao na robiju zbog toga? Sledeće pitanje: dok ste bili u vlasti obećali ste da ćete sva dosijea otvoriti. To niste uradili, slagali ste. Samo obećanja, ali čim dodjete na vlast, nema više nikakvih obaveza prema narodu, prema biračima. Zar nemate utisak da su radikali onde gde jesu, samo zato što ste vi tamo gde niste. Vi im svojim raznim mahinacijama, podmetanjima, podvalama, glupostima, omogućavate da budu tu gde jesu.

ČANAK: Hvala vam lepo na ovom pitanju, pružili ste mi šansu da i odgovorim. Što se tiče „šećerne afere“, niko nije švercovao šećer, niko ga nije prepakivao, a na robiji će sedeti Miroljub Labus. To je odgovor na prvi deo.

RSE: Jake optužbe gospodine Čanak.

ČANAK: Ne, to je, koliko sam ja upoznat, aktuelna situacija, jer da je neko to radio, i da se to saznalo, da je to otkriveno, da je podneta bilo kakva prijava, ili da je dokazano bilo šta, onda bi sigurno već neko sedeo na robiji za nešto takvo. Jer to je nanelo ogromnu štetu poljoprivredi Vojvodine, s obzirom da zbog zastoja u izvozu šećera nije bilo moguće da se isplate poljoprivredni proizvodjači, i to je dovelo do velikog zastoja u platnom prometu Vojvodine, i mnogo ljudi je to direktno pogodilo.

RSE: Ne sumnjam da ste upoznati sa tom pričom u detalje, jer je jedan od učesnika u toj aferi je bio vaš, kako ste vi govorili „predobri i prepošteni kum Kole“, za koga se posle ispostavilo kao da nije ništa kriv…

ČANAK: Zašto, kao?

RSE: Zato što ne znam da li ta priča ima svoj epilog na kraju.

ČANAK: Epilog je taj, da je Miodrag Kostić, kao istaknuti član Demokratske stranke, i direktor DS, bio proganjan zbog toga što je finansirao DS, i što je puno učinio za DS u svoje vreme. I onda je izmišljena ta priča o šećernoj aferi, jer je ugovorima koji su napravljeni sa Evropskom unijom bio omogućen poseban izvoz šećera iz Srbije u EU. Dakle, šećer proizveden u Srbiji. Ustvrdilo se da postoji nekakav šećer koji je uvežen iz inostranstva, pa samo prepakovan u Srbiji i izvežen. To je bila tvrdnja, na osnovu koje je zaustavljen izvoz šećera, i naneta ogromna šteta poljoprivredi u Vojvodini, i uopšte industriji šećera u Srbiji. Naravno, pokazalo se da od svega toga nema ništa. Vlada je tražila da se Miodrag Kostić privede sudu, on je uhapšen u Crnoj Gori i doveden pred sud, gde je sudija pitao: zašto ste vi došli, jer ga niko nije tražio. Nego je to bio politički montiran proces, iza koga stoji Miroljub Labus. I Labus, kao čovek koji je odgovoran za sve to, će morati da pruži, kad-tad objašnjenje, onog momenta kada ga više ne bude štitila funkcija na kojoj sedi.

RSE: I šta sad radi vaš „predobri kum Kole“?

ČANAK: To ćete vi njega pitati.

RSE: Mislim, da li se bavi tim poslom sa šećerom?

ČANAK: Ne znam, ne bavim se tim poslom, a bavio sam se time samo utoliko, što je on kao moj prijatelj bio „u bekstvu pred državnim organima“, i mene je interesovala sudbina mog prijatelja. Ono momenta, kada se to rasčistilo, mene više njegovi poslovi, kao što me nisu interesovali pre toga, tako me ne interesuju ni sada.

RSE: Pa dobro, družite se, vidjate se dalje, valjda?

ČANAK: Da li vi pričate o poslu sa onima sa kojima se družite? Ja ne.

RSE: Pa ja pričam sticajem okolnosti, s obzirom da sam u novinarstvu, onda se to ne može izbeći, to je čitav život.

ČANAK: E, ali ja nisam u šećeru.

RSE: Treće pitanje koje vam je gospodin Rade postavio je bilo da ste, dok ste bili na vlasti, stalno govorili otvaranju dosijea, a da ništa od toga nije bilo. A ja bih iskoristila priliku, kad smo kod toga, da kažem kako je B92 došao do nekih vrlo zanimljivih saznanja u vezi sa ovom pričom, i to je najsvežija vest od 26. maja. Dakle, da je registar saradničkih veza Državne bezbednosti od 1945. godine uništen ili sklonjen, a 2001. je napravljen novi sa izmišljenim doušnicima, saznaje B92. Prema neimenovanim izvorima te stanice, prilikom pravljenja novog registra, mnogi saradnici su izmišljeni i registrovani kao doušnici, kako bi bili kompromitovani. Registar saradničke mreže, osim ličnih podataka, sadrži i informacije o poslovima saradnika od 1945. do 2000. godine. Kako komentarišete ovu vest?

ČANAK: Tražio sam da se 6. oktobra smeni Rade Marković, tadašnji šef Državne bezbednosti Srbije, i da se hitno to učini. Nije to učinjeno iz razloga što je Vojislav Koštunica bio oštro protiv, i nije bilo moguće tako šta uraditi. Ta priča da sam bio na vlasti je elementarno netačna; četiri godine sam obavljao funkciju predsednika Skupštine pokrajine Vojvodine, i kao takav nisam imao nikakav pristup državnim organima, obzirom na položaj u Vojvodini. S druge strane, imali smo to predsedništvo DOS-a, koje je funkcionisalo kako je funkcionisalo. Medjutim, nismo mogli da nateramo Vojislava Koštunicu da uradi bilo šta na tu temu. Jedino gde postoji nekakva odgovornost, to je priča o masovnim grobnicama. Na jednom sastanku DOS-a je Duško Mihajlović spomenuo 16 masovnih grobnica na teritoriji Srbije, pa sam ja tražio da se to hitno obelodani, jer sam smatrao da nemamo pravo pred gradjanima da ćutimo o tome, ali se pokazalo da u vezi sa tim nije postojala politička volja. O tome sam javno govori, ali ni to nije dalo nikakvog većeg rezultata. Dakle, ne osećam se odgovornim za to što nisu otvoreni dosijei, i upravo zbog toga nisam otišao čak ni da pogledam svoj dosije, jer upravo nisam hteo da upadnem u zamku da mi se preko mog navodnog dosijea serviraju laži ili poluistine o ljudima iz moje okoline.

RSE: A kako komentarišete ovu vest, ovo zvuči prilično zastrašujuće?

ČANAK: Ja to zaista ne znam. Znam samo da kada je otvarana kartoteka Štazija, tajne policije Istočne Nemačke, tamo se pokazalo da je jedna trećina populacije bila, na ovaj ili onaj način, uključena u doušničku mrežu njihove tajne policije. S druge strane, pokazalo se da je otvaranje tih dosijea dovelo do toga da su ljudi počeli da saznaju kako su žene, sa kojima su se ženili i imali decu, bile podmetnute da bi ih špijunirale. To je razorilo ogromnu količinu brakova, prijateljstava, i ja ne mogu prema tome drugačije da se odredim nego kao nečemu što pripada prošlosti, i tamo treba na odredjeni način i da ostane. Zla koja su radjena su drugo, ali sama saradnička priča… I državna bezbednost se mistifikuje, ali ne treba zaboraviti da ona služi, u svim državama koje imaju tajne policije, za zaštitu ustavnog poretka, i za jedan tip policijskog delovanja koji ima svoje specifičnosti. Nije pitanje postojanja državne bezbednosti, nego načina njene kontrole, tj. civilne kontrole njenog rada. To kod nas nije nikada uradjeno, zato što umesto da politička kontroliše svoju izvršnu vlast, došli smo u poziciju da izvršna vlast kreira političke surogate, medijske surogate, koji služe za njenu vladavinu. To je ključ problema u našem društvu. Ovaj slušalac je to vrlo dobro rekao: vi političari tu nešto brljate, muljate, i to jača radikale. Tačno, a kako to slušalac zna, tako što čita novine ili gleda na TV. Kad pogledate ko su sve vlasnici najvećeg dela dnevnih ili nedeljnih novina u Srbiji, vi ćete videti da iza toga stoji direktno interes da se preko tih i takvih novina, „žute štampe“ u većem broju slučajeva, kompromituju ljudi koji nisu po volji upravo tim krugovima o kojima govorite. I onda dobijate da su imućni ljudi oni koji su imali blagoslov da se bave poslovima koji su profitabilni. Taj blagoslov su davale upravo te službe, a onda su tim parama kupovani mediji, i imate zaokružen krug nedemokratije u Srbiji. Demokratija je sistem u kome svaki elemenat društva ima svoju ulogu: i mediji, i političari, i privreda, i gradjani imaju svoje uloge.

RSE: Ali to isto tvrdi i gospodin Labus.

ČANAK: Tako je, samo ja, za razliku od gospodina Labusa, nisam predsednik stranke koja na mesto guvernera Narodne banke Srbije stavi čoveka koji ima tri pasoša, znači državljanin je nekoliko država, koji je tu došao sa mesta direktora jedne strane banke, pozatvarao domaće banke, a onda će se vratiti u svoju stranu banku, koja će postati glavna banka u našoj zemlji. Ja to, za razliku od njega, nisam radio. Sve što govorim je na osnovu argumenata, i neće biti prvi put da me tuže zbog toga, ali kao kada sam tvrdio da je Vojislav Koštunica krenuo da organizuje državni udar u Srbiji, plaćajući iz državnog budžeta 1.600 oficira, koji su bili stacionirani na teritoriji Republike Srpske, a kada je to došlo na sud, tobože zbog uznemiravanja javnosti, na saslušanju pre pokretanja procesa, optužbe su odbačene, i ja sam oslobodjen. Zašto? Zato jer da je došlo do sudjenja, pokazalo bi se o čemu se tu zaista radi, a niko nije bio spreman ni tada, a ni sada, da pokaže koje su suštinske veze bile izmedju kabineta Vojislava Koštunice, njegovog šefa kabineta, i vojske Republike Srpske.

RSE: Vama je lako s obzirom da ste vi u tim nekim političkim strukturama, pa su vam mnoge stvari jasnije nego običnim ljudima. Ali kako da običan gradjanin shvati razliku izmedju odredjenih medija? Rekli ste da postoje mediji koje odredjeni bogataši plaćaju da bi blatili i kompromitovali neke ljude zarad sticanja svog profita, a gospodin Labus priča to isto u svom sukobu sa „Kurirom“. Pa onda kako napraviti razliku: koji su to mediji kada je u pitanju blaćenje ljudi, a koja kad je u pitanju časna rabota, koja ide za tim da se krivac nadje u zatvoru?

ČANAK: To je pitanje na koje ja ne mogu da vam dam odgovor, iz jednostavnog razloga što su te manipulacije i laži veoma dobro prikrivene. Ali je činjenica da upravo zbog toga moraju državni organi da se pozabave sukobom interesa kao kategorijom. A to se kod nas svodi na ovo: svi smo mi kao poslanici morali da napišemo svoju imovinsku kartu, i to je imovina sa kojom si raspolagao na početku mandata, i da vidimo na kraju mandata šta imaš. To je priča o sukobu interesa ili o praćenju šta se dogadja. Tu pričamo o poslanicima i o ljudima koji su rasporedjeni na odredjene državne funkcije, ali to, apsolutno nisu ljudi o kojima ja ovde govorim. Ovde govorim o ljudima koji su jedna struktura unutar države Srbije, dobro povezana, mahom svojim policijskim i vojnim obaveštajnim pedigreom, i unutar sebe funkcionišu kao jedna država u državi, koja kontroliše sve njene vitalne resurse. Zato je nemoguće pričati o svemu tome, dok se i kod novina ustanovi da li obavljaju svoju elementarnu funkciju; da li je to informisanje, zabava, i da li to rade ili se bave propagandom. To je isto kao da ste me pitali kako biste saznali da li je neko novinar ili je propagandista, što su slična zanimanja u smislu da i jedni i drugi koriste reči. Samo što novina tu služi da bude oči i uši svojih čitalaca i slušalaca, a propagandista da ih uveri u ono što njegov poslodavac misli da treba. Nažalost, najveći broj naših medija su čista propaganda.

RSE: Da, i nažalost, u zavisnosti od toga sa kojim političarem razgovaramo, upire se prstom na različite medije, i na različite novinare, tako da je to opet vrzino kolo bez kraja.

ČANAK: Nažalost, ali tu je lek samo vreme i aktivan rad; aktivno se odnositi prema svemu tome. Upravo rasvetljavanje, suočavanje sa istorijom, ali ne onom od pre 60 godina, nego od pre deset godina, je ono što može pomoći da se nešto reši u ovom društvu. Kada je DOS došao na vlast 2000. godine, ja sam očekivao fundamentalne promene u odnosima prema, recimo, državnoj televiziji; u smislu da se ona mora potpuno dezideologizovati i staviti u funkciju gradjana kao njihov servis, koji će im objasniti šta se desilo pod Slobodanom Miloševićem. Nije se ništa od toga desilo, jedino što je uvedeno, to je „Ravnogorska čitanka“, i to je bio sav pomak koji je napravljen na državnoj televiziji.

RSE: Da pojasnimo ono sa čime smo počeli emisiju: vi ste danas jedan od lidera koalicije „5. oktobar“. Ta koalicija je nastala nakon što se gospodja Vesna Pešić vratila iz Meksika, gde je obavljala dužnost ambasadora SCG. Okupili ste se vi, gospodin Batić, Milan S. Protić, gospodin Kovačević, i gospodja Vesna Pešić i napravili tu koaliciju. Koliko sam shvatila, sada ide neka vaša turneja, idete po raznim gradovima Srbije, i šta se sada tu dešava. Šta je osnovna i ključna zamisao te koalicije „5. oktobar“, kojoj se mnogu podsmevaju, ne koaliciji nego imenu koje ste izabrali, jer se taj naziv i taj datum toliko rabio? Šta je vaš cilj i šta je „5. oktobar“.

ČANAK: Mi smo se okupili zbog toga što smo dugo radili zajedno u raznim koalicijama, u raznim odnosima, u raznim oblicima saradnje. Nas ne povezuje nekakva ideološka sličnost, razlikujemo se, ali je činjenica da je okruženje za bavljenje politikom u Srbiji ono što je glavni problem. Kad kažem okruženje: imate radikale kao ekstremnu i levicu i desnicu, oni nisu klasični desničari, već jedna vrsta nacionalsocijalista, oni kombinuju nacionalni naboj sa socijalnom demagogijom, i na osnovu toga prave tu neku svoju priču. Imate Demokratsku stranku Srbije, koji su, ustvari, „radikali lajt“, malo prerušeni, ali sa potpunom ideološkom podlogom, još i opasnijom, zato što su u masi ipak jače apologete onoga za šta se zalažu radikali. Navodno, izgleda kao da su na različitim stranama: imate DSS na vlasti, a radikale u opoziciji. Imate DS, koji je u ovom trenutku očigledno dosta konfuzan, sa nejasnom slikom gde će i šta će od sebe da radi. I doći ćete u poziciju, kao što ste imali uoči predsedničkih izbora Tadić – Nikolić duela, glasanje za Tadića, samo da ne pobedi Nikolić. Ne glasa se za program, nego se glasa protiv nečega, što je gore, a onda veliki broj ljudi zbog toga apstinira od glasanja. Ja sam znao da smo pobedili Miloševića kada sam dobio podatak da je izlaznost u pojedinim mestima preko 70 posto. Takodje sam znao, kada je izlaznost pala ispod 30 posto na lokalnim izborima prošle godine, da smo izgubili. Jednostavno, ljudi koji glasaju za totalitarne opcije su vrlo disciplinovani, a oni koji glasaju za demokratske opcije to nisu. Zato je „5. oktobar“ formiran kako bismo dali šansu da još jedan deo populacije, koji ne bi glasao ni za jednu od ovih stranaka koje smo pomenuli, izadje na izbore, poveća izlaznost, i da se dobije šansa da još neka politička ideja opstoji u Srbiji.

RSE: Hoće li se još neko pridružiti, očekujete li još neke srodne stranke, tipa gospodina Čedomira Jovanovića, Gradjanski savez Srbije…?

ČANAK: Gospodin Jovanović, koliko ja znam, još uvek nije formirao nikakvu stranku sa kojom bismo mogli razgovarati. Sa njim lično smo svi u dobrim odnosima, i nemam ni jedan razlog da ne verijem da će do saradnje kad-tad doći. Sa GSS ćemo takodje gledati da uspostavimo što tešnji odnos, iz razloga što je Srbija suviše mala da bi na njenoj političkoj sceni mogle da postoje dve grupacije koje se zalažu za istu stvar.

RSE: Uključićemo sledećeg slušaoca.

Slušateljka: Ponukana sam ovom pričom gospodina Čanka o ovoj novoj koaliciji, i mogu da mu kažem da kao političar greši u proceni da se tu radi o disciplini ili nedisciplini birača. Mislim da je stvar u političkim ubedjenjima, u onome što se nudi na političkoj sceni i u stanju u kome živimo. Ali htela sam da pitam gospodina Čanka o nečemu što me lično pogadja kao čoveka koji se bavi novinarstvom, a to su ovi hvalospevi BK televiziji i gospodinu Kariću. Mislim da stvarno nigde u svetu nema da jedan čovek može da zgrne toliko bogatstvo, a da vi danas tako afirmativno govorite o njemu, i da pričate kao da je on bio nekakav biznismen, u nekim vremenima pre Miloševića. Ne znam šta sada fali gospodinu Kariću od tih naročitih napada, samo vidim da je on sve bogatiji, a da država nije u stanju da izračuna koliki je državni udeo u toj njegovoj firmi Mobtel. A što se tiče profesionalizma BK televizije, mislim da je to ispod svakog kriterijuma; ako je to ugladjeno i umiveno, ne znači da je to i dobro novinarstvo i da mi dobijamo prave informacije. To što se nama servira preko BK televizije, to je jedna propagandna mašinerija, i stvarno ne vidim razloga da vi govorite tako afirmativno o ljudima koji su stekli neverovatno bogatstvo. Znate li koliko ima nezaposlenih, preko dva miliona, i u kakvim problemima žive gradjani ove zemlje. A ove nagrade koje on sada daje novinarima, pa to je strašno, znači sve životne i profesionalne karijere može da kupi Bogoljub Karić za dva miliona dinara. Znači, živeo Karić, neka umre jedna profesija, neka bude potkupljena. Mislim da je krajnje nesuvislo da se neko favorizuje, a da se ne zna kako je stekao bogastvo. Koji je to biznis koji može tolike milijarde evra da složi u jednu familiju, i da taj sada ucenjuje državu, to nigde ne postoji.

ČANAK: Nemojte pogrešno da me razumete, kada sam govorio o BK televiziji, govorio sam upravo o toj ugladjenosti, a možda ste propustili da primetite, da sam se ogradio od poruke koja se time šalje. Dakle, u tom smislu sam govorio o profesionalizmu. Što se tiče samog gospodina Karića, nisam njegov ni advokat, niti branilac, samo pokušavam da principijelno postavim stvar na jasne koordinate. Ako od mene hoćete da čujete: hajde sada da obesimo Bogoljuba Karića – to ja neću da izgovorim, iz jasnog razloga što ne mislim da se to može raditi bez suda i bez nekakvog vrlo ozbiljnog razloga.

RSE: Nije to slušateljka ni htela, ali se radi o situaciji koja nikome nije jasna, a to je ta politička situacija oko Bogoljuba Karića, i ne samo njega, ima mnogo bogatih ljudi oko kojih je čitava fama podignuta. Dakle, očekuje se da neko objasni o čemu se radi. Niko ne objašnjava, nikome ništa nije jasno, i onda se dešavaju sve nove i nove stvari, koje zbunjuju ljude. A onda dodje Nenad Čanak, od koga se očekuje da kaže nešto drugo, vi kažete ono što ste rekli, i slušateljka je revoltirana, i to je ta priča.

ČANAK: U redu, ja se sa svime slažem, ali samo hoću da kažem: zamislite koliko sam tek ja revoltiran uslovima gde Bogoljub Karić bode oči time što je bogat čovek, i što se ne zna kako je stekao svoje bogatstvo, a ne bode oči to što Velimir Ilić daje tu koncesiju.

RSE: Možda ovim ljudima bode oči i to.

ČANAK: Hoću da kažem da je to jedna druga kategorija koja se zaboravlja. Ne bode oči to što Vojvodina, koja je bila federalna jedinica u SFRJ, najedanput nema nikakva prava i cela Skupština Vojvodine vredi koliko jedan jedini poslanik u Skupštini Srbije po pravu predlaganja zakona. Da li je to bila Miloševićeva koncepcija Vojvodine? Ne bode oči to što je privatizacija po Vojvodini uradjena tako da se pokupe sve pare iz Vojvodine, da se ukinu sve banke, da se sve uništi i da ostane otprilike Vojvodina kao špajz, koji je sada pokupovan. Pitanje položaja Vojvodine, pitanje unutrašnjeg uredjenja Srbije, pitanje odnosa prema politici o kome pričamo, je ustvari pitanje kompletnog stanja u društvu. Bogoljub Karić je posledica, on nije uzrok.

RSE: Moram da vas prekinem, imamo još jednog slušaoca na vezi, a imamo pet minuta do kraja emisije.

Slušateljka II: Htela sam da kažem da mi se veoma dopao razgovor sa gospodinom Čankom, jer niko do sada nije tako izneo celu našu situaciju i objasnio je. Nadam se da će mnogi koji slušaju Slobodnu Evropu ovim uspeti da se malo izvuku iz te zaslepljenosti bivše politike i da će malo da progledaju, da shvate šta smo mi učinili 5. oktobra, a šta nismo učinili 6. oktobra.

RSE: Možete nam reći još tu završnicu u kojoj sam vas prekinula, ali kratko.

ČANAK: Nema tu završnice, sve je to borba koja traje, trajala je i trajaće. Dok se u ovom društvu ne počne sa velikim spremanjem, dotle nekakvog većeg pomaka neće biti. Kad malo bolje pogledate, devedesete godine prošlog veka su beležili, ipak, vrlo ozbiljni likovi na političkoj sceni, danas politiku u Srbiji u prvom redu vode ljudi kojih devedesetih godina nije bilo – u prvom redu. Sasvim je jasno da je to simbol i znak i stanja u društvu. Nadam se da će se to ubrzo promeniti.

RSE: Vi ste optimista?

ČANAK: Znate li šta je pesimista, to je optimista sa iskustvom.
XS
SM
MD
LG