Povodom, kako tvrdi, neistinitih informacija i odbijanja da objavi izvinjenje za optužbe koje na osnovu navodnog dokumenta državne bezbednosti izneo na njegov račun list “Kurir”, ministar finansija Mlađan Dinkić najavljuje tužbu protiv ovog dnevnika.
“Ono što sam ja ponudio ‘Kuriru’ jeste da objave veliko izvinjenje na naslovnoj strani istim fontom kao što su četiri dana pisali. Oni su to odbili i nažalost ‘Kurir’ će morati na sud. I ukoliko tužilac po službenoj dužnosti ne reaguje, jer ovde su prozvane i razne službe, ja ću privatno sasvim sigurno tužiti ‘Kurir’ i tražiti adekvatnu odštetu, ne zbog novca, već zbog časti.”
S druge strane, zamenik glavnog urednika Kurira Dragan Vučićević, tvrdi da na naslovoj strani nema prostora za demanti.
“Zato što tu nema šta da se demantuje. Dakle, ko je čitao te tekstove mogao je vidi da mi tamo samo tvrdimo da prenosimo autentičan, originalan izveštaj tajnih policija srpskih.”
Prema Dinkićevim rečima, delovi tog pamfleta protiv njega objavljivani su i 2003. u podgoričkoj “Publici” kada su kako je rekao politički protivnici pokušavali da slome G 17 Plus.
“Mene ne zanima odakle potiče taj tekst, to je stvar državnih organa. Ja sam tražio od svih državnih organa, ako postoji bilo kakva sumnja da sam učinio bilo kada u svom životu krivično delo, da me odmah privedu i da odmah krenu sa suđenjem.”
Bezbednosno-informativna agencija i Vojno-bezbednosna agencija demantovale su u međuvremenu da o Dinkiću postoji tajni izveštaj, a Dinkić takođe kaže da je poslao “Kuriru” demanti 20. maja popodne, ali da je taj list odbio da ga objavi u narednom broju i odložio za 23. maj - Dragan Vučićević:
“On je poslao demanti u petak koji je stigao ovde u pola šest uveče. Mi novine zatvaramo zbog velikog tiraža i zbog ograničenih kapaciteta štamparije negde oko pet, pola šest. Mi tehnički nismo mogli da izvedemo da taj demanti u obliku koji je on poslao objavimo u našem vikend izdanju.”
Povodom pisanja “Kurira” oglasili su se omladinci G 17 Plus koji su prolaznicima u Knez Mihajlovoj ulici delili toalet papir. Darko Jakšić:
“Ime akcije ‘Bolje briše, vredi više’, gde smo znači bukvalno menjali smo primerke ‘Kurita’ za toalet papir. S druge strane letka mogu da se vide osobine ‘Kurira’ i toalet papira koje se u principu podudaraju.”
Po svim istraživanjima čitanosti i s druge strane poverenja koje građani imaju u medije dolazi se do jedne veoma zanimljive disproporcije. Najčitaniji odnosno najgledaniji su komercijalni masovni mediji koje simbolizuje televizija Pink i tabloid Kurir. Međutim, izjašnjavanje tih istih građana pokazuje da je procenat njihovog poverenja u ove senzacioalističke medije izuzetno nizak ili da gotovo uopšte ne postoji. O tome medijski analitičar Velimir Ćurguz Kazimir ima sledeće mišljenje.
“To su makaze popularnosti i uverljivosti. To što nešto ima veliki tiraž i veliku gledanost ne znači samo po sebi da je to nešto čemu ljudi previše veruju. Ali naravno ostaje i taj gorak ukus da ta vrsta popularnosti ima svoju cenu i svoj određeni uticaj.”
Govoreći o snazi demantija Velimir Ćurguz Kazimir kaže da postojeći zakon vrlo jasno nalaže da on mora da se objavi i to na strani i u formi koja odgovara onom na šta se reagovalo, ali naglašava da se malo koji medij pridržava ovih pravila igre.
“Pogotovo kad su u pitanju tabloidi koji na prvoj strani mogu bukvalno da vas zasene fotografijom i strašnim naslovom, a da onda taj demanti na tu vest sa prve strane objave vrlo skriveno odnosno daju takvu opremu da i sam demanti izaziva dodatnu sumnju.”
Velimir Ćurguz Kazimir zaključuje da ova oblast nije dovoljno precizno regulisana jer ne postoje jasne sankcije šta će se desiti ukoliko se izdavač ne pridržava zakona o informisnju i prava na demanti.
“Bez toga je smisao demantija potpuno izgubljen.”
“Ono što sam ja ponudio ‘Kuriru’ jeste da objave veliko izvinjenje na naslovnoj strani istim fontom kao što su četiri dana pisali. Oni su to odbili i nažalost ‘Kurir’ će morati na sud. I ukoliko tužilac po službenoj dužnosti ne reaguje, jer ovde su prozvane i razne službe, ja ću privatno sasvim sigurno tužiti ‘Kurir’ i tražiti adekvatnu odštetu, ne zbog novca, već zbog časti.”
S druge strane, zamenik glavnog urednika Kurira Dragan Vučićević, tvrdi da na naslovoj strani nema prostora za demanti.
“Zato što tu nema šta da se demantuje. Dakle, ko je čitao te tekstove mogao je vidi da mi tamo samo tvrdimo da prenosimo autentičan, originalan izveštaj tajnih policija srpskih.”
Prema Dinkićevim rečima, delovi tog pamfleta protiv njega objavljivani su i 2003. u podgoričkoj “Publici” kada su kako je rekao politički protivnici pokušavali da slome G 17 Plus.
“Mene ne zanima odakle potiče taj tekst, to je stvar državnih organa. Ja sam tražio od svih državnih organa, ako postoji bilo kakva sumnja da sam učinio bilo kada u svom životu krivično delo, da me odmah privedu i da odmah krenu sa suđenjem.”
Bezbednosno-informativna agencija i Vojno-bezbednosna agencija demantovale su u međuvremenu da o Dinkiću postoji tajni izveštaj, a Dinkić takođe kaže da je poslao “Kuriru” demanti 20. maja popodne, ali da je taj list odbio da ga objavi u narednom broju i odložio za 23. maj - Dragan Vučićević:
“On je poslao demanti u petak koji je stigao ovde u pola šest uveče. Mi novine zatvaramo zbog velikog tiraža i zbog ograničenih kapaciteta štamparije negde oko pet, pola šest. Mi tehnički nismo mogli da izvedemo da taj demanti u obliku koji je on poslao objavimo u našem vikend izdanju.”
Povodom pisanja “Kurira” oglasili su se omladinci G 17 Plus koji su prolaznicima u Knez Mihajlovoj ulici delili toalet papir. Darko Jakšić:
“Ime akcije ‘Bolje briše, vredi više’, gde smo znači bukvalno menjali smo primerke ‘Kurita’ za toalet papir. S druge strane letka mogu da se vide osobine ‘Kurira’ i toalet papira koje se u principu podudaraju.”
Po svim istraživanjima čitanosti i s druge strane poverenja koje građani imaju u medije dolazi se do jedne veoma zanimljive disproporcije. Najčitaniji odnosno najgledaniji su komercijalni masovni mediji koje simbolizuje televizija Pink i tabloid Kurir. Međutim, izjašnjavanje tih istih građana pokazuje da je procenat njihovog poverenja u ove senzacioalističke medije izuzetno nizak ili da gotovo uopšte ne postoji. O tome medijski analitičar Velimir Ćurguz Kazimir ima sledeće mišljenje.
“To su makaze popularnosti i uverljivosti. To što nešto ima veliki tiraž i veliku gledanost ne znači samo po sebi da je to nešto čemu ljudi previše veruju. Ali naravno ostaje i taj gorak ukus da ta vrsta popularnosti ima svoju cenu i svoj određeni uticaj.”
Govoreći o snazi demantija Velimir Ćurguz Kazimir kaže da postojeći zakon vrlo jasno nalaže da on mora da se objavi i to na strani i u formi koja odgovara onom na šta se reagovalo, ali naglašava da se malo koji medij pridržava ovih pravila igre.
“Pogotovo kad su u pitanju tabloidi koji na prvoj strani mogu bukvalno da vas zasene fotografijom i strašnim naslovom, a da onda taj demanti na tu vest sa prve strane objave vrlo skriveno odnosno daju takvu opremu da i sam demanti izaziva dodatnu sumnju.”
Velimir Ćurguz Kazimir zaključuje da ova oblast nije dovoljno precizno regulisana jer ne postoje jasne sankcije šta će se desiti ukoliko se izdavač ne pridržava zakona o informisnju i prava na demanti.
“Bez toga je smisao demantija potpuno izgubljen.”
