Dostupni linkovi

logo-print

Prvi srpski policajac u Prištini


Sasvim skromno medijski je propraćen, gotovo prećutan jedan nedavni događaj u prištinskom pozorištu. Reč je o predstavi na srpskom jeziku „Policijska stanica“, prvoj koja je odigrana od 1999. godine. Predstava koju su zajedno gledali i Srbi i Albanci. Taj iskorak je napravio glumac rođen u Prištini, koji je završio akademiju u klasi profesora Vlade Jevtovića 1987. godine i koji od 1997. godine živi u Beogradu. Saša Pantić, inače jedan od 200 Srba angažovanih u kosovskom Ministarstvu za povratak, ministra Slaviše Petkovića.

PANTIĆ: Iskreno da vam kažem, uopšte nije bilo teško da se dogovorimo. To je bila isključivo moja ideja, zato što stalno prolazim pored pozorišta gde sam igrao deset godina i jednostavno sam poželio da tu odigram predstavu. Pored mene u predstavi učestvuje još glumaca koji su iz raznih krajeva naše zemlje. Ni njima nije smetalo, neki su čak bili po prvi put na Kosovu, dakle samo sam ja Prištinac. Svi su dočekani, ruku na srce, zaista dobro.

RSE: Kad ste prvi put rekli kolegama za ideju da odigraju na srpskom jeziku predstavu u Prištini…

PANTIĆ: Oni su rekli: „Je li u Prištini ili u Gračanici?“, s obzirom da smo mi pre toga igrali u svim srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, a ovog puta prvi put u Prištini.

RSE: Kakva je bila atmosfera u sali?

PANTIĆ: U sali je bilo zaista fenomenalno. Znate, predstava „Policijska stanica“ govori o jednom srpskom policajcu za vreme dežurstva. I glumac izlazi u srpskoj policijskoj uniformi i to je prvi ulazak. I tu je bio tajac. Mali šok. Pošto je stajalo da je komedija u pitanju. Nisu znali šta da očekuju. Odjednom, dakle, posle sedam godina, pojavio se glumac u srpskoj policijskoj uniformi. Posle dva minuta smo dobili prvi aplauz. Dakle, nije samo moguće igrati u Prištini, nego je moguće igrati srpskog policajca.

RSE: Šta vi igrate u toj predstavi?

PANTIĆ: Ja igram dve uloge. Igram Albanca i igram robijaša. I to je prihvaćeno super. Čak smo pravili malo i šalu na račun predsednika Rugove, i tu smo dobili aplauz, i s jedne i s druge strane, aplauzi se ne dele. Na kraju smo dobili četiri bisa. Američki kancelar je rekao da se nikada lepše nije zabavljao otkad je na Kosovu i Metohiji.

RSE: Da li su karte bile u slobodnoj prodaji?

PANTIĆ: Bilo ih je i u slobodnoj prodaji i mi smo ih delili svojim prijateljima. Kada se saznalo za tu predstavu, s obzirom da je bio istaknut pano, na srpskom jeziku, u centru Prištine, dakle ispred samog Narodnog pozorišta…

RSE: U centru Prištine se pojavio taj pano na srpskom jeziku, kakve su bile reakcije prolaznika?

PANTIĆ: Ljudi su okretali glave, gledali, bilo im je čudno, ali su podužavali dalje, kao sasvim normalna stvar. Moji prijatelji su sami došli, njima je bilo milo i drago. Ali dosta Srba koji žive u Prištini je svratilo u pozorište, odnosno na blagajnu, da pita o čemu se radi, šta se to dešava. Ja sam imao tu sreću da pozovem moje prijatelje iz Gračanice, Kosova Polja, Lapljeg sela, da dođu na predstavu. Ono što sam doživeo od svojih prijatelja, to ću pamtiti celog života. Ljudi su se javljali mobilnim telefonima svojim porodicama – mnogima od njih su deca i supruge van Kosova jer ne mogu biti u svom stanu – i saopštavali im da su u Narodnom pozorištu u Prištini. Dakle, ja sam svojim prijateljima priuštio jedno lepo veče i oni su mi rekli: „Kad ti imaš hrabrosti da igraš, onda bi mi trebali da imamo hrabrosti da dođemo da gledamo“. Baš mi je juče jedan prijatelj rekao: „Nije mi baš bilo svejedno, s obzirom da se, kad uđeš u pozorište, zatvore vrata i onda ne znaš gde da bežiš… Ali baš je bilo fino“.

RSE: Znači, oni su zvali svoju rodbinu, na primer svoju suprugu koja živi u Srbiji, i kazali da su u pozorištu u Prištini?

PANTIĆ: Da, na šta su dobili odgovor: „Pa jesi li ti normalan?“. Svi komentari su bili: „Vi niste normalni“.

RSE: Mislite da će ti ljudi koje ste vi pozvali u Prištinu, vaši prijatelji, sada da se odluče da krenu i nekim drugim povodom do Prištine.

PANTIĆ: Pa to već i rade.

RSE: Na primer?

PANTIĆ: Na primer kupuju garderobu. Odu do grada, kupe farmerice, cipele…

RSE: Što ranije nisu radili.

PANTIĆ: Da, što ranije nisu radili. E sad, negde ne smiju da traže na srpskom. Negde. Nisu sigurni…

RSE: Jedna od posledica je da su ti vaši prijatelji nastavili da dolaze u Prištinu. I šta vam sad oni kažu?

PANTIĆ: Pa ništa, mi se i dalje družimo i pitaju kad će neka nova predstava.

RSE: Kako su reagovali vaši prijatelji u Beogradu kad su čuli za to?

PANTIĆ: Moji prijatelji su reagovali dobro. Ali bilo je i onih koji su mi rekli da ispunjavam standarde i statuse. Ja ne znam koja predstava je promenila neki režim i dala nekome uslov za neke standard ili status.

RSE: To znači da ideš na ruku Albancima…

PANTIĆ: Da. A ja vam se kunem da ni ne znam šta uopšte nose ti standardi i statusi.

RSE: To znači ako je nešto dobro, to nije dobro?

PANTIĆ: Pa izgleda. Ali to je s obe strane. Kažu mi i kolege iz Narodnog pozorišta u Prištini da su imali neke pozive telefonom, da su im rekli da su izdajice, kako su to dopustili… Dakle, to je jedna obostrana stvar gde samo te vladajuće institucije mogu nešto da pokrenu ako hoće. Eto mi obični smo nešto pokrenuli.

RSE: Pominjali ste neku akademiju u Prištini.

PANTIĆ: Jeste. Moji planovi su vezani, dakle, za moj rodni grad, vezani su za Prištinu, tu je grob mog oca, u prištinskom pozorištu sam upoznao svoju sadašnju suprugu i ja imam sva prava i želim da ih ostvarim u svom gradu.

RSE: Podsetili smo Sašu Pantića na poziv iz Beograda glumcu Enveru Petrovciju, koji sada živi i radi u Prištini, da gostuje u „Ateljeu 212“. Saša Pantić to ovako komentariše:

PANTIĆ: To je jedan veliki glumac koji je ostavio jedan veliki trag u uopšte srpskom pozorištu, tako da mene to uopšte ne iznenađuje, dakle njegov povratak u Beograd. Mada smo ja i on slični, i njemu i meni su uzurpirali imovinu. I to je malo teško, ja kad pričam svojim prijateljima da sam igrao u Prištini i evo ovome o čemu vi i ja govorimo, dakle da slobodno šetam, izlazim, družim se sa ljudima, oni kažu: „Da, ali posle predstave, gde ti ideš? Je li ideš kući?“.

RSE: Upravo sam htela da vas pitam gde idete posle predstave.

PANTIĆ: Pa eto, ne idem svojoj kući, idem nekoj drugoj kući, tuđoj kući i nadam se da ta sloboda o kojoj mi pričamo večeras, sloboda kretanja, nije dovoljna. Ja imam dosta prijatelja koji bi se vratili u svoje stanove, naravno ko ih nije prodao.

RSE: Šta radi, evo na primer, poznati glumac Faruk Begoli?

PANTIĆ: Video sam ga na bilbordu u Prištini, igra u nekom novom filmu. Trenutno ima svoje privatno pozorište koje se zove „Dodona“, igra svoje predstave. Ja sam čak i gledao njegovu predstavu.

RSE: Da li se Faruk promenio?

PANTIĆ: Nije, ostao je isti. Svi bi ga prepoznali. Faruk Begoli je takođe ostavio snažan trag u srpskom filmu i on je sjajan tip. Faruk Begoli je sjajan tip i dobar glumac i dobar čovek.

RSE: Na kraju razgovora naš gost govori o uslovima u kojima žive Srbi na Kosovu, u selima u kojima je gostovao sa svojom predstavom:

PANTIĆ: U Gračanici, u Lapljem selu nemaju ni bioskopsku salu, sve je to staro. A rastu nove generacije, mladići i devojke koji su pre sedam godina imali 12, sada imaju 19 godina, imaju razrušene domove kulture, nema nijednog bioskopa u srpskoj enklavi, možda samo u Štrbcu. I sad zamislite tu generaciju koja je stasala, koja bi trebala da je već odgledala desetak pozorišnih predstava, da gleda filmove… Eto, trenutno stanje je takvo.

RSE: A kada vi odete da dajete predstavu, gde se to održava? U kakvim uslovima?

PANTIĆ: U domovima kulture. Kao i obično, nemaju stolice, ljudi stoje. Bilo je recimo 400 ljudi na našoj predstavi koji su stajali sve vreme. Ali nije im smetalo što stoje, bilo im je bitno samo da se nešto dešava. Pa onda tu dođe celo selo. Svi krenu. To im dođe kao neka igranka, kao neki praznik. Dođe celo selo i odstoji celu predstavu. Onda izađe napolje i vrati se kućama, posle deset nema nikog u mestu.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG