Dostupni linkovi

logo-print

Nikad izvini


RSE: Srđane, evo imam pred sobom jedan tekst iz 2002. godine, u kojem se neko pita „ko je zapravo Srđan Ćešić, čije pero sadrži toliku količinu one fine, intelektualne i podsmevačke satire, koji u nekoliko poteza jasno, u žanrovski zabavnom stilu, odslika stanje duha, intelektualnu snagu i karakter naše političke scene, ne štedeći pri tom nikoga, od predsednika do najpopularnijeg ministra?“. Ko je, dakle, Srđan Ćešić?

ĆEŠIĆ: To je jedno složeno pitanje. Svačim sam se bavio u životu. „Nikad izvini“ je nekako onako prvi moj kompletan autorski zahvat. Pre toga sam radio kao dizajner, autor nekih video klipova, bavio sam se slikarstvom, pisanjem nekih praktično neostvarljivih formi. Kad sam dobio dete, morao sam malo da upregnem svoj mozak u nešto materijalnije, ostvarljivije, i eto tako sam stvorio tu emisiju „Nikad izvini“.

RSE: U podacima koji govore o tebi se kaže da si ti Beograđanin sa Topličinog venca, koji je ovdje završio dizajn, pa si onda u Milanu, u Italiji, studirao odsek za vizualne komunikacije, baviš se slikanjem i pisanjem, režiranjem spotova… Ima tu svega.

ĆEŠIĆ: Nekako film i uopšte ta dramska umetnost, to je nešto za šta sam celog života osećao da šta imam talent, ali sam završio dizajnersku školu u Beogradu, dosta dugo sam se bavio slikarstvom, to je bila neka bitka sa samim sobom, nisam hteo to da ostavim tek tako, na pola puta. Onda sam u Milanu našao neku školu koja je bila škola za umetničke direktore, odnosno za vizualne komunikacije, koja je pokrivala sve te sfere mog interesovanja, od likovne do dramske umetnosti, pa mi je bila zanimljivo da se time bavim.

RSE: I onda je došlo do tog prelomnog trenutka u tvom životu, kada si postao glavni kreator, scenarista, jedan od autora i „glavnih krivaca“ za sve što se dešavalo u serijalu „Nikad izvini“, za koji podaci kažu da je bio gledan toliko da je dnevna gledanost bila oko dva miliona ljudi. Da li je to moguće?

ĆEŠIĆ: Pa jeste. „Nikad izvini“ se emitovala jedno osam-devet puta dnevno. Mislim da je u jednom terminu, tom najgledanijem, uobičajena gledanost bila oko 800-900 hiljada ljudi, a mislim da su svi ovi drugi zajedno sabrali otprilike još toliko.

RSE: Mislim da nema slušaoca koji ne zna šta je „Nikad izvini“, kasnije ćemo pričati o tome kako je tvoja nezavisna producentska kuća odlučila popularni serijal da emituje i zašto da ga emituje baš na Pinku, ali ono što je sada u žiži interesovanja javnosti, ali kao da je to interesovanje nekako stavljeno na stranu, to je zašto je ovaj serijal skinut sa programa.

ĆEŠIĆ: Pa ja moram da kažem da sam bio prilično srećan kad smo stigli do ove pauze, jer poslednjih par meseci je za mene bio zaista ogroman napor da pišem. Skoro sam gledao neki best of engleskog spiking imidža, pa sam na odjavnoj špici, ispod sat vremena programa, nabrojao dvadesetak pisaca, nekoliko reditelja i ne znam koliku ekipu ljudi koja je radila taj posao koji sam radio i ja sam, tako da sam već bio na kraju energije. Mi smo rešili da aktiviramo još neke projekte. Treba da izbacimo DVD-jeve sa „Nikad izvini“. Rešili smo da pokušamo da napravimo igrani film u kojem bi glavni junaci bile naše lutke potpomognute nekim živim glumcima. Pa ćemo probati to da realizujemo nekako do jeseni. Tako da mi je ovo bila zgodna pauza da iskočim iz te nedeljne produkcije, koja je onako baš jedna mašina za mlevenje mesa.

RSE: U kom trenutku i zašto je došlo do skidanja ovog serijala sa programa TV Pinka, s obzirom da su mediji različito o tome izveštavali?

ĆEŠIĆ: Do skidanja sa programa je došlo iz ovih razloga koje sam nabrojao. Imali smo neke trzavice sa „Hamletom“, ali ja nemam kompletan uvid u sva ta dešavanja vezana za našu emisiju. Moje veze sa Pink televizijom su bile otprilike u tome da kurir iz montaže odnese kasetu na televiziju i da oni plate taj program. Moram da kažem da se Pink televizija u moj posao nikad nije mešala ni u jednom procentu, tako da verovatno nisam prava adresa, nisam pravi izvor informacija da pričam precizno o tome šta se dešavalo povodom tog problematičnog serijala.

RSE: Gde su nestale lutke i šta se dogodilo sa njima, jedna je od tema ove emisije, ali isto tako i razgovor sa umetnikom koji je uspeo da udahne život lutkama na taj način da su one i njemu samom na neki način izmakle i počele da vode neki svoj samostalni, televizijski život. Kako je to moguće, kakav je odnos umetnika prema lutkama, kakav je odnos prema tom bekstvu umetničkog dela svoga tvorca i šta se na kraju može desiti kad se i politika umeša u sve to, tema je našeg razgovora.

ĆEŠIĆ: „Hamlet“ je jedan od povoda, kako smo čuli od Srđana, zašto je serijal prestao da se emituje. Šta si zapravo hteo ovom predstavom „Hamlet“ da kažeš? Radi se o prvom pojavljivanju lika pokojnog premijera, što je šokiralo javnost. Nekog je šokiralo iz jednih razloga, nekog iz drugih, bilo je mnogo politikantstva u svemu tome.

RSE: Nisam rekao da je ovo bio povod za skidanje, ne verujem da je ovo bio povod za skidanje „Nikad izvini“. Tog dana je bio skinut, kapiram da je to bilo malo previše šokantno, taj skeč je delovao na ljude tačno onako kako sam ja hteo da deluje. On se u meni dugo kuvao i mislim da je pogodio tačno tamo gde je trebalo, onako nekako u sred te kohabitacije svega i svačega u Srbiji, koja onako žvaće i živi sve to što joj se dešava bez ikakvog problema. Nekako je bila stvorena takva atmosfera da je manji problem to što je ubijen premijer, što neko uništava taj specijalni sud u kojem se sudi njegovim ubicama, što se sve kuva tako kako se kuva, da je sve to zajedno manji problem od tog njegovog pojavljivanja u mom skeču. Odnosno, mislim da je taj skeč jedan onako realan odraz naše stvarnosti, pustio je ljude da se malo nasmeju, onda ih je uhvatio onako na pogrešnoj nozi, u raskoraku, nespremne da ih pitamo da li stvarno imaju razloga za smeh.

RSE: A kako si se ti osećao dok si pravio scenario baš za taj prvi deo „Hamleta“?

ĆEŠIĆ: Ja sam se osećao dosta mučno, dok sam ga pisao, dok sam ga snimao, dok sam ga montirao, dok sam ga gledao. Prvi put kad sam ga video na telelviziji, na mene je on delovao kao i na najveći broj ljudi koji su ga shvatili na pravi način. Mislim da je udario dovoljno jako tamo gde je trebalo da udari. U potpunosti stojim, sada kao i tada, iza tog skeča. Ne mislim da nije trebalo da ga uradim i ne osećam se krivim nijednog trenutka. Možda bi se osećao krivim da sam bio veseo dok sam ga pisao ili da mi je bilo lakše. Ja sam se bavio problemom koji je za mene bio traumatičan, kao i za najveći broj ljudi koji na sličan način doživljavaju tu našu noviju političku istoriju.

RSE: Upravo o toj traumi i hoću da pričamo. Znači ti si na neki način, inspirisan originalnim „Hamletom“, video našu stvarnost takvom, taj najmračniji, možda najbolji, ali najtruliji Šekspirov komad o jednoj državi kakva je bila Danska.

ĆEŠIĆ: Ima Borhes jednu odličnu priču o kralju izdajniku, koja pokazuje kako nekada, umesto da književnost imitira stvarnost, stvarnost zapravo imitira književnost. Tako da smo mi postali onako baš kao nekakva borhesovska priča u kojoj se dešavaju najneverovatniji zapleti potpuno lako. I ti moji likovi su baš s velikom lakoćom čučnuli u te neke svoje dramske pandane književnog dela.

RSE: Gde si ti bio 2000. godine, kada je promenjena vlast u Srbiji?

ĆEŠIĆ: Bio sam u Beogradu, kao i svi drugi, 5. oktobar, ulice i to sve.

RSE: Jesi li poznavao Zorana Đinđića?

ĆEŠIĆ: Ne, nisam. Nisam nikada imao prilike da ga upoznam, nažalost.

RSE: A kakav si odnos imao prema toj politici, prema njegovoj ličnosti?

ĆEŠIĆ: Pa ja sam bio njegov simpatizer. Premda, da me ljudi ne shvate pogrešno, Zoran Đinđić je bio nekako ujedno i prva zvezda naše emisije. Na dan kad je on ubijen, mi smo snimali reklamu za „Nikad izvini“, koja je tada trebala da krene, a on je u toj reklami govorio jedno 60-70 posto teksta. Ja lično mislim da političke simpatije ili nesimpatije nisu prepreka da se jednako uspešno baviš likovima koji su interesantni za tu emisiju. Mislim da je on bio jednako zahvalan lik u jednom satiričnom komadu kao i ovi drugi. Osećao sam se onako lično pogođenim kad se to desilo, pošto se desilo, bez obzira na moju emisiju.

RSE: Pitanje koje se često postavlja kada je reč o ovom tvom serijalu jeste zašto mnogih likova nema?

ĆEŠIĆ: Mislim da mi imamo sve bitne likove na našoj političkoj sceni. Onih kojih eventualno nema, to su neki likovi koje je malo teško iskarikirati ili se baviti njima. Morala bi mi reći na koga konkretno misliš, pa da ti dam konkretne odgovore. Imamo oko pedesetak lutaka, mislim da pokrivaju sve bitne likove na našoj sceni. Međutim, kad se desila ta poslednja smena vlasti, neki likovi su jednostavno odumrli i izgubili tu neku bitnu ulogu u našem političkom životu i na toj svakodnevnoj sceni i njima se onda malo teže baviti na tom dnevnom nivou. U nekoj polusatnoj emisiji bi verovatno bilo mesta za svakoga, ali jedan skeč dnevno posvetiti liku koji nije u prvom planu, to je malo problematično.

RSE: Imamo prvog slušaoca. Dobra vam noć.

SLUŠALAC: Zovem iz Danske. Gledam Pink preko satelita, iako nisam mnogo gledao ove emisije. Ali pitao bih gosta nešto u vezi humora. Ne znam da li pratite to u Bosni, ali kad je bio novogodišnji program BHT 1, Nadrealisti su pravili skečeve o političarima. Taj program je onda bio veliki problem, čak su prijetili da će da ih tuže. Moje je pitanje da li humor sada kontrolišu političari? Čini mi se da više nema humora kao što je prije bilo.

RSE: Dakle, pitanje je kako se baviti humorom tamo gde se politika umeša i cenzuriše?

ĆEŠIĆ: Ja moram da kažem da svo ovo vreme koje sam radio, nisam imao nikakve direktne pritiske. Neke reakcije političara su do mene stizale iz druge, treće, pete ruke. To je uglavnom bilo neko škrgutanje zubima, dosta različito od onog što su pričali u medijima u mojoj emisiji. Ali na mene stvarno nikad niko nikakav pritisak nije vršio. Sa te strane moram da kažem da nisam imao problema. Kad se desio taj 5. oktobar, ja sam nekako nanjušio da postoji prostor i potreba za jednom ovakvom emisijom. Trebalo mi je jedno godinu dana otprilike da je stavim na noge. Dosta je to sve čudno. Ja sam imao dosta prijatelja koji su imali redovno ta iskustva – demonstracije, tuče sa policijom, gubitci posla i svega mogućeg. Ali kad sam krenuo ovo da radim, svi su mi govorili: „E, nemoj odmah da gaziš, stani malo da se to zaglavi na televiziji…“. Svi su imali nekakav problem nasleđen iz tog prethodnog vremena, po njima smo mi pravili onako neke dosta velike faulove za tadašnje kriterijume. Ali mislim da sam dobro osetio da je u tom trenutku klima bila takva da bi jedna ovakva emisija mogla da prođe, odnosno da treba da je pišem onako kako ja zamišljam da je pišem. Tako sam i radio, bez ikakvih kompromisa s bilo kim, pa i sa samim sobom.

RSE: Ova tvoja ideja je, znači, počela da se ostvaruje krajem 2001. godine, ali otkada je počelo da bude baš ovako suludo?

ĆEŠIĆ: Moram da priznam da stvarnost u Srbiji sve manje liči na stvarnost, pa je otuda i teže karikirati. Ja sam ustvari imao prvo tu elementarnu ideju da estetiku, dramaturgiju i humor tog britanskog spiking imidža preslikam na naše političko podneblje. To je jedan elementaran dramaturški postupak u kreiranju likova, njihova karakterizacija i šta ja znam. Međutim, vremenom su se stvari tako krivile i metastazirale da nas je često onako stvarnost hvatala nespremne. Recimo Tandarela, glavna junakinja naše španske serije, govorila je pet hiljada kineskih poslovica unazad na švedskom. A onda sam čuo da je jedan onako relativno viđen učesnik naše političke scene doktorirao prevodom poezije Srba iz Sent Andreje na esperanto, što u svakom smislu pobeđuje moju emisiju. Mi smo tu kao jurili nekakav apsurd, a oni su već pregazili oksimoron. Tako da smo imali tu večitu jurnjavu sa stvarnošću – ko će od nas da bude apsurdniji. U fikciji važe nekakvi zakoni i nekakva pravila koja stvarnost uopšte ne opterećuju.

RSE: Znači stvarnost te je nadmašivala koliko god si se ti trudio ili da smestiš junake u „špansku seriju“ ili javni toalet ili ludnicu ili ne znam u šta?

ĆEŠIĆ: Pa eto, u toj trci smo stigli doovde dokle smo stigli.

RSE: Kada ste snimili tu pilot emisiju, to je bilo 5. decembra, niste imali nijednu televiziju u vidu, dakle kome ćete to ponuditi, i šta se onda desilo? Kako je došlo do Pinka?

ĆEŠIĆ: Ja sam generalno imao ideju da kada to napravimo, plasiramo na državnoj televiziji.

RSE: Koje godine?

ĆEŠIĆ: Slab sam s godinama. Peti oktobar je bio 2000. godine, ovo je bilo 2001. godine recimo, krajem 2001. godine. Imao sam ideju da bi ta emisija imala najbolji odziv, najbolju distancu prema stvarnosti. Onako nekakav najveći autoritet na državnoj televiziji koja ne bi bila takva kakva je bila, nego nekakva drugačija. I mi smo imali s njima neku kratku avanturu, imali smo jedan novogodišnji program, koji je prošao onako dosta bledo i nezapaženo, jer mislim da je bio sabotiran iz same televizije. Nekako nismo uspeli da razbijemo taj amalgam različitih interesa, nezainteresovanosti, nekompetentnosti i ne znam čega sve ne. I jednostavno ta televizija nas je i odbacila posle godinu dana pregovora i natezanja sa njima. I onda smo pokušali, osećali smo nekakvu odgovornost da to ponudimo B92, iako sam ja mislio – ako se Srbija promenila – da bi trebalo da to pljusnemo u lice celom narodu. Mi smo to ponudili B92, to je tamo stajalo dva-tri meseca, ta kaseta, nismo imali nikakvu reakciju, i na kraju smo se za jedan dan dogovorili sa vlasnikom televizije Pink i ubrzo posle toga krenuli u emitovanje. Ja sam bio svestan da će jedan broj ljudi drugačije percipirati našu emisiju zato što ide na toj televiziji, da ćemo poneti jedan deo tog njenog bagaža zbog te prošlosti, zbog te neke estetike koju je imala na svojim leđima.

RSE: Na početku ste i poneli.

ĆEŠIĆ: Ja pretpostavljam da jesmo. Moram da kažem da smo kod najvećeg broja ljudi, čije mišljenje bi onako za mene bilo referentno, relativno brzo i relativno dobro prošli, čak i iznad mojih očekivanja. Verujem da smo uspeli kod određenog broja ljudi do sada da pokažemo šta je stvarno „Nikad izvini“, da uspeju to da gledaju nekakvim objektivnim očima. Ali mislim da i dalje ima onih koji to ne gledaju, imam prijatelje koji to ne gledaju zbog televizije na kojoj se to emituje. Mislim da ima dosta ljudi koji to jednostavno ne žele da percipiraju. Ali to nije stvar koja me iznenadila. Ja sam o toj emisiji mnogo više razmišljao nego bilo ko drugi. Onog trenutka kada smo se odlučili na koji ćemo način da prezentiramo emisiju, znali smo koje su posledice tog postupka.

RSE: Ali ono što jeste zanimljivo, to je taj život tih lutaka koji se onda razvijao sam po sebi i to što je neki, čini mi se, zaista fenomen za ove medijske prostore da ste, i pored tog početnog bagaža koji ste poneli, kao što ti reče, zato što se emitujete na toj televiziji, uspeli ono što nije uspela nijedna medijska ličnost, koja je napravila takav transfer, dakle koja je važila za recimo nezavisnog novinara ili ikonu nezavisnog novinarstva, a prešla u neku kuću koja nije bila omiljena, dakle nije uspela da sačuva to što je bila ranije. A vi ste, dakle, otišli tamo, sa znanjem da ćete poneti teret te kuće, a zatim ste uspeli kod velikog dela javnosti – čitala sam nedavno razna reagovanja na „Nikad izvini“ na sajtu B92 i na nekim drugim sajtovima – da budete potpuno svoji, da budete samostalni, da tako zvučite. Kad kažem samostalni, mislim u odnosu na Pink.

ĆEŠIĆ: Da, u odnosu na Pink i na bilo koga.

RSE: Šta ste vi u tom smislu? Neka nezavisna produkcija?

ĆEŠIĆ: Da, mi smo jedna mala, nezavisna produkcijska kuća. Mi smo to stvarno napravili onako dosta velikim trudom, jako velikom uloženom energijom i entuzijazmom. Uspeli smo da dobijemo od Željka Mitrovića taj uslov koji nam je bio osnovni da bismo otišli tamo, dakle nikakvo nemešanje u izbor tema, likova, skečeva, bilo čega. Oni su jednom nedeljno od nas dobijali kasetu koju su uvijek emitovali bez ikakvog problema. To je bio naš uslov da se tamo emitujemo. Mi smo imali jasnu ideju kakvu emisiju želimo da pravimo, ja sam imao jasnu ideju kako to treba da izgleda i to je tako funkcionisalo. Verujem da se zbog toga kod jednog broja ljudi taj neki negativan odnos koji su imali prema našoj emisiji, promenio. Mada, moram da kažem da ja nikada nisam imao ambiciju da me svi razumiju ili da me svi vole. Skoro sam gledao neko istraživanje javnog mnenja, odnosno kolektivne svesti u Srbiji. Mislim da ne postoji više od deset posto ljudi koji se slažu oko bilo kog pitanja. Ljudi koji su vršili to istraživanje su prokomentarisali da je kolektivna svest u Srbiji kao perje rastureno iz jastuka. U takvoj jednoj atmosferi ja sam znao da mora da bude dosta onih koji nas neće voleti, iz političkih ubeđenja, zbog toga na kojoj televiziji se emitujemo ili zbog nekog svog ličnog senzibiliteta ili šta ja znam. Ali mislim da smo prošli kod najvećeg broja ljudi koji su nam bitni.

RSE: Da li je postojao upliv nekih drugih političkih grupacija koje su ti nešto sugerirale?

ĆEŠIĆ: Ja sam slušao svakakve priče o svojoj emisiji. Mislim da bih mnogo razočarao ljude kada bi videli kako je moja emisija funkcionisala. Po cele dane sam provodio u svojoj kancelariji, najčešće sam živeo pod nekom autorskom blokadom dok me ne stigne ta panika približavanja tog snimajućeg dana, kada bih onako, najčešće u zadnjem trenutku, uspeo da ispisujem te skečeve. Mislim da u sedamdeset posto slučajeva ni moji producenti nisu znali za sadržaj skeča koji se snima, pa čak ni koji se emituje. Tako da jednostavno nije bilo prilike, nije bilo interesovanja i u krajnjem slučaju definitivno nije bila naša namera da se bavimo na bilo koji drugi način ovom emisijom, osim ovog na koji smo se bavili.

RSE: Rekao si da su ti se likovi o kojima si pisao za ovu emisiju sami nametnuli. Čime, kako? Evo recimo lik Miroljuba Labusa.

ĆEŠIĆ: Moram da kažem da mi je i za taj lik trebalo dosta vremena, kao i za svaki drugi lik, dok nezaživi, dok ne počne da funkcioniše sam od sebe, dok ne počne sam sebe da piše. Pre nego što sam napisao ijednu reč za tu neku pilot emisiju koju smo radili, dosta dugo sam razmišljao o tome šta je ključ za kojeg od likova kojima bih se bavio. Onda sam shvatio da je obično najinteresantnije kod ljudi, ne ono što pričaju, nego ono što prećutkuju. Pa eto, kod njega mislim da sam nanjušio nekakvu latentnu histeriju, koja je kod mene u njegovoj karakterizaciji onako u prvom planu, iako možda na prvi pogled ne izgleda tako.

RSE: Likovi koji su nadmašili sami sebe. Kako ti to radiš? Imam utisak da prema nekima imaš više simpatija, prema nekima manje, prema nekima si jako oštar. Evo recimo krenimo od lika Vuka Draškovića, kojeg, imam utisak, prikazuješ prilično simpatično. Da li se varam?

ĆEŠIĆ: Nisam siguran da bi on delio tvoje mišljenje. Kad smo počeli da pravimo „Nikad izvini“, Vuk Drašković je tada bio potpuno na političkoj margini, oni su imali onaj neki potpuni izborni debakl. U tom trenutku recimo nismo napravili čak ni Slobodana Miloševića, od tog preddosovskog političkog miljea su još samo Radikali bili još politički živi, nismo imali nikog iz SPS-a, tako da nije postojao neki racionalan razlog ni da Vuk Drašković bude uvršćen u te lutke. Međutim, ja njega nekako doživljavam kao filmsku zvezdu, onako kao Džon Vejna, koji onako onda oduva sve druge likove. Ali eto, on se, srećom po našu emisiju, vratio na tu političku scenu i sad imamo i neko racionalno opravdanje što ga držimo u emisiji. On je sam po sebi zicer. Kad sam pisao prve skečeve, baviš se tim poslom pa znaš otprilike kako to funkcioniše, ali dok ne vidiš reakciju pedeset ljudi koji to gledaju, ne znaš da li to radi. Bio sam jako skeptičan prema skeču koji sam napisao za tu neku pilot epizodu s Vukom Draškovićem, mislim da to nikad nije emitovano. On je, naravno, bio apsolutna zvezda i to me je utvrdilo u toj ideji da ga zadržim u emisiji i u vreme dok je bio na margini političke scene. Onda su kasnije, srećom, i drugi likovi zaživeli. Sadašnji premijer je bio jasan kad se pojavio…

RSE: Evo recimo prema sadašnjem premijeru si najoštriji, prema njemu si u principu najkritičniji.

ĆEŠIĆ: Ja ne znam da li sam najkritičniji prema njemu. Kad pogledate likove iz te prošle vlade, oni nisu bili nimalo manje zadovoljni tim svojim tretmanom. Jednostavno se sada tako zaoštrilo vreme i sad je takva klima. Oni su radili takve stvari kakve su radili, pa se to onda reflektuje u emisiji. Ja nemam nameru, kada krenem da pišem skeč, da nekoga sačuvam ili da nekoga da uništim, nego je jednostavno „Nikad izvini“ nekakvo smešno ogledalo u kojem se ta politička scena Srbije ogleda i ističe svačije karakteristike – političke, psihološke i druge, onako dosta radikalno. On izgleda tako kad se pusti kroz taj naš filter „Nikad izvini“, ali mislim da prema njemu nisam kritičniji nego što sam bio prema prošlom premijeru ili prema sadašnjem predsedniku ili prema nekim opozicionim liderima. Ja nemam takav utisak. Ali eto, taj njegov karakter se dosta jako zašrafio. Za neke mi je trebalo dosta vremena dok su proradili, dugo sam se mučio s njima dok nisu postali likovi koji sami sebe pišu, koji funkcionišu sami od sebe. Neki su odmah bljesnuli, postali zvezde istog trenutka. Kao ministar policije na primer, on se onako dosta brzo pokazao kao televizijska zvezda.

RSE: Moram priznati da si me malo zbunio. Ja sam očekivala da neko ko ima takvu petlju da pravi takve skečeve, ustvari govori na neki malo drugačiji način. S jedne strane, meni je jako drago što se zapravo ispostavilo da to neko uvreženo mišljenje da neko ko radi neke takve stvari, u kojima ima dosta psovki, svega i svačega, mora biti neki mangup i tako dalje, ne stoji. U tvom slučaju se pokazalo da to nije tako, da si ti fini, uglađeni dečko. Ali s druge strane si me zbunio, zato što mi se čini da je tvoj vokabular isuviše sofisticiran i fin i prosto nekako uopšte ne mogu da te povežem sa „Nikad izvini“. Sad počinjem da sumnjam da si ti ustvari autor.

ĆEŠIĆ: Ja se nadam da neću postati takav, ali odavno sam ukapirao da je jako mnogo tih ljudi koji su fantastični komediografi, privatno dosadni. Ne znam da li i ja postajem jedan od njih, sedeći za svojim kompjuterom dvanaest sati dnevno.

RSE: Nisam očekivala da će ovdje da dođe neki fajter, ali ipak me iznenadio tvoj distancirajući govor prema celoj ovoj priči. Da li se ti plašiš? Da li ti neko preti?

ĆEŠIĆ: Ne, niko mi ne preti. Mislim da je dovoljno ono što kroz svoje junake kažem u tim skečevima. Mislim da bi moja priča o njima na neki drugi način, ovako uživo, bila vulgarna, ili bar da ne bih mogao da kažem ništa autentično, u meri u kojoj sam rekao kroz svoju emisiju. Zar ti moja emisija izgleda kao da mi neko preti?

RSE: Pa sad je više nema, zato te i pitam. Možda bi pre mesec dana govorio drugačije. Mene prosto zanima fenomenološki tvoj pristup likovima. Neko ko sa toliko fajta pristupa likovima, prosto očekujem da nam nekako ispričaš tu motivaciju jednog mladog čoveka. Ti si, dakle, veoma mlad čovek koji ima jedan takav fajterski odnos prema političarima i prema političkoj stvarnosti, bez autocenzure.

ĆEŠIĆ: Pa ne znam, ja možda izduvam sve to iz sebe kroz svoju emisiju, pa legnem miran da spavam. Imao sam tu privilegiju da „vičem“ nešto što će da gleda dva miliona ljudi svakodnevno, pa onda nisam imao tu vrstu frustracije da to moram da radim i ovako, mimo svog posla. Moj bonmot je bio veoma jasan. Mene je ta stvarnost onako u priličnoj meri opsedala i ja sam reagovao na taj način na koji sam reagovao.

RSE: Kako to sad izgleda, ko je tu u tvom timu? Sednete vas koliko? Ti, Srđan Miletić koji pozajmljuje glasove…

ĆEŠIĆ: To izgleda ovako. Sednem prvo ja i napišem sve tekstove. Onda se poslije toga snima audio za emisiju, po kojem animatori lutaka animiraju lutke, što se snima i naknadno montira, pa se posle radi tonska postprodukcija, crtaju virtualne scenografije, što je isto jedan od mojih poslova. I to je onda gotov skeč.

RSE: Kada si to počeo da radiš, pristupao si tome na jedan način, a onda si došao do toga da svaku tvoju emisiju gleda dva miliona ljudi dnevno, da se reprizira posle svake informativne emisije televizije Pink. Čovek koji pravi dela koja onda gleda dva miliona ljudi se, znači, na kraju toliko isprazni i dođe u to stanje da više nema potrebu da govori uopšte ni o čemu. Možeš li bar da nam kažeš šta biva dalje? Ti si, čoveče, skinut sa te televizije i šta sad?

ĆEŠIĆ: Nisam skinut, ja mislim da ćemo mi da nastavimo tu saradnju. Nadam se da ćemo izbaciti film uskoro, izbacićemo te DVD-jeve. Molim boga da nađem nekog ko bi to pisao sa mnom sledeće sezone jer to je posao koji pretvara ljude u zombije. Od te količine pisanja i od svega toga, moram priznati da sam se prilično ispraznio. Nemam bog zna šta da kažem o mojim junacima, osim onog što sam već rekao.

RSE: Imamo slušaoca na vezi. Dobro veče.

SLUŠALAC: Ovde Mirjana Aćinović. Stvarno je neverovatno da „Nikad izvini“ radi jedan čovek. Time sam prosto zapanjena.

RSE: A da li ste zapanjeni time što se večeras niko ne javlja, o čemu se radi?

SLUŠALAC: Ne znam. Verujte mi da sam se zato i javila. Nemam nikakvo pitanje, već jednostavno ovog mladog čoveka mora da se pohvali. Vapimo da ima ovakvih ljudi koji na lep način nešto pametno kažu. Ali svet koji bi mogao ovo da poštuje i koji takve stvari vrednuje, ne gleda Pink. A mislim da su slušaoci Slobodne Evrope upravo taj svet, a ne svet koji gleda Pink. Polazim od sebe. Ja sam vrtela taj Infotop, pa ga držim na mjutu i ne slušam ga jer ne volim njihov komentar, i čekam da se te lutkice pojave, e onda to odslušam.

RSE: Kao i većina nas zapravo.

SLUŠALAC: Prosto je tom čoveku mesto negde drugde. Taj čovek mnogo vredi i žao mi je da nije poštovan dovoljno. Ali pošto je mlad, hoću da mu dam snage da dalje radi za nas. A to će doći na svoje pravo mesto.

RSE: Hvala vam najlepša.

SLUŠALAC: I kad smo kretali sa svojim uličnim reakcijama, polazili smo sa 10-20 ljudi, pa su se vrlo brzo okupili i ostali. Prema tome, molim ovog mladog čoveka da ne posustane i želim svako dobro tom njegovom detencetu koje ga inspiriše. Mislim da mladi ljudi nose pravu snagu.

SLUŠALAC: Hvala vam najlepša.

RSE: Koja bi to onda bila televizija na kojoj bi Srđan trebalo da nastavi svoj rad?

SLUŠALAC: Apsolutno samo B92. To su jedine pozitivne uši i oči ove moje Srbije.

RSE: Hvala vam što ste se javili. Je li bilo nekih ponuda u međuvremenu, ne mislim samo na B92, otkako nema tog emitovanja na Pinku?

ĆEŠIĆ: Nije. Ne znam da li bi ijedna druga televizija to mogla da iznese na taj način. To je onako jedna apsurdna situacija. Nama verovatno fali još polovina ljudi u odnosu na ove koje imamo da bi mi to mogli nekako poštenije da radimo. To znači još polovina novca, još polovina vremena i svega. A i u ovim uslovima u kojima radimo, mislim da je to najskuplji program koji je Pink ikada plaćao. Dakle, prvo, ne znam da li bi neko drugi to mogao da iznese na leđima, a ne znam ni da li ih interesuje da se uopšte bave time. Imali su priliku i nisu pokazivali interesovanje, ni tada, ni sada. A nismo ga ni mi tražili, ruku na srce.

RSE: Da uključimo još jednog slušaoca. Dobro veče.

SLUŠALAC: Ja sam Divna Popović iz Leskovca. Htela sam da pohvalim vašeg gosta i da mu kažem da mi mnogo nedostaju njegove lutke otkako su prekinute. Uvek sam u tim lutkama videla nešto što nisam našla ni u štampi, niti igde, i stvarno sam se divila čoveku koji je to smišljao i koji nam je ustvari govorio istinu koju smo mi videli kroz te skečeve. Ni ja nisam neki ljubitelj Pinka, ali gledam filmove i onda noću kada čekam film, uvek odgledam lutke. A ako ih slučajno ispustim, onda ih gledan sutradan pre podne. Mislim da B92 nije toliko gledan kao što se misli, pogotovo ne ovamo na jugu. Pink je, ipak, gledanija televizija na jugu, tako da je to prava televizija za te lutke jer su neki ljudi koji ne gledaju B92 i ne slušaju Slobodnu Evropu mogli da gledaju te lutke na Pinku. Takođe bih htela da pozdravim vas i da vam kažem da mi se mnogo sviđaju emisije Slobodne Evrope. Slušam vas redovno svake noći već godinama, još od pre bombardovanja, i za vreme bombardovanja. Pozdravljam mnogo i vas i vašeg gosta. Neka se snađe nekako, neka štampa ili nešto tako.

RSE: Pa evo, Srđan je pomenuo da pravi film. Hvala vam što ste se javili. Evo ovo su bila dva različita mišljenja. Prva slušateljka je smatrala da se radi o različitoj publici, dakle ona koja gleda Pink, ne sluša Slobodnu Evropu i B92, a druga slušateljka ipak misli da nijedna druga televizija – što i ti reče maločas – ne bi mogla da emituje „Nikad izvini“.

ĆEŠIĆ: Da je to emitovano na primer na B92, mislim da bi to bila jedna izolovana stvar, a mi smo hteli da to bude jedan opštenarodni fenomen, hteli smo da vidimo da li je promena koja se desila u Srbiji suštinska i stvarna, da li to sada može da postoji. I eto, mislim da su se za toliko stvari u Srbiji pomerile. Ta emisija je funkcionisala dve godine i verovatno će i dalje funkcionisati.

RSE: Imaš li neke povratne informacije da li sad Željku Mitroviću stižu pisma, telegrami, poruke: „Vrati lutke!“? Sećaš li se silne medijske frke oko toga što je skinut onaj znak Pinka? Pa ne mogu da verujem da je taj znak Pinka ljudima koji gledaju Pink, više značio od ovih lutaka.

ĆEŠIĆ: Mislim da je to sve zajedno jedna komplikovana priča. Mislim da televizija Pink nekako diše uz taj duh vremena. Sada je taj duh vremena takav kakav je. Mislim da je sada dosta na tom programu ponovo nekih emisija uz koje „Nikad izvini“ ne ide. Ne znam u kojoj meri ljudi koji gledaju „Grand paradu“ mogu da gledaju „Nikad izvini“ ili obrnuto.

RSE: I ne samo „Grand paradu“, sad se namnožilo tih emisija.

ĆEŠIĆ: Da. Tako da je to jedan složen problem, i po ko zna koji put moram reći da nisam jedan od najkompetentnijih da odgovorim na tvoja pitanja.

RSE: Imamo slušaoca na vezi. Dobra vam noć.

SLUŠALAC: Milovan Janković iz Danske.

RSE: Pa gde ste vi, gospodine Jankoviću, celu noć?

SLUŠALAC: Pa nešto je trulo u državi Danskoj.

RSE: Pa evo čekamo da to neko konstatuje, pošto moj gost nije kompetentan, iako je hiper-talentovan. Eto vidite kako to ide s talentima.

SLUŠALAC: Mislim da su truli kompromisi. Žao mi je vašeg gosta, više bih volio da je na B92 ili nekoj drugoj televiziji, ali to nije razlog da mi ne slušamo vašu emisiju, nego smo ostali bez teksta. Mi se borimo protiv predrasuda na ovoj radio stanici, ali mislim da su naše predrasude prema Pinku dosta velike i da je to razlog što se ljudi ne javljaju. Što se tiče Pinka, predrasude su toliko jake da se ja ne bih usudio da uključim taj program. Možda vremenom, ko zna. Sazrijevamo. Ali eto, samo da objasnim zašto nas ovaj put nema, a inače smo mi uvijek sa vama.

RSE: Opet se vraćamo na Pink, ali ti si već rekao da je to bila jedina mogućnost. Svi smo bili gadljivi na početku, posle 2000. godine. Sećam se one prve posete ministra kulture Lečića Pinku, svi su to dočekali na nož. A to je bio zapravo pokušaj da taj Pink, takav kakav je – to je bila ideja tadašnje vlade – bude nekako za široke narodne mase. Dakle, ono što je bio i ranije, ali da zapravo priča jednu drugu priču i da ima neku novu ideju.

ĆEŠIĆ: To je bila i naša ideja, da jedan program, kao „Nikad izvini“, malo pomeri tu televiziju, i sa njom i celo njeno gledateljstvo, za jedan korak dalje. Otuda smo i tamo. Ja nemam nikakav problem s tim što smo na toj telelviziji, na kojoj smo jednostavno od trenutka kada smo se odlučili na taj potez. Bili smo svesni svih njenih prednosti i mana. Ali eto, to smo već objasnili i mislim da nema potrebe više o tome da pričamo.

RSE: Imamo slušaoca na vezi. Dobra vam noć.

SLUŠALAC: Ja sam Toma.

RSE: Akvinski, pretpostavljam?

SLUŠALAC: Nije Akvinski. Nikad se ne javljam u radio emisije, ali pošto ste večeras nekoliko puta ponovili da se niko ne javlja, javio sam se.

RSE: Baš vam hvala.

SLUŠALAC: Sa zadovoljstvom slušam ovu emisiju, mada ne od početka. Hteo sam da kažem gospodinu Srđanu da u svakom slučaju nastavi, tamo gde ga prime, naročito ako se radi o televiziji koja se vidi daleko. Ono što ja volim da gledam, a naročito moj sin, to su skečevi bez pevanja. Moj sin i dan danas oponaša dikciju Vuka Draškovića. On mu je najomiljeniji lik, naročito s onim patetičnim govorom. Tako da mislim da bi ti likovi trebali da ostanu u emisiji i na televiziji dokle je god moguće. Ako Srđan ne može sam, trebalo bi da potraži pomoć na neki način.

ĆEŠIĆ: Hvala vam na podršci.

RSE: Da dođemo konačno do te teme o filmu.

ĆEŠIĆ: Ja sam imao prvo jednu ovako dosta bezazlenu ideju da probamo nekako brzo da snimimo i napravimo taj film, ne bi li tu neku medijsku pažnju koja postoji oko naše emisije, iskoristili. Onda sam shvatio da mi je previše stalo i da ne bih mogao tek tako da pišem filmove da budu neki onako instant-proizvodi. Posle mi je ta ideja postala sve ambicioznija i ambicioznija, tako da bi to morao da bude jedan ozbiljan projekat, pre svega u tom nekom dramaturškom smislu. Jedna onako potpuno apstraktna komedija, mimo tog našeg političkog sveta. Ali opet, kao što „Nikad izvini“ funkcioniše kao u onoj zen priči gde učitelj pita učenika – kakav je svet oko nas, ovaj kaže da je svet privid, on kaže – je li štap koji imam u ruci privid, on kaže – jeste, a ovaj ga udari štapom po glavi, učenik jaukne… Naravoučenije je da stvarnost nije onakva kakva izgleda, ali nije ni drugačija. Tako je i „Nikad izvini“ neka membrana između stvarnosti i fikcije. Uvek se bavila potpuno izmišljenim stvarima koje su veoma stvarne. Mislim da bi takav trebao da bude i film, potpuna fikcija, ne znam čak da li bi i vreme i mesto bili vezani za Beograd, ali mislim da bi trebao da bude dosta… Imamo li neku bolju reč od znakovit?

RSE: Ne mogu sada da se setim. Da uključimo slušaoca. Dobra vam noć.

SLUŠALAC: Pavle iz Rume. Nadovezao bih se na neke komentare koji su tu bili. Što se tiče Pinka, ja bih vašem gostu predložio da uopšte ne menja taj kanal.

RSE: Pa oni su njega promenili.

SLUŠALAC: Koliko sam čuo, on je rekao da je moguće da nastave saradnju.

RSE: Mislim da jeste.

SLUŠALAC: To je moj predlog. Mislim da je B92 isto odradio logistiku za ubistvo Đinđića, a ovi to nisu odradili.

RSE: Nemojte molim vas. Doviđenja. Zaista neverovatno. Htela sam da te pitam u kojoj je fazi film?

ĆEŠIĆ: To je i dalje samo jedna apstraktna ideja u mojoj glavi. Sad se bavim nekim operativnim poslovima, oko tih zatvaranja repova ove sezone, DVD-jeva i čuda. Mislim da bih uskoro trebao da počnem da ga pišem. Sad je inače sa filmom u Srbiji komplikovana situacija, bioskopi su pred zatvaranjima, pitanje je da li će na jesen uopšte postojati. To je jedan onako dosta komplikovan posao. Nadam se da će ta pažnja za „Nikad izvini“ postojati i do jeseni. Računam da bi nam trebalo nekoliko meseci da ga napišemo i nekoliko da ga snimimo. Tako da je to jedan onako mnogo težak i neizvestan posao pred nama, ali mi smo, eto, za sada radi da se upustimo u njega. Videćemo šta će od toga biti.

RSE: A što se tiče mogućih ponuda drugih televizija? Pretpostavljam da ne bi odbio bilo koju televiziju koja ima veliku gledanost.

ĆEŠIĆ: Ja sam samo reditelj tih epizoda, moj producent je njihov vlasnik. Ja ih samo pišem i režiram i to ne bi bila moja odluka. Bio bih verovatno pitan za mišljenje, ali se ne radi o mojoj odluci i to je još jedna od stvari za koju nisam najviđeniji da ti odgovorim. A eto, taj film bi isto trebali da realizujemo, ako bi ga realizovali, u saradnji sa televizijom na kojoj smo i do sada funkcionisali. Oni su još uvek prilično zainteresovani za to. Ali ta opšta situacija, kinematografsko-finansijska u Srbiji, jako je promenjiva iz dana u dan. Tako da ćemo videti kako će to funkcionisati.

RSE: Imamo slušaoca na vezi. Dobro veče.

SLUŠALAC: Ovde Rade. Hteo sam da vas pitam, ako je sad došla neka demokratija, kako to da ni na jednom mediju u Srbiji ne može da se objavi ništa protiv bilo kog funkcionera stranke Vojislava Koštunice?

RSE: Pa ne znam da ne može.

SLUŠALAC: Ni jedne jedine novine neće da objave ništa protiv bilo koga.

RSE: Ja se, Rade, ne bih složila sa vama, ali dobro ako je to vaš utisak.

SLUŠALAC: Jedino vi, na primer, nešto pustite, ali vi ste glasilo vlade druge države. A ovde nijedne novine neće ništa da objave protiv bilo koga.

RSE: Pa i ja govorim o novinama u Srbiji i ne bih se složila sa vama. Mislim da ima mnogo medija koji prilično objektivno informišu, koliko je to moguće.

SLUŠALAC: Ja se ne bih složio. Na primer, kad smo pričali pre dve sedmice s vašim gostom Bakarcem, pozvali su me na B92 i kad sam došao tamo, rekao je Timofejevu da ako ja uđem u studio, biće isključene kamere. Ja mislim da je to strašno.

RSE: Ko je to rekao?

SLUŠALAC: Timofejev i Bakarac.

RSE: Nisam vas sad baš najbolje razumela?

SLUŠALAC: Timofejev nije htio uopšte da me pusti u studio. Trebao sam da postavim pitanje njegovom gostu Bakarcu. Kad su me vidjeli, nisu mi dozvolili da uđem u studio. Zapravo su mi dozvolili da uđem, ali su rekli da će biti isključene kamere.

RSE: Ne znam o čemu se radi, porazgovaraću s kolegama.

ĆEŠIĆ: Završni skeč serijala „Hamlet“: sve je samo predstava, sve je kobajagi, sve je kul, nema razloga da se plašite…

RSE: Jedan od likova izgovara rečenicu „Možda pamet vređa“. To je jedan momenat koji se veoma često pojavljuje i mislim da veoma često aludiraš na glupost. Kad se baviš likovima, da li imaš te asocijacije da otkrivaš prirodu kompleksa, kompleksa koji predstavljaju entitet za sebe, i ono što bi Jung rekao da se zapravo radi o tome da ljudi nemaju komplekse, već da kompleksi imaju ljude. Pa u tom smislu, znači, glupost. Glupost sama po sebi nije strašna, ali jeste kompleks zbog gluposti koji, recimo, imaju neki političari. I to je ono što ti izvučeš i onda svi to vidimo i to je ono što možda ponekog uvredi. Kako dolaziš do toga, kako uhvatiš to što je kompleks, ono što je zapravo za obelodanjivanje?

ĆEŠIĆ: Meni je to sve prilično vidljivo kod svakog od njih. Meni je dosta ljudi reklo da je, gledajući te moje emisije, počelo da vidi stvarne njih, odnosno da su im lutke mnogo stvarnije nego originali. Ali meni su oni svi zajedno bili dosta očigledni. Moram reći da ih nisam mnogo jurio.

RSE: A recimo to fokusiranje baš na taj kontrapunkt pamet-glupost?

ĆEŠIĆ: Ne znam šta bih ti rekao.

RSE: Vratimo se samom pisanju. Na početku sam uporedila ono što ti stvaraš sa „Pinokiom“, s obzirom da se radi o lutkama i o udahnjivanju života u lutke. Rekao si mi da si gledao film „Pinokio“ Roberta Beninija. Kakav ti je bio utisak, tebi kao nekom ko se bavi lutkama na taj način, nakon gledanja jednog ovakvog filma? Njegov autor je rekao da je imao jedinu želju, a to je da se svi ljudi koji izlaze iz filmske sale posle projekcije njegovog filma zagrle i poljube. To je „Pinokio“. Ti isto govoriš o nečemu što je laž, ali što se ne završava, kao u „Pinokiju“, nego gde nos raste sve više i više i nema kraja.

ĆEŠIĆ: Ako je „Pinokio“ jedna onako mistična alegorija, gde čovek kojeg prepadne neka prava spoznaja, prestane da bude drvena lutka i počinje da vidi svet kako treba, mislim da su moje lutke negde ogledalska slika toga, odnosno nešto obrnuto – ja koliko god sam se trudio da mojim lutkama udahnem taj život i da i one počnu da liče na te svoje originale, mislim da se kod mene desio neki obrnuti postupak, odnosno moji junaci su počeli da liče na svoje lutke. Nekad imam utisak da su oni prešli veći put do krpenih lutaka, nego krpene lutke do njih. Bio sam srećan što su lutke počele da liče, što su glasovi počeli da liče, a ovo drugo me malo plašilo.

RSE: Kako si našao saradnike koji tako dobro skidaju te glasove?

ĆEŠIĆ: Ja sam se sa Srđanom Miletićem poznavao još od ranije. Glumca koji je, po sopstvenoj definiciji, zamalo uništio svoju glumačku karijeru baveći se tim animacijama, jer je napravio toliko mnogo savršenih fioka u kojima su postojali neki stvarni likovi da mu je bio problem da se bavi imaginarnim. Ali ja mislim da je on verovatno najveći potencijal, neostvareni, u tom našem glumačkom svetu. Mislim da njegovi dani tek treba da dođu i da će ga kad-tad stići afirmacija koju zaslužuje. Mi se poznajemo iz kafane, gde smo se prvi put sreli pre jedno desetak godina.
XS
SM
MD
LG