Dostupni linkovi

logo-print

Kosovski destruktivni stampedo


Devedesetih godina prošlog veka bio je na drugoj strani. Naučnim metodama i racionalnim stavom upozoravao je da će raspad Jugoslavije biti katastrofa, posebno za Srbe. Njegovo mišljenje bilo je poput glasa razuma u pustinji duha. Govorio je da mi pripadamo grupi podivljalih naroda. Matematički precizno izvodio je zaključak da su za rat najodgovorniji političari koji nisu umeli da vode pluralnu politiku. Napisao je i niz tekstova o odnosima Srbije i Crne Gore, dokazujući zašto one moraju biti u uniji, protiv je konfederacije ili federacije. Kosovski problem i Srbija žestoko ga naučno provociraju. Pokušava da ubedi srpsku javnost da o Kosovu razmišlja u kategorijama šta je korist, a šta šteta za Srbiju. Uveren je da uvažavanje samo emocionalnih stavova o Kosovu, Srbiji u budućnosti donosi brojne poteškoće i probleme. O tome je napisao i knjigu, čiji je radni naslov Sistemski prikaz kosovskog problema. Jedna od poruka bila bi da su srpski političari ponovo pred izborom - ili će zagovarati Nebesku Srbiju ili Zemaljsku Srbiju. Izbor je između štete ili koristi, smatra Ivan Ahel. Očigledno je da je njemu bliska misao – Izbor, to je sudbina.

RSE: Kako to da se jedan rudarski inžinjer bavi Kosovom?

AHEL: Bavim se teorijom sistema i teorijom upravljanja sistemima. To je nauka koja se bavi složenim problemima. Sistemska teorije je teorija modela i ona proučava probleme različitih tipova, ali njene zakonitosti su univerzalne. Služe nauci, kao i društvenim problemima.

RSE: Da li ima veze činjenica da se Kosovo smatra područjem bogatim rudom?

AHEL: Mislim da bi takav zaključak bio pogrešan. Kosovo je nekada bilo bogato rudom. Eksploatacija traje nekoliko vekova. Takvu informaciju širio je Miloševićev čovek, generalni direktor Trepče, Novak Bijelić. On je govorio da su zbog zlata, koje imaju u Trepči, Srbi spremni za njega i da umru. Tvrdio je da toliko nisu vredni ni manastiri, ni crkve, ni srpski grobovi, već da su rude Kosova najvredniji resurs.

RSE: Vaš kompletan pristup Kosovu je sasvim drugačiji. Onaj, koji je imao prilike da pogleda neke od vaših tekstova, mislim da će se složiti sa mnom da je to jedan potpuno neuobičajen pogled. Jedno stanovište je komercijalno, a drugo je emocionalno. Pretpostavljam da nema dileme da je u Srbiji pogled na Kosovo krajnje emocionalni i da to stvara teškoće da se razumeju neke stvari koje vi nazivate komercijalnim?

AHEL: Posebno bih istakao važnost tog pogleda. On nije važan samo za problem Kosova, nego za sve probleme s kojima se susreće Srbija i sa kojima se susretala u neposrednoj prošlosti. Ljudi se susreću sa idejom korisnosti i veruju da je to nešto sasvim jasno i razumnjivo, ali je to jedan veoma složen problem koji bi hteo da ilustrujem jednim mišljenjem koji kaže: ''Što mislimo da je dobro i korisno, ne odnosi se na ono što jeste. Ljudima se ne može zabraniti da cene ovo ili ono na osnovu toga što neka ljudska svest to ne ceni''. Ako svet ne ceni našu ljubav prema Kosovu, to nije bitno. Sve stvarno, kao i zamišljeno, a to znači i kosovski mit, može da bude cenjen od nas i ne postoji spoljašnji standard da se pokaže da je ovo naše verovanje pogrešno. Mi sami smo neodbacivi atribut vrednosti. Ako bi se usvojilo ovo stanovište, ispalo bi i da čovek ima pravo da pogine za jednu ideju koju neko smatra bezvrednom, ali to je njegovo slobodno uverenje. To je jedan koncept koji vlada na istoku i on je prihvatljiv za individue. Svaki čovek donosi odluku o svom usmerenju. Kada se radi o kolektivnim vrednostima, kada se razgovara o narodu i njegovim usmerenjima, onda ovakva emocionalna opredelenja mogu da budu jako opasna. Ona se pretvaraju u jednu kolektivnu emociju masa koja vodi u tragediju.

RSE: Mislim da smo to dobro iskusili u devedesetim godinama. Kakav je to komercijalni pogled na problem Kosova?

AHEL: Komercijalni problem na Kosovu vezuje se na egzaktnu procenu parametara sistema: za privredu, rudarstvo, ekonomiju, za sve one ljudske delatnosti koje stvaraju novu vrednost. Ako su te vrednosti značajne, znači da Kosovo predstavlja neku vrednost i ima neke atribute koji bi mogli da se cene.

RSE: Da li to znači da vi pokušavate sasvim nepristrasno da procenite šta Srbija dobija, a šta gubi, ako Kosovo ostane deo Srbije? Pokušavate da napravite sasvim objektivnu analizu tog problema, bez emocija.

AHEL: Da, ali ukazujem na jako bitnu činjenicu da su Srbi jako emotivno vezani za Kosovo. Posmatrajmo kosovski problem iz ugla jednog nacionalno opredeljenog Srbina patriote. On koristi istorijski, versko simbolički način mišljenja i njemu se u glavi javlja jedno lepo kosovsko lice koje je svim Srbima drago. Ono pokazuje zadivljujuću prošlost srpskog naroda, dvorove, manastire, careve i kraljeve, raskoš i bogatstvo i uobičajenu priču o zlatnim kašikama i viljuškama. Čovek sa takvim osećanjima ne može da kaže da za njega Kosovo nije vrednost. Za ljude sa ovakvim emocionalnim opredelenjem, srpske crkve i manastiri, kao i grobovi ratnika, određuju srpski duhovni, nacionalni i državni prostor. A to je jako opasno. Na tim teritorijama imaju svoju istoriju i drugi narodi. Takva mišljenja su i dovela do velikih sukoba, a tu nema racionalnog suda. Činjenica je da Kosovo krije neke mistične, neprocenjive vrednosti za Srbe i ko u te tajne dira, neprijatelj je srpskog naroda.

RSE: U jednom vašem tekstu, koji nosi vrlo provokativan naslov, Opasnosti koje Kosovo danas donosi Srbiji, tvrdite da je cena spajanja Kosova sa Srbijom nestajanje Srbije kao države sa političke pozornice Evrope.

AHEL: To je jedna od veoma važnih konstatacija koje nosi ova studija. Zaključak koji komentarišem vezuje se za različite aspekte, ali je jedan od najvažnijih - demografski podaci koji unose najveću zabrinutost. Na Kosovu demografski tokovi prosto bujaju. U kosovskim opštinama koje su naseljene albanskim življem, ruralno stanovništvo povećano je od 1948. godine do 1991. godine za 85 procenata, a danas prelazi 100 posto. Urbano stanovništvo je više nego udesetostručeno. To su ljudi koji traže prostor za golu egzistenciju. Kosovo je najnaseljenija oblast u Evropi.

RSE: Kako bi u narednih 40 godina izgledala demografska struktura stanovništva u Srbiji?

AHEL: To je problem, jer suprotno ovom trendu, sela sa srpskim stanovništvom u centralnoj Srbiji imaju izrazitu depopulaciju, bukvalno su desetkovana. Ukoliko bi došlo do spajanja Kosova i Srbije, onda bi albanska populacija potpuno legalno preplavila centralnu Srbiju. Ljudi u kosovskim gradovima su veoma siromašni i oni traže životni prostor. Po zakonu spojenih sudova, za deset godina u Srbiji bi živelo jedno četiri miliona kosovskih Albanaca, jer se oni dupliraju za 20 godina. Za 40 godina bi se postavilo pitanje - da li bi to bila Srbija ili Albanija, jer bi na ovim prostorima živelo sedam do osam miliona Albanaca. Demografski trendovi se veoma sporo zaustavljaju i nema tako velike šanse da se taj proces zaustavi. Svakako da su opasnosti i druge, o kojima treba govoriti, vezane za društveni proizvod i za čitav niz drugih aspekata.

RSE: Kakav bi bio sastav Vojske Jugoslavije i komandni kadar Vojske Jugoslavije?

AHEL: Vezivanje Srbije za Kosovo višestruko je za Srbiju štetno, ali se o tome ne vodi računa. Grubo se procenjuje da bi 20 procenata stanovnika nove države bili Albanci. Pošto su Albanci mlada populacija, oni bi činili 20 procenata vojnog kadra, a razume se i rukovodnog. Albanci bi zauzimali 20 procenata na svim mestima Skupštine i vlade zajedničke države. Predsednik države bi bio svake četvrte ili šeste godine Albanac. Povezivanje Srbije sa Kosovom se ne može izvesti po tipu autonomije, jer to zabranjuje rezolucija 1244. Po toj rezoluciji Kosovo dobija status republike. Povezivanje Kosova sa Srbijom moguće je kroz uniju, konfederaciju ili federaciju, a u tom slučaju Srbija polako nestaje kao država.

RSE: Možete li da objasnite ekonomske i privredne posledice? Šta bi značilo za Srbiju i Vojvodinu priključenje dva miliona nezaposlenih stanovnika Kosova?

AHEL: Bruto proizvod Srbije danas iznosi oko dva miliona dolara. Slovenija ma 18 miliona dolara, Hrvatska šest miliona, a Kosovo negde oko 500 do 700 hiljada. Ukoliko bi došlo do spajanja Kosova i Srbije, bruto proizvod Srbije bi naglo opadao i pao bi na 1300 do 1400 dolara. Treba istači da je Srbija početkom rata imala bruto društveni proizvod od 2560 dolara, a Vojvodina je imala čak 3600 dolara. Srbija je imala 112 posto, a Kosovo i Metohija 28 posto. To je odnos 4:1 u korist Srbije. Ratne okolnosti su još više stavile Kosovo u nepovoljnu poziciju. Srbija bi sa Kosovom došla u situaciju da izdržava jedan neproduktivni entitet koga ona ne bi mogla da se odrekne. On bi bio njen deo i morala bi o njemu da se brine. I u bivšoj SFRJ, Kosovo je bilo najnerazvijeniji deo, iako je u to vreme Kosovo napredovalo blizu tri puta u pogledu razvoja društvene produktivnosti uz jedno veliko finansijsko angažovanje svih republika.

RSE: Kakve su šanse da na Kosovo stignu strane investicije?

AHEL: Veoma male. Da bi investicije stigle, na bilo koji deo teritorije, neophodno je da je ta teritorija stabilna, da ta teritorija raspolaže resursima koji su komercijalno isplativi, da poseduje kvalifikovanu radnu snagu koja će uspešno da prihvati modernu tehnologiju, potrebno je da postoji infrastruktura u okviru novih preduzeća vezanih za puteve, mostove, struju, vodu, kanalizaciju, da postoje naselja i neki kapital. Sve to Kosovo nema. U bivšoj SFRJ, sve te infrastrukturne i ostale potrebe, gradila je država besplatno, a kapital koji je računat za investicije bio je daleko manji nego sav ostali kapital.

RSE: Tvrdite da bi Srbija bez Kosova postala mnogo privlačnija za strane investitore, nego Srbija sa Kosovom?

AHEL: Da, i to višestruko. Oslobodila bi se balasta i nestabilnosti koja se danas vezuje za Kosovo. Imala bi uslove da donese Ustav, jer bi imala jasnu situaciju. Imala bi šanse da zaštiti svoje interese na Kosovu i kao stabilna zemlja otvorila bi puteve dolaska kapitala. Srbija je u daleko povoljnijoj poziciji, nalazi se na daleko višem gradijentom nivou efektivnosti nego Kosovo, čak do pet puta, i njene šanse da dobije strani kapital pet puta su veće.

RSE: Zašto tvrdite da Trepča nije trezor Srbije, kako je to svojevremeno pisala čak i ugledna svetska štampa?

AHEL: Postojale su mnoge nesuvisle izjave da Trepča vredi pet milijardi dolara. Slične priče širio je i Ibrahim Rugova. On je na jednoj svojoj američkoj turneji pričao kako vidi perspektivu Kosova kroz velika energetska i rudna bogatstva. On je, slikovito, Kosovo nazvao evropskim Kongom. To je velika propaganda i neistina. Kosovo ima relativno male rezerve u iznosu od oko 30 miliona tona olovo-cinkane rude. Na žalost, najveći deo te rude je po sadržaju nizak jer je vekovima eksploatisan. Zbir metala olova i cinka je negde oko osam posto, a kapital se dobija za rude koje imaju bar deset posto. Samo rudnik Ajvalija i Novo Brdo imaju zbir metala 16 posto i oni mogu da postanu komercijalno isplativi rudnici, ali su njihove rezerve relativno male. Jedna država nema interesa zbog malog posla da ulazi u velike sukobe.

RSE: A kosovski ugalj?

AHEL: To je priča za sebe i to je jedno od najvažnijih pitanja o kojima mislim da srpska vlada mora da povede računa. Kosovski ugalj nije neka naročito vredna sirovina. U 1000 kilograma uglja ima preko 550 kilograma vode, oko 150 do 200 kilograma pepela i njegova kalorijska vrednost iznosi oko pet hiljada džula, što je relativno malo. Za siromašne zemlje to je ipak jedan vredan resurs. Trebalo bi reći da su lažne priče da on ima ekvivalent od dve milijarde tona nafte, što izaziva jednu lažnu nadu da se tamo nalazi veliko blago. U našoj štampi javljaju se natpisi da to vredi oko 400 milijardi dolara. Akademik Mihajlo Markoviće je na TV Palma Plus rekao da to vredi 1500 milijardi, ali to su nesuvisle izjave jer troškovi eksploatacije su takvi da prevazilaze navedene cifre. Da bi se sagledala vrednost kosovskog uglja, neophodne su veoma složene tehničke i finansijske ocene koje mogu da pokažu da su troškovi veći od primitka, od prodaje struje, i da to nije komercijalno isplativo.

RSE: Neko bi mogao da kaže da birate samo one podatke koji treba da ubede ljude u Srbiji da nam Kosovo ne treba. Možda se i pitaju da li su ti podaci tačni i da li su ciljno probrani. Kako bi ste takvim sumnjičavcima odgovorili?

AHEL: O brojkama koje sam izneo postoji dokumentacija u Rudarskom institutu u kojem sam jedan od prvih članova. Svi projekti, rudarski i energetski, koji se odnose na kosovski ugalj i rudu su rađeni u Rudarskom institutu, a ja sam jedan od izvođača. Sve cifre koje sam govorio su egzaktno dokazane i one se ne mogu dovoditi u sumnju. Postoji neka komercijalna isplativost, ili čak nacionalna. Država je zainteresovana za tu eksploataciju, ali ona nije takva da bi mogla da zaseni ljude pričama koje iznose navedeni ''eksperti''.

RSE: Da li ste vi odrastali uz kosovski mit?

AHEL: Ne, odrastao sam uz jedno racionalno sagledavanje života. Posao, kojim sam se bavio 40 godina, zahtevao je racionalan prilaz. Imam razumevanja za ljude koji tako misle. Mnogi članovi moje porodice nose takva osećanja. Mislim, da oni koji žele dobro u Srbiji, kada se nađu na raskrsnici da li da biraju mit ili realnost, moraju da shvate da je Kosovo jedan siromašni kraj u kome se ne živi lepo, da tamo ljudi nisu srećni, da ljudi koji dole žive nemaju prijatelje jer ne žive dobro sa svojim susedima, ne mogu da im se druže žene, ne mogu da izađu na svoju njivu da rade, žive u zatvorenim enklavama, u jednom opasnom ambijentu, a takav ambijent ne može da donese sreću ljudima. Pričati iz Beograda o Kosovu, kroz mit iz XIII veka, znači ne poznavati realne prilike na Kosovu.

RSE: Da li je to razlika između Zemaljske i Nebeske Srbije?

AHEL: Poznati psihijatar je rekao: ''Sudbina, to je izbor. Izbor čini sudbinu''. Na ljudima je da donesu izbor. Ali bi jednom emotivno obojenom Srbinu, koji živi i koji je odrastao u duhu kosovskog mita, bilo dobro da bude i racionalni Srbin, da sagleda i ovu drugu stranu pre nego donese odluku o budućem kretanju Srbije.

RSE: Da li to znači da vi kao naučnik, kao čovek koji racionalno razmišlja, teško možete da nađete ijedan argument, ako izuzmemo argument istorijske vezanosti, zašto je za Srbiju prednost da sačuva Kosovo?

AHEL: Ni jedan drugi racionalni argument posmatran sa tržišnog aspekta nema interesa na Kosovu. Da Srbija izvuče neki komercijalni interes sa Kosova, ne može. Tamo je odnos Albanaca i Srba 1:19. Treba znati da kada bude formirano bilo kakvo preduzeće na Kosovu, da će i raspodela novostvorene vrednosti biti u odnosu 19:1, što znači da će Srbi dobijati jedan deo Kosova, a Albanci 19.

RSE: To je komercijalni nivo. Da li u to ulazi i politička priča?

AHEL: To je najvažnije. Kada su ljudi prepušteni nekoj kolektivnoj ideji i masovnoj pretećoj psihi, tada postaje nevažno što je realnost strašna i što se sa njom putuje u regres. Oni ulaze u destruktivni stampedo. Kosovska tragedija je dokaz jedne kolektivne psihe u kojoj nema racionalnog razmišljanja, jer su tada ljudi zaraženi kolektivnim, prastarim idealima i gube vezu sa realnošću. To je problem koji razara duh, ličnost, a razara i kulturu naroda.

RSE: Postavljate pitanje zašto Srbija treba da da Kosovu nezavisnost, a videli ste kako je prošao Goran Svilanović sa javnim stavom da će Kosovo biti nezavisno.

AHEL: Imam sreću da nisam političar i mogu slobodno da odgovorim na to pitanje. Ovo pitanje bi trebalo malo da se preformuliše, jer Srbija nije u stanju da da Kosovu nezavisnost.

RSE: Ja sam citirala vaše pitanje.

AHEL: Da, ali sam hteo da odgovorim na to na sledeći način. Kosovski problem karakteriše kosovska situacija i mi nju, u teoriji upravljanja, zovemo Igrača situacija. U njoj učestvuju četiri igrača: međunarodna zajednica, albanska zajednica, kosovski Srbi i Srbija. Tu postoji jedan realni odnos između antagonista. Svi se oni pitaju. Postavlja se pitanje kakav će biti rezultat te društvene igre. Sve involvirane strane u toj igri su međusobno antagonistički postavljene i one imaju suprotne ciljeve. Svako nastoji da optimizira svoj interes. Postavlja se pitanje, da li je moguće proceniti situaciju. Insistirao sam na tome da se nikako ne razvije jedan tip igre koji mi u ovoj teoriji zovemo Igra sa negativnom sumom. To je tuča i u njoj svi igrači gube. Opasno je razviti i jednu igru koja se zove Igra sa nultom sumom, a to znači - jedan dobija, drugi gube. Ako dođe do te igre, Srbija je sigurno igrač koji gubi, jer je slabija od međunarodne zajednice, a i od albanske strane u odnosu 1:19.

RSE: Da li zaista smatrate da plan vlade Srbije za Kosovo praktično izbacuje Srbiju iz voza za Brisel i ostavlja Srbiju kao gubitnika?

AHEL: Apsolutno. Vlada Srbije je trebala da izabere Igru sa pozitivnom sumom u kojoj svi igrači dobijaju. Ona nije prihvatila taj put i krenula je da forsira svoj plan koji je krajnje nerealan.

RSE: Kakav je to plan u kojem svi dobijaju, a niko ne gubi?

AHEL: Plan za političko rešenje koje je sačinila vlada Srbije, a podržali ga brojni intelektualci, nosi jednoglasnost. Ako povežem ovaj odgovor sa ranijim pitanjem, ostale igrače ne interesuje što smo mi svi jednoglasni. Naša se pozicija u igračem procesu neće poboljšati sa ovom jednoglasnošću. Planom se tvrdi da međunarodna zajednica polazi od pogrešne pretpostavke da je ostvarenje pokrajinske autonomije Ustavom iz 1974. godine predstavljalo racionalno rešenje. Plan tvrdi da međunarodna zajednica greši. Igrač koji moli protivnika i ukazuje mu da greši, mislim da u startu ne razume princip igre. Plan ne shvata da su rezolucijom 1244 Ujedinjene Nacije formirale jednu organizaciju, UNMIK, i njen mandat je dobijen od Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Plan Srbije ignoriše sve te elemente i polazi od toga da se Kosovo podeli i da se formiraju autonomije u autonomiji, da se uspostavljena hirearhijska struktura, koju su formirale Ujedinjene Nacije, jednostavno sruši i da se srpski entiteti vežu za vlast Srbije. To je koncept koji ruši autoritet Ujedinjenih Nacija i njen petogodišnji angažman koji je odbačen na svim nivoima.

RSE: Koja je to igra u kojoj svi dobijaju? Da li je to uslovna nezavisnost?

AHEL: Definisanjem uslovne nezavisnosti treba da se definiše tip uslovnosti. To je problem tog igračkog procesa. U njemu Srbija može da zaštiti svoju populaciju uz garanciju međunarodne zajednice, može da obezbedi primenu standarda Evrope, može da obezbedi srpskim zajednicama lokalnu samoupravu po konceptu Evropske unije, može da traži izdvajanje severnog Kosova, može da zaštiti i imovinska prava Srba i Srpske pravoslavne crkve, može da obezbedi korištenje određenih delova resursa kosovskog uglja, što bi bilo izuzetno jer bi mogao da se napravi plan razvoja energetike. Može još puno toga da dobije što obrađuje studija i čime bi vlada trebala da se pozabavi. Uslovna nezavisnost se vezuje za protektorat Ujedinjenih Nacija koji će garantovati da to sve bude ispunjeno. Na ovaj način se kombinuje dobijanje neke emocionalne koristi jer će biti zaštićeni svi ovi elementi, manastiri će biti zaštićeni, a vraća se i komercijalna korisnost jer se štiti ono što je vredno i srpsko na Kosovu.

RSE: Koja bi pozicija vlade Srbije trebala da bude, a da bude na strani razuma, komercijale ili koristi?

AHEL: Vlada Srbije bi trebala da formira okvirni plan Srbije za Kosovo čiji bi temelj trebala da bude uslovna nezavisnost Kosova. Jedna priča kaže da brodu koji ne zna kuda treba da plovi, niti jedan vetar ne pomaže. Vlada Srbije ne zna kuda treba da kreće, nema okvirni plan. Kada vlada formira okvirni plan, morala bi da razradi i strategiju koja omogućava da se optimiziraju interesi preko tog plana, da se ostvari maksimalna dobrobit za Srbiju. Od posebne je važnosti da se operativno izvođenje tog plana realizuje preko posebne organizacije na nivou vlade Srbije, koja mora da sadrži državno veće za Kosovo i fond za Kosovo. To ne mogu da budu političke organizacije od nekoliko političara, kao što je koordinacioni centar. To mora da bude ozbiljna organizacija koja ima ekspertske timove, koja u sebi ima instituciju kriznog menadžmenta, koji bi bio nosioc aktivnosti, koja ima informacioni sistem koji u svakom momentu zna stanje sistema i može da da komandu i informacije koje optimiziraju interese Srbije. Fond za Kosovo ne može da bude haritativna institucija, nego državni fond sa budžetskim finansiranjem. Ako Srbija ne bude imala ovakvu ekspertsku grupu, ona neće učestvovati u procesu. Biće samo posmatrač i situacija će se razvijati mimo njenog učešća.

RSE: S obzirom na ovako provokativne tvrdnje i podatke koje iznosite, a koji se retko čuju u javnosti, kakve su reakcije?

AHEL: Na moje iznenađenje, reakcije su veoma povoljne. Imao sam prilike da razgovaram sa nekim ljudima u oblasti politike koji intimno zagovaraju ove koncepte, tako da im ovo izgleda već poznato. Baš zbog toga što je na javnoj sceni pogubno pričati da Kosovo nije Srbija, oni svi se vraćaju na ovaj radikalski model da ćemo život dati za Srbiju, jer se Svilanovićevim postupkom gube politički poeni. Tako hrabrih ljudi nema mnogo.

RSE: Kažete da je takvo stanovište blisko mnogim ljudima danas u vlasti?

AHEL: Da. Čak šta više, oni smatraju da će taj potez prinudno realizovati međunarodna zajednica i onda će oni doći u situaciju da kažu kako ih je međunarodna zajednica prisilila na takvo ponašanje, ali će sačuvati svoje političke pozicije. Javno niko neće da se deklariše za ovaj koncept. Ljudi nemaju hrabrosti.
XS
SM
MD
LG