Dostupni linkovi

logo-print

Intelektualna čaršija je potpuno rasturena


Gost Press kluba je Dragoljub Žarković, glavni i odgovorni urednik nedeljnika Vreme.

RSE: Ovih dana se pogodilo da imamo nekoliko važnijih godišnjica. Jedna od njih je 25 godina od Titove smrti, deset godina od Bljeska, kada je iz Zapadne Slavonije došlo jako mnogo izbeglica, Svetski dan slobode medija. Sećate li se kako je TV Beograd u 22. minutu, na dva minuta, govorila o tome, a u to nesretno vreme Dnevnik je počela prvomajskim urankom, pečenim jaganjcima i prasićima?

ŽARKOVIĆ: Sada ste me podsetili. Sećam se da je bio neki skandal, kao što je bio i za Oluju. Čovek potiskuje te stvari. Jedan od načina da preživimo je, da pored toga što se sećamo, počinjemo pomalo i da zaboravljamo. Bljesak je zaista bio prikriven. Imam jednu radikalnu, ciničnu teoriju da, kada je po Slavoniji posečena sva hrastova šuma i svi orasi, su oni rekli seljacima da se sada brane sami jer oni odoše kući. To se dogodilo u trenutku kada su u Slavoniji nestale mogućnosti izvlačenja nekih dobara koja su se unaokolo prodavala budzašto. Ljudi na celom tom potezu su bili žrtvovani i to je bio uvod u ono što se posle događalo u Oluji. Bojim se da postajemo, kao i sva društva, cinični i da sada možemo o tome ovako olako da govorimo. Pravi sagovornici na tu temu su oni ljudi koji su u tim akcijama izgubili porodice, imanja i ceo život. I danas se srećemo sa tim tužnim izbegličkim pričama. Oni su postali građani našega grada i žive u našem komšiluku. Neki su jako tihe komšije i tek posle dugo vremena saznate da su odatle i da ih je nevolja oterala. Ima i onih bahatih koji zidaju, otimaju i dalje se ponašaju kao da su pobedili.

RSE: Četvrt je veka od Titove smrti. Ne pamtim kada sam videla čuveni grafit ''Bravar je bio bolji''.

ŽARKOVIĆ: Sticajem okolnosti prošle godine preko Bosne sam vozio s mora dvojicu mladića od po 20 godina. Pokupio sam ih s neke žurke. Spuštali smo se ka Tjentištu. Oni su se probudili iz sna i da ne bi opet zaspali, da mi prave društvo, uzeli su autokartu i tražili gde smo. Jedan od njih je rekao da će sada neko selo Tjentište. Parkirao sam na Tjentištu i izveo ih iz auta da prošetamo. Pitali su šta se događa. Rekao sam im da smo stali da im pokažem Tjentište. Dvadeset i pet godina od Titove smrti, a njima je 20 godina. Ne verujem da ta mitologija za njih ima neki veliki značaj. Ne verujem ni da se od te godišnjice mi možemo opametiti. Čak me je strah da nećemo sačuvati euforičnost pa tvrditi kako je Titovo vreme bilo bolje.

RSE: U Labinu je otkriven spomenik, u Opatiji glavna ulica uz rivu nosi naziv Maršala Tita, u Sloveniji su i dalje natpisi na brdima.

ŽARKOVIĆ: Kada pobedite u nekim ratovima imate drugačiji pogled na istoriju. Pošto je Srbima malo teško da kažu da je Milošević kriv za sve, onda mora i Tito da bude kriv i za Kosovo i za neregulisana pitanja.

RSE: Govori se da je utro put nezavisnosti bivših republika Jugoslavije.

ŽARKOVIĆ: Da. Srbija ima percepciju Tita kao nekog ko ih je oštetio i koji je navijao genetski za svoju lozu, za Hrvate. Srbi su potpuno nespremni da priznaju da su bili odani komunističkom pokretu. Svi tvrde da su morali, a vrhunac hrabrosti je da su u kafani pevali Marš na Drinu i slavili slavu. Sada idu u kontra pravcu. Nedavno je počela da dejstvuje i ona crkva blizu Merkatora. Jedno vreme sam tamo stanovao i gledao s prozora šta se tu događa. Zgrade okolo se zovu Generalica, Tri pendreka, Pukovnikova, prosto generišu socijalno i profesionalno poreklo ljudi koji su tu dobili stan i koji tu žive. U crkvu se ne može ući. Posećenija je nego hram. Verovatno ti ljudi, koji su se toliko napatili pod Titovim režimom, sada imaju potrebu da idu tamo i pale vosak i tamjan. U svakom slučaju, Tito živi u jednom virtualnom svetu. Zanimljivi su sajtovi posvećeni Titu. Mladi ljudi u nekom trenutku će početi da ispituju prošlost. Verujem da će objektivnije nego njihovi očevi gledati na taj period i na ono što je bilo posle.

RSE: Ovih dana je i godišnjica predaje Legije. Nedeljnik Vreme, B92, Narodna knjiga i list Politika su učestvovali u poduhvatu Miloša Vasića koji je napisao knjigu Atentat. Bar jedan deo stanovništva je očekivao da će sve da sazna kada Legija bude otvorio usta na sudu.

ŽARKOVIĆ: Legija je i počeo da ih otvara, ali je to dosta smešno izgledalo. On je profilisao ceo nivo svoje odbrane pričama o prenošenju droge u kojoj su učestvovali i neki ronioci i kako mu je Đinđić ili Čeda naredio da proda 600 kila droge po Bosni, da mi otrujemo njihovu decu. U jednoj, ne beznačajnoj grupaciji građana, političkih istomišljenika, javlja se očaj zašto to tako dugo traje. Mislim da je odlično što to tako dugo traje. Mislim da gospodin koji vodi proces ide ka tome da ne napravi ni jednu proceduralnu grešku i da optuženim ljudima ne uskrati ni jedno pravo. Ne precenjuje efikasnost. Sada počinje tehnički deo suđenja. Do sada je sve bilo u stilu ''trla baba lan'', ali to je i pravo optuženih. U ovom drugom delu suđenja, koje će biti prekinuto zbog letnih ferija, svedočiće balističari, eksperti, veštaci, svi oni ljudi koji bi trebali pred javnost da podastru nijansu objektivnih materijalnih dokaza koji u suštini i vode ka formalnom završenju jednog sudskog spora. U tom smislu ne verujem da će ta Legijina mitologija da traje još dugo. Vrlo brzo će to da se svede na pravu meru. Mislim da dogodine u maju niko neće reći da je sada dve godine što se Legija predao.

RSE: Knjiga Atentat, Miloša Vasića, je štampana u tiražu od 50 hiljada primeraka, što je neviđeno u ovoj zemlji, u kojoj su tiraži obično od hiljadu do pet hiljada primeraka. Da li će biti drugo izdanje?

ŽARKOVIĆ: Knjiga je štampana u tiražu od 70 hiljada jer je za 48 sati prodano 50 hiljada primeraka. Posle toga je u toku jedne nedelje doštampano još 20 hiljada primeraka. Koliko znam, iz kontakta s ljudima koji su zaduženi za to, knjiga je gotovo apsolutno rasprodata. Još ponegde ima pokoji primerak, ali se to svodi na simbolične procente. Mislim da će drugo izdanje da se radi i da je Miša Vasić dužan svojim čitaocima da se javi. Volim tu knjigu, a još više volim Mišu Vasića. Ona ima jedan naglašen ton, ali od pojave knjige javilo se puno novih svedoka, puno novih okolnosti se ukazuju. Mislim da je Vasa dužan prema svojim čitaocima, ne samo da jedan deo knjige uravnoteži i ispravi, već i da da neko drugo mišljenje. I događaji će ga naterati da tu knjigu poda na jedan drugi način. Po mom mišljenju, drugo izdanje bi obavezno moralo da bude indeksirano po događajima i ličnostima jer je to ono što ovoj knjizi fali. Mislim da će još dugo vremena ona biti jedno od ozbiljnijih štiva na celom Balkanu kao relevantno štivo o sprezi organizovanog kriminala i politike. Mislim da drugo izdanje neke aspekte treba da raširi i onda će, možda, ono biti udžbenik u policijskim akademijama.

RSE: Ovih dana je i Svetski dan slobode štampe. Više nemamo Miloševića na vlasti, ali imamo političare koji vole da budu patroni nad određenim medijima. Tačno može da se oseti ko je za demokrate, ko je za Koštunicu, a ko je za Karića. Da li je to sloboda štampe?

ŽARKOVIĆ: Donekle jeste i to. Nema zemlje u svetu gde političari ne vole da budu patroni štampe, posebno biznismeni. Ovde je tačna teza da je po slobodu štampe opasniji pritisak velikih kompanija koje su monopolisale tržište. Narod je iscrpljen finansijski, pa onda i mediji mogu da dotiraju dobrim delom politiku. Političari ovde postaju manje značajni. Kada ih neko podržava, a ima i tih primera, to je pre na nivou simpatija nego što bi se moglo reći da je to neka vrsta organizovanog pritiska. Mislim da sam stekao ogromnu otpornost na te pritiske pa više niko i ne pokušava da na mene vrši neki pritisak. Iz sopstvenog iskustva ne mogu da svedočim o pritisku, osim o tome da se neko ne slaže sa mnom, ali to je njegovo pravo, kao što je i moje pravo da se ne slažem s njim. I dan danas u Srbiji imaju dve vidljive opasnosti. Jedna je netransparentnost vlasništva, kada govorimo o štampanima medijima. Ne znamo čiji je Balkan. Ne znamo ko stoji iza toga, čije pare se tu vrte. Trebalo bi transparentno da se zna ko je vlasnik kojih novina. Ponekada mora čovek da iščitava neke novine u dugom periodu da shvati čije su. To će se srediti sa regulacijom tržišta. Kada je reč o štampanim medijima nema tu neke velike društvene opasnosti ni bojazni da bi se mogli izmaći kontroli. Postoji čitav set zakona u sferi elektronskih medija koji se ne primenjuju i koji se kisele godinama. Radio difuzni savet ništa ne radi.

RSE: Nema ni agencije za telekomunikacije.

ŽARKOVIĆ: Nema ni frekvencija.

RSE: Rodoljub Šabić je rekao da četiri meseca kao republički poverenik za dostupnost javnih informacija je tek sada dobio kancelariju koja je potpuno prazna i još uvek nema nikakve uslove za rad.

ŽARKOVIĆ: Neće ih ni imati još dugo. Mislim da se novinari malo zavaravaju kada očekuju da će od te agencije oni imati neke direktne koristi. Građani bi trebali da imaju organizirani sistem informisanosti i da znaju da li je stan koji kupuju zbilja napisan u zemljišnim knjigama ili me prodavac laže, da preko Interneta mogu da uđu u zemljišne knjige da vide da li se taj stan, ili ta parcela, vodi na tog i tog. Ne donose države zakone radi novinara, već radi građana. Građani treba da budu prioritet. Ne treba ni gospodin Šabić da se udvara novinarima da će im on nešto omogućiti. Bitno je da građani imaju brži pristup informacijama i da im se na taj način olakša život. To zapuštanje elektronskog medijskog sektora bi blago moglo da pokazuje intenciju da određenim krugovima ne odgovara da se tu stanje dovede do one regulacije kada to počinje da funkcioniše. To se vidi u svim aspektima tog programa. Recimo da je Karićeva televizija najeksponiranija. Ona vodi propagandnu kampanju od vesti preko umetničkog programa. To se ne da trpeti. Ima i drugih televizija koje koriste vakum u toj regulativi i koje se prave prema političkim bliskostima.

RSE: S druge strane imamo i tabloide. Neki od njih su izuzetno jeftini. Ne može da se zamisli kako mogu sa tako niskim cenama da opstanu. U tim tabloidima svakoga dana osvane po neka nova afera koja ima izvore u policiji, u tajnim službama, u vojnim obaveštajnim službama.

ŽARKOVIĆ: Znamo kako to ide. Sve afere se tamo nalaze. Ne nalazimo mi afere u stolovima. Sada je samo pitanje proverljivosti, da li nam oni podmeću nešto što nije tačno. Može li se to proveriti? Mogu li još najmanje dva izvora da potvrde verodostojnost tih činjenica? Sveto je uredničko pravo da proceni politički oportunitet jedne informacije. Tabloidi svuda u svetu postoje. Nisam previše zabrinut zbog toga. Kurir košta deset dinara jer je Rodiću dozvoljeno da ima i medije i štampariju, što ne bi smelo da ima. Njegovi radnici, verovatno, rade za pet hiljada dinara u štampariji, a deo profita iz nekih drugih poslova, ako ih ima, preliva u to. Oni su u nekom sporu sa državom. Njemu država duguje neke silne pare. Priča se da njegovi novinari, uključujući i novinare Kurira, svesno pristaju da rade bez plaćanja doprinosa i socijalnog.

RSE: Ima i drugih medija koji to rade.

ŽARKOVIĆ: Ima, ali Vreme bi sutra zatvorili da ne plaćamo.

RSE: Vi ste uvek bili pod paskom vlasti.

ŽARKOVIĆ: To je i dobro, jer plaćati znači brinuti za ljude. Čuveni je vic da se uredništvo Kurira i uredništvo DB-a nalazi u Strahinjića Bana i svaki dan razmenjuju papire. Tabloida uvek ima i ne verujem da će biti radikalniji, ali će biti još aferaškiji. Neće biti radikalniji u smislu da prvo ispliva politički talog, pa onda nešto drugo. Malo će više da se bave sferama manje policijskim. To je teško novinarstvo, to je krvav posao. Ne bih to potcenjivao. Ceo problem je u tome što ovde nema dve vrste zaštita od te vrste lošeg novinarstva. Neadekvatne su sudske kazne. Poznato je da vodeće britanske tabloide, pored glavnog urednika, uređuju i advokati koji proveravaju šta se i kako može reći i kolika bi bila materijalna kazna koja se u vrlo kratkom roku izriče, pa to tera ljude da paze kako govore i da ne ponižavaju i ne vređaju ljude. S druge strane, ovde nema ni ozbiljnog javnog mijenja. Nama je intelektualna čaršija potpuno rasturena. Nema intelektualne javnosti i sam taj pojam je obezvređen. S druge strane nema tog kažnjavanja od običnih građana. Kada uhvatite da vas neko laže, što mu dajete deset dinara.

RSE: Ljudi nisu dovoljno informisani.

ŽARKOVIĆ: Ljudi vide na svojim primjerima da se laže, ali to je ta glad koja još traje. Načekaćemo se da pouzdanost postane vrlina.

RSE: U najnovijem broju vašeg nedeljnika mislim da je bio dobar urednički potez što ste na naslovnu stranu stavili vladiku hercegovačko-zahumskog i primorskog, Grigorija, sa njegovom izjavom da sede glave ne smeju da oklevaju da odu u Hag, s obzirom da tolike mlade glave su platile ratnu avanturu. Na unutrašnjoj strani je bio malo neobičan naslov Kopernikanski obrt. Misli se na obrt u crkvi. To je ipak jedan usamljene glas, kao što je početkom devedesetih bio usamljeni glas sjajnog intelektualca Radovana Bigovića, ali ga više nema.

ŽARKOVIĆ: I Kopernik je bio usamljen. Mislim da je unutrašnji naslov prejak. Reč je o jednom glasu u crkvi, apsolutno važnog čoveka, u vrlo važnom trenutku. On kao episkop hercegovačko primorski duži to škakljivo područje gde se pretpostavlja da se uz pomoć crkve kriju Karadžić i Mladić. Zbog toga taj glas ima jednu specifičnu težinu. Nije ni nezanimljivo da je on tu izjavu dao po povratku sa jednog ekumenskog dijaloga koji je u Americi vodio sa, ne samo tamošnjim sveštenstvom, nego i sa ljudima iz sfere politike. Ne bih se usudio tako daleko da špekulišem, ali je očigledno da i unutar crkve počinje bitka za pozicije. Ni sveti ljudi ne žive večno. Počinje formiranje konstalacija crkvenih odnosa i snaga. Pošto je crkva jako spora, mislim da će početi malo jasnije da se uočavaju barem dva primarna toka srpske crkvene politike. To će za ljude koji se razumeju u to biti zanimljivo. Naš kolegijum se podelio oko toga da li to treba staviti na naslovnu stranu ili ne, što se u Vremenu retko događa, ali se događa. Bučno smo se preglasavali da li taj jedan glas zaslužuje to. Mislim da bi dosta važno bilo da crkveni vetar, koji duva u jedra nekim vladama u egzilu i tim vampirskim skupštinama nekih stranaka koje su krive za ono o čemu smo počeli ovaj razgovor, utihne, da bude sveden na meru racionalnog. Ako to pomaže u tom smislu, onda mi je mirna savest.

RSE: U svakom broju imate svoj kratki komentar i jednu formu koja je neuobičajena u našoj zemlji. Samo kod vas glavni urednik ima na nekoliko malo redova komentar. Radnici PTT-a, i nekih drugih javnih preduzeća, traže da se im dodele akcije tih preduzeća i da već 57 dana čekaju odgovor od Koštunice. Vi ste na to napisali: ''Čekam da se obogatim već 57 godina pa ništa''.

ŽARKOVIĆ: Skoro, jer još nemam 57 godina. Pošto oni znaju da ide restrukturiranje javnih preduzeća i ubrzana privatizacija nekih sistema, traže od deset do 30 odsto njihovog učešća. S obzorom na astronomske cene takvih monopolskih sistema koje se daju postići na tržištima, oni zbilja mogu da se obogate preko noći. S obzirom da je poznato da se u naša javna preduzeća ljudi porodično zapošljavaju, kome je tata radio u elektro distribuciji, radi i sin i snajka i kum i kumica, od tog kapitala će moći da se naprave porodične firme. Mi građani bi bili stalno na šteti pošto bi imali monopol na ovo tržište. U te firme su išla državna ulaganja, državni krediti, državna trgovina, povlašćene cene, a sada kao oni su svojim rukama sve to stvorili. Ali to je borba neprestana. Nekim firmama se posrećilo: pivarama, duvanskoj industriji, cementarama. Država je bila nespremna i ljudi su pokupovali automobile. Oko C marketa se vodi rat jer je tu strašna lova. To je velika tema. Dok se završi ovo malo politike što je ostalo, ovo postaje dominantna tema u Srbiji.
XS
SM
MD
LG