Dostupni linkovi

logo-print

Srpsku kulturu predstavljaju oni koji su na crnoj listi Šengena


RSE: Gotovo trominutne ovacije ispunjenog gledališta Jugoslovenskog dramskog pozorišata možda najbolje oslikavaju šta publika misli o predstavi Skakavci, autora teksta Bilajne Srbljanović i reditelja Dejana Mijača. Ovaj interesantni tandem u osnovi se bavi univerzalnom temom starenja i smrću, kao konačnim ishodištem svakog životnog puta, i na izvestan način pokušava da pruži odgovor na Montenjevo pitanje kako možemo napraviti jedan korak napred bez drhtavice ako se plašimo smrti. Upravo jedan od likova ove opore komedije, Max, u maestralnom izvođenju Voje Brajevića, kroz konstantno negiranje smrti kao neumitne činjenice, pokušava da prikrije svoj panični strah od konačnog. Sama autorka kaže da je željela da oslika stvarnost okrenutu naglavačke u kojoj stariji kreiraju daleku budućnost, a mladi razmišljaju kako da dožive starost. Inverzija, na kojoj Srbljanovićka insistira, u pojedinim delovima predstave dovedena je do apsurda. Mladi ljudi deluju kao starci bez identiteta, planova i budućnosti.

Gde kod sam čitala neke intervjue sa tobom obično se kaže: mlada, lepa i talentovana žena, a pri tom žena koja daje toliko kontradiktorne izjave. Uprkos svim tim epitetima koje dobija kaže za sebe da je neko ko nema identitet. Da li se nešto promenilo u tvom životu, kako u profesionalnom tako i u privatnom, od tog vremena kada si davala takve izjave, do danas?

SRBLJANOVIĆ: Sada neko ima retku priliku da vidi kako se urušava i nestaje lepota Pepeljuge posle ponoći. Promenilo se dosta toga. Tu priču o identitetu sam napravila kao neku vrstu malog govora 1999. godine kada sam dobijala neku nagradu u Nemačkoj. Mislim da su to u tom trenutku bila neka, ne samo lična osećanja, nego i neka vrsta lične odluke ili protesta protiv onoga u šta su pokušavali da nas uguraju i jedna i druga strana. Dve zaraćene strane su pokušavale da nas smeste u kategorije: ili si Srbim iskeženog lica ili mondijalista. Nisam htela da se deklarišem. Rekla sam da mi je otet identitet jer svaki put kada kažem odakle dolazim i kojoj generaciji pripadam odmah mi zalepe neku etiketu. Tako gubiš pravo da kažeš šta si. Od onda se dosta stvari promenilo, ali ne dovoljno. Živim možda u malo većem miru sama sa sobom, tako da mi sada i nije teško. Kada bih znala šta sam po nacionalnosti, ja bih to rekla. Nije mi teško da poneki put i slažem pa menjam mesto rođenja u biografijama. Slučajno sam rođena u Švedskoj. To u inostranstvu zbuni ljudi pa zbog toga stavljam da sam rođena u Beogradu. Sramota me da to napišem u Beogradu, pošto ljudi znaju da to nije istina. Sada preskačem da kažem gde sam rođena. Imam stalnu potrebu da saznam šta sam ja i odakle sam.

RSE: Svih ovih godina si govorila da ti je muka od priča i podela o tome da li je neko anti Srpkinja ili turbo Srpkinja. To se nije promenilo. Ovde se i dalje vode takve polemike. I dalje su neki ženski likovi na pijedestalu baš kao turbo Srpkinje, a neke su, pak, i dalje izložene raznim vrstama medijskih linčova kao anti Srpkinje.

SRBLJANOVIĆ: Ovde čak i ovi glupi paparaci ispod moje slike stave titul ''proevropska spisateljica''. Šta to tačno znači? Šta briga tog koji gleda fotografije paparacija šta radi proevropska spisateljica. Evropa je kontinent. Da li treba da budem proazijska? Pitanje je estrade i neke kocke koja se baci da bi se ljudi svađali. To niko ne uzima potpuno ozbiljno, niti iko posebno razmišlja o tome. Čudno je što se to vratilo. Jedno vreme takve diskvalifikacije nisu postojale. Sada su se vratile na velika vrata. Kada vidiš predsednika Koštunicu kako zajedno sa Cecom i Patrijarhom idu u Narodno pozorište da gledaju priredbu za decu Kosova, onda shvatiš kako stoje stvari i potpuno je normalno da turbo Srbi imaju turbo Srpkinje, a da mi opet čekamo da dođe neko normalno vreme.

RSE: Negde 2000. godine, u jednom zanimljivom intervju, si rekla, govoreći o svojoj predstavi Pad, da je najuzbudljiviji trenutak u toj predstavi za tebe onaj, koji nema nikakve veze sa tobom, kada jedan od glavnih junaka peva pesmu Frenka Sinatre My way. Zašto?

SRBLJANOVIĆ: Pisala sam taj komad iz dubine svog očajanja. To je komad o razlozima našeg posrtanja. To je bila jedna bujica reči, sve ono što sam mislila i osećala sam stavila u taj komad, a onda optuživala glavnog junaka, koji je kao neka vrsta izabranog vođe, a nije sposoban za to, koji se sunovraćuje i sa svojim sunovraćenjem sunovraćuje i sve nas. Reditelj je odlučio da u jednom dirljivom trenutku taj odličan glumac otpeva tu pesmu koja je simbol jednog mafijaša, kojim je bio Frenk Sinatra, simbol za jednu upornost i tvrdoglavost koja nije samo u radikalnim smislu ljudi na vlasti koji smatraju da je njihov posao da samo i uporno insistiraju na svom putu i na ničemu drugom. Ta dva-tri minuta, koliko pesma traje, su rekla sve što sam htela da ispričam komadom od 500 strana.

RSE: Gde sada živiš?

SRBLJANOVIĆ: Uglavnom u Parizu. Ovde sam došla na deset dana zbog premijere. U poslednjih godinu dana dođem ovde jednom u dva meseca na nedelju dana. Mogu da kažem da živim tamo, ali sve su mi stvari ovde. Ne mogu da donesem odluku da se iselim iz zemlje, već pokušavam da nađem neki most i da ne odem dalje od dva sata leta avionom.

RSE: Pošto živiš u Parizu imaš mogućnost pogleda sa distance na Beograd. Kako sada sa te distance vidiš političke prilike u zemlji koje se, iako ima velikih pomaka, u mnogim stvarima poklapaju sa nečim protiv čega si se mnogo borila i zbog čega si bila mnogo napadana? Možda je za tu temu dobra ilustracija tvoj članak iz Vremena.

SRBLJANOVIĆ (Vreme 1998. godine): Ima neki lik, u delu Matije Bećkovića, koji je, koliko sam shvatila, mnogo opasan ratnik. Taj je umeo da se u "ćeranju" tako zanese da je "za muvom stigao do Stambola, i toliko je taj dan ćerao, mjesec dana se vraćao, a istu pišaću je odnio i donio". Ova mudrošću pregnantna rečenica, još kada se s darom kaziva, može da zavede slušaoca. Naivna publika, takva kakva jeste, koja dosađuje u svemu tražeći neki smisao i neku večnu tačnost, od ove poetske istine može pomisliti da je autobiografska, da je umesto o narečenom ratniku reč o samom autoru, da je onaj što se bez prestanka "ćera" po vrletima zapravo pesnikov alter-ego, da je stih tako istinit da bi se piscu mogao, u budućem apdejtovanom izdanju informatora "Ko je ko u Srbiji (bez Kosova)", zabeležiti kao podatak za rubriku "zanimanje", i to od reči do reči, baš tako kako je kazivano, sa sve podatkom o "istoj pišaći" koja se već godinama šeta od i do raznih ratišta.

Ima takođe i jedna, istina neretka mudrost Amfilohija Radovića, koja govori o ljudima koji su zbog poslednjeg klanja napustili Kosovo. Ona kazuje da se "geografski gledano umanjio broj našeg naroda na Kosovu" ali to u stvari nije ni važno, jer nekako to i nisu bili kvalitetni ljudi, čim su svetu zemlju, kako Vladika mudro zaključuje, napustili "da bi napunili svoje debelo crevo", ali sve to srećom nikako neće uticati na pravno-političko gledište na stvari, u kome je Kosovo i dalje suvereno naše. Koliko je tačna mudrost zlatoustog duhovnika govori i vest o četvorici izbeglica sa svete zemlje koji su se u potrazi za punivom za creva, u prestonici srpskoj a na našu sramotu, smrzli do smrti u noći od srede na četvrtak, a na minus sedamnaest ovozemaljske temperature. Tražili su grešnici način da prežive i to im nije pošlo za rukom, a nije ni trebalo, pop smatra, jer zašto su uopšte i odlazili odande. A, da. Da dodam još nešto, a u korist svešteničke oratorske prakse, nesrećnici nisu čak ni bili Srbi, nego Cigani. Da se zna.

Šta dakle da rade popovi i pesnici, čemu da se okrenu, kako da se odreknu sebe i sopstvenih misli? Kako da priznaju da je ono isto Kosovo "rana neprebolna", sada, dakle upravo sada, u simple present tense-u IZGUBLJENO i da ga nije izgubio sam onaj nekrst iz Belog dvora nego svi oni zajedno, za ruke, pa na o-ruk, svojim mislima, delanjima, inflacijom epiteta, svojim blagosiljanjem ratnika i ratovanja, svojim ćutanjem i žmurenjem pred našim zločinima, svojim kukumakanjem, lelemuđevinom, svojim Srbija-nije-prag-Vašingtona-ali-je-zato-otirač-Moskve poetikama, čitalačkim časovima, širenjem pandemije duhovnog astigmatizma od koje stanovništvo neopozivo boluje i koji im muti pogled na same sebe, svoje postupke, misli i dela, a koje, evo sada, i debelo, plaćamo svi.

Nije ni popu ni pesniku lako, ostala obojica skraćenih rukava, pop bez crkvene imovine, koje će uskoro moći posećivati samo sa viziranim pasošima, a pesnik bez stana i položaja, sam na ledini, sa svojim rečima koje odjekuju nad njim.

RSE: Kao da govorimo o današnjem vremenu. Imamo istu situaciju sa Kosovom i imamo iste likove u igri.

SRBLJANOVIĆ: I uopšte ih nije sramota. To me dosta obeshrabruje. U jednom trenutku sam pomislila da možda ja nisam u pravu. Možda je nemoguće da je toliko ljudi ludo, a nas malo u pravu. Možda je stvarno u redu da po cenu tuđega života ostvaruješ sve te interese. Mislim da ni njima nije stalo do toga i da je to jedna velika laž i ogromna prevara, da to liči na neku vrstu totalitarističke ideologije koja se sprovodila nad ljudima u XX veku, da to nema nikakve veze ni sa poezijom, ni sa duhovnošću, ni sa religioznošću, ni sa čim. To je velika laž kojom ljudi manipulišu nevinim žrtvama na razne načine.

RSE: Pošto pratiš naše medije, videla si da je ''in'' novi linč zbog Kosova, a to je linč Gorana Svilanovića koji se samo usudio da preformuliše formulaciju koja već postoji oko toga kakav je status Kosova.

SRBLJANOVIĆ: Dodatno se slažem sa njim što smatram da je njegov potez bio hrabar zbog toga što ipak pruža neki prostor za pregovaranje, za odlaganje toga što neminovno dolazi i za odlaganje do nekog trenutka do kada ćemo možda biti dovoljno politički jaki, kada ćemo i mi moći da trgujemo nečim pa ćemo moći da se zauzmemo za neke istorijske spomenike i par enklava koje su ostale. Istovremeno je ovde stravična manipulacija medijima. Dok u Francuskoj čitam naše novine nemam to što imamo ovde, da zovneš nekog telefonom, ili ga sretneš u kafani, i istresete iz sebe sve što imate, izderete se na ceo svet i prođe vas ta vrsta besa. Mesto toga konstantno poredim francuske novine i naše, ne samo kako pišu, nego i suštinu. Ne mogu da shvatim u čemu je problem sa nama, šta se to nama dogodilo da tako izletimo iz šina, da ne možemo da uspostavimo konsenzus ni oko čega. Manipulacija medijima liči na manipulaciju Miloševića. Tu priču sam pratila kroz primer isključivanja struje. Time se strašno manipuliše. Ljudi umiru od zime jer nemaju struju. Pedeset i dva albanska sela na Kosovu su isključena i jedno srpsko. Kada će to neke novine ovde da objave? Kada će ljudi da odu tamo i da to snime? Ko nije platio struju, taj je isključen i gotovo. Ti ljudi dobijaju plate iz našeg budžeta, mnogo veće nego što mi ovde imamo. Što ne plate svoju struju. Manipulacija medijima je u najboljem maniru Miloševića. Ide samo u korist onom koji manipuliše medijima, a samo na štetu nama i onima koji misle da ne moraju da plate struju.

RSE: Vidim da kod tebe manipulacija medijima izaziva najveći bes. Mi smo ovde na to navikli, ali ti, koja si došla sa strane, teže to prihvataš nego kada si bila ovde. Za vreme Miloševića je postojala manipulacija medijima, ali je bilo jasno ko manipuliše i znalo se koji mediji su nezavisni. Sada se ništa ne zna. Imaš li predstavu ko manipuliše medijima?

SRBLJANOVIĆ: Shvatam da je to neka priča oko raznoraznih tajnih službi. Svi kažu da za to može policija. Svi svakoga optužuju. Meni to dosta liči na priču o ubistvu Kenedija. To je toliko komplikovana konspiracija da se nikada neće otkriti. Mislim da neko iz te policije i tih tajnih službi pumpa mistifikaciju oko sebe. Kada pokušavate da pratite i da razaznate koje su to tajne službe, ko koga tu prisluškuje, ko je kome radio o glavi i ko se sa kim organizovao, onda normalan čovek dođe u situaciju da kaže da ovo ništa ne razume i da to prevazilazi njegove moći, da to nikada neće shvatiti, da je to jače od njega. Zašto da se trudim za bilo šta kada vidim da ima neka viša sila koja odlučuje o našoj sudbini? Mislim da to nije istina i da sve te tajnom uvite varijante na kojima se drže totalitarni sistemi se na kraju razveju i pokaže se da su u principu radi o jednoj maloj grupi ljudi koja drži konce u svojim rukama. Kada udariš aždaju u glavu sve se rasplete. U vreme Miloševića se znalo ko šta čita i ko šta gleda. Sada ne možeš ni jedne novine da čitaš. One koje misle isto što i ti, nemaju informacije. Šta će mi to. Ne mislim da to dolazi iz raznih centara, već da je to negde udruženo i da jedan mozak sve to vrti.

RSE: U medijima postoji jedna hotimična nakana da se predstavlja sve kao da dolazi iz mnogo centara moći i da se pravi hiperprodukcija tajnih službi za koje i ne znamo da li postoje ili ne.

Svetlana Zarić: ''Nezavisni sam novinar iz Čačka. Upravo zbog toga što je Biljana imala prilike da puno puta kaže mnoge stvari koje mnogi nisu hteli da kažu i bila je mnogo direktna i korektna u činjenicama koje je iznosila a koje se mnogima nisu dopale, odlučila sam da se javim. Bila sam na jednom sastanku samoinicijativnih građana koji su se samoorganizovali na lokalnom planu jer se osećaju vrlo nemoćnim i stisnutim sa svih strana. Reč je o totalnom devastiranju Čačka. Sada su nove vlasti smislile da nam sprovedu ulicu po sredini jedinog parka koji imamo, koji je star preko sto godina, preko Instituta za voćarstvo, preko bazena, preko nekoliko škola i fakulteta. Ljudi su došli do informacija da će kroz centar grada prorezati jednu saobraćajnicu koja nikada nije bila tu i koja će prolaziti kroz sredinu škola koje imaju oko 20 hiljada đaka i kroz tri fakulteta. Sada se govori o haškim optuženicima, o ljubimcima Vojislava Koštunice, o Kosovu, a da se devastiraju gradovi u Srbiji, da ih otkupljuju tajkuni, da su građani potpuno nemoćni, o tome se ćuti. Pokušali smo da se organizujemo i da se suprostavimo tajkunima koji su potpuno preuzeli grad. Građani nemaju nikakve mogućnosti da se odbrane. Tajkuni uzimaju najbolje lokacije. Biljana je otišla i spasla se, ali kako da se spasemo mi koji smo ostali? Kako da lokalne medije otmemo od moćnika i feudalaca koji su feudalizirali Srbiju? Nemoćni smo jer nemamo lokalne medije, kao što nemamo ni druge medije. Prolaze im one stvari koje su vrlo važne za svakog građanina. Za vreme priče o Kosovu i haškim optuženicima se pljačka Srbija na najgori mogući način.''

SRBLJANOVIĆ: Ljudi koriste svaku priliku da izbace iz sebe svaku muku koju imaju. To je prilično potresno jer podseća na neko vreme o kojem smo mislili da je prošlo. Kod nas postoji mistifikacija oko inostranstva. Misli se da kada odeš u inostranstvo ti si nešto specijalno. Zbog toga te ili mrze, ili ti zavide, ili te obožavaju bez razloga, ili neće s tobom da razgovaraju. Nije uopšte tako jednostavno ostaviti sopstveni grad, porodicu, prijatelje, svoj jezik. U nekim godinama živiš negde drugde. To nije jednostavno i ja se nisam spasla. Sve ovo vreme nisam htela da odem odavde zbog nekih ekonomskih razloga. Svaki put kada sam imala neku poslovnu priliku da odem, da živim negde drugde, mislila sam da ne treba to da uradim. Prošlo mi je petnaest godina života. Živela sam u malom iznajmljenom stanu na Dorćolu. Nisam imala nikoga. Odlučila sam da privatni život više nikada ne dovodim ispod ravni svog društvenog angažmana. Potpuno privatno sam odlučila da odem u Pariz, ne bi li bila sa čovekom koji živi u Parizu. Najviše bih volela da on dođe da živi ovde, ali mislim da on to ne bi voleo. Ono što sam uspela da naučim, i ovde i tamo, je to da mi nismo bespomoćni. Svaki čovek vredi ukoliko ima svoj glas. Tako treba da razmišljamo. U ovoj državi se niti jedan put nije izgradila niti jedna ulica a da to nije potrajalo tri-četiri godine. Za te godine videćemo da li će ova vlada to da doživi. Tako lepo svi da razmišljamo idući put kada se ide na glasanje za koga će da se glasa i na koji način. Mislim da to nije pitanje života i smrti. Nama ipak ne visi rat nad glavom. To ipak treba da se ima na umu. Treba biti malo strpljiviji i zapamtiti ovo osećanje.

RSE: Ti spadaš u generaciju onih koji su bili srednjoškolci u vreme kada je Milošević imao miting na ušću.

SRBLJANOVIĆ: Imali smo radnu subotu i morali smo da idemo na miting na Ušće, ali mi mama nije dala. Svoj adolescentski život sam završavala na taj način. Upisala sam se na fakultet koji je na Novom Beogradu i tokom studiranja smo konstantno gledali tenkove koji odlaze put Vukovara i put Hrvatske i narod koji stoji na mostu i baca im cveće. Na fakultet sam odlazila auto-stopom, kao i svi, ili peške. Bili smo bez benzina, bez struje. Stalno su se nizali neki ratovi. Kada sam diplomirala potpisao se Dejtonski sporazum, pa se pojavila neka nada. To je period kada čovek treba da bude lud i mlad i da se bavi svime, ali ne time šta će biti u budućnosti i šta ćemo da doživimo sutra. To vreme smo proveli u veoma teškim brigama. Mislim da nas je to dosta potrošilo, da možda nismo imali vremena za neke druge stvari, da nismo imali vremena za neke prirodne zablude koje pripadaju tim godinama. Odatle možda i potiče ta neka nespremnost i neka vrsta nezrelosti moje generacije. Ljudi koji sada imaju 35 – 40 godina su nezreli. Nisu spremni da preuzmu odgovornost za društvo, jer kad su imali 25 godina više su se bavili time da li će da sačuvaju glavu na ramenima, kako da zapale od neke mobilizacije, da li će da pobegnu iz zemlje ili ne, nego što su se bavili iživljavanjem svojih adolescentskih ili mladalačkih ludosti i pripremali se za neki period zrelosti. Kada se formiraš u svetu u kome ni tvoj život ništa ne znači, onda se valjda tako ponašaš i u životu, pa i prema formiranju porodice, pa i prema deci, pa i prema tome šta ostavljaš iza sebe.

Aleksandar iz Beograda: ''Smatram da je u onoj masi nezadovoljnika ispred Savezne Skupštine, 5. oktobra, bilo minimalno 50 posto ljudi koji su bili nezadovoljni što je Milošević izgubio četiri rata a ne zbog bede u koju je doveo zemlju zbog azijatske politike, zbog diktature i kršenja ljudskih prava. Smatram da je čitav period do ubistva Zorana Đinđića bila borba između te dve struje koje su zajedno srušile Miloševića. Onog trenutka kada su uvideli da će prevagnuti ova struja koja je za proevropsku politiku koju je predstavljao Zoran Đinđić, odlučili su da urade to što su uradili. Dok god se prave promene koje neće poštovati ljudska prava i jednakost svih ljudi pred zakonima, od ove zemlje neće biti ništa. Smatram da smo daleko od toga, ali da se treba za to boriti.''

SRBLJANOVIĆ: Nije to nikakva azijatska politika. Ne bih imala ništa protiv da mi je država uređena kao Japan. Mislim da se ne radi o tome. Nisam sigurna da je polovina ljudi bila nezadovoljna Miloševićem jer su očekivali od njega da bude još veći zločinac. Šta god da je bio 5. oktobar, bio je ono što je bio njegov rezultat. Mislim da su ljudi stvarno hteli to što su hteli i tada su oni koji su predvodili znali zbog čega su protiv Miloševića, ne zbog toga što je izgubio ratove već zbog tog što ih je započeo. Mislim da je ovo društvo velike kontraverzije i nepomirljivih krajnosti, ali se niko nije bavio time da te krajnosti na neki način približi ili objasni drugoj strani. Koliko god da mi ne razumemo njih, koliko god da ne razumemo kako može da postoji jedno ljudsko biće koje može da želi smrt nekom drugom samo zahvaljujući poreklu i prezimenu, tako ima njih koji ne razumeju nas, kako mi možemo više da verujemo Englezima nego Srbima, koji god da su to Srbi. Velika je zabluda što mislimo da ovo što mi mislimo je očigledno. Mi jesmo u pravu, ali to nije očigledno svima. U periodu posle 5. oktobra ljudi su se previše bavili iščekivanjima. Kao da smo mi svi bili taoci nekog čike. Kada je taj čika otišao došao je novi koji mora odmah da mi nadoknadi sve ono što nisam imao u zadnjih deset godina. Nije taj novi koji je došao kriv ni za šta. Sami smo krivi. Sami smo učestvovali u tome na razne načine, pa i time što se 5. oktobar nije ranije dogodio. Mislim da je bio preveliki pritisak na tu vladu i na ljude koji su došli odmah posle. Za uzvrat su se oni ubrzano bavili time da nam isplate sa zateznim kamatama sve ono što smo mi alavi želeli da imamo tih deset godina. Svi su se samo pitali kada će moja plata da poraste i kada ću da imam stan. Nije ti Đinđić uzeo platu i stan, nego si sam pristao da živiš u tome. A kada si pristao da u tome živiš onda deli sudbinu te zemlje. U međuvremenu nije bilo prostora za približavanje te dve krajnosti, da si ljudi objasne neke stvari. To je nacionalno pomirenje - kada ljudi u zabludi smatraju da su ubice heroji a ipak uspeju da saslušaju one ljude koji mogu da im objasne da ubiti nekoga ne služi na čast ni jednom narodu, pa ni srpskom.

''Javljam se iz Prištine. Da li su svesni građani i u Srbiji i svugde drugde da i Kosovo treba da živi normalnim životom i da i ono treba biti u Evropskoj uniji kao priznata država? Na koliko jezika su vaše knjige prevedene i da li imate saradnju sa nekim albanskim piscem ili izdavačem?''

SRBLJANOVIĆ: Mislim da mi svi imamo neku sliku da je Kosovo jedan apstraktni pojam. Mislim da na toj slici insistiraju i oni koji bi trebali da nam objasne šta je Kosovo tačno, kakav je popis stanovništva, kako se prelazi administrativna granica. Umesto toga nama se podgreva slika potpuno apstraktnog pojma. To više nije ni teritorija. Kosovo je upravo ona idiotska slika o nebeskoj zemlji s početka devedesetih. Nisam u mogućnosti da sednem u autobus i idem u Prištinu. Za mene je to zemlja do koje ne mogu tako lako da dođem. Time postaje još više apstraktna. Mislim da tu ima obostranih problema. Pitanje o ulasku Kosova u Evropsku uniju, ili da li će biti nezavisna država ili ne, je jako komplikovano pitanje kojim tek treba da se bave eksperti raznih vrsta. Za početak i jedni i drugi treba da poradimo na tome kako preći granicu a da se ne razmišlja o tome kao o nečemu nedodirljivom, kao o nečemu tako dalekom. Mislim da će tomu dosta doprineti neka medijska saradnja. Bilo bi dobro kada bi smo imali slike iz običnog, realnog života, a ne samo iz srpskih enklava.

RSE: A na koliko jezika si prevedena?

SRBLJANOVIĆ: Dvadeset i pet, ali nisam na albanski, mada sam imala puno kontakata. Čula sam, potpuno nezvanično, od jednog prijatelja da je neko preveo neku moju dramu i da su je izvodili negde u Albaniji. Ne znam ništa više od toga, niti sam videla taj prevod.

RSE: To je fenomenalno. Koje si godine ti diplomirala?

SRBLJANOVIĆ: 1996.

RSE: I odmah tada je postavljena tvoja prva predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

SRBLJANOVIĆ: Za diplomski sam napisala Trilogiju.

RSE: Bez obzira što si živela u svim tim godinama tebe to nije omelo da pišeš dramu za dramom i da svaka od njih doživi toliki uspeh. Zlobnici su imali raznih intervencija zašto je tomu tako bilo. Kako si uspela, odakle si crpila snagu i kako to da nisi upala u depresiju?

SRBLJANOVIĆ: Jesam. Kada upadnem u depresiju napišem komad koji je toliko depresivan da ni ja to više ne mogu da čitam. Ta vrsta uspehe nema mnogo dodirnih tačaka sa tobom. Od novca koji zarađujem mogu da putujem i da živim dosta dobro, ali nisam stekla ništa. Meni to da sam prevedena na 25 jezika više ništa ne znači. U jednom trenutku sam bila u situaciji da sam imala sedamnaest agenta iz raznoraznih zemalja koji su mi svaki čas slali mail-ove i pitali kada ću završiti sledeći komad. Taj pritisak ne može da se izdrži. Za mene je u jednom trenutku bilo važno da to ne fermam. Te drame žive svoj život. Nisam ni evidenciju vodila. Ne želim da robijam tome. Ne čitam svoja dela. Mislim da je važno da čovek zadrži neku vrstu svežine.

RSE: To što si pisala je bila neka vrsta terapije.

SRBLJANOVIĆ: Svako od nas nađe neku vrstu terapije, a posebno pozorišnim piscima devedesetih je bilo teško. Moraš da napraviš sukob na sceni da bi ta predstava funkcionisala. Defakto se na taj način legalno svađaš na nekim stranicama i to izbacuješ iz sebe na razne načine. Pisanje je obračunavanje sa svojim demonima.

RSE: Ova terapija se u tvom slučaju pokazala uspešnom.

Milovan Janković iz Danske: ''Koliko su duboki korijeni naših problema? Da li su oni mnogo dublji nego što mi želimo da shvatimo i da vidimo? Koliko procenata nas je neobrazovano i dovoljno zrelo da živi u slobodi, u demokratiji? Mogu li narodi bez prave elite da pronađu put u prostoru i vremenu? Kod nas vladaju kvazi intelektualci i kvazi pisci sa savijenim kičmama. Dok su Česi i Slovaci čitali Havela oni su kao narod sazrijevali za demokratiju, a imali su 600 godina univerziteta. Narodima je potrebno malo više znanja za demokratiju.''

SRBLJANOVIĆ: To je smisao demokratije. I nepismeni ima pravo glasa. To je i neka žalost demokratije, ali to je suština. Neke moje kolege su imali tezu da čovek prvo treba da položi test opšte kulture pre nego što dođe na glasanje, ali to nije smisao demokratije. Moramo da se pomirimo s tim da je to neka stvar na kojoj se veoma sporo radi. Mislim da nemamo pseudo intelektualnu elitu. Takva je prisutna samo u medijima. Mi imamo najnormalniju elitu samo je nema u medijima. Ne mogu da verujem da nemaju ništa pametnije da pišu o meni u novinama nego da pišu o tome ko mi je dečko. Ja niti pevam, niti punim Marakanu, niti može ikoga to da zanima. Ljudi misle da je naša intelektualna elita ona iz novina. Nije.

RSE: Čim dođeš u novine na naslovne strane automatski znači da si postala elita, na žalost. Ne zanima ih na koliko jezika su prevedena tvoja dela, već ko je tvoj dečko.

SRBLJANOVIĆ: Ne znam da li to ikoga zanima. Dođe mi da nazovem u novine i da ih pitam da li to iko čita. Kod nas se veštački proizvodi skandal i ljude samo to zanima. Videla sam da u Francuskoj naše Ministarstvo kulture organizuje predstavljanje srpske kulture. Šta misliš, ko predstavlja srpske pisce, od svih pisaca Srbije i živih i neživih?

RSE: Ne znam

SRBLJANOVIĆ: Isidora Bjelica dolazi u Francusku da predstavlja srpske pisce.

RSE: Možda su to najtiražniji srpski pisci.

SRBLJANOVIĆ: To su Dani srpske kulture koje organizuje naše ministarstvo. Ne znam odakle da počnem. Treba ljudima da objašnjavaš da mi zaista imamo pisce, ali da ovi što nas predstavljaju nisu naši pravi pisci. Mi kao da baš hoćemo da pravimo od sebe nakazu.

RSE: Postoji veliki raskorak u tome šta je pisac kako ga ti zamišljaš i šta je tiražni pisac u Srbiji.

SRBLJANOVIĆ: Kod nas kada prodaš hiljadu primeraka rasprodat ti je prvi tiraž. Erotske priče, slike porođaja i slično se prodaju u dve hiljade primeraka. To je apsolutno ništa. Ti ljudi postoje samo time što se pojavljuju po tabloidima, što se pojavljuju po nekim bednim priredbama. U Francuskoj su to oni što kradu iz tanjira. Oni se muvaju po nekim tužnim jet-set događanjima, trpaju se ispred kamera a te kamere su zahvalne što njihove polu-skandale lepe na naslovnim stranicama svih mogućih novina. Ne razumem kako Ministarstvo kulture može da izabere te ljude. Šta je njima u glavi? To više nije ni ideološko pitanje, već elementarno pitanje poznavanja sopstvenog posla. Mora da nisu niti jednu knjigu pročitali ako misle da je to literatura. To je problem. To sve se generiše iz medija a onda odjednom to postaje potpuni main-stream. Ti ljudi su na crnoj listi Šengena. Ne samo da ne mogu da izađu iz zemlje, nego ti tamo predstavljaju kulturu.

RSE: Čistiš li svoj život od nepotrebnih stvari i šupljih ljudi?

SRBLJANOVIĆ: Pokušavam to da radim i da se nateram da neke viškove isteram, pa čak i višak emocija, pa i višak ljutnje. Strašno volim da bacam stvari, da se oslobađam starih rukopisa, pisama, fotografija. To mislim da je oslobađajuće. Čuvam samo ono što mi donosi prijatne trenutke. Sve ono što me podseća na nekakav težak momenat u životu apsolutno odstranjujem. Mislim da čovek vrlo lako upadne u neku varijantu u kojoj uživa u sopstvenoj patnji i da je to užasno lako. Što onda to da se radi. Treba biti hrabar i užasno oštar prema sebi i odseći taj momenat u kojem možeš sebi da dozvoliš tu slatku patnju.

RSE: I dok je bilo bombardovanje govorila si da nećeš da te sažaljevaju.

SRBLJANOVIĆ: Mislim da čovek treba da se dovede u stanje da presabere ono stvari koje ga muče. Svejedno je da li je to privatna, intimna priča, ili opšte društvena. Ne treba da se zaluđuje time da mu je teško, a u stvari mu je slatko da mu bude teško. Mnogo je teže da se ide dalje.

RSE: Moj princip je suprotan, ali tvoj je bolji.

Pavle iz Rume: ''Šta sada? Ovde više analizirate prošlost. Po mojoj proceni, vaš gost pripada eliti, ali onoj pravoj. Složio bih se sa konstatacijom šta će tamo Isidora Bjelica. Mene zanima otkud vi na RTS-u? Na RTS-u ne možete ništa pametno da kažete, a ako i kažete nešto pametno onda će vas neko sačekati na izlazu iz studija i izudarati.''

SRBLJANOVIĆ: Bila sam danas u Beogradskoj hronici i niko me nije izudarao. Mora da sam bila mnogo glupa.

''Ne bi oni dozvolili da nešto pametno kažete.''

SRBLJANOVIĆ: Mislim da malo preterujete. Nije takvo vreme. Ne pratim RTS, ali sam videla raznorazne ljude da dolaze na RTS.

''Ja ga pratim i vidim šta se tamo dešava. To je perfidna prevara. Smatram da vam je ispod časti da učestvuje u takvoj emisiji.''

RSE: Ne mislite pri tome na RTS kao na nacionalnu televiziju, ali na određenu emisiju?

''U principu. Mi smo ostali i bez Đinđića i bez perspektive. Možda će nam neko podmetnuti novog Koštunicu. Možda nam ga je Tadić podmetnuo?''

SRBLJANOVIĆ: Ja stvarno nemam pojma. Meni niko nikada nije podmetnuo Koštunicu u životu. Još uvek me ne prolazi tuga od Đinđićeve smrti, a pri tome on nije neki moj prijatelj, jedva sam ga znala. Treba uzeti tu sliku i baciti je u đubre. Idemo dalje. Ne možeš više od toga da živiš. Ponekada i prepričavamo ko se gde zatekao u trenutku kada smo čuli da se to ubistvo dogodilo. Ima u tome neke čudne perverzije. Uživaš u svojoj patnji i u tome da kažeš kako ti se nebo strovalilo na glavu.

RSE: Nisam znala za to tvoje gostovanje.

SRBLJANOVIĆ: Bila sam u Beogradskoj hronici i pričali smo o predstavi. Sada sam prvi put bila na RTS-u. Ranih devedesetih, kada smo svi bili klinci, radili smo neke kritike o filmovima i gostovali na RTS-u. Mimo tih uskih pozorišnih emisija koje se bave isključivo pozorištem, prvi put sam ušla u RTS od 5. oktobra. Mislim da me nikada ranije nisu ni zvali.

RSE: Prošla su vremena kada su na tvoje suvisle kritike uzvraćali nesuvislim kritikama. Pisala si scenarij za seriju Otvorena vrata. To je bila najbolja serija u vreme Miloševića koja se davala na državnoj televiziji.

SRBLJANOVIĆ: Pisala sam tu seriju 1992. godine. Pisali smo je za privatnog producenta koji nije znao kome će je prodati. Na kraju je prodao RTS-u. Bila sam druga godina akademije. Mislim da smo napravili užasno hrabru seriju koja tada nije dobro prošla kod publike. Nakon toga je počela besumučno da se reprizira. Imala sam neki ugovor po kome nemam nikakva prava, pa čak ni da zaustavim reprizu, a kamoli da zaradim neke pare od toga. Postoje raznorazni manipulanti koji tvrde neke budalaštine. Onda moraš da sedneš i da objašnjavaš šta je zapravo bilo. Posle toga pogledaš šta rade Čedi, pa on ne objašnjava. Što bih ja.

RSE: I u to vreme su se mogle praviti serije kojima niko nema šta da zamera.

SRBLJANOVIĆ: Tada su jedno po jedno leteli napolje. Filip David je dugo izdržao. Onda je u jednom trenutku nastao haos i svi su odleteli. Više nije moglo ništa da se radi.

Milan iz Čačka: ''Šta ste u horoskopu?''

SRBLJANOVIĆ: Vaga. Što?

''Mislio sam da ste škorpija. Kakvu Srbiju vidite za pet godina? Šta zamerate današnjoj Srbiji?''

SRBLJANOVIĆ: Nisam vizionar, nisam politolog. Imam neke svoje intimne vizije. Pre pet godina sam videla današnju Srbiju u kojoj se borim protiv kapitalista. Nisam je baš zamišljala ovakvom. Ono što konkretno zameram nama svima je to što smo se zavrteli u nekom vrtlogu podele i zbog toga svi tapkaju u mestu i vrte se okolo da se okrenu nekome. Nema stranke, nema vođe. To nije neophodno. Svaki čovek je sebi vođa. Svaki čovek ima svoj glas. Čovek samo treba da zapamti ovaj trenutak, da izvrši pritisak da izbori dođu što pre i da svojim glasanjem pokaže kakvu Srbiju želi da vidi.

''Vaša bliskost prevazilazi medijsku granicu i vaše slušaoce približava vama. Slušala sam neku vašu emisiju u kojoj su gosti bili ministar kulture, gospodin Kujadinović, i neki fini gospodin sa Kosova. Te noći su govorili o jednoj sjajnoj ideji. Planiraju na Kosovu da se napravi neki kulturni spoj i da to bude prvi korak koji može da otvori mnoge druge načine uspostavljanja mira i saradnje između Kosova i Srbije. Govorili su o nekim pozorišnim gostovanjima i sličnim stvarima. Pitam najiskrenije, bez ikakve ironije, šta mislite o takvoj mogućnosti? Nije li ona samo marketinška i da li je moguća? Delovala su obojica veoma srdačno i dalo se pomisliti kako će neke beogradske predstave ići u Prištinu, kako će neke predstave iz Prištinskog teatra gostovati u Srbiji. Sve to je tako lepo zvučalo. Da li mislite da li je zaista moguće u ovom trenutku da Beograd i Priština kulturno sarađuju?''

SRBLJANOVIĆ: Dok god mi budemo čekali da nam neko ministarstvo organizuje međusobnu saradnju i kontakte i dok god mi sami ne počnemo da se interesujemo za ono šta se događa nekoliko stotina kilometara dalje od našeg grada, mislim i na nas i na njih, dotle neće stvari baš dobro da idu. Volela bih da to bude tako. Ne vidim da je realno da neko naše ministarstvo organizuje odlazak nečega tamo, kada ova vlada ne priznaje da oni tamo postoje. Zvuči mi to kao dobra ideja za koju mislim da nikada neće doći. Nadam se da tamo neće ići ova ista garnitura iz Pariza.

Marko Jakšić iz Beograda: ''Na koliko jezika su prevođeni Matija Bećković i Dobrica Ćosić? Koliko jezika oni govore? Oni su gospodari naših sudbina. Da li ima šanse naš narod da gleda na neku svoju budućnost dok svaki građanin ne bude pročitao, razumeo i znao ono što je Rade Konstantinović pisao u Filozofiji palanke? Deset godina nismo želeli da primimo Papu Pavla u Srbiju, a sada s radošću očekujemo novog.''

SRBLJANOVIĆ: Mislim da su oni prevođeni na ruski. Znam da hoćete da kažete da su oni ljudi koji ne komuniciraju sa svetom i da to što oni pišu nema nekakvu vrednost. Postoje u istoriji literature neprevodivi pisci. Mislim da je problem u tome što je to ipak neka palanačka literatura.

Filozofiju palanke smatram za najkapitalnije delo naše filozofije i utoliko je teže da ga svaki građanin Srbije pročita i razume. To je jedno ozbiljno i obimno filozofsko štivo. Kada bi ga svi razumeli, ne bi bilo napisano.

Nisam sasvim sigurna da nismo hteli da primimo Papu Pavla. Mislim da on nije insistirao da dođe, a možda i nije bila neka prilika. To što primamo Benegdikta je zbog toga što pratimo Rusku pravoslavnu crkvu koja se naslanja na novi konzervatizam Katoličke crkve koja se odlikuje u novom Papi. Mislim da su to teme koje se tiču samo crkava i u tom smislu su izvan sfera interesovanja za ljude koji ne pripadaju tim crkvama, ili ih te crkve ne diraju u život. Mislim da to nema posebne veze sa nama. Ovaj Papa neće biti Papa kao prethodni, koji se bavi politikom na taj način da svojim prisustvom, svojim putovanjima, svojim ličnim primerom bude jedan od najzaslužnijih za pad komunizma. Mislim da će ovaj sadašnji imati više veze sa odnosima u samim crkvama. Oni su krenuli ka putu ekumenstva i mislim da je to važno podržati. Dobro bi bilo da bilo koji Papa dođe ovde. Kada je novi Papa izabran, neko je objavio njegovu biografiju. Englezi su protiv njega jer je on na neki način protiv protestanata. Kao konzervativni katolik, šta bi drugo bio. Izvadili su podatak da je bio član Hitler jungen. On je, kao i svi maloletni Nemci, bio mobilisan i išao u tu vojsku. Kod nas su odmah objavili na svim sajtovima da je Papa nacista. Ljudi su pobrkali sve stvari. Nemam ni jednog nemačkog prijatelja čiji roditelji, babe ili dede nisu bili mobilisani. To je bio jedan mračni trenutak u istoriji te države. Taj Papa nije tako grozan kao što se ovde predstavlja.

RSE: U nekoj radijskoj emisiji su rekli da je njegov konzervativizam dobar za veru i da se njegov konzervatizam ogleda u insistiranju zabrani abortusa. I kada brane nešto, brane čudne stvari.

SRBLJANOVIĆ: Mislim da postoji neka nacionalistička transverzala. Mi smo se uvek kapirali sa svim nacionalističkim pokretima, nema veze koje religije, mi se zalepimo za to. Valjda je to tako i sa tim konzervatizmom. A šta drugo da očekuješ od Pape i od sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Koga to zanima. Ko želi da mu oni određuju nešto u životu, neka ih pusti u svoj svet. Mislim da su toliko pametni što više ne zabranjuju prezervative u borbi protiv AIDS-a, a kod nas bacaju svašta na žene koje neće da rađaju, ili ne mogu.

Ibrahim Abazović iz Gornjeg Vakufa: ''Kakvo je vaše mišljenje o tome što se Pravoslavna crkva miješa u državni život? Često puta čujemo na radiju: srpski premijer, srpski predsjednik, srpske šume. Šta mislite o tome? Da li je greška u tome što su u Srbiji, kao i u svim drugim republikama AVNOJ-ske Jugoslavije uvedene stranke sa nacionalnim prefiksom? Koliko su te nacionalne stranke donijele problema koje smo imali, koje imamo i koje ćemo imati ako te stranke budu participirale u vlastima, bez obzira na to u kojoj Republici SFRJ?''

SRBLJANOVIĆ: Mene ne čudi što crkva hoće da učestvuje u političkom životu. I ja hoću u njemu da učestvujem. Mene čudi onaj ko joj to pušta. Mislim da će to biti tekovina demokratije i novog doba u kome će se apsolutno razdvojiti crkva, religija, država i državni aparat. To je apsolutno neophodno. U Francuskoj je bila polemika oko toga kada je Širak zahtevao da Parlament izglasa da budu zastave na pola koplja povodom Papine smrti. Do te mere su razdvojeni crkva i država. Zastave su bile na pola koplja, ali su to objasnili time da je umro jedan državnik, šef države Vatikan.

Nacionalni predznaci: srpsko sunce, srpska livada, srpska stranka i slično, su neminovni, kao i na svim teritorijama bivše Jugoslavije. Ne možete to zabraniti. Ljudi imaju potrebu da osećaju neku nacionalnu pripadnost. Problem je u tome kada ljudi pomisle da je ta nacionalna pripadnost važnija i veća od neke tuđe. Nemam nikakav odgovor, samo nastavljam nit koju je gospodin započeo.

RSE: Nešto o Skakavcima.

SRBLJANOVIĆ: To je predstava koja je imala svoju premijeru pre dva dana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Dejana Mijaća. Mislim da je dosta dobro prošla. Nisam dugo videla da je nešto tako dobro prošlo. Ne znam šta je ljudima.

RSE: Ovo je tipični Biljanin odgovor koji je, ili skroman, ili duhovit.

SRBLJANOVIĆ: Nije skromnost, ali ne može čovek da veruje da je sve super što radi.

RSE: To je predstava koja se bavi pitanjima šta je to sreća i kako je uhvatiti.

SRBLJANOVIĆ: Vrlo teško.
XS
SM
MD
LG