PORTRET GOSTA: Ne bih baš rado pominjala lične i porodične stvari, ali uz ime i prezime Pavela Domonjija ipak se vezuje jedna od paradigmi Srbije. Šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, jedan je od najžešćih kritičara užasa nacionalizma, još do ratnih pohoda Miloševićevske politike, ali i današnjeg, demokratski umivenog od baruta i krvi, propitivač svakog obličja etnocentrizma i antievropejstva. Neki bi se mogli setiti da je sa istim imenom i prezimenom u tvrdo doba Miloševićeve vlasti sedela osoba na mestu pokrajinskog sekretara za upravu i manjine, čak potpredsednika vojvođanske Skupštine. Tu je već reč o stricu našeg sagovornika i priči tako karakterističnoj za ovu zemlju kada su potpuno suprostavljene pozicije oko pošasti Miloševićevizma raspolutile toliko porodičnih ručkova, prijateljstava i ljudskih veza. U civilizovanim odnosima o drugim temama se moglo ljudski komunicirati. ''Vododelnica je ipak bila kada sam pitao kako se može sedeti u partiji koja započinje rat''.
Bilo je to početkom devedesetih kada je kao novinar u Radiju rodne Stare Pazove dobio otkaz jer je lokalnim socijalistima prekipelo nešto od Pavelovih nepodobština što pušta hrvatsku muziku, koju su zabranili, i da tragom istorijske prognoze Branka Kostića slušaocima sasipa sprdačinu o lekovitim svojstvima jestivog bilja i korenja, što komentariše antiratne demonstracije Sarajlija, ili o pritiscima na iseljavanje vojvođanskih Hrvata u anketi priupita baš suprugu SPS moćnika.
Posle je, kaže, postao egzistencionalna nula. I tu je pojašnjenje za sve one koji su ikada imali dilemu da li to, danas četrdeset petogodišnji Pavel ima izrazito svetlo plavu kosu, ili je sasvim sed već odavno. Sa profesijom perača kola morao je da okonča još pre radijskog posla. Rat i siromaštvo sve više su besnili, a automobili se sve manje prali.
Helsinški odbor ga krajem devedesetih primećuje kao novinara lista Odgovor u jednom dijalogu mladih iz Srbije i Albanaca na Ohridu. Na posao, u kancelariju Helsinškog odbora u Novom Sadu, svaki dan iz Pazove putuje autobusom. ''I ja sam ti kao Srbija'', reći će, ''na Balkanu ne želi da napusti srodnike, a htela bi u Evropu''. Tako ni Pavel ne napušta porodičnu Staru Pazovu i eto ga iz svakodnevnog autobusa idealnog za portretisanje današnje Srbije.
RSE: Devedesetih godina je bilo dosta raskola zbog politike, čak i u porodicama. On se dogodio vama i vašem stricu. Danas se čini, posle pet godina promene vlasti i završetka ratova, da su svi pomirljivi. Ponekada se čini da do promena nije ni došlo. Socijalisti i Radikali dele lekcije svima. Miloševićevi ljudi kao da vraćaju neke svoje pozicije u društvu. Sistem vrednosti kao da se nije mnogo promenio.
DOMONJI: Slažem se sa vama i ne bih imao vašim konstatacijama ništa da dodam. Moj odnos sa stricem je isti kao što je i bio prethodnih godina. Ostali smo na istim pozicijama. Komunikacija između nas je svedena na nulu. Apsolutna tišina. Nisam siguran da je moj slučaj tipičan da bi poslužio kao ilustracija. Moj stric i ja smo se našli na različitim pozicijama delom zbog politike, a delom zbog nekih dugih razloga. Ono što je raspad Jugoslavije i činio tako tragičnim, nisu materijalna razaranja, već su to razaranja porodičnih veza, brakova, prijateljstava i komšijskih veza. Ne retko tokom raspada Jugoslavije pojedinci iz iste porodice su se nalazili na različitim stranama, sa obe strana barikada, sa obe strane linije fronta. Politička razmimoilaženja su dovodila do rascepa. To je taj element koji je, ne samo produbljivao podele, nego koji je i raspad države činio tako tragičnim. Sve to se dogodilo zbog toga što nije postojala jedna distanca prema politici, nije postojala jedna vrsta tako potrebnog racionalnog otklona pomoću koga bi pojedinci sačuvali svoju autonomiju i branili svoje pravo, svoju slobodu izbora, kao i slobodu izbora bračnog druga ili prijatelja. To je dokaz o nezrelosti ljudi na ovim prostorima.
RSE: Gde je ta mera koja određuje civilizovani dijalog sa političkim neistomišljenicima, demokratsku šansu da svako izrazi svoje političko mišljenje i jedan opšti društveni otklon prema jednom zlu kakva je bila Miloševićeva nacionalistička ratna politika u devedesetim godinama?
DOMONJI: Imamo jedan strahoviti problem koji se zove politička kultura. Naša politička kultura jeste autoritarna. U toj političkoj kulturi pojedinac nema pravo na individualno postojanje. On je uvek neka vrsta apstraktnog priveska kolektiva, uvek je taoc kolektiva. Onaj koji je autorizovan da iznosi mišljenje je novi lider i u trenutcima predaje se uzvikuje njegovo ime. To je jedan od ključnih problema koji mi imamo i iz njega proizilaze i svi drugi. Kada imate oponenta, svog političkog protivnika, ne doživljavate ga kao čoveka koji ima različito mišljenje, koji ima suprotan stav, sa kojim možete debatovati i racionalno se opredeliti za najpovoljnije rešenje. On se doživljava kao neprijatelj, neko koga treba uništiti. Zbog toga nemamo potrebnu vrstu pravog dijaloga koji bi pomogao u rešavanju mnogih problema koje imamo.
RSE: Da li mislite da postoji i jedan drugi problem, a to je da postoje neke stvari, neki stavovi koji bi morali biti neupitni? U posleratnoj Nemačkoj nije se moglo diskutovati o tome da li je nacizam dobar ili ne. Da li je problem u tome što nema granice iznad koje može ide opšti društveni dijalog?
DOMONJI: Mislim da ste u pravu. U Srbiji izgleda da je sve dopušteno. U Srbiji ne postoji nikakva zabrana negiranja holokausta. Mislim da je Srbija jedna od retkih zemalja koja se stidi svog antifašizma. Taj antifašizam u Srbiji je dragoceni kapital. To je, po mom sudu, najznačajnija i najvrednija činjenica u modernoj srpskoj istoriji. Preko partizanskog antifašizma Srbija je bila u samom vrhu Evrope. Na žalost, danas se ta vrsta partizanskog antifašizma odbacuje jer su u tom pokretu vodeću ulogu imali komunisti. Da su tim pokretom rukovodili četnici, danas bi se u Nemačkoj još uvek spaljivali Jevreji. Nedavno se dogodio jedan skandal. Niko iz državne delegacije Srbije i Crne Gore nije bio na godišnjici obeležavanja oslobođenja Aušvica. To je bio skandal za ono malo antifašista što postoji u Srbiji. Pravo pitanje glasi: Da li je ikome iz Srbije i Crne Gore tamo bilo mesto? Po mom sudu, nije, jer je Srbija u međuvremenu promenila stranu. Za vreme Miloševića Srbija se našla na strani onih koji su organizovali konclogore.
RSE: Da li vi to kažete da su Srbija i Crna Gora jedine države u Evropi koje su pobrkale nosioce antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, a možda i danas, sa nosiocima fašističke borbe?
DOMONJI: Meni se doista tako ponekada čini. Profesor Kangrga je izneo sličan utisak kada je reč o Hrvatskoj. Kakva je situacija u Hrvatskoj, ne mogu da tvrdim, ali pominjem to jer mi je jedan intelektualac izneo sličan utisak koji se podudarao sa mojim.
RSE: Da se u Srbiji ne zna ko je ko bio i ko je ko sada?
DOMONJI: Ja znam i pretpostavljam da i vi znate. Ljudi sa kojima se družim i sa kojima sarađujem to takođe znaju. U Srbiji je došlo do odbacivanja antifašizma u trenutku kada su javnom scenom zagospodarili nacionalisti i kada su pokušali da ovladaju političkom memorijom društva. Nacionalisti su, kao što znate, opčinjeni idejom nacionalnog jedinstva i tu im antifašizam smeta jer antifašizam cepa naciju na fašiste i antifašiste. Partizanski antifašizam je bio nadnacionalan. On se odbacuje jer nije vodio računa o nacionalnim interesima. Danas, oni koji besede o nacionalnom interesu kao jednom od najvažnijih zadataka, ističu nacionalno pomirenje. To još ističu kao primer istorijske zrelosti srpskoga naroda. Mislim da nema nikakvog pomirenja, niti ga može biti, između fašista i antifašista.
RSE: Šta kažete za argument da četnički pokret nije fašistički pokret?
DOMONJI: Četnički pokret je bio kolaboracionistički pokret. Deviza četnika od 1941. godine pa na ovamo je da nije vreme da ratuju sa Nemcima. O tome čak postoje i dokumenti. Na Teheranskoj konferenciji, 1943. godine, su saveznici apelovali na Dražu Mihajlovića da povede borbu protiv Nemaca, ali su oni stalno odustajali i govorili da jedini borci koji se bore protiv Nemaca su Titovi partizani. To je bio jedan kvislingški pokret. Svako insistiranje na toj vrsti pomirenja je pomirenje na pretpostavkama fašizma. Pomirenje partizana i četnika nije nikakav dokaz istorijske zrelosti srpskog naroda, nego znak njegove regresije i civilizacijskog posrnuća. Do tog pomirenja nije došlo ni u toku ratova za preraspodelu jugoslovenskih prostora devedesetih godina. Gde je to ''pomirenje'' odvelo nas? U zločin.
RSE: Kako vidite ovo vreme u odnosu na podele iz devedesetih u Srbiji? Da li je ovo vreme pomirenja Miloševićevaca i anti Miloševićevaca?
DOMONJI: Nije. Antimiloševci su marginalizovani. Milošević je izgubio vojnu, ali mi se čini da nije izgubio političku snagu.
RSE: Da li mislite da sada postoji veći otklon u odnosu na Titovo vreme, ili u odnosu na Miloševićevo vreme?
DOMONJI: Apsolutno je veći otklon u odnosu na Titovo vreme. Ovde se nastoji Tita prikazati kao velikikog zlotvora, ili kao najvećeg zločinca nad srpskim narodom. Ja se sa time ne bih složio. Ne slažem se sa time da je Josip Broz najveći zločinac nad srpskim narodom. Josip Broz je imao jednu viziju države u kojoj nije bilo hegemone nacije, koji je zagovarao nacionalnu ravnopravnost. Sa Miloševićem su se te stvari krajnje okrenule.
RSE: Da li su vama bliske komunističke ideje?
DOMONJI: Zavisi šta podrazumevamo pod komunizmom. Ako pod komunizmom podrazumevamo slobodu pojedinca, ravnopravnost i jednakost, onda jesam. Svaki normalni građanin bi u tom pogledu mogao za sebe da kaže da je komunista. Ali ako se pod komunizmom podrazumeva vlast samo jedne partije, ili vlast nekog autoritarnog vladara, onda nisam.
RSE: U nekoliko dana umrla su dva bivša visoka komunistička funkcionera. Jedan je Nikola Ljubičić, a drugi je Dragoslav Marković. Oba su bila na veoma visokim položajima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Jedan od njih je sahranjen u Aleji velikana. Jedna visoka državna institucija je dala njegovu čitulju sa priznanjima. Drugi je otišao bez takvog ispraćaja. Jedan od njih je bio blizak Miloševiću, a drugi se još u osamdesetim distancirao od njega. Šta mislite, koji od njih je sahranjen u Aleji velikana?
DOMONJI: Ne znam.
RSE: Nikola Ljubičić, koji je bio blizak saradnik Miloševića, je sahranjen u Aleji velikana. Da li vas to iznenađuje?
DOMONJI: Ne. Pretpostavljao sam. A vas?
RSE: Ne, nimalo. U mesecu maju su datumi koji navode na razmišljanja o vremenu fašizma. Na žalost, imamo i puno dnevnih povoda. Šta je izvorište fašističkih ideja u Srbiji danas? Šta je izvorište antisemitizma? Takvih incidenata je bilo podosta u poslednje vreme u Vojvodini.
DOMONJI: Boris Buden je u jednoj svojoj knjizi zapisao da kada se jedno društvo suoči sa antisemitizmom to je znak da je rasizam u tom društvo doživeo svoju punu i pravu zrelost. Rasizam je bio jedan od elemenata fašizma. Mislim da je osnovni koren i izvor fašizma u nacionalizmu. Ako bi ste me pitali ko su nosioci fašizma danas u Srbiji, rekao bih da su to ekstremni nacionalisti, svi oni koji se protive politici ljudskih prava, svi oni koji pravdaju upotrebu nasilja u politici, svi oni koji odbacuju pacifizam kao izdaju jer je život, navodno, borba neprekidna. Fašizam nose i obnavljaju svi oni koji ističu nacionalnu homogenizaciju kao najviši politički ideal, oni, koji na osnovu toga, svoje političke protivnike diskvalifikuju kao rasrbljene Srbe. Među fašiste bih svrstao i sve one koji drastične socijalne razlike u društvu pravdaju ili objašnjavaju ratnom inferiornošću nekih skupina u društvu. Fašisti su i svi oni koji zahtevaju da se država poistoveti ili svede na etnicitet. Fašizam obnavljaju i oni koji raspiruju mržnju prema ljudima druge vere i nacije, oni koji se protive etnički mešovitim brakovima, oni koji pravdaju etničko čišćenje, koji veličaju ratne zločince. Među njih bi smo mogli svrstati i one koji poriču da je u Srbiji u poslednjih petnaest godina bilo elemenata fašizma.
RSE: Kako se oseća pripadnik nacionalne manjine danas u Vojvodini?
DOMONJI: Ja sam lišen nacionalnog osećaja i uvek se deklarišem kao nacionalno nezaposlen. To je grupacija koja je u Srbiji u ekspanziji. Nastojim da ne budem manjina u društvu.
RSE: Kako kao takav prolazite u Srbiji 2005. godine, a kako ste prolazili devedesetih?
DOMONJI: Mene toliko ne brine Srbija i kako ću proći u njoj. Meni je ta Srbija pravila manje problema od moje neposredne okoline. Kada u porodici kažete da ste nacionalno nezaposlen čujete samo jednu vrstu komentara i vrši se na vas veliki pritisak. Govore vam da se stidite što ste Slovak i da zbog toga nećete da se izjasnite. Zbog toga i dete niste hteli da upišete u slovačku školu, nego u srpsku.
RSE: Da li se stidite što potičete iz slovačke porodice?
DOMONJI: Apsolutno ne. Nisam birao naciju u okviru koje ću da se rodim. Ponašam se u skladu sa tom činjenicom. Dajem joj značaj kakav i zaslužuje, a to nije preveliki značaj.
RSE: Pretpostavljam da je to i reakcija na sredinu u kojoj je nacionalno prebrojavanje gotovo svakodnevno?
DOMONJI: Da. U jednom trenutku se postavilo pitanje da li se u Vojvodini ponavlja scenario izazivanja sukoba od pripadnika manjine koji je primenjen u drugim delovima bivše Jugoslavije. Tu ima neke sličnosti, ali i drastičnih razlika. Sličnost je u tome što ne reaguju državni organi kada se nekakav incident dogodi. To onda vodi ka cepanju komunikacija između etniciteta i pojavljuje se jedan brisani socijalni prostor u koji uskaču ekstremisti i uvlače sve više ljudi u sukobe. Drugačiji je u tom pogledu što je ovo ipak 2005. godina, a ne 1990., što nije Milošević na vlasti i što Srbija više nema snage da uđe u velike sukobe i započne nove ratove. To je srećna okolnost. Nesrećna je okolnost što ona nema snage da se obračuna sa vlastitim ekstremistima. To je problem.
RSE: Imate priliku da se često srećete sa mladima i kroz projekt Škola demokratije. Sa tim projektom ulazite i u vojvođanske škole. Da li su zaista mladi okrenuti desnici, kako se to ponekada čini? Da li se desna ideja ugnezdila među mlade?
DOMONJI: Na žalost, jeste. Išli smo u vojvođanske škole početkom aprila, ali sa ombudsmanom. Helsinški odbor organizuje i petodnevne škole za demokratiju. Organizujemo ih na našem vlastitom prostoru i pozivamo srednjoškolce, studente, aktiviste nevladinih organizacija i pripadnike političkih partija da ih pohađaju. Mladi ljudi ne idu nekim putem koji je radikalno drugačiji od onoga kojim se kreće srbijansko društvo. Ti mladi ljudi ne žive pod nekim staklenim zvonom i sve što se događa u društvu ima svoj refleks i u njihovom rezonovanju i u njihovom načinu ponašanja. Videli ste prošle godine rezultate istraživanja marketinških firmi i Studentske unije među mladim ljudima, pre svega među studentima. Postoji veoma izražena socijalna distanca prema pripadnicima drugih nacija i prema pripadnicima drugačijih veroispovesti. Svi ti mladi ljudi nisu živeli u jednom pristojnom društvu, normalno uređenom, sa stabilnim sistemom vrednosti, nego su živeli u društvu čiji se sistem vrednosti raspao, u društvu u kome je drugi figurirao kao neka egzistencionalna pretnja i zlo, u društvu koje je slalo poruku da su mržnje i nasilje neka vrsta patriotske službe. Kako bi smo mogli očekivati drugačije ponašanje od mladih, nego da reprodukuju taj nametnuti model. Zvuči mi krajnje licemerno da svi oni koji se zgražavaju nad nasiljem mladih ne postavljaju sebi pitanje ima li to nasilje ikakve veze sa dojučerašnjim nasiljem u društvu. Nasilje koje vlada jeste jedna vrsta pravog portreta srbijanskog društva. Nedavno smo u Novom Sadu prikupljali potpise povodom peticije Prekinimo zaveru ćutanja. U nekoliko navrata sam na pitanje mlađih ljudi ko je diskrimisan danas u Srbiji, naveo primer homoseksualaca. Oni su rekli da nikada neće dati svoj potpis ako se to odnosi i na njih. Ako na takvom odnosu prema homoseksualcima testirate da li je neko blizak levoj ili desnoj ideji, možete relativno precizno i tačno da ga svrstate tamo gde spada, a to je desna strana političkog spektra.
RSE: Da li mladi uopšte imaju odakle da se upoznaju sa levim idejama, s obzirom da levice u Srbiji nema?
DOMONJI: U pravu ste. Koga bi ste danas u Srbiji mogli da svrstate u levicu? SPS je učinio nešto što ne priliči levičarskoj partiji. Vodila je ratove, politički je organizator rata. To ne čine partije koje su verne idealima i vrednostima levice. SPS je protiv privatizacije i kapitalizma, što su levičarski elementi. Pod Miloševićem SPS je okrenuo leđa levičarskim vrednostima. Mladi ljudi, ako žele da se upoznaju sa idejama levice, imaju danas problem. Opšta klima u društvu im ne pogoduje. Ono što se izdaje za levicu je kompromitovano nasiljem, ratovima, izolacionizmom. Mladi, bez želje da budem ciničan, mogu da se upoznaju sa levicom ako odu u biblioteke i pročitaju prašnjave knjige, pod uslovom da te knjige nisu označene kao ideološko smeće. Te informacije mogu da nađu i na Internetu. U medijima tih informacija nema. Oni koji bi hteli da se upoznaju sa idejom levice ne treba da budu obeshrabreni. Postoji jedna sjajna jevrejska izreka koja glasi: ''Ako misliš da nema izlaza, budi siguran da postoje najmanje četiri''. Ja ne mogu da navedem četiri izlaza, ali mogu da navedem tri časopisa koja su bliska ideji levice: Prelom, Kontrapunkt i Republika. Situacija nije baš potpuno beznadežna.
RSE: Kako iskorištavate vreme u svakodnevnom putovanju na relaciji Stara Pazova - Novi Sad?
DOMONJI: Čitam neke knjige koje sam nabavio, a koje ne mogu da stignem da pročitam u neko drugo vreme. Postoji brdo knjiga koje sam uspio da nabavim, a koje nikako ne stižem da pročitam. Ta gomila knjiga deluje pomalo zastrašujuće. Nabavio sam nekoliko zbornika: Kultura je važna, Legitimnost demokratske vlasti, Tri toma zaštite manjina. Među njime je i par monografija kao Istorija filozofije i Etika. Predavanje o vladavini prava nije knjiga koja se može čitati u autobusu jer zahteva koncentraciju i slobodno vreme. Knjiga jeste dragoceni intelektualni sagovornik, ali zbog posla kojim se bavim imam sve manje vremena da se družim sa njom.
Bilo je to početkom devedesetih kada je kao novinar u Radiju rodne Stare Pazove dobio otkaz jer je lokalnim socijalistima prekipelo nešto od Pavelovih nepodobština što pušta hrvatsku muziku, koju su zabranili, i da tragom istorijske prognoze Branka Kostića slušaocima sasipa sprdačinu o lekovitim svojstvima jestivog bilja i korenja, što komentariše antiratne demonstracije Sarajlija, ili o pritiscima na iseljavanje vojvođanskih Hrvata u anketi priupita baš suprugu SPS moćnika.
Posle je, kaže, postao egzistencionalna nula. I tu je pojašnjenje za sve one koji su ikada imali dilemu da li to, danas četrdeset petogodišnji Pavel ima izrazito svetlo plavu kosu, ili je sasvim sed već odavno. Sa profesijom perača kola morao je da okonča još pre radijskog posla. Rat i siromaštvo sve više su besnili, a automobili se sve manje prali.
Helsinški odbor ga krajem devedesetih primećuje kao novinara lista Odgovor u jednom dijalogu mladih iz Srbije i Albanaca na Ohridu. Na posao, u kancelariju Helsinškog odbora u Novom Sadu, svaki dan iz Pazove putuje autobusom. ''I ja sam ti kao Srbija'', reći će, ''na Balkanu ne želi da napusti srodnike, a htela bi u Evropu''. Tako ni Pavel ne napušta porodičnu Staru Pazovu i eto ga iz svakodnevnog autobusa idealnog za portretisanje današnje Srbije.
RSE: Devedesetih godina je bilo dosta raskola zbog politike, čak i u porodicama. On se dogodio vama i vašem stricu. Danas se čini, posle pet godina promene vlasti i završetka ratova, da su svi pomirljivi. Ponekada se čini da do promena nije ni došlo. Socijalisti i Radikali dele lekcije svima. Miloševićevi ljudi kao da vraćaju neke svoje pozicije u društvu. Sistem vrednosti kao da se nije mnogo promenio.
DOMONJI: Slažem se sa vama i ne bih imao vašim konstatacijama ništa da dodam. Moj odnos sa stricem je isti kao što je i bio prethodnih godina. Ostali smo na istim pozicijama. Komunikacija između nas je svedena na nulu. Apsolutna tišina. Nisam siguran da je moj slučaj tipičan da bi poslužio kao ilustracija. Moj stric i ja smo se našli na različitim pozicijama delom zbog politike, a delom zbog nekih dugih razloga. Ono što je raspad Jugoslavije i činio tako tragičnim, nisu materijalna razaranja, već su to razaranja porodičnih veza, brakova, prijateljstava i komšijskih veza. Ne retko tokom raspada Jugoslavije pojedinci iz iste porodice su se nalazili na različitim stranama, sa obe strana barikada, sa obe strane linije fronta. Politička razmimoilaženja su dovodila do rascepa. To je taj element koji je, ne samo produbljivao podele, nego koji je i raspad države činio tako tragičnim. Sve to se dogodilo zbog toga što nije postojala jedna distanca prema politici, nije postojala jedna vrsta tako potrebnog racionalnog otklona pomoću koga bi pojedinci sačuvali svoju autonomiju i branili svoje pravo, svoju slobodu izbora, kao i slobodu izbora bračnog druga ili prijatelja. To je dokaz o nezrelosti ljudi na ovim prostorima.
RSE: Gde je ta mera koja određuje civilizovani dijalog sa političkim neistomišljenicima, demokratsku šansu da svako izrazi svoje političko mišljenje i jedan opšti društveni otklon prema jednom zlu kakva je bila Miloševićeva nacionalistička ratna politika u devedesetim godinama?
DOMONJI: Imamo jedan strahoviti problem koji se zove politička kultura. Naša politička kultura jeste autoritarna. U toj političkoj kulturi pojedinac nema pravo na individualno postojanje. On je uvek neka vrsta apstraktnog priveska kolektiva, uvek je taoc kolektiva. Onaj koji je autorizovan da iznosi mišljenje je novi lider i u trenutcima predaje se uzvikuje njegovo ime. To je jedan od ključnih problema koji mi imamo i iz njega proizilaze i svi drugi. Kada imate oponenta, svog političkog protivnika, ne doživljavate ga kao čoveka koji ima različito mišljenje, koji ima suprotan stav, sa kojim možete debatovati i racionalno se opredeliti za najpovoljnije rešenje. On se doživljava kao neprijatelj, neko koga treba uništiti. Zbog toga nemamo potrebnu vrstu pravog dijaloga koji bi pomogao u rešavanju mnogih problema koje imamo.
RSE: Da li mislite da postoji i jedan drugi problem, a to je da postoje neke stvari, neki stavovi koji bi morali biti neupitni? U posleratnoj Nemačkoj nije se moglo diskutovati o tome da li je nacizam dobar ili ne. Da li je problem u tome što nema granice iznad koje može ide opšti društveni dijalog?
DOMONJI: Mislim da ste u pravu. U Srbiji izgleda da je sve dopušteno. U Srbiji ne postoji nikakva zabrana negiranja holokausta. Mislim da je Srbija jedna od retkih zemalja koja se stidi svog antifašizma. Taj antifašizam u Srbiji je dragoceni kapital. To je, po mom sudu, najznačajnija i najvrednija činjenica u modernoj srpskoj istoriji. Preko partizanskog antifašizma Srbija je bila u samom vrhu Evrope. Na žalost, danas se ta vrsta partizanskog antifašizma odbacuje jer su u tom pokretu vodeću ulogu imali komunisti. Da su tim pokretom rukovodili četnici, danas bi se u Nemačkoj još uvek spaljivali Jevreji. Nedavno se dogodio jedan skandal. Niko iz državne delegacije Srbije i Crne Gore nije bio na godišnjici obeležavanja oslobođenja Aušvica. To je bio skandal za ono malo antifašista što postoji u Srbiji. Pravo pitanje glasi: Da li je ikome iz Srbije i Crne Gore tamo bilo mesto? Po mom sudu, nije, jer je Srbija u međuvremenu promenila stranu. Za vreme Miloševića Srbija se našla na strani onih koji su organizovali konclogore.
RSE: Da li vi to kažete da su Srbija i Crna Gora jedine države u Evropi koje su pobrkale nosioce antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, a možda i danas, sa nosiocima fašističke borbe?
DOMONJI: Meni se doista tako ponekada čini. Profesor Kangrga je izneo sličan utisak kada je reč o Hrvatskoj. Kakva je situacija u Hrvatskoj, ne mogu da tvrdim, ali pominjem to jer mi je jedan intelektualac izneo sličan utisak koji se podudarao sa mojim.
RSE: Da se u Srbiji ne zna ko je ko bio i ko je ko sada?
DOMONJI: Ja znam i pretpostavljam da i vi znate. Ljudi sa kojima se družim i sa kojima sarađujem to takođe znaju. U Srbiji je došlo do odbacivanja antifašizma u trenutku kada su javnom scenom zagospodarili nacionalisti i kada su pokušali da ovladaju političkom memorijom društva. Nacionalisti su, kao što znate, opčinjeni idejom nacionalnog jedinstva i tu im antifašizam smeta jer antifašizam cepa naciju na fašiste i antifašiste. Partizanski antifašizam je bio nadnacionalan. On se odbacuje jer nije vodio računa o nacionalnim interesima. Danas, oni koji besede o nacionalnom interesu kao jednom od najvažnijih zadataka, ističu nacionalno pomirenje. To još ističu kao primer istorijske zrelosti srpskoga naroda. Mislim da nema nikakvog pomirenja, niti ga može biti, između fašista i antifašista.
RSE: Šta kažete za argument da četnički pokret nije fašistički pokret?
DOMONJI: Četnički pokret je bio kolaboracionistički pokret. Deviza četnika od 1941. godine pa na ovamo je da nije vreme da ratuju sa Nemcima. O tome čak postoje i dokumenti. Na Teheranskoj konferenciji, 1943. godine, su saveznici apelovali na Dražu Mihajlovića da povede borbu protiv Nemaca, ali su oni stalno odustajali i govorili da jedini borci koji se bore protiv Nemaca su Titovi partizani. To je bio jedan kvislingški pokret. Svako insistiranje na toj vrsti pomirenja je pomirenje na pretpostavkama fašizma. Pomirenje partizana i četnika nije nikakav dokaz istorijske zrelosti srpskog naroda, nego znak njegove regresije i civilizacijskog posrnuća. Do tog pomirenja nije došlo ni u toku ratova za preraspodelu jugoslovenskih prostora devedesetih godina. Gde je to ''pomirenje'' odvelo nas? U zločin.
RSE: Kako vidite ovo vreme u odnosu na podele iz devedesetih u Srbiji? Da li je ovo vreme pomirenja Miloševićevaca i anti Miloševićevaca?
DOMONJI: Nije. Antimiloševci su marginalizovani. Milošević je izgubio vojnu, ali mi se čini da nije izgubio političku snagu.
RSE: Da li mislite da sada postoji veći otklon u odnosu na Titovo vreme, ili u odnosu na Miloševićevo vreme?
DOMONJI: Apsolutno je veći otklon u odnosu na Titovo vreme. Ovde se nastoji Tita prikazati kao velikikog zlotvora, ili kao najvećeg zločinca nad srpskim narodom. Ja se sa time ne bih složio. Ne slažem se sa time da je Josip Broz najveći zločinac nad srpskim narodom. Josip Broz je imao jednu viziju države u kojoj nije bilo hegemone nacije, koji je zagovarao nacionalnu ravnopravnost. Sa Miloševićem su se te stvari krajnje okrenule.
RSE: Da li su vama bliske komunističke ideje?
DOMONJI: Zavisi šta podrazumevamo pod komunizmom. Ako pod komunizmom podrazumevamo slobodu pojedinca, ravnopravnost i jednakost, onda jesam. Svaki normalni građanin bi u tom pogledu mogao za sebe da kaže da je komunista. Ali ako se pod komunizmom podrazumeva vlast samo jedne partije, ili vlast nekog autoritarnog vladara, onda nisam.
RSE: U nekoliko dana umrla su dva bivša visoka komunistička funkcionera. Jedan je Nikola Ljubičić, a drugi je Dragoslav Marković. Oba su bila na veoma visokim položajima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Jedan od njih je sahranjen u Aleji velikana. Jedna visoka državna institucija je dala njegovu čitulju sa priznanjima. Drugi je otišao bez takvog ispraćaja. Jedan od njih je bio blizak Miloševiću, a drugi se još u osamdesetim distancirao od njega. Šta mislite, koji od njih je sahranjen u Aleji velikana?
DOMONJI: Ne znam.
RSE: Nikola Ljubičić, koji je bio blizak saradnik Miloševića, je sahranjen u Aleji velikana. Da li vas to iznenađuje?
DOMONJI: Ne. Pretpostavljao sam. A vas?
RSE: Ne, nimalo. U mesecu maju su datumi koji navode na razmišljanja o vremenu fašizma. Na žalost, imamo i puno dnevnih povoda. Šta je izvorište fašističkih ideja u Srbiji danas? Šta je izvorište antisemitizma? Takvih incidenata je bilo podosta u poslednje vreme u Vojvodini.
DOMONJI: Boris Buden je u jednoj svojoj knjizi zapisao da kada se jedno društvo suoči sa antisemitizmom to je znak da je rasizam u tom društvo doživeo svoju punu i pravu zrelost. Rasizam je bio jedan od elemenata fašizma. Mislim da je osnovni koren i izvor fašizma u nacionalizmu. Ako bi ste me pitali ko su nosioci fašizma danas u Srbiji, rekao bih da su to ekstremni nacionalisti, svi oni koji se protive politici ljudskih prava, svi oni koji pravdaju upotrebu nasilja u politici, svi oni koji odbacuju pacifizam kao izdaju jer je život, navodno, borba neprekidna. Fašizam nose i obnavljaju svi oni koji ističu nacionalnu homogenizaciju kao najviši politički ideal, oni, koji na osnovu toga, svoje političke protivnike diskvalifikuju kao rasrbljene Srbe. Među fašiste bih svrstao i sve one koji drastične socijalne razlike u društvu pravdaju ili objašnjavaju ratnom inferiornošću nekih skupina u društvu. Fašisti su i svi oni koji zahtevaju da se država poistoveti ili svede na etnicitet. Fašizam obnavljaju i oni koji raspiruju mržnju prema ljudima druge vere i nacije, oni koji se protive etnički mešovitim brakovima, oni koji pravdaju etničko čišćenje, koji veličaju ratne zločince. Među njih bi smo mogli svrstati i one koji poriču da je u Srbiji u poslednjih petnaest godina bilo elemenata fašizma.
RSE: Kako se oseća pripadnik nacionalne manjine danas u Vojvodini?
DOMONJI: Ja sam lišen nacionalnog osećaja i uvek se deklarišem kao nacionalno nezaposlen. To je grupacija koja je u Srbiji u ekspanziji. Nastojim da ne budem manjina u društvu.
RSE: Kako kao takav prolazite u Srbiji 2005. godine, a kako ste prolazili devedesetih?
DOMONJI: Mene toliko ne brine Srbija i kako ću proći u njoj. Meni je ta Srbija pravila manje problema od moje neposredne okoline. Kada u porodici kažete da ste nacionalno nezaposlen čujete samo jednu vrstu komentara i vrši se na vas veliki pritisak. Govore vam da se stidite što ste Slovak i da zbog toga nećete da se izjasnite. Zbog toga i dete niste hteli da upišete u slovačku školu, nego u srpsku.
RSE: Da li se stidite što potičete iz slovačke porodice?
DOMONJI: Apsolutno ne. Nisam birao naciju u okviru koje ću da se rodim. Ponašam se u skladu sa tom činjenicom. Dajem joj značaj kakav i zaslužuje, a to nije preveliki značaj.
RSE: Pretpostavljam da je to i reakcija na sredinu u kojoj je nacionalno prebrojavanje gotovo svakodnevno?
DOMONJI: Da. U jednom trenutku se postavilo pitanje da li se u Vojvodini ponavlja scenario izazivanja sukoba od pripadnika manjine koji je primenjen u drugim delovima bivše Jugoslavije. Tu ima neke sličnosti, ali i drastičnih razlika. Sličnost je u tome što ne reaguju državni organi kada se nekakav incident dogodi. To onda vodi ka cepanju komunikacija između etniciteta i pojavljuje se jedan brisani socijalni prostor u koji uskaču ekstremisti i uvlače sve više ljudi u sukobe. Drugačiji je u tom pogledu što je ovo ipak 2005. godina, a ne 1990., što nije Milošević na vlasti i što Srbija više nema snage da uđe u velike sukobe i započne nove ratove. To je srećna okolnost. Nesrećna je okolnost što ona nema snage da se obračuna sa vlastitim ekstremistima. To je problem.
RSE: Imate priliku da se često srećete sa mladima i kroz projekt Škola demokratije. Sa tim projektom ulazite i u vojvođanske škole. Da li su zaista mladi okrenuti desnici, kako se to ponekada čini? Da li se desna ideja ugnezdila među mlade?
DOMONJI: Na žalost, jeste. Išli smo u vojvođanske škole početkom aprila, ali sa ombudsmanom. Helsinški odbor organizuje i petodnevne škole za demokratiju. Organizujemo ih na našem vlastitom prostoru i pozivamo srednjoškolce, studente, aktiviste nevladinih organizacija i pripadnike političkih partija da ih pohađaju. Mladi ljudi ne idu nekim putem koji je radikalno drugačiji od onoga kojim se kreće srbijansko društvo. Ti mladi ljudi ne žive pod nekim staklenim zvonom i sve što se događa u društvu ima svoj refleks i u njihovom rezonovanju i u njihovom načinu ponašanja. Videli ste prošle godine rezultate istraživanja marketinških firmi i Studentske unije među mladim ljudima, pre svega među studentima. Postoji veoma izražena socijalna distanca prema pripadnicima drugih nacija i prema pripadnicima drugačijih veroispovesti. Svi ti mladi ljudi nisu živeli u jednom pristojnom društvu, normalno uređenom, sa stabilnim sistemom vrednosti, nego su živeli u društvu čiji se sistem vrednosti raspao, u društvu u kome je drugi figurirao kao neka egzistencionalna pretnja i zlo, u društvu koje je slalo poruku da su mržnje i nasilje neka vrsta patriotske službe. Kako bi smo mogli očekivati drugačije ponašanje od mladih, nego da reprodukuju taj nametnuti model. Zvuči mi krajnje licemerno da svi oni koji se zgražavaju nad nasiljem mladih ne postavljaju sebi pitanje ima li to nasilje ikakve veze sa dojučerašnjim nasiljem u društvu. Nasilje koje vlada jeste jedna vrsta pravog portreta srbijanskog društva. Nedavno smo u Novom Sadu prikupljali potpise povodom peticije Prekinimo zaveru ćutanja. U nekoliko navrata sam na pitanje mlađih ljudi ko je diskrimisan danas u Srbiji, naveo primer homoseksualaca. Oni su rekli da nikada neće dati svoj potpis ako se to odnosi i na njih. Ako na takvom odnosu prema homoseksualcima testirate da li je neko blizak levoj ili desnoj ideji, možete relativno precizno i tačno da ga svrstate tamo gde spada, a to je desna strana političkog spektra.
RSE: Da li mladi uopšte imaju odakle da se upoznaju sa levim idejama, s obzirom da levice u Srbiji nema?
DOMONJI: U pravu ste. Koga bi ste danas u Srbiji mogli da svrstate u levicu? SPS je učinio nešto što ne priliči levičarskoj partiji. Vodila je ratove, politički je organizator rata. To ne čine partije koje su verne idealima i vrednostima levice. SPS je protiv privatizacije i kapitalizma, što su levičarski elementi. Pod Miloševićem SPS je okrenuo leđa levičarskim vrednostima. Mladi ljudi, ako žele da se upoznaju sa idejama levice, imaju danas problem. Opšta klima u društvu im ne pogoduje. Ono što se izdaje za levicu je kompromitovano nasiljem, ratovima, izolacionizmom. Mladi, bez želje da budem ciničan, mogu da se upoznaju sa levicom ako odu u biblioteke i pročitaju prašnjave knjige, pod uslovom da te knjige nisu označene kao ideološko smeće. Te informacije mogu da nađu i na Internetu. U medijima tih informacija nema. Oni koji bi hteli da se upoznaju sa idejom levice ne treba da budu obeshrabreni. Postoji jedna sjajna jevrejska izreka koja glasi: ''Ako misliš da nema izlaza, budi siguran da postoje najmanje četiri''. Ja ne mogu da navedem četiri izlaza, ali mogu da navedem tri časopisa koja su bliska ideji levice: Prelom, Kontrapunkt i Republika. Situacija nije baš potpuno beznadežna.
RSE: Kako iskorištavate vreme u svakodnevnom putovanju na relaciji Stara Pazova - Novi Sad?
DOMONJI: Čitam neke knjige koje sam nabavio, a koje ne mogu da stignem da pročitam u neko drugo vreme. Postoji brdo knjiga koje sam uspio da nabavim, a koje nikako ne stižem da pročitam. Ta gomila knjiga deluje pomalo zastrašujuće. Nabavio sam nekoliko zbornika: Kultura je važna, Legitimnost demokratske vlasti, Tri toma zaštite manjina. Među njime je i par monografija kao Istorija filozofije i Etika. Predavanje o vladavini prava nije knjiga koja se može čitati u autobusu jer zahteva koncentraciju i slobodno vreme. Knjiga jeste dragoceni intelektualni sagovornik, ali zbog posla kojim se bavim imam sve manje vremena da se družim sa njom.