RSE: Mada rukovodstvo Pravnog fakulteta nije donelo zvaničnu odluku o zabrani tribine, na kojoj su članovi studentskog udruženja „Nomokanon“ nameravali da govore o navodnom oslobodjenju Srebrenice, procenjeno je da bi održavanje takvog skupa bilo krajnje ne prihvatljivo. Naime, u dekanatu Pravnog fakulteta kažu da organizatori tribine „Istina o Srebrenici“ nisu ni dobili formalnu saglasnost za održavanje ovakvog razgovora. Otkazivanje ove tribine naišlo je na odobravanje pojedinih profesora, medju kojima je i predavač medjunarodnog privatnog prava, Gašo Knežević.
KNEŽEVIĆ: Pravni fakultet, to je konzervativna sredina, i strahovito osudjujem činjenicu što se uopšte govorilo o tome da će biti održana i nadam se da to nikada neće biti organizovano, ali je dovoljna sramota i ova najava. Pod maskom iznajmljivanja prostora, a to je sad jedna od formi kojom se pravdaju različiti glasovi na fakultetu, dovodi se stvar do absurda. Vrši se politizacija jedne ustanove, koja bi morala da bude apolitična, obrazovna ustanova Pravni fakultet, gde pravnici u svojoj sredini dozvoljavaju sebi da govore, presudjuju i traže istinu o Srebrenici, a postoje već sudske presude o Srebrenici.
RSE: Jedan od najavljenih učesnika na tribini o Srebrenici, publicista Ljiljana Bulatović, inače autor knjiga o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, tvrdi da je tribina zabranjena, što je svojevrstan vid cenzure.
BULATOVIĆ: Nisu je otkazali nego su je zabranili. Malo me je to uplašilo, jer zabraniti govor u jednom demokratskom društvu, za moje pojmove je nezamislivo. Ne znam koji razgovor o bilo kojoj temi koji bi se mogao unapred zabraniti.
RSE: Zahvaljujući delovanju pojedinih profesora, i studentskim tribinama, beogradski Pravni fakultet se u poslednje vreme pretvorio u mesto otpora u svemu onome što simbolizuje delatnost Haškog tribunala.
RSE: Prodekan za nauku Pravnog fakulteta Miodrag Jovanović saopštio je da je tribina otkazana, jer fakultet nije stajao iza njene organizacije. Sa nama u studiju je student-prodekan Pravnog fakulteta Tomislav Momirović. Kako je uopšte došlo do toga da se na Pravnom fakultetu zakaže tribina, koja nosi ime „oslobadjanje Srebrenice“, a ona sama govori o „istini“ o Srebrenici deset godina nakon što je dogadjaj u medjunarodnim razmerama praktično zatvoren. Polazi se od toga da je istina dobro poznata.
MOMIROVIĆ: Tribina je nosila naziv „Istina o Srebrenici“, niko na fakultetu nije znao da figurira kao naziv „oslobadjanje Srebrenice“
RSE: U podnaslovu poziva na tribinu stajalo je „O oslobadjanju Srebrenice“.
MOMIROVIĆ: Samo na jednom manjem broju plakata, od kojih nijedan nije bio zalepljen na Pravnom fakultetu. Složio bih se sa tim što je rekao profesor Knežević, da je to vid politizacije celog slučaja, da se organizuje tribina za ljude koji su van Pravnog fakulteta.
RSE: Ono što je interesantno su ocene koje dominiraju u javnosti, da je Pravni fakultet postao središte odakle se plasiraju antihaški stavovi. Da li se sa tim slažete?
MOMIROVIĆ: Ne bih mogao da se složim sa tom konstatacijom. Pravni fakultet je jedan centar intelektualnog delovanja, on je specifična ustanova sa velikim brojem studenata i profesora. Specifičan je i po ekonomskoj katedri, koja je na Pravnom fakultetu jača nego katedra na Ekonomiji. Ne samo po pitanju pravne struke, nego i u ostalim oblastima nauke, Pravni fakultet je kadrovski izrazito jak. Tu postoje delovanja u više pravaca, jedni se zalažu za saradnju sa Hagom, a neki su protiv saradnje. Ovde se želi izvući iz konteksta jedan broj profesora koji se zalažu za nesaradnju sa Hagom, i njima se daje veći značaj, kao da je ceo fakultet takav. Kada mediji govore da je Pravni fakultet organizovao tribinu „Oslobadjanje Srebrenice“, tek na kraju kažu da je to „Nomokanon“, koji broji dva-tri člana, a svi upiru prstom na Pravni fakultet.
RSE: To je jedna o 12 studentskih organizacija koje funkcionišu na Pravnom fakultetu?
MOMIROVIĆ: Apsolutno, ali to je možda jedna od najmanjih studentskih organizacija na fakultetu.
RSE: Kao to znate?
MOMIROVIĆ: Pretpostavljam, jer se svi mi na fakultetu znamo.
RSE: Kako su prošli na izborima?
MOMIROVIĆ: Nisu ni učestvovali na izborima. Od 12 studentskih organizacija učestvovalo je 11, oni nisu učestvovali.
RSE: Tu je i član nevladine organizacije „Inicijativa mladih“, Dragan Popović. Vaša organizacija radi na afirmisanju pitanja ljudskih prava i afirmisanju onoga što tretiramo kao odgovornost za zločine počinjene tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Vodili ste kampanju „Suoči se“, i da čujemo jedan deo mediskog predstavljanja te kampanje iz 2002 godine.
„Jul 1995., Srebrenica: snage pod komandom Ratka Mladića su nakon zauzimanja Srebrenice nedelju dana ubijale po više od hiljadu ljudi dnevno. 2002. godina: Srbijo, suoči se“
RSE: Dakle 2005. godine, ako pogledamo i ovaj incident na Pravnom fakultetu, šta je vaš zaključak, da li se Srbija suočila?
POPOVIĆ: Mislim da je jasno da se Srbija nije suočila, ali jedna reč koju ste vi izgovorili je zanimljiva i treba na nju obratiti pažnju. Rekli ste „incident“ na Pravnom fakultetu, možda tu negde i leži poenta, mi smo dosta oštro reagovali, uputili smo otvoreno pismo dekanu, medijima i javnosti posle najave ove tribine na Pravnom fakultetu, i tu nije bio povod samo ova tribina. Ona bi mogla da se uzme kao poslednja kap koja je prelila čašu, naime mi smo već godinama svedoci raznih tribina na Pravnom fakultetu, raznih udruženja, nije samo „Nomokanon“ u pitanju. Sve te tribine, manje ili više su uniformne i cilj im je da se relativizuju strašni zločini koji su se desili. Ovo sada je verovatno izazvalo toliku pažnju u javnosti, jer je ovo najveći zločin koji se desio, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego i u Evropi, posle Drugog svetskog rata: genocid u Srebrenici nad 8 hiljada Bošnjaka, i zbog toga je to i izazvalo toliku lavinu.
RSE: To i jeste predmet sudjenja: da li je učinjen genocid ili se radi o ratnom zločinu.
POPOVIĆ: Ja sam diplomirani pravnik, a sud i žalbeno veće donelo je preciznu presudu da je u Srebrenici počinjen genocid u presudi generalu Radislavu Krstiću, zato mi i insistiramo da su ovakve tribine sramna stvar i ne bi smele da budu dozvoljene. Na Pravnom fakultetu, kolega je govorio o tome, jedan broj profesora pruža otpor Haškom tribunalu, medjutim, u javnosti se stiče drugačiji utisak, kako ogroman broj profesora Pravnog fakulteta vodi vrlo aktivnu kampanju u prilog ratnim zločincima, da javno podržava ratne zločine. Pravni fakultet se nije od takvih stvari ogradio, i nije organizovao tribinu, ali je uspeo da je spreči, a to nešto govori. Ono što verovatno niste ni čuli: bio sam sinoć na Pravnom fakultetu, i organizatori te tribine su mi rekli da je ona odložena za 10. maj.
RSE: Da li je to tačno Tomislave?
MOMIROVIĆ: Ne, to nije tačno i moram da se ogradim, ne znam ni jednog profesora koji se zalaže za relativizaciju zločina.
RSE: Ali svakako na Pravnom fakultetu rade profesori koji pomažu haškim optuženicima u prikupljanju dokaza u procesima koji se protiv njih vode.
MOMIROVIĆ: Ne isključujem da postoje profesori koji pomažu haškim zatvorenicima da se odbrane, ili da dokažu svoju nevinost, ili pak da budu osudjeni, ali da neki od naših profesora rade na tome da relativizuju zločine i da ih brane, jer su oni vršeni u ime nečega, za to ne znam.
RSE: Na telefonskoj vezi je rukovodilac Centra za istraživanje zločina nad srbskim narodom, gospodin Milivoje Ivanišević. Uz generala u penziji Radinovića, i publicistu Ljiljanu Bulatović, koje smo čuli na početku i vi ste trebali da govorite na toj tribini. Deset godina posle Srebrenice, kada vlada utisak da je već rečeno sve što je o tome imalo da se kaže, i da su krivci za to kažnjeni, šta ste vi hteli sinoć da kažete na toj tribini?
IVANIŠEVIĆ: U svakoj temi bi trebalo da svi angažovani i zaiteresovani imaju pravo da iznose činjenice i saopšte svoje mišljenje. Prvenstveno sam hteo da saopštim nalaze eksperata koji su svedočili protiv generala Krstića mislim na Batlera i Eda Meninga. Mening je svedočio i protiv Slobodana Miloševića.
RSE: Pitaću vas vrlo direktno, da li vam je smetalo da učestvujete na tribini u kojoj se u kontekstu Srebrenice pominje termin oslobadjanja?
IVANIŠEVIĆ: Ne, zašto?
RSE: Na primer zato što je tamo ubijeno blizu osam hiljada ljudi.
IVANIŠEVIĆ: Oni su ubijeni zato što su Srbi bili isterani iz Srebrenice, puškom oterani, i puškom su se u Srebrenicu i vratili. Srbi iz Srebrenice imaju pravo da se vrate, za njih je to slobodna Srebrenica.
RSE: Na telefonskoj vezi iz Sarajeva imamo i novinara tamnošnjeg nedeljnika „Dani“, Emira Suljagića. Emire, imali ste dvadeset godina kada je pala Srebrenica, bili ste tamo, živeli i videli ste šta se dogadjalo, kada čujete rasprave koje se vode u Srbiji deset godina posle Srebrenice i kada čujete da ni deset godina ne postoji koncenzus o onome što se dogadjalo 1995. godine, kakav utisak to na vas ostavlja?
SULJAGIĆ: Moje mišljenje o tome je malo šizofreno i podeljeno kada je o tim stvarima reč iz jednog prostog razloga, ne znam šta bih ja trebao da očekujem od Srbije i od Srba iz Srbije. Znam da neću dobiti ono što meni treba, a to je priznanje da se to desilo, meni treba priznanje, a ne izvinjenje, i mislim da još izvesno vreme do toga neće doći, pa je to ono što me i privatno i profesionalno jako čudi i boli sa jedne strane. Privatno, ja ne mogu da verujem da postoji iko na ovom svijetu ko će tvrditi da ja imam bilo kakve interese da o tome lažem kako je skoro cela moja familija pobijena u Srebrenici izmedju 1992. i 1995. godine. To što se desilo 1995. godine bila je kulminacija, posle tri godine opsade. Ljudi zaboravljaju da je u prvoj godini rata izmedju aprila 1992. i aprila 1993 godine u Srebrenici ubijeno dve hiljade ljudi, medju njima moj otac i najveći deo moje šire familije, 1995 je bila smo jedan kreščendo te trogodišnje opsade, i ono što meni privatno treba je priznanje da je to bilo tako. Ne očekujem izvinjenje, ne trebaju mi priznanja onog tipa koja sam dobio od Dragana Čavića, premda pozdravljam apsolutno sve što je on, i vlada Republike srpske učinila do sada u vezi sa Srebrenicom. Ali bih voleo da čujem i priznanje nekih normalnih Srba, običnih Srba, koji kao i ja zaradjuju za život i žive od 9 ujutru do pet popodne i onda odu kući i gledaju televiziju ili čitaju i rade, dakle isto što i ja radim. Verovatno zvuči prilično smušeno ali ja zaista još uvek i privatno potpuno zbunjen sa svim ovim stvarima oko Srebrenice.
RSE: Dragane šta vi mislite? Zašto je tako teško dobiti to priznanje o kome govori Emir?
POPOVIĆ: Postoji u Srbiji jak otpor tom priznanju, i to jedan deo javnosti i ne čudi. Deo javnosti kojoj i mi pripadamo, ta scena je podeljena, je jako začudjen i zabrinut, dok drugi deo nije. Mislim da je to priznanje nužno da bi Srbija krenula dalje. Ne mislim da je to priznanje potrebno zbog evropskih integracija ili zbog ekonomske pomoći i nečeg sličnog, već pre svega zbog nas samih. Ali i zbog žrtava, one su te koje su bitne, kao što je gospodin Suljagić rekao, i on je sam žrtva, kao i članovi njegove porodice. Zbog tih ljudi smo mi dužni da priznamo to što se desilo, i da se suočimo sa tim. Kao društvo snosimo odredjeni stepen i moralne i političke odgovornosti. Mnogo ljudi snosi i ličnu odgovornost i ti ljudi će, ja se nadam, odgovarati za svoje zločine pred nacionalnim sudovima. Mi kao društvo snosimo i moralnu i političku odgovornost, i moramo da prihvatimo taj teret i da se suočimo sa njim i mislim da je to preduslov da se krene napred i da Srbija postane moderna i demokratska zemlja.
RSE: Gospodine Ivaniševiću, mislite li vi da je priznanje potrebno?
IVANIŠEVIĆ: Ne, ne možete govoriti o priznanju kada nisu utvrdjene sve bitne činjenice. Nama Srbima je više nego ostalima stalo da se utvrdi šta se stvarno dogodilo. Svesni smo i nikada nismo osporavali da je tu bilo zločina, medjutim, insistira se na nekim formulacijama koje ne mogu da se dokažu, nisu dokazane jer se nije ni dogodilo ono što se predstavlja.
RSE: Nisam siguran da najbolje razumem o čemu govorite, ukoliko uzmemo u obzir priznanje vlade Republike Srpske da je u Srebrenici ubijeno izmedju 7 i 8 hiljada ljudi.
IVANIŠEVIĆ: Vlada Republike Srpske priznala je nešto što na terenu ne može da se dokaže i nije dokazano. Priznala je preko sedam hiljada navodno ubijenih, jer kažu da je prijavljeno toliko nestalih porodica. U stvari, do sada je otkopano oko dve hiljade tela, od kojih nisu sva identifikovana, čak se ne zna da li je medju njima ima Srba, Hrvata i koliko. Ako je dve hiljade otkopano za deset godina, a medju njima ima i srpskih zatvorenika koje su Muslimani vodili sa sobom onda ne možemo govoriti o 7800 ili nekakvom monstruoznom zločinu.
RSE: To su podaci koji je vlada Republike Srpske prikupila preko svog Ministarstva unutrašnjih poslova. Ljudi iz vlade Republike Srpske su istraživali na terenu i došli do tog zaključka.
IVANIŠEVIĆ: To nije tačno, to nisu podaci Ministarstva unutrašnjih poslova vlade Republike Srpske, oni su čak rekli da je prijavljeno toliko nestalih od strane muslimanskih porodica i oni taj broj ne osporavaju ali na terenu toga nema.
RSE: Emire, imate li neki komentar na ono što smo sada čuli?
SULJAGIĆ: Pre svega ovo doživljavam kao ličnu uvredu. Stvarno ne vidim potrebu da gospodin Ivanišević mene uverava da mi se nije ništa dogodilo od onoga što se dogodilo. Verovatno će se setiti da je vlada Republike Srpske samo u toku ove godine otkrila 31 lokaciju premeštenih masovnih grobnica, a ako malo ozbiljnije pogleda izveštaj koji je spominjao, videće da je u septembru 1995. godine Ratko Mladić odobrio pet tona benzina koje je stavio na raspolaganje Službi vojne bezbednosti Vujadina Popovića, namenjenog isključivo odkopavanju žrtava. Takodje znamo da sve žrtve nisu u grobnicama i da je puno kostiju rasijano po šumama, da je ubijeno više od osam hiljada ljudi, to takodje znamo. Gospodin Ivanišević može poricati dok je živ, ali ja znam ljude koji su ostali živi, i niko od njih, kao ni ja, nema razloga da laže da su izgubili oca, brata, majku. Niko od tih ljudi nije ispario, a u Srebrenici je pre rata živelo 40 Hrvata, u ratu samo dvoje, a oboje su hvala bogu preživeli, tako da Hrvata nema. Kada je reč o Srbima koji mogu biti zakopani zajedno sa Bošnjacima pogubljenim u operaciji „Krivaja 95“, stvarno ne znam o čemu on govori i zaista bih voleo da vidim neki dokaz za to. Priznajem da su u napadima vojske Bosne i Hercegovine na srpska sela oko enklave, nećemo ulaziti u okolnosti pod kojima se to dešavalo, počinjeni zločini. Uostalom, čovek koji je komandovao tim jedinicama je danas pred tribunalom u Hagu. Za razliku od gospodina Ivaniševića, nemam nikakvih problema da to priznam. Odakle njemu potreba da vredja mene i nekih deset hiljada ljudi koji su preživeli, ali to je već pitanje neke privatne patologije i ne bih voleo da ulazim u to. Bojim se da ako budemo razgovarali ovakvim tonom, neću učestvovati u ovom razgovoru, pošto nemam nameru da raspravljam šta se u Srebrenici dogodilo.
RSE: Vratićemo se povodu ovog razgovora. Tomislave, videli ste koliko su ozbiljne stvari i jeziva iskustva u pitanju. Imate li utisak kako neko pokušava da zloupotrebi studente Pravnog fakulteta i uvuče ih u priču, kojoj, s obzirom na godine koje imaju, nisu dorasli?
MOMIROVIĆ: Kada pominjete studente Pravnog fakulteta, ima ih 15 hiljada. Danas deset ljudi može da registruje grupu gradjana i da se zalaže za neka pitanja. Druga je stvar šta mi mislimo o Srebrenici, a šta oni pričaju iz nekog njihovog ugla. Ne znam kako javnost misli da mi možemo da zabranimo nekome da nešto priča. Možemo to da osudimo ili ne, može javnost da se zgražava nad tim, ali govoriti da oni to ne smeju da pričaju, ne vidim način da im se zabrani. Možda neko ima neki predlog.
RSE: Dragane, koji bi to predlog bio?
POPOVIĆ: Predlog je jednostavan, kolega je pravnik i setiće se da u ovoj zemlji nije anarhija nego demokratija, i ljudska prava se poštuju kod svakog pojedinca, do onog trenutka dok ne počnu da ugrožavaju prava drugog. U ovoj zemlji postoje zakoni, nisu sjajni, koji zabranjuju širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, član 34 Krivičnog zakona, a u zakonu o univerzitetu zabranjeno je političko i versko delovanje. To je isto aktuelna tema na vašem univerzitetu, ako i u svim medjunarodnim konvencijama, svuda su te stvari zabranjene. Svi se pozivaju na slobodu govora, ali sloboda govora nije neograničena, sloboda govora ne sme da vredja druge ljude i širi mržnju. Ova grupa to konstatno radi, čuli smo i gospodina Ivaniševića i pridružujem se onome što je gospodin Suljagić rekao. I mene je sramota, ovako ne može da se razgovara. Radi se o preko osam hiljada mrtvih. Nisu porodice nestalih prijavile sedam hiljada ljudi, prijavile su 12 hiljada. Ono što je nesporno jeste da se radi o stravičnom zločinu i da su ljudi poubijani samo zbog svoje nacionalne pripadnosti.
RSE: Dakle, Tomislave, kada govorimo o reakciji studenata Pravnog fakulteta koja je mogla biti na ovu tribinu, moglo se očekivati da iskažu svoj protest tako što bi se okupili ispred mesta gde je trebala da bude održana tribina.
MOMIROVIĆ: Mi ne znamo da li će oni širiti rasu versku i nacionalnu mržnju time što će govoriti svoju istinu, ne možemo da idemo ispred činjenica. Da se tako govorilo, mogli bi da ih osudimo, ali tribina nije ni održana, a da li bi oni na tim tribinama obavljali i neku političku aktivnost, ni to ne znamo. Zabraniti im pre tribine da na njoj govore, zaista nismo imali načina. Termin „oslobadjanje Srebrenice“ sigurno nije primeren. Saosećam, najblaže rečeno, sa gospodinom Suljagićem i njegova priča je zaista potresna.
RSE: Razgovarali smo na Pravnom fakultetu sa studentima, upravo u vreme kada je trebala da se održi tribina:
„Ne bih zaista o tome da se izjašnjavam, mislim da je to moje lično mišljenje i ne bih nikoga da uvredim, i zato ga neću reći“
„Čuo sam za to, i meni je to strašno, naš fakultet je skup svega i svačega, ali baš to pitanje Srebrenice, oslobadjanje, ne slažem se sa tim. Mislim da Srebrenica nije oslobodjena, da su tamo počinjeni zločini i treba da se nadje istina, treba da prihvatimo odgovornost.“
„Mislim da je nije trebalo zabraniti, jer ako mogu svi slobodno da govore i iznose svoju stranu priče, valjda imaju to pravo i oni koji drugačije misle.“
RSE: Da li je Srebrenica 1995. godine oslobodjena, ili je izvršen zločin?
„Oslobodjena, ali to nema veze sa onim što se tamo posle dešavalo i što je činjeno, to je druga priča.“
„Neko je to predstavio kao proslavu „deset godina od oslobadjanja Srebrenice“, a to je ustvari tribina koja nosi naziv „Istina o Srebrenici“, gde će učestvovati neki ljudi koji su ili bili akteri, ili se time bavili.“
RSE: Ali u pozivu na tribinu stoji „oslobadjanje Srebrenice“.
„To je jedna trećina plakata na kojima to piše, ali to je zbog nekog spora medju njima, to je samo jedan deo te organizacije, i to je kasnije poskidano“
RSE: Kakvo je tvoje mišljenje, da li je Srebrenica 1995. godine „oslobodjena“ ili je počinjen zločin?
„Ja sam tada bio mlad da bih to znao, malo sam razmišljao, ratni zločin jeste, ali genocid nije. Da bi genocid postojao, mora da postoji namera da se istrebi odredjena grupacija nacionalna ili verska“
RSE: Kako bi nazvao ubijanje više od sedam hiljada ljudi?
„Ratnim zločinom, ko je to napravio treba da odgovara, bez ozira šta mi o tome mislili, ali podignuta je tolika frka oko jedne tribine na fakultetu, pa mi nije jasna ta pozadina.“
RSE: Gospodine Ivaniševiću, da li ste zadovoljni odgovorima koji su nam dali studenti?
IVANIŠEVIĆ: Ja sam to i očekivao. Želim da se izvinim gospodinu Suljagiću, nisam imao nameru da vredjam lična osećanja, govorio sam samo o zbivanjima. Već nekoliko puta dolazim u situaciju da sagovornici iz Federacije traže da priznam ono što oni kažu, ili prete da napuste razgovor.
RSE: Ne mislite li da je to možda i normalna reakcija pošto umanjujete broj žrtava tamo, minimalizujete istinu vezanu za taj dogadjaj.
IVANIŠEVIĆ: Istina vezana za taj dogadjaj je i 30 hiljada spašenih civila, Muslimana, žena i dece koji su prevezeni.
RSE: Za dikusiju je da li su prevezeni ili jednostavno proterani.
IVANIŠEVIĆ: Zašto proterani kada imate dokumenta da su rekli da žele da napuste Srebrenicu.
RSE: Šta bi drugo rekli u trenutku kada im se muževi, sinovi, braća i ostali muškarci streljaju?
IVANIŠEVIĆ: Bili su u oružanom sukobu, a Srebrenica je, po svedočenju Muslimana koje posedujemo, bio grad zločina i terora dugo vremena. Imali smo tamo nekoliko pobuna stanovništva, spaljivanje robne kuće i magacina humanitarne pomoći. Zatim imamo i svedočenje njihovog poslanika Ibrahima Mustafića, gde govori o tri atentata koja su na njega izvršena, ubistvo načelnika sekretarijata unutrašnjih poslova, silovanja devojčica koje su rodjene 1979. a 1994. su prešle u Bratunac.
RSE: Sve to zajedno nema neke veze sa činjenicom da se pokušava organizovati tribina, kao i da se u Srbiji, u nekim krugovima, taj dogadjaj tretira kao oslobadjanje; i da su poginula dva čoveka, a ne 8 hiljada, to je zaista uvredljivo.
IVANIŠEVIĆ: Zašto uvredljivo? Da li je bilo uvredljivo kada su pobedjeni Srbi proterani iz Srebrenice?
RSE: To niko nije rekao.
IVANIŠEVIĆ: Jesu oni, uzmite njihovu literaturu. Kada sam izneo šta se dogadjalo u Srebrenici, hteo sam da dokažem da je to bio grad terora, i da je povratkom Srba taj teror ukinut. Danas Muslimani i Srbi slobodno šetaju Srebrenicom.
RSE: Ovo je zaista strašna izjava.
IVANIŠEVIĆ: Stotine muslimanskih kuća je u tom kraju obnovljeno.
RSE: Te kuće su obnovljene od medjunarodne pomoći, ne možete govoriti da se nakon likvidacije tolikog broja ljudi hodalo slobodno. Plašim se da ću morati da se pozdravim sa vam u ovom trenutku.
IVANIŠEVIĆ: Kako želite.
RSE: Emire?
SULJAGIĆ: Meni je žao što je do ovoga došlo, ja sam hteo da odgovorim argumentima na ovo što je gospodin Ivanišević rekao. Nikoga ne želim optuživati za ono što se desilo u Srebrenici, ali on je pomenuo silovanje, a nije reč o djevojčicama, nego je reč o jednoj djevojci, koja je 1993. godine prešla u Bratunac? Tu je intervjuisana a zatim više niko ne zna šta se toj devojci desilo i gde se ona nalazi, to je bio poslednji put da je vidjena. Spaljivanje robne kuće je apsolutna glupost, nju su spalile srpske granate još 1992. godine. Nije bilo pobune naroda, jer i ja sam tamo tada bio narod. Ono o čemu gospodin Ivanišević govori jeste svadja koja je izbila oko podele humanitarne pomoći u podrumu te spaljene robne kuće, a koji je služio kako skladište. Dokumenta o evakuaciji potpisali su zamenik komandanta holandskog bataljona major Bob Fraken i Miroslav Deronjić.
RSE: Neke osnovne istine svakako nisu sporne.
SULJAGIĆ: Pre dva dana sedeo sam sa ženom kojoj su iz ruku oteli sedamnaestogodišnjeg sina, ona je na takav način „fino evakuisana i spašena“. Malo sam uzbudjeniji nego što bih trebao biti, ovo je katastrofa.
RSE: Kada se govori o Srebrenici, da li takve rasprave dominiraju u BiH, da li tamo postoji jedinstven stav šta se tamo dogodilo 1995. godine?
SULJAGIĆ: Najindikativniji stav je „vox populi“, koji sam gledao na nekoj lokalnoj srpskoj televiziji nekoliko sedmica nakon govora Dragana Čavića, u kome je rekao da je Srebrenica tamna mrlja u istoriji srpskog naroda. Jedan od anketiranih je rekao kao nije Srebrenica tamna mrlja u istoriji srpskog naroda, već Dragan Čavić. Mislim da mi ovde nemamo konsenzus o tome šta se tamo desilo. Pre nekoliko dana objavljen je spisak od 892 sužbenika MUP-a, srednje i visoko rangiranih službenika, koji su učestvovali u „operaciji Srebrenica“, a za one koji ne znaju, MUP Republike Srpske je bio zadužen za zarobljavanje i deportaciju, čuvanje zarobljenika, pre nego što su streljani. Gledao sam jednom svedočenje u Hagu Dragana Jevića, koji je pričao kako se ne kaje zbog toga, i da misli kako je učinio humanu stvar, zapravo zapovijedao operacijom deportacije, i da bi deset godina kasnije izjavio da bi uradio to isto. U BiH ne postoji koncenzus o tome šta se desilo u Srebrenici, i ljudi poput gospodina Ivaniševića samo doljevaju ulje na vatru. Kažnjavanje zločina je jedna od civilizacijskih tekovina, i odbijati nalaze tribunala u Hagu na način na koji to radi političko rukovodstvo i gospodin Ivanišević, koji je deo nekakvog akademskog miljea Republike Srpske. Odbijati nalaze i presude Haškog tribunala je, pre svega, anticivilizacijska stvar.
RSE: Dragane, šta vi mislite ko je najodgovorniji što mi deset godina posle Srebrenice i dalje vodimo ovakve rasprave, što ne možemo da steknemo jasnu sliku, ako ni o čemu drugom, onda bar o broju stradalih civila.
POPOVIĆ: Postoji odgovornost mnogih institucija. Ovde je stvorena takva društvena klima, vlada klima nekažnjavanja u čitavoj Srbiji, pa se zločinci slobodno šetaju Srbijom. Vlast pregovara sa ratnim zločincima, sa onima koji su optuženi za najstrašnije zločine, to se ne dešava nigde u svetu, što znači da pritom znate i gde su oni locirani. Postoji velika odgovornost političke elite, ne smo vlasti nego i opozicije, celokupne političke elite i akademskog kruga.
RSE: Ono što je interesantno jeste da se ovakvim jezikom, kojim se govori o dogadjajima sličnim Srebrenici, priča u nekim itekako bitnim institucijama, i to pred javnoštu. Evo šta je su Skupštini Srbije rekli, krajem februara, Aleksandar Vučić, poslanik SRS i Milorad Vučelić, poslanik SPS:
„Jedino mesto za koje ste čuli na kugli zemaljskoj je Srebrenica. Meni je muka od vaših Dnevnika, celoj Srbiji je muka od vaših Dnevnika i vaših laži.“
„Ovo što se govori povodom Srebrenice to su obične izmišljotine.“
RSE: To su rekli Aleksandar Vučić iz najbrojnije partije u Skupštini Srbije, i Milorad Vučelić iz stranke koja podržava vladu Srbije. Može li se uopšte govoriti o nekakvom progresu po ovom pitanju i njegovom sagledavanju na pravi način, ako ljudi, koji predstavljaju ovaj narod, ovako govore?
POPOVIĆ: Bojim se da ne može, dokle god su takvi ljudi čelnici političke scene, dokle god se tim ljudima pridaje tolika pažnja. Takvi ljudi su na važnim funkcijama, predsedavaju raznoraznim anketnim odborima, skupštinskim odborima. To su ljudi koji su svih deset godina podržavali te ratne zločine, nacionalističku politiku, takozvani zajednički zločinački poduhvat na čelu sa Slobodanom Miloševićem, ti ljudi ne mogu da odredjuju politiku Srbije.
RSE: Kako onda da sagledamo odgovornost generacija koje su stasale u ovo vreme, ukoliko se nije uspelo sa formiranjem odredjenog javnog mnjenja, koje bi na pravi način sagledalo ono što se dogodilo? To i potvrdjuje slučaj Pravnog fakulteta i ono što se tamo dogadjalo prošle sedmice. Mi ovde nemamo jaku snagu, srednju generaciju, pa i studente, koji bi na pravi način odgovorili adekvatno, i stali iza stava da se u Srebrenici dogodio jeziv zločin, i da o tome ne treba raspravljati.
POPOVIĆ: Nažalost, društvo u Srbiji je moralno devastirano, to je sadašnji problem. Najveći problem u budućnosti biće ne materijalna, nego moralna obnova. Što se tiče studenata, to sam i malo pre pokušao da kažem, postoji odgovornost ljudi koji obrazuju te generacije, postoji odgovornost institucija kao što je Pravni fakultet, gde, naprimer, nemate rasprava o presudama Haškog tribunala, o bogatoj sudskoj praksi, o raznoraznim pravnim nijansama koje se tamo mogu videti. Na Pravnom fakultetu vi, nažalost, imate osporavanje samog suda koje su osnovale Ujedinjena nacije, i to je ono što zabrinjava.
RSE: Tomislave imate neki komentar na ovo što je rekao Dragan?
MOMIROVIĆ: Ne bih se složio, jer na Pravnom fakultetu se dosta kritikuje, ali sa druge strane i dosta hvali Haški tribunal, dosta se o tome raspravlja na fakultetu. Ne ide to kroz nastavu, ali ne vidim ni kako bi moglo da ide, jedino da uvedemo predmet Haški tribunal.
RSE: Koliko je medju studentskim organizacijama jako interesovanje da se razmatra rad Haškog tribunala. Imamo slučaj da je jedna studentska organizacija otvorila pitanje istine o Srebrenici. Da li je ijedna od 12 studentskih organizacija predložila tribinu gde bi se razmatrao rad Haškog tribunala?
MOMIROVIĆ: Rad Haškog tribunala je transparentan i javan, postoje TV prenosi, ali, koliko ja znam, niko još nije takvu tribinu predložio.
RSE: Da li vam je to čudno?
MOMIROVIĆ: Sterilno bi bilo da kažem da mi je čudno ili nije. Tribunal je, verovatno, najdominantnija tema u svim razgovorima izmedju studenata na Pravnom fakultetu da bi smo mi sad pravili jedan širi seminar, i da bismo dovodili profesore koji su za ili protiv tribunala. Proces možemo svakodnevno da pratimo na televiziji, i ne znam šta bi se novo reklo ukoliko bi se organizovala tribina na fakultetu.
RSE: Pošto je jedna od tih 12 organizacija došla na ideju da dovede nekog, ko će afirmisati sopstvemu istinu o Srebrenici, zar ne mislite da je, možda kao protivtežu, potrebno dovesti nekoga ko će afirmisati i Haški tribunal i dati istinu o procesima koji se tamo dogadjaju.
MOMIROVIĆ: Istinu o Srebrenici treba sagledati iz svih mogućih uglova, a mislim da je to jedan strašan civilizaciski zločin, ali ne treba to dovoditi u vezu sa Haškim tribunalom, on treba da sudi, to mu je i funkcija, a njegov rad je javan. Praviti tribine o radu Haškog tribunala, o kome je toliko knjiga objavljeno i svaki dan je ta tema prisutna, mislim da je već prevazidjeno; Hag je prihvaćen od strane svih.
RSE: Hoćete reći, malo bi vam bilo dosadno.
MOMIROVIĆ: Niko tu nema bilo šta novo da kaže, Hag je prihvaćen kao realnost, koju svi moraju da ispoštuju. Republika Srbija se poslednja kolebala da prihvati tu činjenicu, pa je i ona to prihvatila i svedoci smo da optuženi polako odlaze u Hag. Takodje se ne bih složio da je Srbija zemlja zločinaca.
RSE: Niko to nije rekao, samo pokušavam da obratim vašu pažnju na nešto drugo; predsednica Komiteta za ljudska prava u Beogradu, Biljana Kovačević – Vučo, kako mi je rekao jedan vaš kolega, izviždana je kada je bila na Pravnom fakultetu, ali se to, na primer, nije dogodilo sa organizatorima ove tribine.
MOMIROVIĆ: Moram da ponovim da tribina nije ni održana, a čuli ste i sami da je bilo mnogo više argumenata da se i ne održi: govoriti o Srebrenici, o „oslobadjanju“, bilo je neumesno. Biljana Kovačević – Vučo bila je četiri godina član Saveta na Pravnom fakultetu, nekoliko puta je prisustvovala tribinama na fakultetu, i svaki put je bila izzviždana,pa je otišla.
RSE: Da li je vama to čudno?
MOMIROVIĆ: Ne bih znao kako da na to odgovorim. Čudno je kad god se neko izviždi.
RSE: Da li ste vi zviždali kada je ona nastupala?
MOMIROVIĆ: Bože sačuvaj.
RSE: Da li razumete studente koji to rade?
MOMIROVIĆ: Ne bih ulazio u njihova osećanja, zaista ne znam, niti saosećam niti razumem zašto to rade, mislim da treba čuti reč svakog.
RSE: Emire, šta mislite o činjenici da se generacije koje treba da oblikuju budućnost, kako BiH tako i Srbije, i čitavog regiona, očigledno pokazuju nespremne ili nesposobne da ova izuzetno teška pitanja i nasledja prošlosti, razlože na jedan jasan i profesionalan način, da sagledaju činjenice, i da svaka rasprava po tom pitanju podrazumeva i te kako puno strasti.
SULJAGIĆ: Ja sam od ove generacije odustao. Mislim na svoju generaciju, ja sam 1975. godište, i na ljude par godina mladje. Kod generacija od 1970. pa do skoro 1980. godine je uzaludno nadati se da će ikada imati hrabrosti, a to nije samo pitanje hrabrosti, već i prilike da dodju do sopstvenog mišljenja o dogadjajima tipa Srebrenica, jer je ona samo vrh ledenog brijega, ono što se u Bosni zove „biber po pilavu“. U julu 1995. godine nije bilo potrebe za takvim zločinom jer su stvari već bile rešene, ali to je već neka druga priča. Nadam se da će djeca, koja su rodjena za vrijeme ovog rata, djeca koja ne pamte rat, dobiti priliku da dodju do sopstvenog stava i mišljenja, i to isključivo baziranog na činjenicama. Mene ovo što se sada dešava ni malo ne iznenadjuje, jer ako uzmete iskustvo posleratne Njemačke, videćete da sve do sedamdesetih nije bilo ozbiljnog izučavanja holokausta, da njemački historičari, novinari, publicisti nisu pisali o tome, a onda je došla jedna potpuno nova generacija mladih ljudi, koji su hteli da saznaju nešto više o tome, i koji su obiman materijal, koju su nacisti ostavili, a saveznici sačuvali posle rata, počeli ponovo da čitaju i o tome pišu.
RSE: Pošto ste već pesimista, ističete da je Nemačka prošla slično iskustvo i da je trebala nekih 30 godina da sagleda prošlost, šta savetujete ovoj generaciji da učini? Treba li da čekamo, da bi se stvari rešile same od sebe.
SULJAGIĆ: U Njemačkoj su sudovi održali nekih pet hiljada sudjenja, izmedju kraja rata i vremena kada se malo ozbiljnije počelo govoriti o holokaustu što je jako mali broj za 6 miliona ubijenih, samo u logorima. U BiH trenutno postoju izmedju pet i sedam hiljada, krivičnih prijava, koje će verovatno postati optužnice, i bosanski sudovi moraće da se suoče sa tim. Mislim da je za početak najpotrebnije ozbiljno pravosudje, jedna pravosudna akcija. Smatram i da bi trebalo obilježiti, bez ikakvih ideoloških konotacija i jezikom koji ne sme biti ideologiziran, svako mjesto zločina. Ovih dana učestvujem u izgradnji memorijalnog muzeja koji će se nalaziti u Memorijalnom centru u Potočarima i nadam se da će ga jednog dana posjetiti djeca iz susednog Bratunca. Ako nikako drugačije, krišom će doći na izložbu stvari pronadjenih u masovnim grobnicama, pročitati tih 150 riječi o nekom čovjeku koji je bio vlasnik, na primjer, džepnog sata probušenog metkom, i prestao da radi onog trenutka kada je njegov vlasnik umro, i sami zaključiti šta se zapravo desilo u Srebrenici. Nadam se, isto tako, da će nekakva djeca iz Sarajeva dobiti priliku da odu i da vide šta su to neki drugi ljudi, radili Srbima u Sarajevu tokom rata. Svako mjesto zločina treba fizički obilježiti, ali ne jezikom i na način: „Ovde su srpski agresori..“ ili „Ovde su muslimanski fundamentalisti..“, nego samo navesti činjenice, i pustiti generacije koje dolaze da ih odvagaju i sami zaključe šta se desilo.
RSE: Dragane, čuli ste našeg sagovornika, da li ste i vi pesimista u pogledu onoga što mlade generacije mogu da učine za dobrobit regiona?
POPOVIĆ: Nisam baš toliki pesimista, možda zbog toga što se trudim i borim svaki dan, radim u civilnom sektoru, zajedno sa mladim ljudima, da promenimo neke stavove. Nailazimo na dosta mladih ljudi koji nemaju izgradjene jasne stavove, što je nada i prednost, mada se moramo suočiti sa tim da je propaganda veoma jaka. Mislim da i kolega i ja ipak znamo, u dubini duše, šta je Pravni fakultet i kakvu politiku vodi, rasprave koje se vode na tom fakultetu su sve uniformne, a na Fakultetu političkih nauka nećete se sresti takvim razgovorima.
RSE: Imamo slične tribine koje se organizuju na Filozofskom i Mašinskom fakultetu.
POPOVIĆ: To je ono što je opasno, to su pokreti koji nisu brojni, ali su vrlo glasni, i šire i rasnu i nacionalnu i versku mržnju, relativizuju zločine, i to se mora zaustaviti. Njihov uticaj, čini mi se, u poslednje vreme sve više jača, oni imaju jaku zaledjinu, na njihovim tribinama su redovno profesori i Pravnog i drugih fakulteta, i to je nešto što se mora osuditi. Takav način vaspitavanja dece i ophodjenja akademskih gradjana ove zemlje, kao što su Kosta Čavoški ili Nikola Milošević, uliva nam strah za budućnost novih naraštaja i čitavog društva.
RSE: Tomislave, isto pitanje.
MOMIROVIĆ: Moram reći da sam zadivljen umerenošću gospodina Suljagića, mislim da je to prava suština, da svaki zločin treba da bude kažnjen, posle svih žrtava koje je podneo i preživeo. Mislim da svi treba da se spuste na zemlju, da se ti zločini svedu na čoveka, da treba najtežu osudu da dobiju. Ne bih se složio sa kolegom, mislim da Pravni fakultet ipak nije mesto gde se promovišu i pravdaju zločini.
RSE: U anketi sa Pravnog fakulteta neke vaše kolege kažu: ne bavimo se tim pitanjem, umorni smo, ne zanima nas to. Mislite li da postoji opravdanje za tu vrstu zamora ili bi vi savetovali mladim ljudima da se ipak angažuju? Vi to, uostalom, i pokazujete kao studentski prodekan, pobedili ste na izborima.
MOMIROVIĆ: Prvi put čujem neke činjenice vezane za Srebrenicu, od Emira, sa jedne strane, i od gospodina Ivaniševića, jedino što sam do sada znao o tome jeste da je bilo ubijeno 7 hiljada ljudi. Ne mogu da kažem da to baš pratim, ali se trudim da budem upoznat sa tim stvarima. Mislim da treba čuti istinu svih strana i osuditi onoga ko opravdava zločine.
POPOVIĆ: Želeo bih samo da dodam da nema istine sa svačije strane, nema različitih uglova, postoji činjenični opis dogadjaja, koji je mnogo puta ponovljen i u Haškom tribunalu, opisan je u mnogim svedočenjima. Može se čitati mnogo o tome, istina o Srebrenici je utvrdjena i vrlo bogato dokumentovana.
MOMIROVIĆ: Ne sumnjam, i ne želim da ulazim u to. Nemam informaciju o tome, a pratim medije, a u sudjenju gospodinu Krstiću bila je samo prenošena presuda.
RSE: Kakvo vam priznanje treba, ako postoji priznanje Republike Srpske?
MOMIROVIĆ: Treba mi upravo to, da se svede na čoveka, da se kaže: to su ubijeni ljudi.
RSE: Mislite da je neophodno da se javnost upozna sa konkretnom žrtvom?
MOMIROVIĆ: Sa konkretnim žrtvama.
RSE: Moram da naglasim kako predstavnici studenskog udruženja „Nomokanon“ nisu hteli da uzmu učešća u ovom razgovoru. Tomislave vi ste bili posrednik, šta su vam rekli?
MOMIROVIĆ: Razgovarao sam sa nekim momcima i oni su rekli da nemaju šta da kažu, pošto tribina nije ni održana.
RSE: Hoćete li protestovati ukoliko budu hteli da održe tribinu na Pravnom fakultetu?
MOMIROVIĆ: Ako bude došlo do toga možemo da razgovaramo, zasad je tribina odložena, ne za 10. maj.
RSE: Dakle oni koji su povod za ovu temu i o kojima smo razgovarali, izostali su iz ove priče. Još samo pitanje za Emira: preživeli ste Srebrenicu, idete li tamo često?
SULJAGIĆ: Ne tako često, odem nekoliko puta godišnje. U Srebrenici sam bio tokom rata, a rodjen sam i odrastao u susednom Bratuncu, tako da zapravo ne znam gde mi je dom, da li tamo gde sam proveo prvih 17 godina, ili tamo gde sam proveo tri najvažnije godine mog života. Idem tamo, to je moje, imam tamo kuću, moja porodica je godinama bila vlasnik velikog zemljišta, i ja sam odatle, od toga neću odustati, to je moje. Istina, ne volim prečesto ići tamo, jer je u Bratumcu bio logistički centar za cijelu tu operaciju u julu 1995. godine. Na vlasti su i najuticajniji ljudi u gradu oni koji su aktivno učestvovali u tome.
RSE: Ne osećate se lagodno?
SULJAGIĆ: Mislim da to više nije pitanje nelagode. Put do Srebrenice i Bratumca zaista nije neki fizički put, traje tri sata ali osećaj koji ja imam jeste da me je neko prebacio u posleratnu Njemačku, u kojoj je neko sklopio posao sa Hitlerom i dao mu Bavarsku da bude šef, a onda ja kao Židov idem u Minhen.
RSE: Kada je reč o običnim ljudima, gradjanima Srebrenice i okolnih opština, da li su oni uspeli da prevazidju to teško nasledje devedesetih i da normalno žive.
SULJAGIĆ: Iz onoga što znam, a mislim da sam dovoljno dobro informisan o tome, tamo vlada aparthejd; bošnjačka i srpska zajednica skoro uopšte ne komuniciraju jedna sa drugom. Komuniciraju samo kada je to neophodno, i to je stanje stvari. Moj lični stav je da sam od 1995. godine razgovarao samo sa jednim svojim predratnim prijateljem iz Bratumca, Srbinom, i posle nisam više nikad htio da razgovaram ni sa njim. Mislim da je priča o opraštanju i zaboravljanju jedna floskula, da se ovakve stvari ne mogu oprostiti ali se zbog njih ne treba mrziti. Nikad nikome neću oprostiti za sve ono što je učinjeno meni i ljudima koje sam poznavao, ljudima koje sam volio, koji su bili cio moj svet. Oprostiti sigurno neću, ali neću nikoga ni mrziti. Pogotovu ne nekoga ko sa tim nije imao nikakve veze.
KNEŽEVIĆ: Pravni fakultet, to je konzervativna sredina, i strahovito osudjujem činjenicu što se uopšte govorilo o tome da će biti održana i nadam se da to nikada neće biti organizovano, ali je dovoljna sramota i ova najava. Pod maskom iznajmljivanja prostora, a to je sad jedna od formi kojom se pravdaju različiti glasovi na fakultetu, dovodi se stvar do absurda. Vrši se politizacija jedne ustanove, koja bi morala da bude apolitična, obrazovna ustanova Pravni fakultet, gde pravnici u svojoj sredini dozvoljavaju sebi da govore, presudjuju i traže istinu o Srebrenici, a postoje već sudske presude o Srebrenici.
RSE: Jedan od najavljenih učesnika na tribini o Srebrenici, publicista Ljiljana Bulatović, inače autor knjiga o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, tvrdi da je tribina zabranjena, što je svojevrstan vid cenzure.
BULATOVIĆ: Nisu je otkazali nego su je zabranili. Malo me je to uplašilo, jer zabraniti govor u jednom demokratskom društvu, za moje pojmove je nezamislivo. Ne znam koji razgovor o bilo kojoj temi koji bi se mogao unapred zabraniti.
RSE: Zahvaljujući delovanju pojedinih profesora, i studentskim tribinama, beogradski Pravni fakultet se u poslednje vreme pretvorio u mesto otpora u svemu onome što simbolizuje delatnost Haškog tribunala.
RSE: Prodekan za nauku Pravnog fakulteta Miodrag Jovanović saopštio je da je tribina otkazana, jer fakultet nije stajao iza njene organizacije. Sa nama u studiju je student-prodekan Pravnog fakulteta Tomislav Momirović. Kako je uopšte došlo do toga da se na Pravnom fakultetu zakaže tribina, koja nosi ime „oslobadjanje Srebrenice“, a ona sama govori o „istini“ o Srebrenici deset godina nakon što je dogadjaj u medjunarodnim razmerama praktično zatvoren. Polazi se od toga da je istina dobro poznata.
MOMIROVIĆ: Tribina je nosila naziv „Istina o Srebrenici“, niko na fakultetu nije znao da figurira kao naziv „oslobadjanje Srebrenice“
RSE: U podnaslovu poziva na tribinu stajalo je „O oslobadjanju Srebrenice“.
MOMIROVIĆ: Samo na jednom manjem broju plakata, od kojih nijedan nije bio zalepljen na Pravnom fakultetu. Složio bih se sa tim što je rekao profesor Knežević, da je to vid politizacije celog slučaja, da se organizuje tribina za ljude koji su van Pravnog fakulteta.
RSE: Ono što je interesantno su ocene koje dominiraju u javnosti, da je Pravni fakultet postao središte odakle se plasiraju antihaški stavovi. Da li se sa tim slažete?
MOMIROVIĆ: Ne bih mogao da se složim sa tom konstatacijom. Pravni fakultet je jedan centar intelektualnog delovanja, on je specifična ustanova sa velikim brojem studenata i profesora. Specifičan je i po ekonomskoj katedri, koja je na Pravnom fakultetu jača nego katedra na Ekonomiji. Ne samo po pitanju pravne struke, nego i u ostalim oblastima nauke, Pravni fakultet je kadrovski izrazito jak. Tu postoje delovanja u više pravaca, jedni se zalažu za saradnju sa Hagom, a neki su protiv saradnje. Ovde se želi izvući iz konteksta jedan broj profesora koji se zalažu za nesaradnju sa Hagom, i njima se daje veći značaj, kao da je ceo fakultet takav. Kada mediji govore da je Pravni fakultet organizovao tribinu „Oslobadjanje Srebrenice“, tek na kraju kažu da je to „Nomokanon“, koji broji dva-tri člana, a svi upiru prstom na Pravni fakultet.
RSE: To je jedna o 12 studentskih organizacija koje funkcionišu na Pravnom fakultetu?
MOMIROVIĆ: Apsolutno, ali to je možda jedna od najmanjih studentskih organizacija na fakultetu.
RSE: Kao to znate?
MOMIROVIĆ: Pretpostavljam, jer se svi mi na fakultetu znamo.
RSE: Kako su prošli na izborima?
MOMIROVIĆ: Nisu ni učestvovali na izborima. Od 12 studentskih organizacija učestvovalo je 11, oni nisu učestvovali.
RSE: Tu je i član nevladine organizacije „Inicijativa mladih“, Dragan Popović. Vaša organizacija radi na afirmisanju pitanja ljudskih prava i afirmisanju onoga što tretiramo kao odgovornost za zločine počinjene tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Vodili ste kampanju „Suoči se“, i da čujemo jedan deo mediskog predstavljanja te kampanje iz 2002 godine.
„Jul 1995., Srebrenica: snage pod komandom Ratka Mladića su nakon zauzimanja Srebrenice nedelju dana ubijale po više od hiljadu ljudi dnevno. 2002. godina: Srbijo, suoči se“
RSE: Dakle 2005. godine, ako pogledamo i ovaj incident na Pravnom fakultetu, šta je vaš zaključak, da li se Srbija suočila?
POPOVIĆ: Mislim da je jasno da se Srbija nije suočila, ali jedna reč koju ste vi izgovorili je zanimljiva i treba na nju obratiti pažnju. Rekli ste „incident“ na Pravnom fakultetu, možda tu negde i leži poenta, mi smo dosta oštro reagovali, uputili smo otvoreno pismo dekanu, medijima i javnosti posle najave ove tribine na Pravnom fakultetu, i tu nije bio povod samo ova tribina. Ona bi mogla da se uzme kao poslednja kap koja je prelila čašu, naime mi smo već godinama svedoci raznih tribina na Pravnom fakultetu, raznih udruženja, nije samo „Nomokanon“ u pitanju. Sve te tribine, manje ili više su uniformne i cilj im je da se relativizuju strašni zločini koji su se desili. Ovo sada je verovatno izazvalo toliku pažnju u javnosti, jer je ovo najveći zločin koji se desio, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego i u Evropi, posle Drugog svetskog rata: genocid u Srebrenici nad 8 hiljada Bošnjaka, i zbog toga je to i izazvalo toliku lavinu.
RSE: To i jeste predmet sudjenja: da li je učinjen genocid ili se radi o ratnom zločinu.
POPOVIĆ: Ja sam diplomirani pravnik, a sud i žalbeno veće donelo je preciznu presudu da je u Srebrenici počinjen genocid u presudi generalu Radislavu Krstiću, zato mi i insistiramo da su ovakve tribine sramna stvar i ne bi smele da budu dozvoljene. Na Pravnom fakultetu, kolega je govorio o tome, jedan broj profesora pruža otpor Haškom tribunalu, medjutim, u javnosti se stiče drugačiji utisak, kako ogroman broj profesora Pravnog fakulteta vodi vrlo aktivnu kampanju u prilog ratnim zločincima, da javno podržava ratne zločine. Pravni fakultet se nije od takvih stvari ogradio, i nije organizovao tribinu, ali je uspeo da je spreči, a to nešto govori. Ono što verovatno niste ni čuli: bio sam sinoć na Pravnom fakultetu, i organizatori te tribine su mi rekli da je ona odložena za 10. maj.
RSE: Da li je to tačno Tomislave?
MOMIROVIĆ: Ne, to nije tačno i moram da se ogradim, ne znam ni jednog profesora koji se zalaže za relativizaciju zločina.
RSE: Ali svakako na Pravnom fakultetu rade profesori koji pomažu haškim optuženicima u prikupljanju dokaza u procesima koji se protiv njih vode.
MOMIROVIĆ: Ne isključujem da postoje profesori koji pomažu haškim zatvorenicima da se odbrane, ili da dokažu svoju nevinost, ili pak da budu osudjeni, ali da neki od naših profesora rade na tome da relativizuju zločine i da ih brane, jer su oni vršeni u ime nečega, za to ne znam.
RSE: Na telefonskoj vezi je rukovodilac Centra za istraživanje zločina nad srbskim narodom, gospodin Milivoje Ivanišević. Uz generala u penziji Radinovića, i publicistu Ljiljanu Bulatović, koje smo čuli na početku i vi ste trebali da govorite na toj tribini. Deset godina posle Srebrenice, kada vlada utisak da je već rečeno sve što je o tome imalo da se kaže, i da su krivci za to kažnjeni, šta ste vi hteli sinoć da kažete na toj tribini?
IVANIŠEVIĆ: U svakoj temi bi trebalo da svi angažovani i zaiteresovani imaju pravo da iznose činjenice i saopšte svoje mišljenje. Prvenstveno sam hteo da saopštim nalaze eksperata koji su svedočili protiv generala Krstića mislim na Batlera i Eda Meninga. Mening je svedočio i protiv Slobodana Miloševića.
RSE: Pitaću vas vrlo direktno, da li vam je smetalo da učestvujete na tribini u kojoj se u kontekstu Srebrenice pominje termin oslobadjanja?
IVANIŠEVIĆ: Ne, zašto?
RSE: Na primer zato što je tamo ubijeno blizu osam hiljada ljudi.
IVANIŠEVIĆ: Oni su ubijeni zato što su Srbi bili isterani iz Srebrenice, puškom oterani, i puškom su se u Srebrenicu i vratili. Srbi iz Srebrenice imaju pravo da se vrate, za njih je to slobodna Srebrenica.
RSE: Na telefonskoj vezi iz Sarajeva imamo i novinara tamnošnjeg nedeljnika „Dani“, Emira Suljagića. Emire, imali ste dvadeset godina kada je pala Srebrenica, bili ste tamo, živeli i videli ste šta se dogadjalo, kada čujete rasprave koje se vode u Srbiji deset godina posle Srebrenice i kada čujete da ni deset godina ne postoji koncenzus o onome što se dogadjalo 1995. godine, kakav utisak to na vas ostavlja?
SULJAGIĆ: Moje mišljenje o tome je malo šizofreno i podeljeno kada je o tim stvarima reč iz jednog prostog razloga, ne znam šta bih ja trebao da očekujem od Srbije i od Srba iz Srbije. Znam da neću dobiti ono što meni treba, a to je priznanje da se to desilo, meni treba priznanje, a ne izvinjenje, i mislim da još izvesno vreme do toga neće doći, pa je to ono što me i privatno i profesionalno jako čudi i boli sa jedne strane. Privatno, ja ne mogu da verujem da postoji iko na ovom svijetu ko će tvrditi da ja imam bilo kakve interese da o tome lažem kako je skoro cela moja familija pobijena u Srebrenici izmedju 1992. i 1995. godine. To što se desilo 1995. godine bila je kulminacija, posle tri godine opsade. Ljudi zaboravljaju da je u prvoj godini rata izmedju aprila 1992. i aprila 1993 godine u Srebrenici ubijeno dve hiljade ljudi, medju njima moj otac i najveći deo moje šire familije, 1995 je bila smo jedan kreščendo te trogodišnje opsade, i ono što meni privatno treba je priznanje da je to bilo tako. Ne očekujem izvinjenje, ne trebaju mi priznanja onog tipa koja sam dobio od Dragana Čavića, premda pozdravljam apsolutno sve što je on, i vlada Republike srpske učinila do sada u vezi sa Srebrenicom. Ali bih voleo da čujem i priznanje nekih normalnih Srba, običnih Srba, koji kao i ja zaradjuju za život i žive od 9 ujutru do pet popodne i onda odu kući i gledaju televiziju ili čitaju i rade, dakle isto što i ja radim. Verovatno zvuči prilično smušeno ali ja zaista još uvek i privatno potpuno zbunjen sa svim ovim stvarima oko Srebrenice.
RSE: Dragane šta vi mislite? Zašto je tako teško dobiti to priznanje o kome govori Emir?
POPOVIĆ: Postoji u Srbiji jak otpor tom priznanju, i to jedan deo javnosti i ne čudi. Deo javnosti kojoj i mi pripadamo, ta scena je podeljena, je jako začudjen i zabrinut, dok drugi deo nije. Mislim da je to priznanje nužno da bi Srbija krenula dalje. Ne mislim da je to priznanje potrebno zbog evropskih integracija ili zbog ekonomske pomoći i nečeg sličnog, već pre svega zbog nas samih. Ali i zbog žrtava, one su te koje su bitne, kao što je gospodin Suljagić rekao, i on je sam žrtva, kao i članovi njegove porodice. Zbog tih ljudi smo mi dužni da priznamo to što se desilo, i da se suočimo sa tim. Kao društvo snosimo odredjeni stepen i moralne i političke odgovornosti. Mnogo ljudi snosi i ličnu odgovornost i ti ljudi će, ja se nadam, odgovarati za svoje zločine pred nacionalnim sudovima. Mi kao društvo snosimo i moralnu i političku odgovornost, i moramo da prihvatimo taj teret i da se suočimo sa njim i mislim da je to preduslov da se krene napred i da Srbija postane moderna i demokratska zemlja.
RSE: Gospodine Ivaniševiću, mislite li vi da je priznanje potrebno?
IVANIŠEVIĆ: Ne, ne možete govoriti o priznanju kada nisu utvrdjene sve bitne činjenice. Nama Srbima je više nego ostalima stalo da se utvrdi šta se stvarno dogodilo. Svesni smo i nikada nismo osporavali da je tu bilo zločina, medjutim, insistira se na nekim formulacijama koje ne mogu da se dokažu, nisu dokazane jer se nije ni dogodilo ono što se predstavlja.
RSE: Nisam siguran da najbolje razumem o čemu govorite, ukoliko uzmemo u obzir priznanje vlade Republike Srpske da je u Srebrenici ubijeno izmedju 7 i 8 hiljada ljudi.
IVANIŠEVIĆ: Vlada Republike Srpske priznala je nešto što na terenu ne može da se dokaže i nije dokazano. Priznala je preko sedam hiljada navodno ubijenih, jer kažu da je prijavljeno toliko nestalih porodica. U stvari, do sada je otkopano oko dve hiljade tela, od kojih nisu sva identifikovana, čak se ne zna da li je medju njima ima Srba, Hrvata i koliko. Ako je dve hiljade otkopano za deset godina, a medju njima ima i srpskih zatvorenika koje su Muslimani vodili sa sobom onda ne možemo govoriti o 7800 ili nekakvom monstruoznom zločinu.
RSE: To su podaci koji je vlada Republike Srpske prikupila preko svog Ministarstva unutrašnjih poslova. Ljudi iz vlade Republike Srpske su istraživali na terenu i došli do tog zaključka.
IVANIŠEVIĆ: To nije tačno, to nisu podaci Ministarstva unutrašnjih poslova vlade Republike Srpske, oni su čak rekli da je prijavljeno toliko nestalih od strane muslimanskih porodica i oni taj broj ne osporavaju ali na terenu toga nema.
RSE: Emire, imate li neki komentar na ono što smo sada čuli?
SULJAGIĆ: Pre svega ovo doživljavam kao ličnu uvredu. Stvarno ne vidim potrebu da gospodin Ivanišević mene uverava da mi se nije ništa dogodilo od onoga što se dogodilo. Verovatno će se setiti da je vlada Republike Srpske samo u toku ove godine otkrila 31 lokaciju premeštenih masovnih grobnica, a ako malo ozbiljnije pogleda izveštaj koji je spominjao, videće da je u septembru 1995. godine Ratko Mladić odobrio pet tona benzina koje je stavio na raspolaganje Službi vojne bezbednosti Vujadina Popovića, namenjenog isključivo odkopavanju žrtava. Takodje znamo da sve žrtve nisu u grobnicama i da je puno kostiju rasijano po šumama, da je ubijeno više od osam hiljada ljudi, to takodje znamo. Gospodin Ivanišević može poricati dok je živ, ali ja znam ljude koji su ostali živi, i niko od njih, kao ni ja, nema razloga da laže da su izgubili oca, brata, majku. Niko od tih ljudi nije ispario, a u Srebrenici je pre rata živelo 40 Hrvata, u ratu samo dvoje, a oboje su hvala bogu preživeli, tako da Hrvata nema. Kada je reč o Srbima koji mogu biti zakopani zajedno sa Bošnjacima pogubljenim u operaciji „Krivaja 95“, stvarno ne znam o čemu on govori i zaista bih voleo da vidim neki dokaz za to. Priznajem da su u napadima vojske Bosne i Hercegovine na srpska sela oko enklave, nećemo ulaziti u okolnosti pod kojima se to dešavalo, počinjeni zločini. Uostalom, čovek koji je komandovao tim jedinicama je danas pred tribunalom u Hagu. Za razliku od gospodina Ivaniševića, nemam nikakvih problema da to priznam. Odakle njemu potreba da vredja mene i nekih deset hiljada ljudi koji su preživeli, ali to je već pitanje neke privatne patologije i ne bih voleo da ulazim u to. Bojim se da ako budemo razgovarali ovakvim tonom, neću učestvovati u ovom razgovoru, pošto nemam nameru da raspravljam šta se u Srebrenici dogodilo.
RSE: Vratićemo se povodu ovog razgovora. Tomislave, videli ste koliko su ozbiljne stvari i jeziva iskustva u pitanju. Imate li utisak kako neko pokušava da zloupotrebi studente Pravnog fakulteta i uvuče ih u priču, kojoj, s obzirom na godine koje imaju, nisu dorasli?
MOMIROVIĆ: Kada pominjete studente Pravnog fakulteta, ima ih 15 hiljada. Danas deset ljudi može da registruje grupu gradjana i da se zalaže za neka pitanja. Druga je stvar šta mi mislimo o Srebrenici, a šta oni pričaju iz nekog njihovog ugla. Ne znam kako javnost misli da mi možemo da zabranimo nekome da nešto priča. Možemo to da osudimo ili ne, može javnost da se zgražava nad tim, ali govoriti da oni to ne smeju da pričaju, ne vidim način da im se zabrani. Možda neko ima neki predlog.
RSE: Dragane, koji bi to predlog bio?
POPOVIĆ: Predlog je jednostavan, kolega je pravnik i setiće se da u ovoj zemlji nije anarhija nego demokratija, i ljudska prava se poštuju kod svakog pojedinca, do onog trenutka dok ne počnu da ugrožavaju prava drugog. U ovoj zemlji postoje zakoni, nisu sjajni, koji zabranjuju širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, član 34 Krivičnog zakona, a u zakonu o univerzitetu zabranjeno je političko i versko delovanje. To je isto aktuelna tema na vašem univerzitetu, ako i u svim medjunarodnim konvencijama, svuda su te stvari zabranjene. Svi se pozivaju na slobodu govora, ali sloboda govora nije neograničena, sloboda govora ne sme da vredja druge ljude i širi mržnju. Ova grupa to konstatno radi, čuli smo i gospodina Ivaniševića i pridružujem se onome što je gospodin Suljagić rekao. I mene je sramota, ovako ne može da se razgovara. Radi se o preko osam hiljada mrtvih. Nisu porodice nestalih prijavile sedam hiljada ljudi, prijavile su 12 hiljada. Ono što je nesporno jeste da se radi o stravičnom zločinu i da su ljudi poubijani samo zbog svoje nacionalne pripadnosti.
RSE: Dakle, Tomislave, kada govorimo o reakciji studenata Pravnog fakulteta koja je mogla biti na ovu tribinu, moglo se očekivati da iskažu svoj protest tako što bi se okupili ispred mesta gde je trebala da bude održana tribina.
MOMIROVIĆ: Mi ne znamo da li će oni širiti rasu versku i nacionalnu mržnju time što će govoriti svoju istinu, ne možemo da idemo ispred činjenica. Da se tako govorilo, mogli bi da ih osudimo, ali tribina nije ni održana, a da li bi oni na tim tribinama obavljali i neku političku aktivnost, ni to ne znamo. Zabraniti im pre tribine da na njoj govore, zaista nismo imali načina. Termin „oslobadjanje Srebrenice“ sigurno nije primeren. Saosećam, najblaže rečeno, sa gospodinom Suljagićem i njegova priča je zaista potresna.
RSE: Razgovarali smo na Pravnom fakultetu sa studentima, upravo u vreme kada je trebala da se održi tribina:
„Ne bih zaista o tome da se izjašnjavam, mislim da je to moje lično mišljenje i ne bih nikoga da uvredim, i zato ga neću reći“
„Čuo sam za to, i meni je to strašno, naš fakultet je skup svega i svačega, ali baš to pitanje Srebrenice, oslobadjanje, ne slažem se sa tim. Mislim da Srebrenica nije oslobodjena, da su tamo počinjeni zločini i treba da se nadje istina, treba da prihvatimo odgovornost.“
„Mislim da je nije trebalo zabraniti, jer ako mogu svi slobodno da govore i iznose svoju stranu priče, valjda imaju to pravo i oni koji drugačije misle.“
RSE: Da li je Srebrenica 1995. godine oslobodjena, ili je izvršen zločin?
„Oslobodjena, ali to nema veze sa onim što se tamo posle dešavalo i što je činjeno, to je druga priča.“
„Neko je to predstavio kao proslavu „deset godina od oslobadjanja Srebrenice“, a to je ustvari tribina koja nosi naziv „Istina o Srebrenici“, gde će učestvovati neki ljudi koji su ili bili akteri, ili se time bavili.“
RSE: Ali u pozivu na tribinu stoji „oslobadjanje Srebrenice“.
„To je jedna trećina plakata na kojima to piše, ali to je zbog nekog spora medju njima, to je samo jedan deo te organizacije, i to je kasnije poskidano“
RSE: Kakvo je tvoje mišljenje, da li je Srebrenica 1995. godine „oslobodjena“ ili je počinjen zločin?
„Ja sam tada bio mlad da bih to znao, malo sam razmišljao, ratni zločin jeste, ali genocid nije. Da bi genocid postojao, mora da postoji namera da se istrebi odredjena grupacija nacionalna ili verska“
RSE: Kako bi nazvao ubijanje više od sedam hiljada ljudi?
„Ratnim zločinom, ko je to napravio treba da odgovara, bez ozira šta mi o tome mislili, ali podignuta je tolika frka oko jedne tribine na fakultetu, pa mi nije jasna ta pozadina.“
RSE: Gospodine Ivaniševiću, da li ste zadovoljni odgovorima koji su nam dali studenti?
IVANIŠEVIĆ: Ja sam to i očekivao. Želim da se izvinim gospodinu Suljagiću, nisam imao nameru da vredjam lična osećanja, govorio sam samo o zbivanjima. Već nekoliko puta dolazim u situaciju da sagovornici iz Federacije traže da priznam ono što oni kažu, ili prete da napuste razgovor.
RSE: Ne mislite li da je to možda i normalna reakcija pošto umanjujete broj žrtava tamo, minimalizujete istinu vezanu za taj dogadjaj.
IVANIŠEVIĆ: Istina vezana za taj dogadjaj je i 30 hiljada spašenih civila, Muslimana, žena i dece koji su prevezeni.
RSE: Za dikusiju je da li su prevezeni ili jednostavno proterani.
IVANIŠEVIĆ: Zašto proterani kada imate dokumenta da su rekli da žele da napuste Srebrenicu.
RSE: Šta bi drugo rekli u trenutku kada im se muževi, sinovi, braća i ostali muškarci streljaju?
IVANIŠEVIĆ: Bili su u oružanom sukobu, a Srebrenica je, po svedočenju Muslimana koje posedujemo, bio grad zločina i terora dugo vremena. Imali smo tamo nekoliko pobuna stanovništva, spaljivanje robne kuće i magacina humanitarne pomoći. Zatim imamo i svedočenje njihovog poslanika Ibrahima Mustafića, gde govori o tri atentata koja su na njega izvršena, ubistvo načelnika sekretarijata unutrašnjih poslova, silovanja devojčica koje su rodjene 1979. a 1994. su prešle u Bratunac.
RSE: Sve to zajedno nema neke veze sa činjenicom da se pokušava organizovati tribina, kao i da se u Srbiji, u nekim krugovima, taj dogadjaj tretira kao oslobadjanje; i da su poginula dva čoveka, a ne 8 hiljada, to je zaista uvredljivo.
IVANIŠEVIĆ: Zašto uvredljivo? Da li je bilo uvredljivo kada su pobedjeni Srbi proterani iz Srebrenice?
RSE: To niko nije rekao.
IVANIŠEVIĆ: Jesu oni, uzmite njihovu literaturu. Kada sam izneo šta se dogadjalo u Srebrenici, hteo sam da dokažem da je to bio grad terora, i da je povratkom Srba taj teror ukinut. Danas Muslimani i Srbi slobodno šetaju Srebrenicom.
RSE: Ovo je zaista strašna izjava.
IVANIŠEVIĆ: Stotine muslimanskih kuća je u tom kraju obnovljeno.
RSE: Te kuće su obnovljene od medjunarodne pomoći, ne možete govoriti da se nakon likvidacije tolikog broja ljudi hodalo slobodno. Plašim se da ću morati da se pozdravim sa vam u ovom trenutku.
IVANIŠEVIĆ: Kako želite.
RSE: Emire?
SULJAGIĆ: Meni je žao što je do ovoga došlo, ja sam hteo da odgovorim argumentima na ovo što je gospodin Ivanišević rekao. Nikoga ne želim optuživati za ono što se desilo u Srebrenici, ali on je pomenuo silovanje, a nije reč o djevojčicama, nego je reč o jednoj djevojci, koja je 1993. godine prešla u Bratunac? Tu je intervjuisana a zatim više niko ne zna šta se toj devojci desilo i gde se ona nalazi, to je bio poslednji put da je vidjena. Spaljivanje robne kuće je apsolutna glupost, nju su spalile srpske granate još 1992. godine. Nije bilo pobune naroda, jer i ja sam tamo tada bio narod. Ono o čemu gospodin Ivanišević govori jeste svadja koja je izbila oko podele humanitarne pomoći u podrumu te spaljene robne kuće, a koji je služio kako skladište. Dokumenta o evakuaciji potpisali su zamenik komandanta holandskog bataljona major Bob Fraken i Miroslav Deronjić.
RSE: Neke osnovne istine svakako nisu sporne.
SULJAGIĆ: Pre dva dana sedeo sam sa ženom kojoj su iz ruku oteli sedamnaestogodišnjeg sina, ona je na takav način „fino evakuisana i spašena“. Malo sam uzbudjeniji nego što bih trebao biti, ovo je katastrofa.
RSE: Kada se govori o Srebrenici, da li takve rasprave dominiraju u BiH, da li tamo postoji jedinstven stav šta se tamo dogodilo 1995. godine?
SULJAGIĆ: Najindikativniji stav je „vox populi“, koji sam gledao na nekoj lokalnoj srpskoj televiziji nekoliko sedmica nakon govora Dragana Čavića, u kome je rekao da je Srebrenica tamna mrlja u istoriji srpskog naroda. Jedan od anketiranih je rekao kao nije Srebrenica tamna mrlja u istoriji srpskog naroda, već Dragan Čavić. Mislim da mi ovde nemamo konsenzus o tome šta se tamo desilo. Pre nekoliko dana objavljen je spisak od 892 sužbenika MUP-a, srednje i visoko rangiranih službenika, koji su učestvovali u „operaciji Srebrenica“, a za one koji ne znaju, MUP Republike Srpske je bio zadužen za zarobljavanje i deportaciju, čuvanje zarobljenika, pre nego što su streljani. Gledao sam jednom svedočenje u Hagu Dragana Jevića, koji je pričao kako se ne kaje zbog toga, i da misli kako je učinio humanu stvar, zapravo zapovijedao operacijom deportacije, i da bi deset godina kasnije izjavio da bi uradio to isto. U BiH ne postoji koncenzus o tome šta se desilo u Srebrenici, i ljudi poput gospodina Ivaniševića samo doljevaju ulje na vatru. Kažnjavanje zločina je jedna od civilizacijskih tekovina, i odbijati nalaze tribunala u Hagu na način na koji to radi političko rukovodstvo i gospodin Ivanišević, koji je deo nekakvog akademskog miljea Republike Srpske. Odbijati nalaze i presude Haškog tribunala je, pre svega, anticivilizacijska stvar.
RSE: Dragane, šta vi mislite ko je najodgovorniji što mi deset godina posle Srebrenice i dalje vodimo ovakve rasprave, što ne možemo da steknemo jasnu sliku, ako ni o čemu drugom, onda bar o broju stradalih civila.
POPOVIĆ: Postoji odgovornost mnogih institucija. Ovde je stvorena takva društvena klima, vlada klima nekažnjavanja u čitavoj Srbiji, pa se zločinci slobodno šetaju Srbijom. Vlast pregovara sa ratnim zločincima, sa onima koji su optuženi za najstrašnije zločine, to se ne dešava nigde u svetu, što znači da pritom znate i gde su oni locirani. Postoji velika odgovornost političke elite, ne smo vlasti nego i opozicije, celokupne političke elite i akademskog kruga.
RSE: Ono što je interesantno jeste da se ovakvim jezikom, kojim se govori o dogadjajima sličnim Srebrenici, priča u nekim itekako bitnim institucijama, i to pred javnoštu. Evo šta je su Skupštini Srbije rekli, krajem februara, Aleksandar Vučić, poslanik SRS i Milorad Vučelić, poslanik SPS:
„Jedino mesto za koje ste čuli na kugli zemaljskoj je Srebrenica. Meni je muka od vaših Dnevnika, celoj Srbiji je muka od vaših Dnevnika i vaših laži.“
„Ovo što se govori povodom Srebrenice to su obične izmišljotine.“
RSE: To su rekli Aleksandar Vučić iz najbrojnije partije u Skupštini Srbije, i Milorad Vučelić iz stranke koja podržava vladu Srbije. Može li se uopšte govoriti o nekakvom progresu po ovom pitanju i njegovom sagledavanju na pravi način, ako ljudi, koji predstavljaju ovaj narod, ovako govore?
POPOVIĆ: Bojim se da ne može, dokle god su takvi ljudi čelnici političke scene, dokle god se tim ljudima pridaje tolika pažnja. Takvi ljudi su na važnim funkcijama, predsedavaju raznoraznim anketnim odborima, skupštinskim odborima. To su ljudi koji su svih deset godina podržavali te ratne zločine, nacionalističku politiku, takozvani zajednički zločinački poduhvat na čelu sa Slobodanom Miloševićem, ti ljudi ne mogu da odredjuju politiku Srbije.
RSE: Kako onda da sagledamo odgovornost generacija koje su stasale u ovo vreme, ukoliko se nije uspelo sa formiranjem odredjenog javnog mnjenja, koje bi na pravi način sagledalo ono što se dogodilo? To i potvrdjuje slučaj Pravnog fakulteta i ono što se tamo dogadjalo prošle sedmice. Mi ovde nemamo jaku snagu, srednju generaciju, pa i studente, koji bi na pravi način odgovorili adekvatno, i stali iza stava da se u Srebrenici dogodio jeziv zločin, i da o tome ne treba raspravljati.
POPOVIĆ: Nažalost, društvo u Srbiji je moralno devastirano, to je sadašnji problem. Najveći problem u budućnosti biće ne materijalna, nego moralna obnova. Što se tiče studenata, to sam i malo pre pokušao da kažem, postoji odgovornost ljudi koji obrazuju te generacije, postoji odgovornost institucija kao što je Pravni fakultet, gde, naprimer, nemate rasprava o presudama Haškog tribunala, o bogatoj sudskoj praksi, o raznoraznim pravnim nijansama koje se tamo mogu videti. Na Pravnom fakultetu vi, nažalost, imate osporavanje samog suda koje su osnovale Ujedinjena nacije, i to je ono što zabrinjava.
RSE: Tomislave imate neki komentar na ovo što je rekao Dragan?
MOMIROVIĆ: Ne bih se složio, jer na Pravnom fakultetu se dosta kritikuje, ali sa druge strane i dosta hvali Haški tribunal, dosta se o tome raspravlja na fakultetu. Ne ide to kroz nastavu, ali ne vidim ni kako bi moglo da ide, jedino da uvedemo predmet Haški tribunal.
RSE: Koliko je medju studentskim organizacijama jako interesovanje da se razmatra rad Haškog tribunala. Imamo slučaj da je jedna studentska organizacija otvorila pitanje istine o Srebrenici. Da li je ijedna od 12 studentskih organizacija predložila tribinu gde bi se razmatrao rad Haškog tribunala?
MOMIROVIĆ: Rad Haškog tribunala je transparentan i javan, postoje TV prenosi, ali, koliko ja znam, niko još nije takvu tribinu predložio.
RSE: Da li vam je to čudno?
MOMIROVIĆ: Sterilno bi bilo da kažem da mi je čudno ili nije. Tribunal je, verovatno, najdominantnija tema u svim razgovorima izmedju studenata na Pravnom fakultetu da bi smo mi sad pravili jedan širi seminar, i da bismo dovodili profesore koji su za ili protiv tribunala. Proces možemo svakodnevno da pratimo na televiziji, i ne znam šta bi se novo reklo ukoliko bi se organizovala tribina na fakultetu.
RSE: Pošto je jedna od tih 12 organizacija došla na ideju da dovede nekog, ko će afirmisati sopstvemu istinu o Srebrenici, zar ne mislite da je, možda kao protivtežu, potrebno dovesti nekoga ko će afirmisati i Haški tribunal i dati istinu o procesima koji se tamo dogadjaju.
MOMIROVIĆ: Istinu o Srebrenici treba sagledati iz svih mogućih uglova, a mislim da je to jedan strašan civilizaciski zločin, ali ne treba to dovoditi u vezu sa Haškim tribunalom, on treba da sudi, to mu je i funkcija, a njegov rad je javan. Praviti tribine o radu Haškog tribunala, o kome je toliko knjiga objavljeno i svaki dan je ta tema prisutna, mislim da je već prevazidjeno; Hag je prihvaćen od strane svih.
RSE: Hoćete reći, malo bi vam bilo dosadno.
MOMIROVIĆ: Niko tu nema bilo šta novo da kaže, Hag je prihvaćen kao realnost, koju svi moraju da ispoštuju. Republika Srbija se poslednja kolebala da prihvati tu činjenicu, pa je i ona to prihvatila i svedoci smo da optuženi polako odlaze u Hag. Takodje se ne bih složio da je Srbija zemlja zločinaca.
RSE: Niko to nije rekao, samo pokušavam da obratim vašu pažnju na nešto drugo; predsednica Komiteta za ljudska prava u Beogradu, Biljana Kovačević – Vučo, kako mi je rekao jedan vaš kolega, izviždana je kada je bila na Pravnom fakultetu, ali se to, na primer, nije dogodilo sa organizatorima ove tribine.
MOMIROVIĆ: Moram da ponovim da tribina nije ni održana, a čuli ste i sami da je bilo mnogo više argumenata da se i ne održi: govoriti o Srebrenici, o „oslobadjanju“, bilo je neumesno. Biljana Kovačević – Vučo bila je četiri godina član Saveta na Pravnom fakultetu, nekoliko puta je prisustvovala tribinama na fakultetu, i svaki put je bila izzviždana,pa je otišla.
RSE: Da li je vama to čudno?
MOMIROVIĆ: Ne bih znao kako da na to odgovorim. Čudno je kad god se neko izviždi.
RSE: Da li ste vi zviždali kada je ona nastupala?
MOMIROVIĆ: Bože sačuvaj.
RSE: Da li razumete studente koji to rade?
MOMIROVIĆ: Ne bih ulazio u njihova osećanja, zaista ne znam, niti saosećam niti razumem zašto to rade, mislim da treba čuti reč svakog.
RSE: Emire, šta mislite o činjenici da se generacije koje treba da oblikuju budućnost, kako BiH tako i Srbije, i čitavog regiona, očigledno pokazuju nespremne ili nesposobne da ova izuzetno teška pitanja i nasledja prošlosti, razlože na jedan jasan i profesionalan način, da sagledaju činjenice, i da svaka rasprava po tom pitanju podrazumeva i te kako puno strasti.
SULJAGIĆ: Ja sam od ove generacije odustao. Mislim na svoju generaciju, ja sam 1975. godište, i na ljude par godina mladje. Kod generacija od 1970. pa do skoro 1980. godine je uzaludno nadati se da će ikada imati hrabrosti, a to nije samo pitanje hrabrosti, već i prilike da dodju do sopstvenog mišljenja o dogadjajima tipa Srebrenica, jer je ona samo vrh ledenog brijega, ono što se u Bosni zove „biber po pilavu“. U julu 1995. godine nije bilo potrebe za takvim zločinom jer su stvari već bile rešene, ali to je već neka druga priča. Nadam se da će djeca, koja su rodjena za vrijeme ovog rata, djeca koja ne pamte rat, dobiti priliku da dodju do sopstvenog stava i mišljenja, i to isključivo baziranog na činjenicama. Mene ovo što se sada dešava ni malo ne iznenadjuje, jer ako uzmete iskustvo posleratne Njemačke, videćete da sve do sedamdesetih nije bilo ozbiljnog izučavanja holokausta, da njemački historičari, novinari, publicisti nisu pisali o tome, a onda je došla jedna potpuno nova generacija mladih ljudi, koji su hteli da saznaju nešto više o tome, i koji su obiman materijal, koju su nacisti ostavili, a saveznici sačuvali posle rata, počeli ponovo da čitaju i o tome pišu.
RSE: Pošto ste već pesimista, ističete da je Nemačka prošla slično iskustvo i da je trebala nekih 30 godina da sagleda prošlost, šta savetujete ovoj generaciji da učini? Treba li da čekamo, da bi se stvari rešile same od sebe.
SULJAGIĆ: U Njemačkoj su sudovi održali nekih pet hiljada sudjenja, izmedju kraja rata i vremena kada se malo ozbiljnije počelo govoriti o holokaustu što je jako mali broj za 6 miliona ubijenih, samo u logorima. U BiH trenutno postoju izmedju pet i sedam hiljada, krivičnih prijava, koje će verovatno postati optužnice, i bosanski sudovi moraće da se suoče sa tim. Mislim da je za početak najpotrebnije ozbiljno pravosudje, jedna pravosudna akcija. Smatram i da bi trebalo obilježiti, bez ikakvih ideoloških konotacija i jezikom koji ne sme biti ideologiziran, svako mjesto zločina. Ovih dana učestvujem u izgradnji memorijalnog muzeja koji će se nalaziti u Memorijalnom centru u Potočarima i nadam se da će ga jednog dana posjetiti djeca iz susednog Bratunca. Ako nikako drugačije, krišom će doći na izložbu stvari pronadjenih u masovnim grobnicama, pročitati tih 150 riječi o nekom čovjeku koji je bio vlasnik, na primjer, džepnog sata probušenog metkom, i prestao da radi onog trenutka kada je njegov vlasnik umro, i sami zaključiti šta se zapravo desilo u Srebrenici. Nadam se, isto tako, da će nekakva djeca iz Sarajeva dobiti priliku da odu i da vide šta su to neki drugi ljudi, radili Srbima u Sarajevu tokom rata. Svako mjesto zločina treba fizički obilježiti, ali ne jezikom i na način: „Ovde su srpski agresori..“ ili „Ovde su muslimanski fundamentalisti..“, nego samo navesti činjenice, i pustiti generacije koje dolaze da ih odvagaju i sami zaključe šta se desilo.
RSE: Dragane, čuli ste našeg sagovornika, da li ste i vi pesimista u pogledu onoga što mlade generacije mogu da učine za dobrobit regiona?
POPOVIĆ: Nisam baš toliki pesimista, možda zbog toga što se trudim i borim svaki dan, radim u civilnom sektoru, zajedno sa mladim ljudima, da promenimo neke stavove. Nailazimo na dosta mladih ljudi koji nemaju izgradjene jasne stavove, što je nada i prednost, mada se moramo suočiti sa tim da je propaganda veoma jaka. Mislim da i kolega i ja ipak znamo, u dubini duše, šta je Pravni fakultet i kakvu politiku vodi, rasprave koje se vode na tom fakultetu su sve uniformne, a na Fakultetu političkih nauka nećete se sresti takvim razgovorima.
RSE: Imamo slične tribine koje se organizuju na Filozofskom i Mašinskom fakultetu.
POPOVIĆ: To je ono što je opasno, to su pokreti koji nisu brojni, ali su vrlo glasni, i šire i rasnu i nacionalnu i versku mržnju, relativizuju zločine, i to se mora zaustaviti. Njihov uticaj, čini mi se, u poslednje vreme sve više jača, oni imaju jaku zaledjinu, na njihovim tribinama su redovno profesori i Pravnog i drugih fakulteta, i to je nešto što se mora osuditi. Takav način vaspitavanja dece i ophodjenja akademskih gradjana ove zemlje, kao što su Kosta Čavoški ili Nikola Milošević, uliva nam strah za budućnost novih naraštaja i čitavog društva.
RSE: Tomislave, isto pitanje.
MOMIROVIĆ: Moram reći da sam zadivljen umerenošću gospodina Suljagića, mislim da je to prava suština, da svaki zločin treba da bude kažnjen, posle svih žrtava koje je podneo i preživeo. Mislim da svi treba da se spuste na zemlju, da se ti zločini svedu na čoveka, da treba najtežu osudu da dobiju. Ne bih se složio sa kolegom, mislim da Pravni fakultet ipak nije mesto gde se promovišu i pravdaju zločini.
RSE: U anketi sa Pravnog fakulteta neke vaše kolege kažu: ne bavimo se tim pitanjem, umorni smo, ne zanima nas to. Mislite li da postoji opravdanje za tu vrstu zamora ili bi vi savetovali mladim ljudima da se ipak angažuju? Vi to, uostalom, i pokazujete kao studentski prodekan, pobedili ste na izborima.
MOMIROVIĆ: Prvi put čujem neke činjenice vezane za Srebrenicu, od Emira, sa jedne strane, i od gospodina Ivaniševića, jedino što sam do sada znao o tome jeste da je bilo ubijeno 7 hiljada ljudi. Ne mogu da kažem da to baš pratim, ali se trudim da budem upoznat sa tim stvarima. Mislim da treba čuti istinu svih strana i osuditi onoga ko opravdava zločine.
POPOVIĆ: Želeo bih samo da dodam da nema istine sa svačije strane, nema različitih uglova, postoji činjenični opis dogadjaja, koji je mnogo puta ponovljen i u Haškom tribunalu, opisan je u mnogim svedočenjima. Može se čitati mnogo o tome, istina o Srebrenici je utvrdjena i vrlo bogato dokumentovana.
MOMIROVIĆ: Ne sumnjam, i ne želim da ulazim u to. Nemam informaciju o tome, a pratim medije, a u sudjenju gospodinu Krstiću bila je samo prenošena presuda.
RSE: Kakvo vam priznanje treba, ako postoji priznanje Republike Srpske?
MOMIROVIĆ: Treba mi upravo to, da se svede na čoveka, da se kaže: to su ubijeni ljudi.
RSE: Mislite da je neophodno da se javnost upozna sa konkretnom žrtvom?
MOMIROVIĆ: Sa konkretnim žrtvama.
RSE: Moram da naglasim kako predstavnici studenskog udruženja „Nomokanon“ nisu hteli da uzmu učešća u ovom razgovoru. Tomislave vi ste bili posrednik, šta su vam rekli?
MOMIROVIĆ: Razgovarao sam sa nekim momcima i oni su rekli da nemaju šta da kažu, pošto tribina nije ni održana.
RSE: Hoćete li protestovati ukoliko budu hteli da održe tribinu na Pravnom fakultetu?
MOMIROVIĆ: Ako bude došlo do toga možemo da razgovaramo, zasad je tribina odložena, ne za 10. maj.
RSE: Dakle oni koji su povod za ovu temu i o kojima smo razgovarali, izostali su iz ove priče. Još samo pitanje za Emira: preživeli ste Srebrenicu, idete li tamo često?
SULJAGIĆ: Ne tako često, odem nekoliko puta godišnje. U Srebrenici sam bio tokom rata, a rodjen sam i odrastao u susednom Bratuncu, tako da zapravo ne znam gde mi je dom, da li tamo gde sam proveo prvih 17 godina, ili tamo gde sam proveo tri najvažnije godine mog života. Idem tamo, to je moje, imam tamo kuću, moja porodica je godinama bila vlasnik velikog zemljišta, i ja sam odatle, od toga neću odustati, to je moje. Istina, ne volim prečesto ići tamo, jer je u Bratumcu bio logistički centar za cijelu tu operaciju u julu 1995. godine. Na vlasti su i najuticajniji ljudi u gradu oni koji su aktivno učestvovali u tome.
RSE: Ne osećate se lagodno?
SULJAGIĆ: Mislim da to više nije pitanje nelagode. Put do Srebrenice i Bratumca zaista nije neki fizički put, traje tri sata ali osećaj koji ja imam jeste da me je neko prebacio u posleratnu Njemačku, u kojoj je neko sklopio posao sa Hitlerom i dao mu Bavarsku da bude šef, a onda ja kao Židov idem u Minhen.
RSE: Kada je reč o običnim ljudima, gradjanima Srebrenice i okolnih opština, da li su oni uspeli da prevazidju to teško nasledje devedesetih i da normalno žive.
SULJAGIĆ: Iz onoga što znam, a mislim da sam dovoljno dobro informisan o tome, tamo vlada aparthejd; bošnjačka i srpska zajednica skoro uopšte ne komuniciraju jedna sa drugom. Komuniciraju samo kada je to neophodno, i to je stanje stvari. Moj lični stav je da sam od 1995. godine razgovarao samo sa jednim svojim predratnim prijateljem iz Bratumca, Srbinom, i posle nisam više nikad htio da razgovaram ni sa njim. Mislim da je priča o opraštanju i zaboravljanju jedna floskula, da se ovakve stvari ne mogu oprostiti ali se zbog njih ne treba mrziti. Nikad nikome neću oprostiti za sve ono što je učinjeno meni i ljudima koje sam poznavao, ljudima koje sam volio, koji su bili cio moj svet. Oprostiti sigurno neću, ali neću nikoga ni mrziti. Pogotovu ne nekoga ko sa tim nije imao nikakve veze.
