Dostupni linkovi

logo-print

SPC se ne snalazi na političkoj sceni


Gost Press kluba je Mirko Đorđević, publicista iz Beograda

RSE: U Srbiji i dalje imamo rast rejtinga Radikala. Kako to tumačite?

ĐORĐEVIĆ: Reč je o porastu njihovog uticaja, ali po nekom mom viđenju, to nije neka novina, to nije nešto što se događa samo danas, ili juče. Dobar deo toga se koreni u našoj radikalskoj tradiciji, a u poslednjih petnaest godina, koje su tome pogodovale, možda i više. Upravo te radikalne koncepcije su dovodile do sunovrata kroz koji smo prošli. Tu možemo podvući istorijske korene. Sadašnje stanje duboke pometnje u srpskom društvu tome doprinosi. Takve partije na tom humusu najbolje uspevaju. To je ta zalagaonica jeftinog patriotizma, nedovoljno jasnih nacionalnih ciljeva. Jako se busaju u grudi kad su u pitanju ti ciljevi. Sada se Radikali radikalizuju i obećavaju da će nam biti radikalno bolje, što je naravno floskula. To da nam je radikalskiji sve više, iz dana u dan, je očevidno.

RSE: Činjenica je da u Hrvatskoj HDZ, koja je radikalna partija, ima uporište. Čak je i njihov premijer iz HDZ-a. Možete li da napravite neku paralelu između njih i Radikala u Srbiji?

ĐORĐEVIĆ: Neki su pokušavali, ali ja nisam pristalica mogućnosti uopštenja takve paralele. Razlike ipak postoje. Jeste da te partije funkcionišu na nekom populističkom obrascu, ali razlika je ipak velika. U Hrvatskoj je došlo do pomeranja druge vrste, doista u boljem smislu. Pravci razvoja u Hrvatskoj idu u drugom smeru. Hrvatski premijer Sanader, došavši iz HDZ-a, i kada to nismo očekivali, počeo je da vuče veoma razumne poteze, bar u dobrom delu onoga što se zove politika vlade. To se kod nas ne bi moglo očekivati. Zamislite premijera u Srbiji iz Radikalne stranke. To zaista ne bi funkcionisalo. U tom smislu nisam pristalica nekih analogija.

RSE: Postoji li mogućnost da dođe do neke kohabitacije?

ĐORĐEVIĆ: Mogućnost naravno da postoji, a da se izrazim jednom drvenom birokratskom frazom, po dva osnova. Radikali su dosta jaka partija i imaju široko uporište u raspoloženju koje vlada posle svega ovog kroz šta smo prošli. Po poslednjim rezultatima glasanja bili su vrlo blizu, kako bi se popularnim jezikom reklo, duvaju iza vrata kandidata koji prolaze. Ta mogućnost, teoretski, uvek postoji, ali im uvek, na nekom takvom segmentu, ta mogućnost izmakne. Naravno da ne mislim da bi to bilo dobro. Radikalska varijanta u srpskoj politici bi dovela do još većih pometnji u srpskom društvu. Zaustavili bi se neki pozitivni procesi koji od 5. oktobra nekako idu, traljavo, ali idu.

RSE: Pre nekoliko dana sam čula izjavu Tomislava Nikolića na pitanje nekog novinara - Da li još uvek sanja o granici Karlovac - Virovitica? Odgovorio je: ''Pa to svaki Srbin sanja''. Da li su oni zaista uvereni da su svi Srbi naklonjeni toj ideji, ili je to samo njihova politika?

ĐORĐEVIĆ: Prvo, Radikali kao partija doista sanjaju o tim granicama, a taj njihov san koji se nije ostvario smo svi mi skupo platili. To je nemoguće. Kada bi radikalski premijer došao na vlast, on bi u najmanju ruku iskomplikovao odnose sa jednom stranom državom. Drugo, ima i delića istine u toj izjavi jer još uvek poveći broj Srba sanja taj nedosanjani, istorijski, suludi san koji, iako nam se o glavu odbio, nije mnoge ljude probudio u Srbiji.

RSE: Koliko u jedra Radikala duva vetar Demokratske stranke, jedne velike partije koja ima veoma dobru infrastrukturu i ugled? Demokratska stranka kao da se umrtvila. Osim Dušana Petrovića, ne kažem ništa loše o njemu jer ga ne znam, ne vidite niti jednog drugog pripadnika te partije da izlazi u javnost sa nekim stavovima svoje partije, ne vidite nikakve kampanje, akcije, ne vidite viziju Demokratske stranke. Došlo je do neke paralize. Kako na to gledate?

ĐORĐEVIĆ: Veoma je važno da se na to osvrnemo. Upravo nakon izbora, kad je Demokratska stranka dala i šefa Republike Srbije, sa tom strankom se zbiva nešto zbilja neobično, naglo pada u neku senku, blago rečeno, samim tim što je sve više koncepcijski bliska partijama za koje nismo očekivali da će joj biti bliske. Prema nekim tonovima koje prepoznajemo iz te partije ona je čak bliska Radikalima, čak ima i jednu radikalsku žicu. Očevidno je razlog da se ona kao partija nije snašla. Sada se u njoj događa proces restrukturalizacije. Kada se u Demokratskoj stranci pojavila opozicija, krilo ili frakcija, oni nisu, kako se pokazalo, dorasli tome. Frakcije su jedan pozitivan fenomen. Ne treba nasedati nekadašnjim parolama da su svi frakcionaši neprijatelji. Samim tim što su Jovanović i drugi isključeni iz te partije, mnogo loše govori o promenama u toj partiji. Oni su isključeni na način da nemaju pravo na sopstveno mišljenje, iako su kao frakcija obećavali da neće raditi protiv interesa te partije. Uopšteno rečeno, javnost je mnogo više očekivala od Demokratske stranke nego što je ona ponudila poslednjih meseci. I njen rečnik je podosta nejasan. Neki to objašnjavaju jednostavnije - da ona više nema intelektualne kapacitete koje je nekada imala. Neki to objašnjavaju time da nema izgrađenu političku elitu, da je liderska partija. Sve je neodređenija oko Kosova, oko ključnih problema u kojima smo još uvek. Doista se promene zbivaju.

RSE: Veoma je interesantno da međunarodna grupa za Balkan, u kojoj je Goran Svilanović, bivši ministar za spoljne poslove, smatra da Kosovo treba da bude nezavisno. To je bio razlog da savetnik predsednika Tadića, Leon Koen, kaže da apsolutno nije smelo da se desi da Goran Svilanović prihvati tako nešto. Kako vi gledate na to da će Kosovo, najverovatnije, postati nezavisno?

ĐORĐEVIĆ: Prvo da završim odgovor na prethodno pitanje. Samim tim što je Koen rekao pokazuje da još uvek u Demokratskoj stranci nemaju izgrađenu samosvest šta treba reći i kada treba nešto reći. Međutim, Svilanović je sasvim legalno u toj grupi. Možemo se mi zanositi patriotskim frazama, lepim istorijskim snovima, ali sa Kosovom su se činjenice poredale tako da ne bi bilo politički mudro poricati ih. Već vidimo faze koje jasno govore da se može desit da Kosovo pre Srbije uđe u Evropsku Uniju. Da, i to je moguće. Kosovo je posebna tema i mislim da nije samo Demokratska stranka ta koja treba da odlučuje o Kosovu. Greške koje smo pravili na Kosovu, dugo su činjene, dugo su trajale. Događaji su se odvijali tako da povratka na staro stanje više nema. To već priznaju i oni koji to ne žele da priznaju.

RSE: Među našim političarima postoji floskula da Kosovo treba da ima više od autonomije, ali manje od nezavisnosti. Hoće li svet uopšte pitati naše političare šta oni žele?

ĐORĐEVIĆ: Više od autonomije, manje od nezavisnosti je doista floskula. To samo lepo zvuči, ali to ne može biti tako. Kosovo će, a to je već danas jasno, dobiti status nezavisne države. U trećoj fazi će čak imati podeleni suverenitet sa Evropskom unijom. Samom činjenicom da će suverenitet deliti sa Evropskom unijom, Srbija, kao nosioc suvereniteta, otpada. U krajnjoj konsekvenci Kosovo će biti nezavisna država. Ja mislim da je to proces ireverzibilan. Lično mogu da žalim zbog toga, i kao čovek i kao građanin, a ako hoćete, i kao Srbin. Tako smo loše rešavali kosovsko pitanje, ne juče, prekjuče, već decenijama da sam, nedavno razljućen, prvi put u nekoj polemici sa nekim ljudima iz crkve, molio gospodu arhijereje Atanasija i Amfilohija, da ne rešavaju više kosovsko pitanje, jer gde god su ga empirijski rešavali, tu Srba odavno više nema. Loše smo to radili. Kako će se snaći Albanci u ulozi nezavisnog faktora na Balkanu, ne mogu da govorim. Izvesno je da povratka neće biti. Budite sigurni da će biti onako kako Evropska unija kaže i oni će malo brinuti o tome šta mislimo mi, a šta misle Albanci.

RSE: Vi važite kao ekspert za crkvena pitanja. Jesu li vas nekada anatemisali jer umete da budete i oštri i kritični prema njima?

ĐORĐEVIĆ: Nikada, iako me dosta često u nekim para-crkvenim časopisima napadaju, ali mislim da nemaju razloga. Jesam, bio sam oštar, ali ko nam brani da budemo oštri kada je reč o činjenicama. Jer o crkvi, koja je bila faktor kao nacionalna ustanova, koja se danas nameće skoro kao državni faktor, treba suditi što kritičnije jer je to bolje i po crkvu i po društvo. Mi trenutno preživljavamo jedno vreme forsirane klerikalizacije koja odgovara političkim vrhuškama na duži rok.

RSE: Zašto mi odgovara?

ĐORĐEVIĆ: Odgovara. Imaju na svojoj strani jednu respektabilnu ustanovu koja zvanično nije u politici, ali je njena politička težina očevidna. Ona će uvek dati prećutnu podršku konzervativnijem tipu partija nego drugom. Samoj crkvi ne odgovara klerikalizacija. Gde je greška? Ja ću vam to prosto sažeti. Kažu da sam strog, a ja mislim da nisam. Greška je u tome što naša crkva decenijama gradi odnose samo na relaciji crkva – država, i obrnuto, a zanemaruje jednu mnogo bitniju relaciju koju su crkve u Evropi već odavno izgradile. To je relacija crkva - društvo. Ona mora da traži svoje mesto u društvu. Govore o desekularizaciji. To je proces koji se odigrava u Evropi vekovima i oni ga ne mogu vratiti nazad. A kod nas ima i takvih zahteva. Crkvi ne smeta ako je odvojena od države, ne bi trebalo da joj smeta. Sam Isus je odvojio crkvu od države rekavši: ''Podajte caru carevo, Bogu božje. Ne optužujte me da hoću vlast. Moje kraljevstvo nije od ovoga sveta''. Naša crkva se ne snalazi na političkoj sceni. To nije neka velika tajna. Mislim da to treba često reći i često podvlačiti. Uzmimo prosti primer koji nas sve udara u glavu. Sveti Sinod se oglasio Srbima na Kosovu jednim apelom sa potpisom Patrijarha da ne izlaze na izbore. Održani su izbori koji su primljeni u Ujedinjenim nacijama. Izabrana je vlada koju su primile Ujedinjene nacije. Sveti Sinod je morao da se sastane i sada traži od Srba da što više budu zastupljeni. Crkva pravi političke greške.

RSE: Da li konzervatizmu naše crkve doprinosi to što je jedan broj sveštenika prošao kroz školu zilotizma koja se smatra jednom od najkonzervativnijih u Grčkoj?

ĐORĐEVIĆ: To je tačno. Čak vodeći elementi u našoj erarhiji su prošli ne samo tu školu, nego i stariju školu etnofiletizma – crkvenog nacionalizma, koju smo pratili u seriji Miloševićevih ratova. Takvih zilotksih grupa ima kod nas, ali mene nikada ne brinu takve grupe i njihova deviza ''pravoslavlje ili smrt'', mi s nikim nećemo, mi smo jedini u pravu. Problem je što se takva politika, često u nekim praktičnim koracima naše crkve, prepoznaje i na širem planu. Otuda taj konzervatizam. Tu nisam pesimista. Poslednji događaji u crkvi pokazuju, apel svetog Sinoda i Patrijarhov potpis Kosovskog memoranduma, da ipak ima pomaka na bolje. Taj Memorandum je pozitivan pomak. Mi moramo sa postojećim vlastima na Kosovu, koje priznaju Ujedinjene nacije, da sarađujemo i da sačuvamo ono što imamo da sačuvamo. Naša crkva vukla je do sada loše političke poteze. To je drugi put da se sa Patrijarhovim potpisom manipuliše. Tako je bilo i uoči Dejtonskog sporazuma 1995. godine kada je Patrijarh blanko potpisao Miloševiću da može zastupati sve Srbe. Treba čuvati ne samo autoritet Patrijarha. Glavnu reč treba da vode snage koje se bolje snalaze u političkoj stihiji. Imam utisak da se naša crkva tu teško snalazi i često vuče egzemplarno loše političke poteze.

RSE: Kada je umro Papa ponovo je bilo u javnosti to da je Papa želeo da dođe u Srbiju, ali da ovde nije bilo saglasnosti. Šta je bio razlog da se Papi nije uputio poziv da nas poseti? Da li to što je Stepinca proglasio svecem?

ĐORĐEVIĆ: I prije nego što je Stepinca proglasio svecem, glavni razlog je bio taj što se naša crkva nije slagala da Papa poseti Srbiju. Država je htela. Milošević je bio uporan da Papa poseti Srbiju, slao je svoju suprugu u Moskvu da posreduje. Prepreka je bila ta što su se u našoj crkvi bojali. Papina poseta bi mnogo dobra donela Srbiji, i našoj crkvi i našoj državi, više nego njemu samom. Obično se odavde odgovaralo da nisu sazreli uslovi. To je lepa diplomatska fraza za ''ne'' koju je Srpska pravoslavna crkva izgovarala. Pre mesec dana je kardinal Benedetini u Rimu na isto to pitanje izgovorio istu frazu. Objašnjenje glasi - potrebno je da se u samoj srpskoj crkvi dogode neke promene da bi se stvorili uslovi. Ovakva kakva je trenutno, imala bi potrese unutar nje. Potrebno je doista da se određene promene dogode.

RSE: Dosta mladih ljudi se okupilo u nekim grupama kao što su Sveti Justin, Obraz, Dveri srpski. Šta privlači mlade ljude tome?

ĐORĐEVIĆ: Seanse na Mašinskom fakultetu četvrtkom okupljaju do hiljadu studenata. Veliki broj mladih ljudi živi u jednoj vrsti vakuma. Politizacija i pluralizacija je razočarala mladu generaciju jer su se partije pokazale mešetarske. Oni se vraćaju nekim trajnijim vrednostima. Dobar deo njih ih nalazi u crkvi, ali se dobar deo mladih ljudi i tu razočarao kada je video da crkva često povlači političke poteze. Nije problem što veliki broj mladih ljudi oseća duhovnu potrebu da sazna šta se zbiva u crkvi, kao i van crkve, u društvu. Problem je što se sa velikim skupovima manipuliše. Na Mašinskom fakultetu neke su vladike pred masom harangirale, izgovarale imena srpskih neprijatelja nabrajajući ih po imenu i prezimenu. To je već opasan fenomen koji nikakve veze nema sa crkvom. Misija crkve je da unosi evanđelski duh tolerancije i pomirenja u stihiju političkog, privrednog i javnog života, a ne obrnuto. Na žalost, od toga se naša crkva nije dovoljno distancirala. Pomaže joj i nemali porast uticaja nove srpske desnice, a tu je još noviji fenomen, srpska mlada desnica, koja okuplja grupe zaljubljenika u Nikolaja Velimirovića, Ljotića i Hitlera. Po Srbiji postoje čitave grupe koje slave Hitlera, štampaju njegove spise, antisemitizam je u porastu. Dobar deo političkih partija i nacionalne elite nije ponudio nešto što je trajna evropska vrednost. Ko god je čitao bilo šta od Dimitrija Ljotića sigurno mu nije palo na pamet da će to oduševiti mlade ljude. U situaciji u kojoj se nalazimo, nakon četiri izgubljena rata, u situaciji vakuma kada se sve to podstiče s raznih strana, nije ni čudo što mladi ljudi tomu tako brzo podležu.

RSE: Da li ste 6. oktobra 2000. godine očekivali da će se vrlo brzo, u određenoj meri, restaurirati Miloševićev režim?

ĐORĐEVIĆ: Tih dana, 5. i 6. oktobar 2000. godine, sam bio u Parizu, na Sorboni, u jednoj dvorani kroz čije prozore se vidi Ajfelova kula. Bio je u pitanju neki simpozij. Mogu da kažem da mi je toga dana već bilo jasno, iz onoga što sam video, da to jesu promene, ali ako ne uhvate po dubini, neće biti ništa od tih promena. Čak sam i izjavio nekim francuskim novinama da mi uliva nepoverenje sama pojava Koštunice koji se promovisao kao onaj koji je oborio Miloševića. Nikada u njemu nisam video političara smelih ideja, inovatora, spremnog na hrabre iskorake, već sam video našeg političara koji će ostati zarobljen. Što je više vreme prolazilo, svi smo se uveravali da promene nisu uhvatile po dubini. Zaista je reč o restauraciji Miloševićevog sistema. Čak se nisu promenile ni neke strukture. Pogledajte stanje u pravosuđu. Da to nije uhvatilo dublje korenje pokazalo je i ubistvo premijera Đinđića. Kako god da sudimo o njemu, voleli ga ili ne, budimo i najstrožiji, ipak je on bio čovek sa reformatorskim duhom, koji je imao izvesnu ideju o tome šta da radi. Nakon ubistva se dešava jedan retrogradni proces, ali politika je puna paradoksa. Prepoznatljive snage su uklonile Đinđića, ali su bile prinuđene da ovih dana vuku njegove poteze, vode njegovu politiku. Može se desiti po Ničeovom Zakonu osvete veličine da Đinđićevu politiku do kraja realizuju snage koje nisu volele Đinđića, da nas uvedu u Evropu.

RSE: Premijer Koštunica već u nekoliko navrata odaje priznanje Đinđiću za poteze koje je vukao. Govori o tome da tek sada vidi koliko je teško bilo biti premijer, koliko je Đinđiću bilo teško.

ĐORĐEVIĆ: Doista je tako i dobro je što je tako. Što vreme bude prolazilo mislim da će biti tek prinuđeni da javno priznaju da je to ta politika koja se jedino imala voditi, ne zato što je pokojni premijer bio sveznalica, nego zato što je kao vrlo obrazovan i vrlo darovit čovek imao čulo za istoriju koja današnjoj političkoj eliti upadljivo manjka, pa i gospodinu Koštunici koji se sve teže i teže snalazi. Tek pod nekim pritiskom je počeo da puni samnice Haškog tribunala, a moraće to da izvrši do kraja, jer se doista Srbija ne može osloboditi drugačije nego da se suoči sa prošlošću. Srbija još uvek spava na leševima. Mi smo se s Miloševićevim ratovima upisali u veliku knjigu zločina. Reći će neki - I drugi su ih činili nad nama. Itekako su činili, ali i ovi naši su bili verodostojni i moramo da priznamo i ono što smo mi učinili drugima. Taj proces nekada zastane u Srbiji, a nekada dobije na zamahu. Nadajmo se da će biti bolje.
XS
SM
MD
LG