U trenutku kada je grupa od 38 mirovnih aktivista iz Beograda krenula put Sarajeva, glavni grad Bosne i Hercegovine bio je u vešegodišnjoj blokadi snaga bosanskih Srba. Predvođeni profesorom Miladinom Životićem oni su, nakon dvodnevnog puta preko Mađarske i Hrvatske, promenivši usput četiri autobusa, ušli u Sarajevo želeći da iskažu svoju solidarnost sa građanima opkoljenog grada koji se nalazio pod neprekidnom vatrom sa okolnih brda. Jedan od učesnika u tom poduhvatu, nakadašnji diplomata Živorad Kovačević, u ovom putovanju i sada vidi neku vrstu tačke oslonca.
“Ta veza nevladinog sektora, nevladinih oraganizacija koje su bile jedine i čiji je glas izgledao kao glas vapajućeg u pustinji mržnje, laži, neprijateljstva itd. ostao je neprekinut do sada. Razume se vremena su se promenila, ali je to nešto čemu smo i dalje privrženi i čega se treba setiti.”
A da li se bitno promenila atmosfera u Beogradu za poslednjih deset godina, predsednik Beogradskog kruga Obrad Savić:
“Mi smo u Beogradu percipirani kao nekakvi ekstremni politički čudaci i koji, eto, idu na neprijateljsku teritoriju. Sad je situacija potupno druga, dakle ono što je bio eskluzivno pravo te grupe da komunicira sa Sarajevom, sada je to postalo opšte pravo svih.”
Pošto je ova grupa pre jedne decenije prešla peške preko Igmana, u znak sećanja na ovaj događaj nastalo je Udruženje nevladinih organizacija “Igmanska inicijativa”. Ono u prvi plan stavlja normalizaciju odnosa između zemalja bivše Jugoslavije, uz izvođenje krivaca za ratne zločine pred sud. Do kada će uopšte akcija poput ponovnog odlaska u Sarajevo biti potrebne, upitali smo aktivistu “Igmanske inicijative” Aleksandra Popova:
“Mislim da će još trebati vremena da zavladaju takvi odnosi da ovakve misije budu nepotrebne. Dosta su jaka snage na svim stranama, evo vidimo da se posle jednog kruga izbora u kojima pobede neke demokratske opcije vrate nacionalističke stranke. Vidimo da postoje neki ljudi koji misle da se ovde može prekrajati granica.“
Nije li onda i sama “Igmanska inicijativa” pomalo utopistički projekat poput prve posete Beograađana Sarajevu, nakon čega je još dugo besneo rat. Živorad Kovačević:
“Ipak rezultata ima, jer se na kraju krajeva svatilo da se u Brisel ne putuje odvojeno nego preko Zagreba, Prištine, Sarajeva da se mora međusobno sarađivati. Išlo je to sporo, sporije nego nego što treba, ali je ”Igmanska inicijativa” tome doprinela.
* * * * *
U Sarajevu je danas počeo susret predstavnika Igmanske inicijative, krovne organizacije koja objedinjava više od 140 nevladinih organizacija iz BiH, Srbije i Crne Gore, te Hrvatske. Povod skupu je desetogodišnjica dolaska grupe antiratnih aktivista iz Srbije i Crne Gore u opkoljeno Sarajevo, aprila 1995. godine.
Dolazak grupe od oko 40 intelektualaca i antirantih aktivista iz tadašnje Jugoslavije, predvođenih pokojnim profesorom Miladinom Životićem, u opkoljeno Sarajevo aprila 1995. godine, u Igmanskoj inicijativi smatraju začetkom formiranja ovog pokreta. Kopredsjedavajući Igmanske inicijative, Aleksandar Popov iz Srbije i Crne Gore, i Zoran Pusić iz Hrvatske, o dolasku u Sarajevo danas i prije deset godina:
“Sad smo u Sarajevu na koje ne padaju granate, gde ljudi ne strahuju za svoj život. 1995. kad smo dolazili ovde, ova grupa antiratnih aktivista, putovali smo 48 sati - preko Mađarske, Hrvatske, dolinom Nertve, gore. Sad smo stigli za 6 sati udobnom vožnjom autobusom. Hajde, to su doduše periferne stvari, ali ako gledamo suštinski, ipak se napravio jedan pomak u pravcu normalizacije odnosa između država dejtonskog trougla. Nekako se ide u pravcu Evrope, nekako se malo bolje živi, mirnije. I ja se nadam da će kroz neko vreme biti nepotrebne ovakve aktivnosti, nego da ćemo dolaziti kao čisti turisti u ovo lepo Sarajevo.”
“Ja sam danas ujutro krenuo iz Zagreba autobusom. Svaki put kada prolazim pored srušenih kuća, pored spaljenih sela, sjetim se svih onih diskusija koje smo imali. Mislim da ovo što radimo ima smisla i mislim da je svaki trud opravdan da se takva stvar više nikad ne ponovi.”
U Sarajevu su, na poziv Igmanske inicijative, neki od uglednih Beograđana danas stigli prvi put nakon rata. Jedna od njih je beogradska glumica Mira Stupica:
“Tražim svoje Sarajevo. Naći ću ga danas. 15 godina nisam bila tu. Znate, kad god smo putovali po onoj staroj Jugoslaviji, po svim divnim gradovima gde su bili naši prijatelji, gde smo igrali pozorišta, uvek smo se najviše radovali Sarajevu. Sarajevo je imalo nešto svoje specifično, neki svoj šarm, veselost. I sad, evo, mi stojimo svi - neki krivi, neki nekrivi, neki manje krivi, neki pametni, neki glupi, ali svi stojimo na jednoj spaljenoj zemlji. I sad svi mi na svojim ćepencima treba da uspostavljamo red stvari. I naravno da stenjemo, jer treba sve ispočetka raditi.”
Osnovana 2000., Igmanska incijativa smatra se danas najznačajnijom mrežom nevladinih organizacija u državama potpisnicama Dejtonskog sporazuma: BiH, Hrvatskoj, te Srbiji i Crnoj Gori. Inicijativa je uspjela, podsjetimo, proteklih godina potaknuti mnoge krupne političke odluke, poput ukidanja viznog režima između Hrvatske i Srbije i Crne Gore prije četiri godine.
“Ta veza nevladinog sektora, nevladinih oraganizacija koje su bile jedine i čiji je glas izgledao kao glas vapajućeg u pustinji mržnje, laži, neprijateljstva itd. ostao je neprekinut do sada. Razume se vremena su se promenila, ali je to nešto čemu smo i dalje privrženi i čega se treba setiti.”
A da li se bitno promenila atmosfera u Beogradu za poslednjih deset godina, predsednik Beogradskog kruga Obrad Savić:
“Mi smo u Beogradu percipirani kao nekakvi ekstremni politički čudaci i koji, eto, idu na neprijateljsku teritoriju. Sad je situacija potupno druga, dakle ono što je bio eskluzivno pravo te grupe da komunicira sa Sarajevom, sada je to postalo opšte pravo svih.”
Pošto je ova grupa pre jedne decenije prešla peške preko Igmana, u znak sećanja na ovaj događaj nastalo je Udruženje nevladinih organizacija “Igmanska inicijativa”. Ono u prvi plan stavlja normalizaciju odnosa između zemalja bivše Jugoslavije, uz izvođenje krivaca za ratne zločine pred sud. Do kada će uopšte akcija poput ponovnog odlaska u Sarajevo biti potrebne, upitali smo aktivistu “Igmanske inicijative” Aleksandra Popova:
“Mislim da će još trebati vremena da zavladaju takvi odnosi da ovakve misije budu nepotrebne. Dosta su jaka snage na svim stranama, evo vidimo da se posle jednog kruga izbora u kojima pobede neke demokratske opcije vrate nacionalističke stranke. Vidimo da postoje neki ljudi koji misle da se ovde može prekrajati granica.“
Nije li onda i sama “Igmanska inicijativa” pomalo utopistički projekat poput prve posete Beograađana Sarajevu, nakon čega je još dugo besneo rat. Živorad Kovačević:
“Ipak rezultata ima, jer se na kraju krajeva svatilo da se u Brisel ne putuje odvojeno nego preko Zagreba, Prištine, Sarajeva da se mora međusobno sarađivati. Išlo je to sporo, sporije nego nego što treba, ali je ”Igmanska inicijativa” tome doprinela.
* * * * *
U Sarajevu je danas počeo susret predstavnika Igmanske inicijative, krovne organizacije koja objedinjava više od 140 nevladinih organizacija iz BiH, Srbije i Crne Gore, te Hrvatske. Povod skupu je desetogodišnjica dolaska grupe antiratnih aktivista iz Srbije i Crne Gore u opkoljeno Sarajevo, aprila 1995. godine.
Dolazak grupe od oko 40 intelektualaca i antirantih aktivista iz tadašnje Jugoslavije, predvođenih pokojnim profesorom Miladinom Životićem, u opkoljeno Sarajevo aprila 1995. godine, u Igmanskoj inicijativi smatraju začetkom formiranja ovog pokreta. Kopredsjedavajući Igmanske inicijative, Aleksandar Popov iz Srbije i Crne Gore, i Zoran Pusić iz Hrvatske, o dolasku u Sarajevo danas i prije deset godina:
“Sad smo u Sarajevu na koje ne padaju granate, gde ljudi ne strahuju za svoj život. 1995. kad smo dolazili ovde, ova grupa antiratnih aktivista, putovali smo 48 sati - preko Mađarske, Hrvatske, dolinom Nertve, gore. Sad smo stigli za 6 sati udobnom vožnjom autobusom. Hajde, to su doduše periferne stvari, ali ako gledamo suštinski, ipak se napravio jedan pomak u pravcu normalizacije odnosa između država dejtonskog trougla. Nekako se ide u pravcu Evrope, nekako se malo bolje živi, mirnije. I ja se nadam da će kroz neko vreme biti nepotrebne ovakve aktivnosti, nego da ćemo dolaziti kao čisti turisti u ovo lepo Sarajevo.”
“Ja sam danas ujutro krenuo iz Zagreba autobusom. Svaki put kada prolazim pored srušenih kuća, pored spaljenih sela, sjetim se svih onih diskusija koje smo imali. Mislim da ovo što radimo ima smisla i mislim da je svaki trud opravdan da se takva stvar više nikad ne ponovi.”
U Sarajevu su, na poziv Igmanske inicijative, neki od uglednih Beograđana danas stigli prvi put nakon rata. Jedna od njih je beogradska glumica Mira Stupica:
“Tražim svoje Sarajevo. Naći ću ga danas. 15 godina nisam bila tu. Znate, kad god smo putovali po onoj staroj Jugoslaviji, po svim divnim gradovima gde su bili naši prijatelji, gde smo igrali pozorišta, uvek smo se najviše radovali Sarajevu. Sarajevo je imalo nešto svoje specifično, neki svoj šarm, veselost. I sad, evo, mi stojimo svi - neki krivi, neki nekrivi, neki manje krivi, neki pametni, neki glupi, ali svi stojimo na jednoj spaljenoj zemlji. I sad svi mi na svojim ćepencima treba da uspostavljamo red stvari. I naravno da stenjemo, jer treba sve ispočetka raditi.”
Osnovana 2000., Igmanska incijativa smatra se danas najznačajnijom mrežom nevladinih organizacija u državama potpisnicama Dejtonskog sporazuma: BiH, Hrvatskoj, te Srbiji i Crnoj Gori. Inicijativa je uspjela, podsjetimo, proteklih godina potaknuti mnoge krupne političke odluke, poput ukidanja viznog režima između Hrvatske i Srbije i Crne Gore prije četiri godine.
