Dostupni linkovi

logo-print

Evropa znanja


Zemlje našeg regiona pristupile su bolonjskom procesu. Poslednje, 2003. godine, su to učinile Srbija i Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Albanija.

Šta podrazumeva bolonjski proces? Sistem univerzitetskog školovanja tri godine za prvi stepen, još dve za magisterij, pa onda sledeće dve za doktorat – 3+2+2. Umesto klasičnog studiranja sa zadatim predmetima i ocenama, studenti mogu birati predmete, skupljati bodove kojima se mere njihova stečena znanja. Umesto ex catedra predavanja na predmetima koji traju celu školsku godinu, uvodi se sistem jednosemestralnih predmeta, sa esejima, seminarskim radovima, studentima koji su aktivni. Studenti na takvim fakultetima mogu poneki semestar „odraditi“ i u inostranstvu, isto kao i njihovi profesori. U svakom trenutku se student može zaposliti i znanje koje je stekao do tog trenutka biće priznato. To je otprilike, pojednostavljeno, novi sistem studiranja kome teže evropske zemlje potpisnice Bolonjske deklaracije.

RSE: Da čujemo studentkinju Tatjanu Jakšić, koja je rodom iz Sarajeva, a u Češkoj završila srednju školu i nastavila sa studijama na Karlovom univerzitetu. Češka je inače jedna od država koje su daleko odmakle u bolonjskom procesu. Evo Tanjinog iskusktva:

JAKŠIĆ: Krenula sam s takozvanim prvim ciklusom koji je trajao tri godine, nakon kojeg sam dobila fakultetsku diplomu, koja se ovdje zove „bakalarska diploma“, i već sam bila fakultetski obrazovana osoba. Međutim, ja sam nastavila dalje, na drugi ciklus, ciklus magistarski, koji ovdje traje dvije godine i nakon kojeg student dobiva magistarsku diplomu i titulu magistra. Nakon što apsolvira magistraturu, onda može da nastavi na trećem ciklusu – ciklusu doktorskom, koji je u Češkoj ograničen na maksimalno osam godina, ali neko optimalno vrijeme za apsolviranje doktorskog ciklusa je recimo tri do četiri godine, nakon čega student dobiva titulu doktora nauka. Student se može zaposliti već tokom prvog ciklusa, s tim što za to vrijeme još uvijek nije fakultetski obrazovana osoba. Ali nakon što apsolvira trogodišnji prvi ciklus i nastavi recimo na magistarskom, može da se zaposli već kao čovjek koji je diplomirao. Na doktorskim studijama uglavnom nema regularne nastave, već se uglavnom piše doktorski rad, tako da je većina ljudi koji su na doktorskom ciklusu zaposlena.

RSE: Da li se mogu birati predmeti tokom studija?

JAKŠIĆ: Postoje takozvani obavezni predmeti i alternativni predmeti. Za mene su bili obavezni predmeti recimo „Istorija Srednje Evrope“, „Istorija Sjedinjenih Država“, „Istorija Istočne Evrope“ i tako dalje, a ukoliko sam bila više zainteresovana za recimo državu Švedsku, onda sam mogla da biram predmete kao što su „Švedski politički sistem“ i slično. Dakle, ukoliko neko želi više da se specijalizira za određeni region, onda bira alternativne predmete vezane za region koji ga interesuje.

RSE: Tokom godine, kakve su obaveze studenata? Ima li seminarskih radova, eseja…?

JAKŠIĆ: U mnogo većoj mjeri nego što je to bilo ili jeste kod nas. I u Češkoj je to tako bilo prije, dakle nastava bez velikog učešća studenata – profesor je predavao, a studenti zapisivali. Međutim, nakon 1989-90. godine se to polako mijenjalo, tako da sada dosta predmeta iziskuje jako puno eseja, seminarskih radova, aktivno učešće na seminarima i tako dalje.

RSE: Da li dolazi do nekih vidljivijih promena na univerzitetima poslenjih godina?

JAKŠIĆ: Uveden je recimo takozvani kreditni sistem (sistem bodova), što je upravo jedna od reformi koje donosi Bolonjska deklaracija, s ciljem da se olakša mobilnost studenata, odnosno da se predmeti priznaju u drugim evropskim školama, jer se gleda po kreditima, ne po ocjenama. Taj kreditni sistem imaju i druge evropske škole, pa ih je uvela i Češka, što nije imala prije potpisivanja Bolonjske deklaracije. I jako mnogo studenata, čak bih rekla do nekih osamdeset posto, odlazi najmanje na semestar na studije u inostranstvo, što je zahvaljujući potpisu Bolonjske deklaracije jako olakšano.

RSE: Da li ti Tanja možeš sada lako da se zaposliš u zemljama Evropske unije?

JAKŠIĆ: Mogu se zapošljavati u drugim zemljama Evropske unije kao i domicilno stanovništvo tih zemalja.

RSE: Bila je to studentknja Karlovog univerziteta u Pragu, Tatjana Jakšić, koju je ratni vihor sa porodicom iz Sarajeva doveo u Češku. Njen vršnjak, također Sarajlija, ali koji se obreo u Novom Sadu, Predrag Lažetić, našao se na nereformisanom univerzitetu i evo njegovog iskustva:

LAŽETIĆ: Studiram nemački jezik i književnost, odnosno germanistiku na Novosadskom univerzitetu, to je Filozofski fakultet. Trenutno sam na onome što mi u našem sistemu zovemo dodiplomske studije, koje traju četiri godine, sa dva završna diplomska ispita koja se u nekom propisanom roku produžuju. Međutim, problem sa samom dužinom tih studija je da svega deset procenata u suštini završi u propisanom roku, iz raznih razloga koji su prevashodno neke sistemske prirode.

RSE: Znači za koliko objektivno se može očekivati da ti dobiješ prvu diplomu?

LAŽETIĆ: Prosek vremena za koje ljudi završe fakultet, a to je svega nekih četrdeset procenata, je pet do šest godina.

RSE: Znači za četiri godini je praktično nemoguće završiti i odbraniti diplomski rad?

LAŽETIĆ: Da. Naročito zato što mi imamo još taj neki sistem koji nije vezan za diplomski rad, nego je vezan za diplomske ispite, ispite koji su na primer dva ispita iz jezika i književnosti koji ponavljaju sve postojeće ispite koje su studenti već položili, znači kroz njih se zapravo čitav studij opet na kraju polaže.

RSE: Ti možeš doći do diplomskog rada i na primer iz nekog razloga ne možeš da diplomiraš, da položiš diplomski ispit, u tom slučaju se možeš zaposliti samo kao svršeni gimnazijalac?

LAŽETIĆ: Da.

RSE: Da li je moguće studentu u Novom Sadu ili u Beogradu da neki od semestara provede na nekom fakultetu u Evropi?

LAŽETIĆ: Ja sam jedan od njih. Studirao sam jedan semestar u Berlinu. Ali to je vrlo redak slučaj. Ja sam dobio DAD stipendiju (Akademskog servisa za razmenu studenata Nemačke).

RSE: Da li je tebi priznato to što si bio u Berlinu?

LAŽETIĆ: Ne. Ja sam znao unapred da mi to neće biti priznato. Moram da nadoknadim sve obaveze koje su ostali studenti koji su ostali već ispunili, bez obzira što sam ja radio neke druge radove ili slušao neka druga predavanja u inostranstvu.

RSE: Da li možeš da biraš predmete?

LAŽETIĆ: Na mom studijskom programu ne.

RSE: Znači svi predmeti su obavezni?

LAŽETIĆ: Svi predmeti su obavezni, na početku je striktno propisano šta je u kojoj godini. Mislim da je skoro na trećini programa u Srbiji takav slučaj da je vrlo rigidno propisan tok studija. Iako se studentima ne sviđaju neke stvari, iako ih stručno ne zanimaju, oni moraju da ih polože, iako im to neće trebati.

RSE: Sad kad si čuo Tanju, kako ti to zvuči?

LAŽETIĆ: Zvuči jako lepo i ja se nadam da će se kod nas naći neke političke volje da reformišemo naše obrazovanje u tom smeru. Mislim da je to jedan od dobrih primera kako su reforme urađene i kako Bolonjska deklaracija donosi dobre promene.

RSE: Bio je to novosadski student Predrag Lažetić. Da čujemo još jedno iskustvo, ali sada jednog profesora koji radi na evropskom univerzitetu po evropskim standardima. Doktor Dejan Jović, profesor međunarodne politike na univerzitetu Sterling u Škotskoj. Šta je za njega bilo iznenađenje u susretu sa ovim univerzitetom u odnosu na Zagrebački, gde je do tada bio:

JOVIĆ: Iznenađenje je bila upravo ta ogromna fleksibilnost koja je ponuđena studentima. Studenti mogu studirati tri godine, mogu studirati četiri godine, ovisno o njihovoj volji. Imaju različito zvanje nakon toga, imaju različite mogućnosti zapošljavanja nakon toga. Također mogu recimo u toku studija, nakon čak godinu i po od početka studija, reći – ja više ne želim studirati politologiju, želim studirati psihologiju i politologiju ili povijest i politologiju. Znači, mogu preći s jednog usmjerenja na drugi bez velikih problema, upravo zbog toga što su imali mogućnost već od samog početka birati predmete, slagati svoj program, onako kako ih je vodio njihov vlastiti interes. Također me je iznenadilo da relativno mali broj studenata pada godine i pada predmete, to su iznimke. Prije svega zbog toga što se pedeset posto ocjene dobiva prije samog ispita, tako da postoje vrlo rani signali da netko ne radi dobro, da ne ispunjava svoje studentske obaveze. Ali isto tako ljudi nemaju vremena, niti volje da gube godine, jer to znači gubitak novca, gubitak daljnje karijere i čitav niz posljedica koje neuspjeh na studiju donosi. To su ogromne razlike.

RSE: Da li to znači, na primer, kada bude 2010. godine pri kraju taj bolonjski proces da će jedan student koji počne da studira na primer u Zagrebu, ako vidi da kod vas ima predmete koji mu se učine zanimljivim, moći da nastavi jednu, na primer završnu, godinu na vašem univerzitetu?

JOVIĆ: Da, to će biti moguće. I ne samo to, bit će moguće da na primjer on ili ona dođu na jedan semestar ili na čitavu godinu dana na bilo koje drugo sveučilište s kojim njegovo sveučilište ima institucionalne odnose, da odslušaju recimo jedan semestar, određeni broj predmeta koji su adekvatni onome što bi slušao na domaćoj instituciji i da mu to domaća institucija prizna kao sastavni dio njegovog vlastitog nastavnog programa. Moji studenti to jako često rade. Mi imamo pedesetak studenata svake godine, znači ukupno otprilike dvjesto. Obično negdje trideset-četrdeset studenata odlazi na druga sveučilišta bar na semestar i vraćaju se natrag sa daleko boljim poznavanjem drugih evropskih naroda, slušaju druge nastavnike, stječu nova znanja, upoznaju kolege iz drugih zemalja.

RSE: Odakle su sve vaši studenti na primjer trenutno?

JOVIĆ: Ja imam jedan broj američkih studenata, s njima imamo razmjenu, švedskih studenata, bugarskih, australskih, njemačkih…

RSE: Da li to znači da će jednog dana potpuno nestati problem nostrifikacije diploma?

JOVIĆ: Ja znam fakultete koji su odbijali magisterije s Kembridža kao neadekvatne, jer kao u Kembridžu traju godinu dana, a kod nas dvije godine, i zato što na Kembridžu čovjek treba napisati magistarski rad od 25 tisuća riječi, a kod nas valjda od 100 tisuća riječi. Međutim, upravo tim usklađivanjem naših sustava sa europskim sustavima, takvi problemi se više neće javljati.

RSE: I u jednoj rečenici, vaša poruka studentima vezano za bolonjski proces?

JOVIĆ: Nemaju nikakvog razloga bojati se tog bolonjskog procesa. On će im donijeti kolege iz drugih krajeva Evrope, oni će imati mogućnost otići u druge krajeve Evrope. Donijet će im jednog dana i nastavnike koji će se zapošljavati u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu i drugdje, kao što se i mi, koji smo iz tih krajeva, zapošljavamo po Britaniji, Njemačkoj, Grčkoj… To samo pomaže međusobnom razumijevanju, to samo pomaže ukupnoj količini znanja i nemaju apsolutno nikakvog razloga bojati se toga.

RSE: Fuada Stanković, profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu, doskorašnja rektorka Novosadskog univerziteta, član Evropskog tima evaluatora koji procenjuju dokle je koji univerzitet stigao u bolonjskom procesu. Šta je, između ostalog, cilj ove reforme?

STANKOVIĆ: Cilj je ustvari da se pre svega privuku studenti iz celog sveta da studiraju više u Evropi, jer znamo da veliki broj studenta ide u Ameriku. A s druge strane da naši studenti manje idu u Ameriku, da studiraju u Evropi i da ne dolazi do tog odliva mozgova iz Evrope i svega ostalog. Tako da je Evropa u suštini krenula u te promene, kao što je uopšte krenula u ujedinjavanje Evrope, da bi kao jedan deo sveta bila jača.

RSE: Da li to znači da se ovaj sistem na neki način približava američkom, jer sistem kredita i sistem 3+2+2 u suštini je američki sistem?

STANKOVIĆ: Pa on je sličan američkom. Američki sistem je bio polazna osnova, ali to naravno nije identično, ali je ideja ista. Znači, hoće se konkurisati američkim studijama, hoće se dostići efikasnost američkih studija i konkurentnost u odnosu na te studije.

RSE: Ko je na kojoj stanici na putu ka 2010. godini? Najpre područje bivše Jugoslavije. Fuada Stanković:

STANKOVIĆ: Naš region je nekako na začelju, između ostalog zbog toga što još nismo usvojili zakon kojim se uvode ti bolonjski standardi. Znači, mi još ne možemo formalno imati te kredite, odnosno mi ih možemo imati, ali oni nisu zakonska obaveza, dakle ne moramo ih imati. Sve druge zemlje oko nas, osim Bosne i Hercegovine, su donele takve zakone, relativno skoro. Hrvatska je to uradila poslednja, Crna Gora je to uradila, Kosovo je to takođe uradilo, mi to jedini nismo uradili.

RSE: U Istočnoj i Centralnoj Evropi ko je otišao najdalje u reformi i u primeni Bolonjske deklaracije?

STANKOVIĆ: To je veoma teško reći, zato što niko nije to još sasvim uradio. Dakle, ne možemo da kažemo ni za jedan univerzitet da je sve uradio, nego su svi oni na različitim stepenima. Znači ima fakulteta koji već imaju kredite, koji imaju te promenjene kurseve, koji imaju sistem 3+2+2, a ima ih koji imaju 4+1. Recimo Italija je bila poznata po tome da je pre nekoliko godina zakonski uvela sistem 3+2+2 umesto četverogodišnjih odnosno petogodišnjih studija i to je bilo obavezno za sve. Međutim, shvatili su da su prebrzo to uradili, zbog toga što je većina studenata nastavila da studira posle treće godine. Znači okruženje još uvek nije znalo šta je ta diploma od tri godine. I ne možemo mi njima dati diplomu sada odmah posle tri godine, a da nismo pripremili sve one koji će zapošljavati te studente da oni znaju da student koji završi tri godine nije neki upola završeni student, već da je dobio jedno zaokruženo znanje koje vredi za izvesne poslove i tako dalje. Tako da su Italijani onda morali malo da reteriraju u tome, jer je to bilo prebrzo. Znači, radi se ustvari o jednom procesu koji ne može da se dogodi preko noći i zato je i dat taj neki rok do 2010. godine, ali to ne znači da će 2010. godine cijela Evropa imati sve. To će se nastaviti dalje, neko će ići brže, neko sporije.

RSE: Slušamo iskustva država u regionu. Najpre Crna Gora. Crnogorsko Ministarstvo prosvete primenu Bolonjske deklaracije u visokoobrazovni sistem najavilo je kao jedan od ključnih koraka u reformi obrazovanja. Međutim studenti, ali i profesori ne dele takvo mišljenje, uz ocenu da se već u startu pokazalo da su principi Bolonjske deklaracije neprimenjivi na ovdašnji sistem. Biljana Jovićević:

Nakon što je prethodno urađena i obezbijeđena kompletna zakonska regulativa na svim jedinicama Crnogorskog univerziteta, u školskoj 2004. godini počela je da se primjenjuje Bolonjska deklaracija. Pomoćnik ministra obrazovanja Slobodanka Koprivica o prvim utiscima kaže:

KOPRIVICA: Povratna informacija je da je svima teško, i profesorima i studentima. Međutim, bolonjski proces zahtijeva i određeni standard studiranja, tako da će se vjerovatno u hodu ispravljati još neke stvari. Ono što ja smatram da je vrlo ozbiljno i da će biti najteži dio bolonjskog procesa, odnosno reforme visokog obrazovanja, to je reforma programa.

RSE: Da li je to ono za što ste rekli da je teško i profesorima i studentima?

KOPRIVICA: Veliki je angažman i jednih i drugih, jer Bolonja podrazumijeva kontinualan rad sa studentima prije svega i kontinualno učenje. To do sada baš i nije bilo tako.

RSE: Ipak je izgleda jedno želja da se univerzitet priključi evropskom obrazovnom sistemu, a drugo brzina i primjenjivost već gotovih rješenja. Boro Krstajić iz Studentskog parlamenta nije zadovoljan početkom implementacije Bolonjske deklaracije, obrazlaže i zašto:

KRSTAJIĆ: Problem je u tome što sada ti isti profesori koji su na neki način koliko-toliko krivi za stanje koje je bilo prije recimo četiri-pet godina, treba da primijene potpuno nove principe i to očigledno ne ide kako treba. Ali, znači, mora se u startu podvući ta činjenica da nas ne znanima toliko statistika u smislu – imamo više desetki, ocjena A ili ocjena B, koliko nas zanima kvalitet znanja koje mladi ljudi mogu dobiti na tim studentskim programima i koliko oni to znanje mogu praktično primijeniti u budućnosti.

RSE: Da studentska populacija nije uvjerena u kvalitet obrazovanja koji će pružiti reformisani univerzitet, potvrđuju nam u anketi i studenti Ekonomskog fakulteta, uvjereni da će samo doći do inflacije diploma, jer se studij skraćuje i pojednostavljuje, forsira prosječnost, izjednačavaju profesori i izjednačavaju znanja, što je u oba slučaja na štetu kvaliteta:

Koliko sam ja razumio, sistem školovanja je uprošten. Znači, na primjer za matematiku, na kojoj je ranije prolaznost bila veoma mala, recimo dešavalo se da položi samo pet do deset ljudi, sada je recimo prolaznost pedeset posto, koliko sam čuo, i to samo na prvom ispitnom roku. Po meni je to, znači, dosta olakšalo studij. Tako da će fakultetska diploma biti kao diploma srednje škole.

Glavna prednost Bolonjske deklaracije je bila prohodnost naših studenata na stranim univerzitetima. Niko ne može da ospori da je to dobra stvar. Međutim, s nekim od modusa kroz koje je to rađeno se možda ne bih složio. Na primjer, jedan od njih je smanjenje vremena studiranja na većini fakulteta sa četiri na tri godine. Postoje mnoge teorije zašto se to radi u čitavoj Evropi, ali činjenica je da u mnogim jakim zemljama i na mnogim jakim univerzitetima taj princip studiranja od tri godine nije prihvaćen. Čitava Sjeverna Amerika, Japan, mnoge skandinavske zemlje su ostale na četiri godine. Čak i većina fakulteta u našem sistemu, kao što su Ekonomski fakultet ovdje i Ekonomski fakultet u Beogradu, ostali su na četiri godine. Tako da ja ne mislim da se može dobro da odradi za tri godine. Doći će do neke možda jače inflacije diploma, inflacije magistarskih radova. Neko pravo obrazovanje se sada seli sa dodiplomskih i magistarskih studija na doktorske studije. Druga stvar koja mi se ne sviđa, to je sistem Gausove krive. Jednostavno ne vjerujem u jednakost između generacija. Postoje neki inherentni problemi u našem univerzitetskom obrazovanju što se tiče nekih profesora koji su stvarno davali desetke jednom u desetljeću, a ne kad bi stvarno trebali da daju. Druga stvar, svi profesori se verziraju s istim imeniocem, što nije uredu, jer ima bolji i ima gorih profesora. A Bolonjska deklaracija implicira da su profesori isti, a da se samo predmeti razlikuju, što se kroz moje obrazovanje pokazalo da nije tako.

Postoji dosta otežavajućih okolnosti, koje znači studentima ne olakšavaju u onolikoj mjeri u kojoj je to bilo predviđeno ili kako se predočavalo na početku. Ni sami profesori se nisu navikli na taj novi sistem. Oni dakle još uvijek vode nastavu po starom i kolokvijume organizuju po istom sistemu, tako da to još nije zaživjelo na pravi način.

Moje primjedbe su vezane za korake koji se koriste za ostvarivanje te ideje o prohodnosti studenata, a ne za samu ideju.

RSE: Od studenata smo čuli i da većina njihovih profesora nije zadovoljna primjenom Bolonjske deklaracije. Od jednog od uglednijih profesora, koji nije želio da ide u eter, čuli smo da od nekoliko odsjeka na kojima je predavač, taj sistem kvalitetno može da primjenjuje samo na grupi studenata sa žurnalistike, jer ih je dvadeset, što potvrđuje tezu da se Bolonjska deklaracija može primjenjivati samo u visoko razvijenim društvima. Taj profesor nam je takođe rekao da se u crnogorskim uslovima, primjenjujući novi sistem, može desiti da student sa nekog od društvenih smjerova završi fakultet, a da nikad pred profesorom nije otvorio usta.

Da Crna Gora nije stvorila elementarne pretpostavke i da je požurila sa uvođenjem bolonjskih principa na Crnogorski univerzitet, mišljenje je i profesora Anđelka Lojpura:

LOJPUR: Sa grupama od dvjesto ili tristo studenata vi nemate tu interpersonalnu komunikaciju, ne radite sa živim ljudima, tako da zadovoljiti recimo nešto što je Gausova kriva, gdje morate imati deset ili petnaest posto desetki, deset ili petnaest posto šestica ili petica, to je prosto nemoguće. Moj stav je da fakulteti polako počnu da liče na neke srednjoškolske ustanove, da viši nivo prolaznosti nije u pozitivnoj korelaciji sa učinkom studenata i mislim da će se, na dugi rok svakako, ali i na kratak rok, to studentima razbiti o glavu.

RSE: Priču iz Srbije počinjemo anketom među kragujevačkim studentima. Šta oni znaju o Bolonjskoj deklaraciji?

Nisam baš upućena u tu Bolonjsku deklaraciju. Znam da je nešto oko polaganja ispita.

Što se tiče našeg fakulteta, još ništa se ne priča o tome. Ono što čujemo i vidimo, to je preko televizije. Čini mi se da ni fakulteti još nisu dobro upoznati s tim.

Ne znam stvarno ništa o tome.

Informisan sam toliko koliko sam pročitao u novinama. Ali značilo bi mnogo za studente da se promene staromodni uslovi školovanja, staromodna predavanja… Recimo imamo engleski u amfiteatru sa šesto ljudi, gde je jednostavno nemoguće to tako odraditi. Onda, u zemljama EU je na časovima informatike normalno da svaki student ima po računar, a ovde kod nas je deset osoba na jedan računar.

Naš sistem školstva mi se uopšte ne sviđa.

Glavna prepreka je novac. Na kraju će se to u ovoj zemlji svesti na to da će studirati onaj ko ima para ili onaj ko je ekstra talentovan. Da bismo se uključili u bolonjski proces, morali bi promeniti naše školovanje iz korena, znači mora se više ulagati, pogotovo u državno školovanje.

Pa uspeće, ali pitanje je kada. Trebaće sigurno neko vreme.

Treba se prilagođavati tome, ne može se odjednom izvršiti rez. Uzimajući u obzir naš mentalitet, trebaće nam još dosta godina.

RSE: O tome gde je Srbija danas u bolonjskom procesu postoje dve potpuno oprečne ocene sagovornika Žužane Serenčeš:

O tome gde je danas Srbija u primeni Bolonjske deklaracije, ministar prosvete Slobodan Vuksanović ima dobru vest:

VUKSANOVIĆ: Što se tiče Bolonjske deklaracije, mi smo jako mnogo odmakli u tom poslu, mnogo više od drugih zemalja, ali pre svega zahvaljujući Zakonu o visokom obrazovanju. Tako da mogu da kažem da smo već skoro stigli do ciljne linije i odmakli smo mnogo dalje od drugih država u Evropi, a posebno u okruženju.

RSE: Profesorku beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, Srbijanku Turajlić, pomoćnika ministra prosvete u prethodnoj vladi, zatekli smo u Glazgovu, gde upravo učestvuje na skupu Evropske asocijacije univerziteta. Sjajnja prilika za proveru i poređenje:

TURAJLIĆ: Stvarno ne znam šta je za gospodina Vuksanovića ciljna linija. Ja se upravo nalazim na jednom skupu na kome se proverava gde se ko nalazi na prvoj prolaznoj liniji, odnosno u poluvremenu. Mi smo od ciljne linije jako daleko. Ako gospodin Vuksanović misli da je cilj ova prva prolazna linija, plašim se da se ni tu ne mogu složiti s njim, jer se mi nismo primakli ni toj ciljnoj liniji i plašim se da zaostajemo za nekim zemljama u regionu.

RSE: Ključni problem po mišljenju naše sagovornice je što još uvek nije donet novi Zakon o visokom školstvu:

TURAJLIĆ: Drugim rečima, do 1. septembra 2005. godine, znači imamo još par meseci. Mislim da zaista ovog puta kasnimo zahvaljujući, ja bih rekla, nerazumevanju od strane Ministarstva prosvete ovog momenta.

RSE: Evo i jednog primera sa aktuelnog skupa u Glazgovu:

TURAJLIĆ: Tu učestvuju rektori većine univerziteta u Evropi i predstavnici ministarstava koji su tu više posmatrači da vide šta se dešava. Opet, naravno, tužno je da iz našeg Ministarstva nema nikog. I po tome smo, dakle, nekako izuzetni. Komesar EU zadužen za obrazovanje je rekao da Evropska komisija ozbiljno razmišlja o takozvanim certifikatima kvaliteta. I to prvo u tehnici i hemiji, pa onda verovatno i na ostale struke. Dakle, certifikati za fakultete koji ispunjavaju evropske standarde. To je krajnje ozbiljna stvar koja bi nas morala beskrajno da zabrine. Ovde smo svi rektori, univerziteta u Kragujevcu, Beogradu i Novom Sadu, i vrlo ozbiljno smo razgovarali o tome šta treba da uradimo i ispunimo da bi došli do certifikata. Jer jednog momenta, plašim se, kad Evropa zaista postane jedan prostor, preživeće oni koji budu imali certifikate. Dakle, mi sad treba o tome da razmišljamo. To je nešto što će se dešavati u naredne dve-tri godine.

RSE: Budući da je Zakon o visokom školstvu očekivan već godinu i po dana, konačno je ipak pušten u skupštinsku proceduru i postavlja se pitanje – može li se po njegovom usvajanju očekivati i ozbiljan bolonjski zamah u Srbiji?

TURAJLIĆ: Zakon je, onako kako ga ja tumačim, takav da će onima koji žele da se reformišu i postanu moderni to omogućiti. One koji to ne žele, nažalost neće naterati i tu ustvari već univerziteti mogu da imaju problema, jer je pitanje da li će moći da postignu konsenzus.

RSE: Situacija u primeni bolonjskih zahteva nije, naime, u Srbiji ni sada ujedinačena. Činjenica je, naime, da ima i izolovanih ostrva i pojedinačnih odmicanja:

TURAJLIĆ: Moguće je da je u institucionalnom smislu u Novom Sadu urađeno možda najviše, ali imate fantastično lepih primera i na univerzitetima u Beogradu – Filozofski fakultet, pojedina odelenja, Tehnički fakultet… Imate baš dobrih primera, imate lepih primera u Nišu i Kragujevcu. Dakle, nije da nema pojedinačnih primera. Ja sam naravno optimista, dakle nije strašno, sve se može stići, samo moramo prvo da prestanemo da živimo u zabludi da smo daleko odmakli, to zaista može da kaže samo neko ko nije pogledao gde su drugi, a posle toga da zasučemo rukave i da radimo.

RSE: Kosovo, kažu, ima najbolji zakon, jer su ga pripremali ljudi iz Evrope koji imaju iskustva. Međutim, kosovsku stvarnost komplikuje činjenica da deo fakulteta na srpskom jeziku nije deo Kosovskog univerziteta. Gzim Badžaku:

Sve visokoškolske ustanove na Kosovu rade na osnovu pravila utvrđenih Bolonjskom deklaracijom. Univerzitet u Prištini, jedina javna ustanova za visoko obrazovanje na Kosovu koja ima akreditaciju kod Ministarstva obrazovanja, nauka i tehnologija, već četiri godine radi na osnovu programa utvrđenih ovom Deklaracijom. Univerzitet u Mitrovici za nastavu na srpskom jeziku je izgubio akreditaciju 22. septembra prošle godine nezakonitim i protivustavnim izborom Radivoja Papovića za rektora ovog Univerziteta od strane Vlade Srbije, što je imalo za posledicu oduzimanje akreditacije od strane UNMIK-a, pošto je obrazovanje manjina rezervisano ovlašćenje šefa UNMIK-a, kaže za naš program Džavir Redža, direktor Departmana za visoko školstvo u Ministarstvu obrazovanja, nauka i tehnologija:

REDŽA: Na Kosovu je licencirano jedanaest visokoobrazovnih institucija, od toga tri univerziteta, tri akademije i četiri koledža, ne računajući tu Univerzitet u Prištini. Uslov za dobivanje licence je bio da nastavni planovi i ukupna organizacija visokoškolskih institucija bude zasnovana na Bolonjskoj deklaraciji.

RSE: Istovremeno Redža ističe kako su Bolonjska deklaracija i prateća dokumenta osnov za Zakon o viskom školstvu koji je donesen 2003. godine. Univerzitet u Prištini, kao jedina javna visokoškolska institucija, već četiri godine radi prema ovoj Deklaraciji, kaže Hadži Ferati, prorektor za nastavu na ovom Univerzitetu:

FERATI: Naš Univerzitet u tom pravcu prednjači u regionu, pošto je već pre četiri godine počeo da primenjuje ovaj sistem koji sada počinju da primenjuju i drugi univerziteti u regionu. Na Kosovu je već prva generacija oko pet stotina diplomiranih studenata koji su završili fakultete i nisu imali nikakvih problema prilikom nastavka školovanja u zapadnoevropskim zemljama. Od ove godine je započeo i magistarski program, ono što se ranije zvalo postdiplomske studije za magistra nauka. Što takođe predstavlja korak napred u ovom pravcu.

RSE: Šta o Bolonjskoj deklaraciji i novinama koje je ona donela kažu studenti:

Ima promena, posebno u načinu predavanja i polaganja ispita. Ali ima nedostataka u tom procesu. Mnogo toga je ostalo samo na papiru.

Pismeno polaganje ispita ne daje dovoljno prostora studentu da iskaže ono što je naučio.

Dobar je početak.

RSE: Ali kao i svaka druga aktivnost koja se počinje, i ostvarivanje Deklaracije ima dosta teškoća, kaže prorektor Ferati:

FERATI: I danas mi imamo teškoća, jer postepeno raskidamo sa starim načinom studiranja. Nismo mogli odmah napraviti velike rezove, već smo probleme rešavali u hodu. Treba još jednom razmotriti transfer kredita, nastavne planove i programe, obezbediti mnogo više sredstava…

RSE: Novoformirane visokoškolske institucije nemaju nikakvu podršku od strane institucija Kosova, što je praksa u drugim zemljama, kaže Džavid Redža iz Ministarstva obrazovanja, nauka i tehnologija Kosova:

REDŽA: Privatne institucije se podržavaju od strane države, kako oslobađanjem od poreza, ali takođe i neposrednom finansijskom pomoći, kao i na druge načine. Kod nas je to nemoguće zbog nedostatka finansijskih sredstava.

RSE: Nema sumnje, uz teškoće koje prate tako temeljite promene u svakoj delatnosti, konkretno u obrazovanju, na Kosovu je do sada dosta učinjeno u reformi visokog školstva i ostvarivanju Bolonjske deklaracije. Takođe po prvi put ove godine rektor Univerziteta u Prištini je kao punopravni član učestvovao na Skupštini institucija visokog školstva koja se održava u Glazgovu.

Šta znaju studenti u Sarajevu o Bolonjskoj deklaraciji:

Ne znam puno toga. Čula sam od profesora da će to možda sad od septembra biti uvedeno. Mislim da će profesori imati malo više obaveza u radu sa studentima, a da će studenti moći više da zahtijevaju od profesora, da saznaju više o onome što ih interesuje, a ne da im profesori trpaju ono što oni hoće.

Ne mogu se sjetiti. Nešto u vezi studenata. Tačno ne znam, znam otprilike o čemu se radi. Možda o pravima studenata.

Biće dobro ako dođe do primjene.

Toliko da bi naše diplome važile u inostranstvu.

Ne znam ništa.

Znam da se želi postići jedinstven sistem visokog školstva u Evropi. Ali ne vjerujem da će kod nas to biti uspješno, jer kod nas ništa nije uspješno. Volio bih da to može proći, da ide u prilog studenata. Ali čisto sumnjam, poslije ovoliko godina obrazovanja po ovom sistemu, da ćemo mi uspjeti išta promijeniti.

RSE: Profesorka Lamija Tanović, šefica grupe za bolonjski proces ispred Bosne i Hercegovine, kaže u razgovoru sa Sabinom Čabaravdić da je u ovoj državi sve zaustavljeno zbog toga što se nekome učinilo da bi približavanjem Evropi znanja jedna nacija bila zakinuta. Ono što nije smetalo raznim državama u Evropi u kojima se govore razni jezici, potpuno međusobno nerazumljivi, različite kulture, različita univerzitetska praksa, smetalo je nekome u Bosni i Hercegovini. Lamija Tanović objašnjava šta se dogodilo:

TANOVIĆ: Prije svega država je, preko svog Ministarstva civilnih poslova, napravila okvirni Zakon o visokom obrazovanju. On je ključan, on je početna tačka. Mi moramo imati zakon na nivou države koji će u svojim okvirima imati osnovne principe Bolonje. Taj zakon je napravljen, krenuo je u parlamentarnu proceduru i zaglavio se u decembru 2003. godine na Vijeću naroda. I od tog momenta mi na tom planu, znači na državnom nivou, nismo nešto bitno uradili.

RSE: Šta je to što smeta u tom dokumentu?

TANOVIĆ: Pa jedna od nacionalnih grupa je našla da su tim zakonom ugrožena njena nacionalna prava. Onda su se oni žalili Ustavnom sudu i Ustavni sud je rekao da je to tako. U međuvremenu su naravno univerziteti izgubili strpljenje čekajući da država pripremi tu pravnu osnovu za izgradnju bolonjskih pravila i oni su sami počeli da se u to upućuju, znači krenuli smo od baze prema vrhu i to je jako dobro. Mnogi univerziteti su napravili vrlo dobre poteze, razradili su taj quality assurance, raznorazna pravila za postizanje kvaliteta, zatim su dizajnirali studij po tom novom, dvocikličnom sistemu, gdje su i dodiplomski i postdiplomski ustvari dio istog sistema, postdiplomski dođe kao nastavak. Zatim su pripremili neke elemente za priznavanje diploma, ali ni to ne možemo bez države. Dosta toga je pripremljeno, mnogi su napravili nove kurikulume, nove planove i programe koji u sebi imaju onaj evropski sistem prenosa i akumulacije bodova. Ali to sve može zvanično da krene kako treba tek kada dobijemo državnu zakonsku osnovu.

RSE: Hrvatska od ove jeseni kreće sa bolonjskim procesom. Fakulteti su već predali programe na recenziju i ovogodišnji će maturanti biti prva generacija studenata koji će studirati prema novom modelu. Iz Zagreba Ankica Barbir Mladinović:

Ima sad taj program od tri godine nakon kojeg se postane Bachelor of Science, ali nema od toga života, to su samo osnovni predmeti, matematika i tako, a ovi stručni predmeti su na kasnijim godinama. A nakon tih pet-šest godina dobiva se Master of Science ili majstor struke.

Ne zna. Na faksu se uopće ne spominje koje su prednosti koje su mane tog procesa. Mislim da bi trebalo više porazgovarati o tome, napraviti neko predavanje na faksu i tako.

Ja volim stari program, stari program je zakon. Ja ću biti dipl. ing.

Ne, ovo je bolje. Veći je „čin“.

Ti moraš još jednom na prijemni, dušo, da bi bio magistar.

Svi će automatski upisivati ovaj dodatni studij, jer sa tri godine neće imati ništa.

Niko ništa ne zna, to je problem.

RSE: Državni tajnik za visoko školstvo, profesor Slobodan Uzelac ističe da je riječ o prijelaznom razdoblju i daje zbunjenost logična, ali da će se prednosti pokazati već nakon prve tri godine. Dekan fakulteta Tonko Čurko tvrdi da su im iskustva odlična:

ČURKO: Studenti su to sjajno primili, profesori možda manje, jer to zahtjeva promjenu ponašanja. Neću reći veći angažman, nego promjenu ponašanja. Znate, jednom pedesetogodišnjaku ili šezdesetogodišnjaku je teško mijenjati navike.

RSE: Prihvaćanjem Bolonjske deklaracije smanjena je tjedna satnica, svaki student već na početku dobije svog mentora, svi predmeti su jednosemestralni, povećan je broj kolokvija i cijeli se ispit može polagati parcijalno. Od studenata se očekuje veća angažiranost na fakultetu, što sklonijima kampanjskom učenju ne odgovara. A nema više ni prenošenja ispita u iduću godinu:

Teško da će baš svi uspjeti očistiti godinu.

Ali recimo dva ispita prenijeti u godini, to bi bilo uredu.

Ne znam kako će to funkcionirati.

RSE: No, svi smatraju izuzetno dobrom prilikom vrednovanje kolegija i studiranje europskim ECTS bodovima, jer im to omogućava prelaženje ili nastavak studiranja na ostalim fakultetima, ne samo u Hrvatskoj, već i u cijeloj Evropi:

Izgleda OK. Samo to je sada još novo, tako da još ne znamo.

RSE: Dekan strojarstva i brodogradnje Tonko Čurko:

ČURKO: U prve tri i pol godine, kandidati koji završe taj stupanj, dobiju titulu bacalaurus ili bacalaurea za žene, a nakon iduće godine i pol dana dobiju diplomu magistra struke, dakle magistra strojarstva, brodogradnje ili zrakoplovstva.

RSE: Što je s titulom inžinjera?

ČURKO: Titula dipl. ing prema novom zakonu više ne postoji. Čak i zemlje kao što su Austrija, u prvom redu Njemačka i Švicarska, koje su instituciju dipl. ing. jako dugo držali, usvojili su ovaj novi sustav, iako nevoljko. Međutim, i oni su to prihvatili – magistar struke, naravno jer su potpisnici Bolonjske deklaracije. Dipl. ing. se više u tom smislu tituliranja ne proizvodi.

RSE: Dekan zagrebačkog Filozofskog fakulteta Miljenko Jurković pojašnjava što na primjer nakon tri godine studiranja može raditi prvostupnik povijesti umjetnosti i arheologije.

JURKOVIĆ: On će moći biti recimo u svojstvu nekakvog tehničara na arheološkom lokalitetu. Moći će biti izuzetno dobar turistički vodič, moći će se prebaciti na novinarstvo, jer ima puno veći u izbor u biranju daljeg svog profiliranja unutar jedne ili više struka.

RSE: Sve u svemu, ukupno studiranje produžava se na pet godina. Stomatologija, medicina, veterina trajat će šest i to su fakulteti koji trenutno ne žele prihvatiti stupnjevano studiranje. Državni tajnik Slobodan Uzelac:

UZELAC: Biomedicinski i Pravni fakultet predlažu, vidjet ćemo što će od toga biti, da se ne dijele na ove stupnjeve. A neki društveni fakulteti, među njima je najpoznatiji Ekonomski, predlaže da se dijeli na dva stupnja, ali ne 3+2, nego 4+1.

RSE: Dekan strojarstva i brodogradnje, doktor Tonko Čurko, uvjeren je da će Bolonjski proces iz temelja uzdrmati, otvoriti i oživjeti okoštala hrvatska sveučilišta i fakultete:

ČURKO: Mladi su najbolji indikator i jednostavno će ih početi izbjegavati. I ako studenti počnu izbjegavati, gotovo je, nema novaca.
XS
SM
MD
LG