Dostupni linkovi

logo-print

Prelomni datumi


Ako čovek iz Srbije pokuša da se makar mutno, kao kroz maglu, priseti kako zapravo izgleda ono što se obično naziva normalnim životom u normalnom društvu, moguće je da će uočiti da, između ostalog, normalan život pati od relaksirajućeg deficita takozvanih “prelomnih datuma”. A ti su datumi oni koji znače biti ili ne biti za to društvo, sa vrlo opipljivim reperkusijama po živote “običnih građana”.

Srbija ni za vreme ni nakon Miloševićeve vladavine nikako ne uspeva da dosegne taj prag normalnosti. Evo i najnovijeg datuma do kojeg Srbija mora – a najradije ne bi – da učini ovo ili ono, inače neće dobiti ono što joj veoma treba, mada bi volela da može bez toga. Ovaj put je to dvanaesti april, zalog je dobijanje pozitivne Studije o izvodljivosti pridruženja Srbije Evropskoj uniji, a minimalan ulog koji Srbija mora da priloži jeste izručivanje optuženih vojnih i policijskih generala sa kosovskih ratišta Međunarodnom tribunalu u Hagu. U vreme nastanka ovog priloga stiže vest da je general Sreten Lukić, pod ne baš transparentnim okolnostima, odleteo put Haga, i to je odlična vest za Koštuničinu Vladu, ali i za Srbiju. Sada preostaje da se pre svega vidi šta će biti sa Nebojšom Pavkovićem, drčnim komandantom vojske pod nekoliko režima, čovekom koji je u najpoznatijem haškom pritvoreniku Slobodanu Miloševiću video narodnog heroja iz mešavine epske poezije i partizanske mitologije, hedonistom i estetom koji je navikao na neuporedivo više stambenog prostora nego što mu se nudi u asketskoj pritvorskoj jedinici Tribunala. Međunarodna zajednica, naravno, neće zaboraviti ni odbeglog Gorana Hadžića, čoveka čije je bekstvo vlast u Srbiji učinilo neverodostojnom, gotovo smešnom, ali je i dovelo u tako duboke neprilike da je možda bilo i presudno za diskretno napuštanje tvrdoglave politike “devete rupe na svirali”, čiji je refren bio da će Hag nekako sam od sebe nestati samo ako ga vlast dovoljno dugo ignoriše.

Vojislav Koštunica je insistiranjem na politici na razne neprozirne načine potpomognutih “dobrovoljnih predaja” zaigrao vrlo rizičnu igru, s namerom da nekako ispuni uslove bez kojih se Srbija ne može pomeriti s mesta, a da istovremeno održi makar privid pridržavanja svojih principa. Nakon početnog zastoja u toj mu je igri sasvim dobro krenulo, ali tu postoji jedna nimalo beznačajna začkoljica. Dovoljno je da samo jedan haški optuženik ostane dosledan u nameri da se ne preda, i ovakva strategija dolazi u veliko iskušenje, štaviše, postaje sasvim beskorisna. To se, uostalom, moglo dobro videti na primeru Ante Gotovine, čoveka koji takoreći sam drži Hrvatsku pred zaključanim evropskim vratima. A Srbija je tu u velikom komparativnom zaostatku, em zato što se bori za Studiju koju svi drugi već odavno imaju i koja je samo simbolički početak pravog posla, em što problem zvan Ratko Mladić još nije ni načela, a bez toga joj ni tri ovakve Studije neće mnogo pomoći.

Da li se o tome uopšte misli u vladajućim beogradskim salonima, da li se, uostalom, o bilo čemu strateški misli ili se i dalje samo improvizatorski reaguje na dnevne podsticaje? Bez ozbiljne vizije i jasnog proevropskog kursa koji će odoleti svim iskušenjima ne može biti prave promene, nego samo jalovog igranja u zadnjem dvorištu matičnog kontinenta.
XS
SM
MD
LG