Dostupni linkovi

logo-print

Zastarevanje psihičke torture


U moru svakodnevnih problema koji dominiraju javnim životom, izbeglice koje su sredinom 90-ih prisilno mobilisane od strane policijskih i paravojnih jedinica u Srbiji, sve češće su žrtve psihološko-psihijatrijskih poremećaja izazvanih torturom koju su preživeli tokom prinudnog hapšenja i zatvaranja. Kako teško staju pred mikrofon pravdajući to strahom ili nespremnošću da još jednom pokrenu slike sopstvenih nevolja i emotivnih šokova, izbeglica Branislav je želeo da bez pravih inicijala ispriča svoju priču:

“Pa, 18. avgusta 1995. godine, tad smo moja porodica i ja bili u Knićaninu kod Titela, došla je policija po mene i po zeta, odveli nas u Zrenjanin a onda smo autobusima otišli za Erdut. Čim smo došli u Erdut oduzeli su nam sva dokumenta koje smo imali, šišanje na ćelavo, i tako. Porodica mesec dana uopšte nije znala ni gde se nalazimo ni šta se dogodilo s nama. Sa ljudima je postupano kao sa stokom. Ljude su u kampu vezali za topole, tukli, vezali za kućice za pse, srašne stvari su se događale.”

Položaj ljudi koji su tokom prethodnih ratova bili prisilno mobilisani posebno teško karakterišu njihove pravne, socijalne i psihološke specifičnosti i stoga psihijatar Vladimir Jović upozorava na sledeću činjenicu:

“Ljudi koji su traumatizovani u ratovima ili u logorima, imaju dugotrajne posledice više decenija i to je jedna stvar na koju ću se osvrnuti ponovo pošto mi pričamo o zastarevanju, a što se nas tiče psihološkog ili psihijatrijskog zastarevanja nažalost nema, nema mogućnosti da taj poremećaj prođe tako lako i da se ograniči na neki period, čak i od deset godina.”

Ljudi ne samo da su doživeli užasne traume gde pravo i pravnici ne mogu da im pomognu, već moraju da budu podvrgnuti psiho terapiji. Oni takođe nailaze na teškoće da dobiju neku vrstu materijalne nadoknade od države koja ih je bitno oštetila, ističe Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava.

“Nažalost, dok se žrtvama snaga koje nisu odavde, kao što su razne hrvatske vojne i paravojne snage priznaje taj duži rok jer su njihove štete nastale izvršenjem krivičnog dela oružane pobune, žrtvama naših organa se priznaje jedino to da su možda čin njihovog hapšenja i prinudnog mobilisanja, da je to posledica protivpravnog lišenja slobode i prema tome taj rok je mnogo kraći.”

Prema saznanjima istraživača Fonda za humanitarno pravo izvesno je da je policija pri dolasku u izbegličke kampove posedovala spiskove osoba koji su prethodno sačinjeni u Crvenom krstu ili Komesarijatu za izbeglice. Oko 720 izbeglica je podnelo zahtev za odštetu, dok je broj onih koji se smatraju oštećenima, odnosno prinudno mobilisanih, mnogo veći. Mojca Šivet, advokat Fonda za humanitarno pravo upozorava da su dosadašnje presude veoma male i da je problem zastarevanja podnošenja tužbi nešto sa čime se susreću oštećene izbeglice ili njihove porodice.

“Po našim saznanjima njih oko hiljadu je tužilo, a preko deset hiljada ih je na taj način odvedeno iz Srbije i poslato na ratište. Nakon petooktobarskih promena ljudi su se osmelili da podnesu tužbu protiv, kako oni kažu države, kako ja smem da tužim državu, ali tada je već bilo kasno. Naime, po Zakonu o obligacionim odnosima rok za zastaru je pet godina, odnosno rok za podnošenje tužbe za naknadu štete je pet godina. Zbog toga su Fond za humanitarno pravo, Beogradski centar i ja podneli inicijativu za izmenu ovakvog stava, smatrajući da je šteta nastala tako što su organi, pripadnici MUP Republike Srbije, nezakonito lišavali slobode izbeglice, te da bi rok zastarelosti trebalo da se produži na deset godina.”

Pravni i psihološki stručnjaci iznose očekivanja da će Vrhovni sud Srbije prihvatiti inicijativu i ukinuti rok od pet godina za zastarevanje tužbi prisilno mobilisanih izbeglica u Srbiji, čime će se stvoriti osnova za elementarnu materijalnu nadoknadu štete, dok se podatak iz istraživanja koji je radio tim psihijatara da oko 30 odsto stanovništva koristi psihosomatske lekove može smatrati rezultatom političkih projekata 90-ih godina.
XS
SM
MD
LG