Dostupni linkovi

logo-print

Stvari koje muče, o kojima se ne govori


RSE: Katarina, najpre da vas bolje upoznamo. Vi ste kao devojčica otišli sa roditeljima u Amsterdam, ali ostali ste duboko vezani za Balkan. Vaša sestra se čak vratila da živi u Beograd, da li i vi imate neku takvu nameru?

REIGER: Preselili smo se, kada sam imala osam godina, u Holandiju, nažalost, ne u Amsterdam, nego u jedno malo mesto blizu univerzitskog grada Laidena koji se zove Oegstgeest. Tako da nisam ni znala kako da izgovorim tu reč, i pošto sam došla iz dosta velikog grada, a otišla u tako mali, nije bilo ni tramvaja, zoološkog vrta, ničega na šta sam navikla u Beogradu, morala sam da se prilagodim u početku. Moja sestra Maja, koja isto radi na ovom projektu, radi za internacionalne organizacije, prvo je živela u Sarajevu, sada živi u Beogradu, ali može lako da se desi da se za četiri godine preseli na drugo mesto, i više je slučajnost što se sada nalazi u Beogradu. Za naš projekat je jako dobro da je ona radila i u Bosni, i u Hrvatskoj, jer tako možemo te organizacije da povežemo u naš projekat „Video pisma“.

RSE: Radite u saradnji sa Erikom van der Brukom, on je Holandjanin, da li imate istu percepciju onoga što se dogadja, ili ipak ima razlike u tome šta vidite i kako shvatate, s obzirom da ste vi sa Balkana, a on nije.

REIGER: Imamo manje-više istu percepciju, ustvari smo otkrili da niko ne zna dok ne dodje ovde, šta je ustvari. Živela sam od svoje osme godine u Holandiji, holandski je moj jezik, išla sam u holandsku školu, sve je bilo tako do momenta dok nije izbio rat na Balkanu. Tada su ljudi oko mene počeli da mi postavljaju pitanja o ratu; šta se tamo dogadja? Svaki dan su pratili to na televiji. Nisam znala kako da im objasnim, jer u vreme kad sam ja bila mala, svi smo bili Titovi pioniri, Jugosloveni, i skoro nisam ni znala da postoje kategorije, Srba, Hrvata i Muslimana, pa čak i Bosanskih Hrvata, Bosanskih Srba, meni to tada, kao detetu, nije bilo jasno. Ja sam, recimo, iz vrlo mešane familije, baba mi je bila Madjarica, deda Rus itd. Pitala sam se šta bih ja u ovom momentu bila. Tek kada sam došla na Balkan, shvatila sam da su i mnogi drugi ljudi morali da reše taj isti problem za sebe, da sve nije onako kao što se može videti iz inostranstva. Tada smo otkrili da ništa ne znamo, i u tome smo Erik i ja isti, počeli smo da učimo od ljudi koji su ovde, u Bosni, Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori i svim tim zemljama bivše Jugoslavije, koji su nas učili i pričali neka svoja iskustva, šta su doživeli, kako se osećaju itd. Velika je razlika što Erika ljudi drugačije vide, jer on jednostavno kaže: „ja sam iz Amsterdama“. Njega onda ljudi pitaju „Ajaks?“, on kaže da je za Ajaks, i na tome se završi priča. Kod mene je komplikovanije, pitaju me: odakle si ti, šta si ti? Malo potraje dok ja to objasnim.
RSE: Kako ste vi krenuli u svet dokumentarnog filma, s obzirom da ste po obrazovanju psiholog?

REIGER: Završila sam socijalne nauke, psihologiju i filmologiju, ali sa već pre kraja studija radila na televiziji. Dok sam studirala, kod nas u Holandiji, kao i u zemljama bivše Jugoslavije, postojala je funkcija asistenta. Ja sam predavala drugim studentima. Onda sam videla da tamo imamo kamere, montažni sto, i smislila da bi ti studenti trebali da imaju neki film, kao propratni materijal uz studije. Jako me je zanimalo kako i na koji način može da se ispriča priča, i onda sam sa tim univerzitskim kamerama, preko vikenda, počela da snimam; mamu, tatu, njihove prijatelje, sve koje sam poznavala pitala sam da li bi hteli da odglume svoj deo u tom filmu i tako je on nastao. Moja mama, koja je jako želela da završim studije, tada sam bila aistent, ali nisam još bila gotova sa studijama, videla je da ja hoću nešto drugo, i da ne želim da ostanem na univerzitetu, jer ako si asistent onda obično kasnije dobijaš posao kao docent itd. Čula je preko neke njene prijateljice da se na televiziji traži režiser i spiker i pomislila da je to možda nešto za njenu kćerku. Nekim čudom mi je mama pomogla da nadjem svoju profesiju, ali mi je uvek posle svakog filma koji bih napravila, rekla: „To je mnogo lep film ali kad ćeš da daš svoj zadnji ispit?“. Tek kada sam ih sve da la počela je samo da gleda filmove, a nije više pričala o studijama.

RSE: Koje profesije su vaši roditelji?

REIGER: Mama je biohemičar, a tata doktor, anesteziolog.

RSE: Kako ste uopšte došli do toga da radite video-pisma?
REIGER: Došli smo na tu ideju kada smo Erik i ja bili u Bosni, tada je tamo U2 imao koncert, i u novinama je pisalo da ono što nije uspelo političarima, uspelo je rokerima, a to je da je prvi voz, posle rata, ponovo krenuo iz Mostara prema Sarajevu. Pošli smo tamo dan pre nego što će poći taj voz i razgovarali smo sa studentima, koji su živeli u hrvatskom delu Mostara, koji su se bojali da podju vozom za Sarajevo, jer je on polazio iz muslimanskog dela Mostara. Isto tako su se i studenti, koji su bili Muslimani - xxxx – strašno bojali da im se nešto ne dogodi dok prolaze kroz hrvatske delove Bosne. Radili smo to za holandsku televiziju i to su zajedno sa koncertom, tada prenele sve svetske televizije. Mnogi ljudi u bosanskoj televiziji su tada gledali taj matrijal, i interesovalo ih je šta kaže druga strana, jer od rata nisu čuli šta govore Hrvati, šta oni misle, i bili su jako iznenadjeni da se ti hrvatski studenti toliko boje od njih. Nekoliko njih reklo je: „Imao sam ja prijatelja Hrvata, išli smo zajedno na more“. Često smo zatim takve stvari čuli putujući po zemljama bivše Jugoslavije, i ponekada smo sretali tog istog prijatelja, koji bi rekao: „To su mi prijatelji iz Sarajevu, a ni oni me nisu nikad zvali“. Erik je onda rekao: „Malo grubo zvuči, ali mi snimamo filmove u ratnim područijima, znači da uvek pravimo dobre priče. To se onda prikaže u Holadiji ili Engleskoj, dobiješ nagrade za tu dobru priču, a ustvari ljudima kojima je to mnogo potrebnije da vide što se snimilo, to se nikad ne prikaže“. I predložio je da nešto smislimo kako bi ljudi, tu gde snimamo, mogli to i da vide, kako bismo vratili te priče na svoje mesto, ne da ih odnosimo u inostranstvo, nego da ih ostavimo tamo gde pripadaju. Palo mu je na pamet da jedno drugom šalju video-pismo sa porukama, a mi ćemo to da odnesemo. Tako smo taj projekat počeli da radimo.

RSE: Da li tražite nekog svog; čula sam da i vi tragate za jednom svojom drugaricom?
REIGER: Da, ali to nije povezano sa ratom, nego sa mojom selidbom, i ona se zvala Milena i sedela je pored mene u klupi, išli smo zajedno u školu „Oslobodioci Beograda“, i kad god sam bila u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, nikada nisam uspela da je pronadjem. Mnogo bih volela da se jednom čujem sa mojom Milenom.
RSE: Kako ste pronalazili protagoniste i ko su bili prvi?
REIGER: Prvi su bili Emil i Saša. Emila smo pronašli tako što on živi u Holadiji. Mi smo sa puno ljudi iz Bosne, Hrvatske, Srbije razgovarali da li imaju nekog kome bi poslali pismo. Emil je onda rekao: moj najbolji drug Saša živi u Rogatici. Otišli smo tamo i pronašli Sašu, i tako je počela razmena video-pisama izmedju njih.
VIDEO PISMO:
„Sve te prijatelje bih volela opet da vidim ali uopšte mi nije jasno kako bi oni gledali na to sve, kada bih se tamo pojavila.“
„Glavno tvoje pitanje iz pisma je bilo: zašto nismo kontaktirali, budući da sam ti ja bio jedan od najboljih prijatelja.“
„Pitaš me i mnoga mi pitanja postavljaš, možda sam i morao da odem, možda i nisam, ne znam.“
RSE: Koja priča vas je posebno dotakla?
REIGER: Pamtim ih sve, svaka je na svoj način bila toliko uzbudljiva za snimanje, to nisu lake stvari, ipak ti pitaš ljude da se obrate nekome za koga su bili vezani i iz tužnih razloga više nemaju kontakt. Mi nismo snimali pisma u stilu: „Kako si? Ja sam dobro. Hajde ćao“. Ti ljudi zaista imaju šta jedno drugom da kažu. Ponekad je to bilo bolno i teško, a po nekad i smešno, jer je bilo pisama da jedan misli da ovaj drugi misli, pa dok su rasčistili stvar.
VIDEO PISMO:
„Čuo sam da si imao nekakav privatni vod, svašta sam čuo“
„Kakav voz?“
„Ne voz, nego vod! Isto kao što ti kažeš da si nešto čuo, isti je to sistem.“
„Ali dobro si čuo, imao sam.“
„Koliko si plaćao? Zašto nisi zvao?“

„Pušiš Ronhil, a pun si ko brod?“
„Nije bilo Malbora, pa uzeo to.“
„Hoćeš da ti ja dam Malboro?“

RSE: Znači vi ste snimili pismo jednog protagoniste i onda ste to video-pismo odneli kod drugog, i onda snimali njegove autentične, prve reakcije.

REIGER: Jeste, mi smo snimali dok ta osoba gleda to pismo, obično nismo ni govorili od koga je pismo. Rekli bismo samo: „Dobar dan, mi smo iz „Video- pisma“, dobili ste pismo od nekog svog bivšeg prijatelja, hoćete li da ga pogledate?“ Ljudi su, uglavnom, bili radoznali, neki su se interesovali od koga je, neki ne. Onda smo ih snimali kako gledaju to pismo i pitali bi smo: „Želite li da snimite neki odgovor?“.
RSE: Rekli ste da je bilo onih koji su odbili da vide pismo?
REIGER: Po meni, nije bilo nikog ko je odbio da vidi pismo, ne. Mislim da je radoznalost ljudi jako velika.
RSE: Da li je neko odbio da odgovori na pismo?
REIGER: Bilo je ljudi koji su odbijali da mi uopšte dodjemo, da uopšte budu snimani, ili koji su odustali da naprave pismo. Većina onih koji su dobili pismo, prihvatali su da ga pogledaju i da odgovore.
RSE: Kakve su bile reakcije: iznenadjenje, ljutnja, oproštaj, radost, šta je preovladavalo?
REIGER: Ako bih to trebala da svedem samo na jednu emociju, mada mislim da ima od svega što ste nabrojali, ali vizuelno su suze.
VIDEO PISMO:
„Zdravo Brane, ja sam Perin stric. Moj Petre evo ti kolege Brane, pravimo interviju, da te vidi, ali na žalost si poginuo. Vidite.“

„Molila bih te, i ne znam koliko bih ti bila zahvalna, kada bi mi pomogao da pronadjem kosti svoje djece, jer dobro znaš da ja tragam za tim. Puno mi je teško i još samo živim da zakopam svoju djecu.“

RSE: Znači, uglavnom su reakcije bile pozitivne.
REIGER: Da.
RSE: Da li se pokazalo da je u većini tih slučajeva prekid nastao sticajem teških ratnih okolnosti, a ne iz nekog odredjenog razloga? Da li je postojala mržnja, razočarenje, ljutnja, ili je prekid bio, prosto, sticajem okolnosti?
REIGER: Mislim da je u većini slučajeva do prekida došlo sticajem okolnosti, koji su ljudi sami sebi u svojoj glavi stvorili.
RSE: Znači predrasude?

REIGER: Jeste, ili strah da ona druga strana misli tako i tako. Zato smo i pravili ta video pisma i prikazujemo ih, jer su ljudi rasčistili stvar, iako se oni nisu videli, ali bar sada znaju zašto taj prijatelj nikad nije nazvao, umesto da imaju neka užasna razmisljanja. Naprimer, jedna gospodja, Srpkinja, žalila se da ne dobija pisma od svoje najbolje prijateljice Hrvatice, sa kojom je bila prijatelj četrdeset godina, i bila je ubedjena da je to samo zato što je ona Srpkinja. Ispostavilo se, kada smo odneli to video-pismo, što je bilo jako tužno, da ta njena prijateljica ne odgovara, zato što je umrla.
VIDEO PISMO:
„Odmah na početku ti moram reći da, nažalost, naše Vlaste više nema, ona je umrla.´, već skoro treća godina.“

„Počinjete podozrivo da gledate ljude, ne verujete jedni drugima, sad ste i vi umešani u to. I ja imam pušku, zaboga.“

„Jednostavno od tog jugoslovenstva, vi se pretvorite u nacionalistu, i počnete razmišljati tako: i ja se sad moram braniti od tih sa kojima sam htio još do juče da živim zajedno.“
...
RSE: Mora da ste se lepo osećali kada je toliko kontakata, zahvaljujući vama, ponovo uspostavljeno.
REIGER: Momenat da se ljudi sretnu, ponovo se vide, to je jako lep momenat. Ono što sam naučila iz svega toga jeste, da na neki način, i posle svih strahota, užasa i mržnje koji su se dogodili, ostaje nešto u ljudima što je lepo i što je jako, što preživi sve te stvari, iako su oni druge nacionalnosi, i bili su razdvojeni. Postoji ta ljubav, ili radoznalost, nešto pozitivno što njih ponovo spaja. Nismo to učinili mi mi, nego oni, jer jedan prema drugom još uvek nešto osećaju i imaju u svom srcu.
RSE: Da li je cilj projekta bio izazvati takva osećanja, pokazati da se kontakti mogu nastaviti, da nije sve propalo?
REIGER: Naravno, možda grešim, a to ćemo tek videti kada serija bude emitovana. Gurati stvari u fijoku, ne govoriti o tome, ne biti radoznao šta druga strana misli i o ružnim stvarima, to nije dobro. Ljudi se ne osećaju srećni ako tako žive. Dobro je bar znati zašto vas taj prijatelj više ne zove, a da stalno ne mislite da je to zato što sam ja Srbin, Hrvat ili Musliman. Bolje se osećaju kada se usude da naprave taj težak korak i da razgovaraju o stvarima koje ih, ustvari muče, ali o kojima se ne govori.
VIDEO PISMO:
„Senade, sinko, uzbudjena sam, znam da ćeš ovo da gledaš i da ćeš da se smeješ, a možda ćeš i da plačeš kad me ponovo vidiš.“

„Ja ovde imam jedan broj, i to je broj Imamovića, ako imate adresu pošaljite molim vas na Gradaljina, hvala vam puno.“

„Mnogo te volim sinko.“

„Dobar dan jeste li vi Imamović?“
„Jesmo.“
„Da li je tu Senad?
„Udjite.“
„Vi ste znači Senadova mama?“
„Ja sam Senadova mama sine.“
„Izvini, ali meni ovo sve jako teško pada“
„Mog Senada, i tvog Senada, nema više ovde. Otišao je, ima godinu i po dana. Odvela ga je neka mafija, i ne znam više šta da ti kažem“.

RSE: Znam da je teško zaključivati na osnovu ovih pojedinačnih primera, jer to su sve pojedinačne sudbine, pojedinačne priče. Da li ste možda osetili gde je najteže uspostaviti kontakt, da li je u ovom trenutku najteže izmedju jednog Albanca i jednog Srbina?
REIGER: Apsolutno, to je u ovom momentu najteže.
RSE: Možete li da nam ispričate neka vaša iskustva?
REIGER: Imamo epizodu jednog gospodina koji se zove Velimir, i on sad živi u Makedoniji, a inače je živeo na Kosovu. Poslao je pisma svojim prijateljima, Albancima, svi su mu odgovorili iz respekta prema njemu, jer je on učinio jako mnogo dobrih stvari dok je živeo na Kosovu, tako da medju njima nije bilo problema. Ali neki od tih ljudi koji su u tome učestvovali, strašno su bojali da im drugi ne prebacuju zašto komuniciraju sa Srbinom. To već može da bude problem za njih i mogu imati neke negativne posledice zbog toga. Moram da kažem kako to nije samo problem Kosova, isto tako je i u Bosni, u nekim malim selima ljudi se boje da ih neko ne pita: „Šta ti imaš da razgovaraš sa tim i tim?“. Strah je faktor koji je nama jako otežavao posao.
VIDEO PISMO:
„I Albanci i Srbi iz policije obavestili su me da nikako ne dolazim na Kosovo.“
„Ne znam šta se dešavalo sa tobom, ali kod mene je bilo dosta ružnih stvari.“
„Evo da se zagrlimo nas dvoje, da vidiš kako smo, hajde ćao.“
RSE: Kada se bude emitovao ovaj razgovor, u subotu 2. aprila, predvidjena je promocija vašeg projekta „Video pismo u Sarajevo“, a onda će se prikazivati na svim televiziskim stanicama u regionu, Hoćete li podsetiti na kojim sve TV stanicama i u kojim terminima?

REIGER: Mi smo jako srećni da je to uspelo, jer je to deo našeg projekta. Sve državne stanice bivše Jugoslavije, njih ima sedam a to su: HRT u Hrvatskoj, RTS u Srbiji, RTSlo u Sloveniji, PBS BiH, državna TV Kosova, državna TV Makedonije i Crne Gore. Sve će prikazati taj serijal, većina četvrtkom u 21 čas, RTS nešto kasnije, jer imaju sportski prenos, oni idu izmedju 21.30 i 11h. Hrvatska emituje utorkom, a Slovenija petkom.
RSE: Znači, svi kreću sledeće nedelje sa emitovanjem ove serije. Kako vam je pošlo za rukom da povežete sve te državne televizije? Mislim da je to prvi projekat, koji zajedno sve televizije na teritoriji bivše Jugoslavije emituju. Odakle vam uopšte takva ideja, i još više, kako vam je to uspelo?
REIGER: U pravu ste da je to bilo nešto posebno, jer povezati sedam stanica da emituju istu stvar, mislim da to ne bi ni kod nas u Holandiji bilo lako, a kamoli ovde. Ideju je imao Erik, u momentu kada smo mi napravili prvu epizodu „Video pisma“. U svakoj epizodi dva prijatelja, koji su bili prijatelji pre rata ili dobre komšije, ljudi koji su se voleli, poznavali pre rata, a ne govore jedno sa drugim od rata, šalju jedan drugom video pismo u kome objašnjavaju zašto su prekinuli taj kontakt. Svaka epizoda odgovor je na to: „Imao sam pre dobrog prijatelja, išli smo na more itd. Od rata me više nije nazvao.“ Onda smo mi postavljali pitanja zašto misle da ih nije nazvao ili zašto on njih onda nije nazvao. U svakoj epizodi to su ljudi različite nacionalnosti ili sada žive u različitim zemljama, krajevima. Naprimer, jedan u Republici Srbskoj drugi u Federaciji. Kada smo napravili prvu epizodu, primetili smo da ljudi sa svih strana to žele da vide i da saznaju šta se desilo, i da li smo zainteresovali i drugu stranu. Prvu epizodu slali smo preko bosanske televizije za Holandiju, i ljudi su tamo to gledali, bila je to u ovom slučaju razmena poruka izmedju Srbina i Muslimana, i mnogo ih je više interesovalo šta kaže Srbin, jer sa Muslimanima razgovaraju svaki dan. Erik je tada rekao da bi bilo dobro da to svi vide, jer je ipak drugačije kada znaš da to i druga strana gleda. Rodila se ideja da omogućimo ljudi da preko radija ili veb sajta mogu stvarno jedni sa drugima i da stupe u kontakt, i da nazovu svog bivšeg prijatelja kojeg su videli. Mnogo je lakše kada znaš da su, naprimer, i u Hrvatskoj to isto ljudi gledali, pa im nije čudno zašto ih neko zove.

RSE: Da li je bilo teško sa pregovorima u državnim televizijama, sa urednicima?

REIGER: Prvog aprila prošle godine bili smo pozvani u Ljubljanu, jer se tamo po prvi put organizovao sastanak svih državnih televizija sa prostora bivše Jugoslavije. Sazvane su sve državne stanice, ne mi već gospodin Boris Dergam koji je iz EBU i iz Ljubljanske televizije. Pružili su nam mogućnost da predstavimo naš projekat; prikazali smo delove iz „Video pisama“ i svima se to dopalo, pa su rešili da to prikažu, u principu, ove godine. Medjutim, taj put da se sve te televizije sinhronizuju, i rasprave oko broja epizoda, to je već bilo prilično naporno.
RSE: Da li to znači da neće svi emitovati sve epizode, ima ih 20?
REIGER: Dogovor je za 12.
RSE: Svako će objaviti 12?
REIGER: Neće svako, zbog raznih šema, pa će se u Sloveniji prikazati 10, u Hrvatskoj 8, u Bosni 12 ili 14. RTS će prikazati 8, a posle će B92 preuzeti narednih 6, ostale zemlje po 12.
RSE: Ko pravi izbor, da se ne dogodi, naprimer, da svako uzme priču u kojoj je baš pripadnik većinskog naroda žrtva?
REIGER: Mi ih nismo tako ni snimali, pa za cilj serije nije bitno koja će epizoda biti emitovana. Organizacija „Ikses for ol“ je omogućila, ne samo u zemljama bivše Jugoslavije, nego i svim bivšim Jugoslovenima koji žive u inostranstvu, da sve epizode mogu videti i preko Interneta.
RSE: Da li imate nameru da radite neke projekte i u drugim područijima?
REIGER: Mi smo „Video-letters“ i smislili kao projekat za pomirenje. Zemlje bivše Jugoslavije su prvo područije gde je to primenjeno, i gde će se to emitovati. Ovaj koncept ne mora samo da se primenjuje u postratnim zemljama. Mozemo to primeniti i u zemljama gde prete multietnički konflikti, kao što je, recimo, Holandija, gde mi živimo.
RSE: U kom smislu je to potrebno Holandiji?
REIGER: U Holandiji je ubijen moj prijatelj sa televizije Theo van Gogh. U novinama se pojavilo da nije ubijen Van Gog, nego sloboda misli, i nije ga ubio Ali B. nego Musliman, pa ga je ubila Al Kaida, koncepti koji su se sve više širili. Teško je ako živiš u toj zemlji, i ako ti je ubijen prijatelj, a onda, odjednom, to više nije samo prijatelj, nego ceo koncept slobode mišljenja. Šta ti sad kao gradjanin te zemlje da radiš protiv nečeg tako ogromnog, kao što je ubistvo slobode mišljenja. To je paralizujuće, i time se jako dele te grupacije: znači svaki Marokanac ili Musliman je sada ubio slobodu mišljenja u Holandiji, i to je postalo jako loše. Da bi se taj konflikt sveo na manje razmere, važno je da poznaješ Marokance, važno je da te dve grupe razgovaraju jedna sa drugom. Da deca u školi znaju kako se nešto kaže na marokanskom ili obrnuto. U Holandiji isto postoje te grupacije, koje nemaju neku veliku medjusobnu komunikaciju. Uvek pitam moje prijatelje: ko je na ovom rodjendanu Marokanac, ko je crn, ko je stranac, ili sam samo ja, kao neko ko je iz druge zemlje? Često se desi da sam samo ja, pa se zapitam kako je to moguće, kada živimo u tom multietničkom društvu. Video-pisma izmedju ljudi, koji nemaju pravog kontakta, i nikada ne pitaju jedan drugog najobičnije stvari, kako se osećaju, šta misle o onome i ovome, mogu da budu korisna ne samo kao nešto što dolazi posle konflikta, nego i kao nešto, što će možda neki konflikt uspeti i da spreči.
RSE: Tu dolazimo do veze vašeg obrazovanja, psiholog, i onog čime se bavite.
REIGER: Da, ovo ste povezali i mislim da ste u pravu.
RSE: Još jedan od vaših filmova ima vrlo provokativan naziv „Cirkus Sarajevo“ o kakvom cikusu je reč?
REIGER: To je dokumentarni film od 50 minuta, koji je sniman u Bosni. Kada smo došli u Sarajevo, bilo je to posle, prvih dana nismo mogli ni da govorimo od užasavajućih slika koje vidiš, kuće, ljudi. Ono što smo uočili bili su džipovi raznih organizacija, koji su ne prekidno jurili kroz grad, od Crvenog krsta pa do raznih drugih. Zaiteresovalo nas je šta te organizacije zapravo rade, kako to sve funkcioniše, i kako se koristi taj novac iz inostranstva. Napravili smo film o tim organizacijama, koje smo, malo cinično, nazvali „Cirkus Sarajevo“, a koji se, posle tih ratova, sele sa svojim šatorima i mobilnim telefonima u drugo područije. U tom momentu, kada smo mi snimali, mnoge su organizacije već odlazile iz Bosne, tada je bilo bombardovanje u Srbiji, Kosovo i svi su se selili tamo, o tome je ustvari taj film.
RSE: Kad završite snimanje vi se vraćate u Amsterdam, rekli ste da živite na brodu?
REIGER: U Amsterdamu postoje brodovi koji služe kao stanovi, moj brod ima 26 metara u dužinu, širok je 6 metara.
RSE: Da li vi plovite tim brodom ili je on usidren?
REIGER: Ideja je bila da kupimo brod koji može i da plovi, to nam je izgledalo jako romantično. Medjutim pošto smo mi 7 – 8 meseci godišnje, već pet godina, na Balkanu, i više živimo u kolima, putujući tamo i nazad, veoma smo sretni da je taj brod tamo kada tamo stignemo u Amsterdam, i ustvari ga ne pomeramo, ali možda će do toga jednom doći, kada se ovo završi, do sad nismo stigli.
RSE: Da li to, Katarina, znači da ste vi pet godina praktično živeli sa kamerom i sa pismima?
REIGER: Naši prijatelji u Holandiji bi rekli da smo samo živeli sa tim „Video pismima“. Da.
XS
SM
MD
LG