Dostupni linkovi

logo-print

O mladima i oružju


RSE: Da li se slika o crnogorskom ratnom društvu promenila, već i samim tim što pričamo sa ženom u nečemu što se do skoro smatralo, barem doskora, znakom prestiža muškaraca i muškosti?

KOVAČEVIĆ: I to može da bude jedno tumačenje novih promjena u Crnoj Gori, koje se pre svega odnose na novi zakon o oružju, i na uključivanju civilnog sektora u kojem je veliki broj žena radi i koordinira projekte. Bila sam u prilici da koordiniram jednim projektom u vezi oružja i zbog toga sam večeras vaš sagovornik.

RSE: U beogradskom studiu se nalazi vlasnik detektivske agencije „Prortektas“, gospodin Dragan Trivan, i sekretar Udruzenja privatnih detektiva Beograda i sekretar Centra za prevenciju kriminala. Čuli smo našu sagovornicu iz Podgorice, i poznata su nam iskustva u koje je Crna Gora ušla u toku prošle godine. Mislite li da je tako nešto potrebno i Srbiji? Da li bi Srbija trebala da preispita svoju politiku i odnos prema davanju dozvola i opštem prometu oružja?

TRIVAN: Svakako, trenutna situacija je zabrinajvajuća, ne samo što se tiče zakonskih regulativa, nego uopšte, generalno gledano, vezano za bezbednosnu kulturu gradjana i prvenstveno mladih. Što se tiče Crne Gore imao sam prilike da vidim taj zakon, on je donet 2004. godine u junu mesecu, i mogu reći da sam sa njim zadovoljan.

RSE: Mislite da bi i Srbija trebala da primeni nešto što se oslanja na crnogorski recept?

TRIVAN: To je više model koji se oslanja na Zapad. Naš zakon je u suštini dobar, ali bi ga sigurno trebalo malo modifikovati i unaprediti, inače, i naš važeći zakon o oružiju i municiji je u redu.

RSE: Mislite da je danas u Srbiji lako nabaviti oružije?

TRIVAN: Tu se moramo vezati za period neposrednog ratnog okruženja. Onaj ko želi da dodje do njega, nesumnjivo je da će doći.

RSE: Ako mogu i vama Milice da postavim isto pitanje: nakon usvajanja zakona i svega što je u Crnoj Gori učinjeno, da li je u Crnoj Gori ipak i danas lako doći do oružja?

KOVAČEVIĆ: Procedure su pooštrene i osoba koja želi da poseduje oružje na legalan način, u skladu sa zakonom, više ne može tako lako da ga dobije. Medjutim,, u situaciji i vremenu u kome živimo, oni koji žele da posjeduju oružje i dalje mogu da ga dobiju na neke alternativne načine, koji se strogo kažnjavaju novim zakonom, ali je period implementacije kratak da bi se usadilo mišljenje ljudima da ne traže ilegalno oružije.

RSE: Da li je moguće u Crnoj Gori kupiti oružje preko oglasa?

KOVAČEVIĆ: U poslednjem periodu manje je takvih oglasa, ali ljudi koji ga traže znaju i gde da ga nadju, tako da njima, verovatno, nisu ni potrebni.
∗∗∗

RSE: U Srbiji su izgleda oglasi i te kako potrebni, pa ako otvorite bilo koji dnevni list ili one specijalizovane časopise, možete naći oglase za prodaju oružja. Pozvao sam telefonski broj iz jednog beogradskog lista sa oglasima. Reč je o ponudi za prodaju dva pištolja, data je cena, ali nije precizirano da li se ta dva pištolja mogu prodati isljučivo osobama koje imaju dozvolu. Razgovor sa prodavcem oružja koji je dao oglas:

RSE: Zovem vas povodom vašeg oglasa za pištolje. Možete li mi reći o čemu se radi?

PRODAVAC: To je „Brauning“, duga devetka, staje petnaest metaka, ali nije agresivan kao TZ, malo je tanji. I to su dve šestice, 6,35 mm „Mauzer“, jedan je niklovani, beli, a jedan je broniran, crn.“

RSE: Koja je cena?

PRODAVAC: Veliki je 250 evra, a mali su 150 evra.

RSE: Dolazi li u obzir neki popust ako se uzmu oba?

PRODAVAC: Šta ja znam? Pitao sam tatine kolega i kažu da je to stvarno zadnja cena, 150 evra ti je najeftiniji mobilni telefon, a kamoli pištolj.

RSE: Koje im je poreklo?

PRODAVAC: Moj tata je radio u Državnoj bezbednosti, pa je to on dobijao, imao je svoja dva službena, ali je inače bio ljubitelj toga. Imam i papire, dozvole, sve je normalno.

RSE: Prodajete nekome ko ima dozvolu?

PRODAVAC: Naravno, neću da prodam nekom ko nema dozvolu, da ubije nekog.

RSE: Ovde u oglasu nije precizirano u nekim oglasima jeste.

PRODAVAC: Ne bih dao nekom bez dozvole, naravno.

* * * * *

RSE: Čuli smo prodavca dva pištolja iz Beograda. Pošto pištolje nudi putem oglasa, sve je anonimno, pa nije u redu objavljivati imena u ovakvim pričama. U ostalom broj je prisutan u novinama.. Dragane da li je nešto diskutabilno u ovoj priči?

TRIVAN: To je, uslovno rečeno, jako česta pojava, mnogo ljudi prodaje oružje, pogotovu od kada je uveden porez na posedovanje oružja. imali smo slučajeva da u oglasima nadjemo čak i da ljudi poklanjaju oružje, verovatno da bi izbegli godišnje plaćanje poreza.

RSE: Znači neko odluči i kaže: poklanjam ti pištolj pa ti radi sa njim šta hoćeš?

TRIVAN: Predpostavljam, ipak licima sa dozvolom, jer taj pištolj, samim tim što je oporezovan, u legalnom je posedu, tako da bi bio apsurd prodati to nekom bez dozvole.

RSE: Milice dali je vas iznenadilo ovo što ste čuli?

KOVAČEVIĆ: Nijesam naišla da u Crnoj Gori neko oglasima prodaje oružje, možda i zbog toga što je to manja sredina, što se verovatno ti kanali bolje poznaju, ali iznenadjena sam prilično.

RSE: I mi smo ostali bez teksta, pogotovu što se u ovoj sasvim slučajnoj priči pominje i Državna bezbednost u nekom kontekstu. Za one slušaoce koje je to zbunilo, Dragane možete li objasniti o čemu se radi? Ljudi u državnoj službi ove vrste mogu da dobijaju oružje?

TRIVAN: Po zakonu, oružje i municiju može imati svaki gradjanin koji ispunjava odredjene uslove, može dobiti odobrenje za kupovinu oružja, a kasnije, ako postoje opravdani razlozi za to, da dobije dozvolu i za nošenje.

* * * * *

RSE: Danas Srbija i Crna Gora ispaštaju posledice devedesetih, kada je ovde bilo mnogo oružja, više nego danas. Emisiju počinjemo razgovorom sa devojkom Biljanom Bošnjaković, koja je pre vise od deset godina ranjena u školi, kada je njen profesor doneo bombu, koja je pred učenicima eksplodirala.
Imala je samo 16 godina kada je 1991. preživela eksploziju tromblonske mine, koju je nastavnik doneo u školu, na čas istorije. Prilikom eksplozije, profesor Dušan Jovanović je poginuo, a od učenika najviše je nastradala Biljana, kojoj su lekari uspeli da spasu život, ali ne i vid.

BOŠNJAKOVIĆ: Kada smo ušli na čas istorije, gde je profesor pokušao da nam pokaže minu koja se nalazila na njegovoj katedri, sedela sam u prvoj klupi do katedre. Pošto nije mogao da je rasklopi, on je nekoliko puta sa njom udario u katedru, počela je da šišti tri sekunde i desila se eksplozija. Od tih jako teških povreda i velikog gubitka krvi sam pala u komu, u kojoj sam bila 20 dana. Bio je to jako veliki stres i velika tragedija, s obzirom da sam izgubila vid, i da mi potpuno uništilo sve životne planove.

RSE: Biljana od tada živi u mraku ali je još u bolničkoj postelji pronašla svoj životni svetionik.

BOŠNJAKOVIĆ: Kada sam izašla iz kome, mama je bila danju sa mnom, a tata noću pored mene, sačekala sam da oboje budu prisutni i razmišljala sam kako da im kažem da to što manje bude potresno u stresno za njih. Htela sam da im pokažem kako sam toliko jaka i da to mene ne može da obori, kao njihovu jedinicu i mezimicu kao njihovu nadu u sve. Rekla sam: Tata, mama, ja ne vidim ali prihvatimo to da sam ja vama živa i zdrava, a nekog rešenja će biti.

RSE: Kada je pomislila da je pregrmela sve nevolje usledila je nova epizoda nesrećne sudbine, njen otac nije mogao da preboli oči svoje kćerke.

BOŠNJAKOVIĆ: Desilo se, kada meni nije zdravstveno bilo dobro i kad me je tata odveo u bolnicu, nije više mogao da izdrži i na kraju srce mu je puklo.

RSE: Biljaljina bivša razredna, Mila Stefanović, smatra da je ona pravi primer devojke koja je hrabrošću i upornošću uspela da prebrodi sve životne pehove i da uprkos svemu ostvari svoju konačnu viziju.

STEFANOVIĆ: Bezbroj je situacija u kojima je neverovatno na koji način ona uspeva da prevazidje svoj hendikep, nažalost, hendikep za koji smo svi mi krivi. Danas je ona jedna od retko optimističkih osoba, uspeva u svemu da nadje smisao i pokazuje nam kako mi sa nekim svojim svakodnevnim depresijama i potištenostima izgledamo smešni u odnosu na ono što može da pokaže jedan takav primer osobe koja je uspela sve da prevaziće.

RSE: Svoje umeće i upornost u razbijanju mraka u kome se našla tudjom krivicom, Biljana nam je pokazala i za kompjuterom, koji ima specijalni multimedijalni program za slepce. Pomoću tog programa, ona vodi svoj dnevnik dopisuje se sa prijateljima,surfuje po internetu i čite novine.

BOŠNJAKOVIĆ: Sada sam recimo ušla u novi dokument sada ću da iskucam poruku slušaocima Radija Slobodne Evrope: „Veliki i srdačan pozdrav slušaocima Radija Slobodne Evrope“.
∗∗∗

RSE: Ovo je bila priča koja koliko, šokira toliko i budi veru u život. Milice, u Crnoj Gori je prošle godine preduzeta opsežna akcija; gradjani su pozvani da vrate oružje, i kakve su bile njihove reakcije?

KOVAČEVIĆ: U saradnji USA Dortom, crnogorskim programom javnog zastupanja nevladinih organizacija i Ministarstva unutrašnjih poslova, dva puta se sprovodili kampanju koja se odnosi na ovu problematiku. Prvi put je radjena u periodu, mart – maj 2003. godine, i tada je slogan bio „Poštuj život, vrati oružje“, a osnovni cilj je bio povraćaj skrivanog oružja. U to vrijeme MUP nije posjedovao tačne podatke, ni bilo kakve pokazatelje, koliko skrivenog oružija postoji u rukama gradjana Crne Gore, ali su se neke zvanične procene kretale i do osamdeset hiljada komada. Akcija je radjena mjesec dana, radjena je u svim crnogorskim gradovima, bili su formirani info punktovi, na njima djeljen je propagandni materijal, gradjanima su objašnjavane posledice nelegalnog držanja oružja, kao i načini da se oružije pravilno upotrebljava. Nakon toga, Ministarstvo bilo je jako zadovoljno akcijom, i ona je produžena za još 15 dana. Konkretno, Centar za demokratsku tranziciju sprovodio je samu kampanju na terenu, i naši koordinatori i obučeni volonteri bili su neka vrsta tampon zone izmedju pripadnika MUP-a i gradjana. Odlazili su na teren na anonimne pozive, bili u direktnom kontaktu sa gradjanima i sakupljali su oružje. U prvom djelu kampanje, rezultati koji su mereni brojkama su bili zapanjujući, jer je uništeno u željezari u Nikšiću preko 5000 komada cjevi lakog naoružanja, medju kojima je bio čak i jedan protivavionski top, i preko 30 hiljada komada raznih sredstava, različite municije, bombi, metaka različitog kalibra.

RSE: Možda bi bilo interesantno, na primer, taj protivavionski top, kako se on tu našao, šta je bivši vlasnik objasnio, odakle mu to?

KOVAČEVIĆ: Gradjanima smo obećavali i mi, a grantovalo je i Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se neće ispitivati porijeklo tog oružja. Medjutim, ono što smo mi uspjevali da saznamo u direktnom kontaktu jeste, da je to prosto posledica devedesetih godina i vremena u kojem je oružje djeljeno bez nekih naročito kvalitetnih mehanizama kontrole. To je oružje koje je donešeno sa ratišta u Hrvatskoj i BiH, i ti ljudi posle odredjenog perioda nisu više ni znali ni zašto su ga doneli, ni šta će ono tu, i većina njih je bila srećna da može na bilo koji način da vrati oružje, a da ne bude kažnjeno zbog toga.

RSE: Mi u Srbiji nismo imali ovakva iskustva sa pozivom gradjanima da vrate oružije u policiju, koje bi potom bilo uništeno. Mislite li, Dragane, da se i danas u Srbiji može govoriti o velikoj količini oružja, koja se nagomilala u vreme ratnih godina?

TRIVAN: Ne bih se sa vama složio. Koliko je meni poznato, u Srbiji je u više navrata bilo poziva za legalizaciju i predaju oružja.

RSE: Ne stiče se utisak da je to bilo tako masovno kao što se moglo videti u Crnoj Gori.

TRIVAN: Mogu reći da je to u Crnoj Gori više medijski propraćeno, samim tim što su uključili i nevladin sektor. Medjutim, imam informacije da je i kod nas bilo jako velikih rezultata, i da je MUP zadovoljan. Zbog tog ratnog okruženja i pošto je na taj način došlo dosta oružja u Srbiju, to je bilo poželjno organizovati, i potrebno.

RSE: Ono štoje bilo posebno interesantno, jeste vrsta oružja koje je u beogradskim školama oduzimano od djaka u okviru akcije „Policajac u školi“.

TRIVAN: Bilo je slučajeva u Beogadu da su „školski policajci“ oduzimali učenicima čak i satare, imali smo sad u Knez Mihajlovoj bodenje nožem od strane maloletnika. To je dokaz da je oružje u Srbiji dostupno je maloletnicima. Mislim, naravno, i na orudje koje se isto tako tretira. Imamo slučaj da dete ima bejzbol palicu, a pritom ne trenira bejzbol, dok se njegov roditelj uopšte ne pita čemu mu služi ta bejzbol palica, i kako se to dete igra sa bejzbol palicom.

RSE: Kako je ono dete objasnilo zašto mu je bila potrebna satara koju je poneo u školu?

TRIVAN: Nisam to pratio, samo sam statistički zapazio kao interesantan podatak. Verovatno je imao, za njega, neko racionalno objašnjenje. Generalno je kod maloletnika problem što ne znaju da nenasilno komuniciraju, pa je verovatno iz tog razloga je posegao za nošenjem te vrste oružja.

* * * * *

RSE: O nenasilnoj komunikaciji, koliko su mladi ljudi u Srbiji obučeni za takav vid komuniciranja imali smo prilike da čujemo i u prošloj emisiji, pa je ova emisija produžetak onoga o čemu smo razgovarali pre sedam dana, a povod je bila tragična smrt jednog momka u Beogradu, i ranjavanje drugog.
U nastavku idemo ponovo u Kragujevac, gde ćemo čuti priču kako je proteklih nekoliko godina kragujevačka policija zaplenila čitav arsenal oružja, ali je, i pored toga, tamnošnje podzemlje i dalje dobro naoružano. Živorad Jovanović vlasnik detektivske agencije „OZNA“ kaže za naš program da su tokom ratova vodjenih na prostorima bivše Jugoslavije, u Kragujevac dospele velike količine oružja, koje je sada skoro nemoguće neutralisati.

JOVANOVIĆ: Deo oružja donet je sa Kosova posle rata, prilikom povlačenja. Bilo je puno dobrovoljaca koji su doneli jednu veliku količinu oružja, kao i pre toga iz Bosne. A to su činili kako ljudi koji su odavde učestvovali u tamnošnim ratovima, tako su i izbeglice posedovale jednu veliku količinu oružja, pa su ga doneli u sadašnje mesto boravka, u Kragujevac.

RSE: Njegove navode potvrdjuje i Elizabeta Jovanović, novinar „Nezavisne svetlosti“, koja piše o kragujevačkom podzemlju.

E. JOVANOVIĆ: Sve češće se privode ljudi, uglavnom izbeglice sa Kosova, koje u nelegalnom posedu imaju takvo oružje. Oni su to tamo dobijali da bi se branili. Medjutim, kada je bila akcija legalizacije, retko ko od njih se usudio da to oružje preda, uz obrazloženje: šta ako se vratimo, kako ćemo da se branimo?

RSE: Elizabeta Jovanović ističe da se u opticaju ovdašnjeg podzemlja nalazi i vojno oružje, za čije posedovanje su propisane višegodišnje kazne zatvora.

E. JOVANOVIĆ: Zanimljivo je da kod nas ima dosta oružja, čije je držanje praktično zabranjeno. To je, recimo, automatsko oružje, eksplozivne naprave. ima „škorpiona“. Sve ono što je nedozvoljeno, a ima veću ubojnu moć, toga ima i njihove cene su nešto više od običnih pištolja, recimo TT-aca.

RSE: Vlasnik detektivske agencije OZNA ocenjuje da u Kragujevcu ima mnogo više neregistrovanog oružja, kome policija veoma teško ulazi u trag, jer je tokom proteklih ratova dobar deo evidencije na prostorima bivše Jugoslavije potpuno uništen.

JOVANOVIĆ: Siguran sam, i iz priča znam, da ima još dosta tog oružja. Sama činjenica da smo tokom ove i prošle godine imali nekoliko obračuna vatrenim oružjem, a najčešće se ti obračuni vrše oružjem koje nije registrovano, kako policija ne bi mogla da udje u trag.

RSE: Jovanović ističe da je tokom kampanje za legalizaciju neregistrovanog oružija, koja je realizovana nakon policiske akcije „Sablja“, vraćen deo ilegalnog arsenala, ali da on nikad nije u potpunosti ispražnjen.

JOVANOVIĆ: Sigurno da se jedan veliki deo još nalazi u toj sredini, ali u odnosu na one poratne godine, na jednu stranu je smanjen, sa druge strane se to sad bolje krije. Kod koga se pronadje ilegalno oružje, sleduje mu zatvor, pa ga upotrebljavaju ga samo oni koji su veštiji da ga sakriju.

RSE: Elizabet Jovanović kaže da je tako veliki priliv oružja oborio njegovu cenu na ilegalnom tržištu, zbog čega je postalo lako i dotupno svim zainteresovanim kategorijama.

E. JOVANOVIĆ: Naravno da je ono što je najvalitetnije ima i najvišu cenu, ali su i te cene neznatne. Ranije mogla je da se kupi bomba za svega deset maraka, a i danas cene nisu nešto veće, možda su samo pretvorene u evre, pa to može da se nadje za deset evra na crnom tržištu.

RSE: Naši sagovornici se slažu u oceni da je Kragujevac, i pored velike količine ilegalno oružja relativno miran i siguran grad, ali Živorad Jovanović smatra da ta ocena ne važi za sva vremena i sve delove grada.

JOVANOVIĆ: Do pucnjave dolazi uglavnom u kasnim noćnim satima, posle veće količine upotrebljenog alkohola, a činjenica da se u okolini nalaze deca, mladi ljudi, neizbežno ih dovodi u opasnost.
∗∗∗

RSE: Milice, čuli ste cifre od kojih čoveku pamet stane; bomba za 10 evra, a čuli smo da se u Beogadu mogu kupiti dva pištolja za 250 evra. Da li je oružje moguće tako jevtino nabaviti i u Crnoj Gori?

KOVAČEVIĆ: Nemam podatke o ilegalnom tržištu, ali znam da je novim zakonom i novim taksama koje su propisane za zakonito posedovanje oružja, onemogućeno ljudima da na neki jeftin način imaju tako skup hobi. Tako da i oni koji se bave lovom i sportskim streljaštvom, moraju biti svesni da je to jedan skup hobi, i da više ne mogu za tako mali novac da ga ostvaruju.

RSE: Kakva proceduru predvidja zakon da bi se moglo dobiti dozvola za nošenje oružja?

KOVAČEVIĆ: U Crnoj Gori, prema novom zakonu, pomjeren je prag uzrasta: ne može se više sa 18 godina, znači sa punoletstvom dobiti oružje. Osnovni je uslov da osoba mora imati punih 21 godinu, mora ispuniti relevantne zdravstvene uslove, ne sme imati kriminalni dosije i mora imati stvarni razlog da drži oružje. Razlozi su da se bavi lovom, da se bavi sportskim streljaštvom ili da mu je oružije potrebno za zaštitu života. Prema novom crnogoskom zakonu o oružju, oružje se može samo držati, ono se ne može nositi na javnom mestu.

RSE: Koliko mi je poznato granica za dobijanje dozvole u Srbiji je i dalje 18 godina?

TRIVAN: Jeste, i ovde mogu gradjani dobiti dozvolu za držanje oružja, a što se tiče nošenja, moraju imati izuzetno opravdani razlog, kao što je ugrožena lična bezbednost. Tako da se u Srbiji oružje uglavnom ne nosi na javnim mestima, osim odredjenih osoba shodno profesionalnim opredeljenjima.

RSE: Da bi dobili dozvolu u Srbiji, moraju da prodju i odredjenu vrstu obuke? Kakav je kvalitet te obuke?

TRIVAN: Ta obuka u Srbiji nije adekvatna. Neko je to lepo zamislio, ali neka streljačka društva ovu obuku sprovode za samo jedan dan. Zamislite lice koji se prvi put sreće sa vatrenim oružijem, i za taj jedan dan on je prošao čitavu obuku, teoretski i u praktičnom delu ispucao nekih 25 metaka za obuku i 25 za gadjanje. Pitanje je i da li je i toliko, iz ekonomskih razloga, realno ispucano. Dobija se sertifikat, sa kojim postoji mogućnost nabavke, držanja ili nošenja vatrenog oružja. Apsurd je još veći, što je ta obuka u Srbiji ista i za fizička lica, i za radnike fizičko-tehničkog obezbedjenja, koji svakodnevno, na svom poslu, nose kratke i duge cevi, a prošli su tu obuku od jednog dana, eventualno dva.

RSE: Milice, kakva je procedura, kada je reč o obuci u Crnoj Gori, za one koji žele da poseduju oružje?

KOVAČEVIĆ: Crnogorski zakon posjeduje tu odredbu o obaveznoj obuci, a u ovom trenutku izdat je još podzakonski akt, pravilnik Ministarstva unutrašnjih poslova, koji predvidja mehanizme koji bi tu obuku učinili boljom od ove trenutne. U Crnoj Gori je i sada to u nadležnosti streljačkih društava, pa se radi na tome da obuka bude preciznija. Ovo će se, naravno, odnositi samo na fizička lica, budući da, prema našem zakonu, na javnom mjestu oružje mogu nositi samo pripadnici redovnog sastava policije, dok kada govorimo o službama koje obezbedjuju, „securitas“ službama, one ga mogu nositi samo u krugu objekta koji štite, tako da je za njih na javnom mjestu apsolutno zabranjeno.

RSE: Traži li se lekarske dozvola za odredjeno lice da može posedovati tu dozvolu?

KOVAČEVIĆ: To je relevantni zdravstveni uslov, traži se lekarska dozvola, nalaz neuropsihijatra i ljekara opšte prakse.

RSE: Dragane, da li ste vi zadovoljni kako se ovaj deo sprovodi u Srbiji?

TRIVAN: Isto tako je potrebno lekarsko uverenje, koje je i skuplje ako se vadi u te svrhe jer se radi o obimnijem lekarskom pregledu, gde stoji napomena da se lekarsko uverenje izdaje u svrhu nošenja oružja.

RSE: Vi ste detektiv, radite posao koji, po definiciji, podrazumeva odredjene rizike i koji se smatra donekle opasnim. Da li ste vi naoružani?

TRIVAN: Ne, ni ja ni moji detektivi. Prvi razlog je to što u Srbiji ne postoji zakon o radu privatnih detektivskih agencija. Isto tako ne postoji što je još veći apsurd, ni zakon o fizičko-tehničkom obezbedjenju, iako u Srbiji imamo oko 40 hiljada pripadnika obezbedjenja, a otprilike nekih 20 hiljada pripadnika policije. Možemo da kažemo da je to treća naoružana sila u Srbiji, a da to ni jedan zakon ne reguliše, osim zakon o oružju i municiji, koji odredjuje nabavljanje i držanje oružja, a ne i njihova ovlaštenja, kad mogu primeniti to oružje itd.

* * * * *

RSE: Šabac je poslednjih godina važio za grad gde posle Beograda ima najviše organizovanih kriminalnih grupa, stopa kriminaliteta bila je najviša u Srbiji. Takozvane sačekuše, ulični obračuni sa tragičnim posledicama, u periodu od 2002. do 2004. godine postali su gotovo redovna pojava. Šabački MUP je preduzimao obsežne akcije za otkrivanje svih ubistava, kao i za oduzimanje oružja, koje se valja na crnom tržištu. Primera radi, jedan pištolj tipa CZ 62 mm može „ispod ruke“ da se nabavi za stotinak evra, puškomitraljezi i polu automatsko oružje su znatno skuplji. Dragana Bulatović, član Odseka za analitiku šabačkog MUP-a govori koliko je nelegalnog oružja oduzeto tokom 2004. i 2005. godine.

BULATOVIĆ: Preduzimaju se mere kroz sprovodjenje planskih, operativnih i posebnih akcija, pojačane kontrole putnika i prtljaga u cilju otkrivanja ilegalnog prenošenja vatrenog oružja preko državne granice i na otkrivanju krijumčarskih kanala. Tokom 2004. godine, na područiju našeg sekretarijata, pripadnici policije otkrili su 127 krivičnih dela iz člana 33 Zakona o oružju i municiji, protiv 140 lica podnete su krivične prijave, u 9 slučajeva radi se o maloletnim počiniocima. U poredjenju sa predhodnom godinom, beleži se približno isti broj kako izvršenih krivičnih dela, tako i broja lica protiv kojih su podnete krivične prijave. Mera lišenja slobode je primenjena protiv 33 lica, ukupno je oduzeto 118 komada vatrenog oružja. Radi se o dva puškomitraljeza, po pet automatskih pušaka, ostalih pušaka imamo 23 komada, pištolja i revolvera bilo je 75, ostalog oružja 13 komada, i 16 ručnih bombi, a tu zatim imamo i 4309 komada municije raznih kalibara. Oduzeto oružije tokom 2004. godine potiče, uglavnom, sa područja Kosova, i sa teritorija republika bivše SFRJ. Za prva dva meseca 2005 godine na područiju sekretarijata ukupno je oduzeto 15 komada oružja: dva automata i dve automatske puške, tri komada ostalih pušaka, devet pištolja i revolvera, ručnih bombi 4 i municije raznog kalibra 365 komada.

RSE: Gradjane Šapca pitali smo dali je lako nabaviti oružje na crnom tržištu u ovom gradu?

„Mislim da je relativno lako kupiti oružije na crno.“

„Ne znam nisam baš upućen što se toga tiče, ali iz svega što sam čuo, veoma lako.“

„Velike su pare u igri i zato je to teško iskoreniti mada bi se akcijom organa mogla eliminisati prodaja oružja.“

„S obzirom šta se dešava po gradu, koliko ima ubistava, normalno da može veoma lako da se dodje.“

„Lako, to je sasvim logično, nema potrebe da pitate bilo koga, to se zna.“

* * * * *

RSE: Milice, u kojoj meri, bez obzira na ove akcije, ljudi u Crnoj Gori, delimično i u Srbijim, osećaju potrebu da nose oružje, pre svega mladi? Da li je to pitanje prestiža ili strah u ovim tužnim vremenima za sopstvenu bezbednost, pa misle da ako imaju pištolj biće bezbedniji.

KOVAČEVIĆ: U Crnoj Gori je tu još jedan poseban momenat, što je oružje, na neki način, dio crnogorskog folklora, pa je uobičajeno da se svi važniji praznici obilježavaju pucnjavom iz vatrenog oružja.

RSE: Da li je to još uvek praksa, pogotovu u nekim manjim sredinama, selima na velikim svadbama?

KOVAČEVIĆ: Poslednjih par godina zabelježeno je nekoliko takvih slučajeva i vezani su, uglavnom, za manje sredine. Medjutim, u periodu 2000. – 2001. godine zabilježeni su slučajevi stradanja sa fatalnim posledicama i u najvećim crnogorskim gradovima, i u centru Podgorice i Nikšića, a neki podaci govore da je od 1990. do danas oko 300 gradjana Crne Gore stradalo zbog pucnjave na javnim mestima u toku različitih praznika, ili zbog nepravilne upotrebe oružja.

RSE: Čućemo o tom modelu: robusni crnogorac, dva metra visok, zalizane kose, koji izlazi iz automobila sa pištoljem zadenutim u zadnji džep, dali je još uvek ideal za devojke ili je sada aktuelan neki drugi model. Čućemo u emisiji i prilog iz Amerike u kome se kaže da se gro kriminala počini oružjem nabavljenim na ilegalnom tržištu. Gospodine Trivan, imate li podataka kakva je situacija u Srbiji kada je reč o kriminalnim delima, da li je reč o legalno nabavljenom oružju ili ilegalnom?

TRIVAN: Složio bih se, većina krivičnih dela upravo se vrši ilegalnim oružijem. zbog toga i jeste poželjna legalizacija i predaja oružja. Ne bih želeo da u celoj priči ispadne kako su Srbija i Crna Gora, zbog ratnog okruženja, prepuni oružja. Svuda u svetu je poznato da kriminalci nose oružje, ništa se mi tu ne razlikujemo. Beograd je i dalje, po nekim statistikama stope kriminala, najbezbedniji grad u Evropi, i pored ove priče o broju nelegalnog oružija u Srbiji.

RSE: Srbija i Crna Gora su deo tog svetskog proseka. Govorili smo o oružju koje se steklo sa svih strana za vreme rata devedesetih godina. U kojoj meri i danas postoji to ilegalno tržište, koje je nužno povezano sa tržištem droge, sa tržištem koje je istovremeno i domaće i regionalno, kanali idu preko Bosne Kosova, dalje na Bliski Istok?

TRIVAN: To je usko povezano, veliki je novac u igri, u pozadini su moćne krimiogene organizacije, obe stvari su usko povezane.

RSE: Može li se reći da oni koji švercuju drogu švercuju i oružije?

TRIVAN: Nemam konkretnih podataka o tome, ali verovatno, jer ako su već spremni na jedno, jesu i na drugo, kada je u pitanju finansiski.

RSE: Da li je Srbija samo tranzit, govorimo o oružju ili dobar deo tog oružja završava u samoj Srbiji?

TRIVAN: Nemam podataka o tranzitu, ali pošto se nalazimo na jednom od puteva droge, verovatno tim kanalima prolazi i neko oružije kroz Srbiju.

* * * * *

RSE: Crnogorsko društvo je kroz istoriju bilo opisivano kao ratničko, kao i ostale zajednice na Balkanu. Poslednja akcija MUP-a Crne Gore i nevladinih organizacija prikupljanja oružja donekle je promenila tu sliku, mada kako kaže jedan od sagovornika našeg dopisnika iz Bijelog Polja, kao i pre pet vekova, kada je uzor bio junak na konju sa džeferdarom, tako je sada idol mladić koji izlazi iz luksuznog automobila, sa pištoljem za pasom.
Veoma je malo ili nimalo vatreno oružje prisutno medju mladim bijelopoljcima, iako dostupno u domovima, na javnim mestima ga nema. Stara tradicija, novi zakon ili možda provincija, tek, stanje nije loše.

„Moje godište ne koristi vatreno oružije, ali koristi pajsere, boksere, noževe to je vrlo čest slučaj“.

„Primjetila sam da to nose, ali oni to nose da bi ispali kao neke face, noževe, britve, bodeže ali pametnije cure ne padaju na takve fore, a one što ih mi zovemo „sponzoruše“, one vejrovatno padaju i njima se dopada da imaju nekog svog zaštitnika, koji će da nosi nož, možda i pištolj.“

„Mislim da sad većina omladine ne nosi oružije, došlo je svima do glave da oružje nikom dobro ne donosi.“

„Mislim da je to porodično, samo vaspitanje od kuće.“

„Sigurno je tradicija. Da li za ponos? Sve zavisi, ne znam da li je baš za ponos.“

„Poznato je da važi za Crnogorce kako je to narod koji je ratovao i osvajao.“

RSE: Žive li u Bijelom Polju ti „žestoki momci“?

„Mislim da nema, možda ima „nadrižestokih momaka“ ali ovih drugih teško.“

RSE: Da li je dostupno oružije?

„Dostupno jeste, ali s obzirom na ovaj zakon koji su uveli, mislim da tu niko ništa ne radi, oružije i dalje može da se nosi.“

„Oružja medju mladima je veoma malo, i mislim da posle ove kampanje za vraćanje oružja, da će ga biti sve manje.“

„Svi znamo da je činjenica kako su ovde bila vrlo turbulentna vremena, neki su nabavljali oružje za napad, neki za odbranu, a ustvari, oružje je bilo svakom dostupno. Sada imamo kampanju Republike Crne Gore da se vrati oružije, da se legalizuje. Mislim da je malo ljudi to uradilo, ali i svako ko je predao oružje mislim da kod sebe ima po neki komad i čuva zalihe za „crne dane“. Mislim da svaka kuća ima bar jedan komad. To je tradicija, slika pre sto godina, na konju sa džeferdarom, sad je druga, iz auta izlazi ulje na kosi, ali ipak pištolj ima. Ta slika se prožima kroz vreme.“

RSE: Samo jedan slučaj upotrebe vatrenog oružija u bijelopoljskoj gimnaziji za poslednjih 15 godina, govori zapravo o njegovom odsustvu kod mladih ljudi, kaže pomoćnik direktora Jovan Grandon.

GRANDON: Jedan slučaj upotrebe vatrenog oružija se desio, zbog nekih običnih čarki. Srećom, nije se baš tragično završilo. Smatram da se u zadnje vrijeme situacija znatno popravila, u školi učenici ne nose ni hladno oružije.

* * * * *

RSE: Milice, koliko je ova slika, koju pominje jedan od sagovornika, o junaku sa džeferdarom od pre pet vekova, tako i danas mladić koji izlazi iz luksuznih kola sa pištoljem za pasom. Koliko je to model, privlačno za mlade? Koliko su mladi Crne Gore još uvek zainteresovani da poseduju oružje, govorim pre svega o muškarcima?

KOVAČEVIĆ: Teško je dati neku realnu ocenu, u nekoj meri to je etiketa, pogotovu u urbanim sredinama, Medjutim, još uvek postoji, pogotovu u gradovima na sjeveru Crne Gore, Nikšić je najkarakterističniji po tome, nošenje oružja jeste neko obelježije navodne muškosti i veličine.

RSE: Kakva je situacija na Kosovu? Većina sagovornika našeg dopisnika iz Prištine tvrdi da nikada nije posedovala oružje. Medjutim, portparol kosovske policijske službe Rahim Morina, kaže da policija, tokom rutinskih kontrola, veoma često nadje kod mladih, pre svega, noževe. Prema Morini, u rapidnom su opadanju pokušaji ubistava ili ubistva izvršena od strane maloletnika vatrenim oružjem, dok je istovremeno broj svadja koje se završavaju upotrebom hladnog oružja i dalje je značajan.

MORINA: Što se tiče vatrenog oružja, kod mladih generacija minimalan je trend izvršavanja krivičnih dela upotrebom ovog oružja. Najčešće se upotrebljavaju hladna oružja, u prvom redu noževi. Imamo 2-3 slučaja godišnje da su mladi izvršioci krivičnih dela ubistava ili pokušaja ubistava vatrenim oružjem. Na osnovu dnevnih izveštaja policije, broj takvih izvršilaca je u rapidnom opadanju.

RSE: Šta o potrebi nošenja hladnog oružja kažu slučajni prolaznici. Naim Bitići, prodavac noževa na prištinskoj pijaci:

„Mladi stranci kupuju noževe onako, nepotrebno i iz zadovoljstva.“

RSE: Na prištiskoj pijaci slobodno se prodaju noževi raznih vrsta i dužina, koji, prema propisima, spadaju u hladno oružje. Za to nije potrebna nikakva posebna dozvola, noževi se slobodno prodaju kao voće i povrće. Jedan prodavac, koji je želeo da ostane anoniman, ne prodaje hladno oružje ali ga ima i nosi.

„Onako iz zadovoljstva nemam potrebe za odbranom, za to je drugo oružje ali ja ih imam iz zadovoljstva.“

RSE: Mladić Mensur Bećiri kaže kako ne oseća potrebu da ima oružje.

BEĆIRI: Nikada nisam imao niti imam jer ne vidim potrebu da nosim nož.

RSE: Gimnazijalac Korab Zeka kaže da ne nosi hladno oružje, ali zna mnogo njegovih vršnjaka koji to rade, ali ne zna zašto to čine.

ZEKA: Ne znam možda za lične potrebe ili da kažu da imaju nož.

SANOLI: Nikada nisam nosio, ne plašim se nikoga, nikome nisam ništa napravio nažao, niti bilo ko meni.

RSE: Patrole policije, tokom rutinske kontrole u mnogo slučajeva kod mladih nalaze hladno oružje, uglavnom noževe različitih vrsta i dužina, kaže portparol kosovske policije Rahim Morina.

MORINA: Hladno oružje nalazimo u dosta slučajeva, uglavnom uveče, noževe, ali i drugih predmete koji mogu da nanesu opasne povrede. Istovremeno, u pojedinim vozilima može se naći i vatreno oružje i eksplozivne naprave. Zahvaljujući saradnji sa policijom, roditeljima i uticaju sredine, u opadanju je broj kriminalnih dela u kome učestvuju mladi, i uz upotrebu vatrenih i drugih oružja.

* * * * *

RSE: Gospodine Trivane, kakav je vaš utisak na osnovu višegodišnjeg iskustva, u kojoj meri je oružje mladima još uvek pitanje prestiža, bilo da nose hladno ili vatreno oružje, ili je to neka vrsta osećanja potrebe da se odbrane od eventualnih napadača.

TRIVAN: Imali smo ekspanziju devedesetih godina u vezi tih idola, žestokih momaka sa oružijem. Danas je, uglavnom, veći problem oko dostupnosti oružja maloletnicima, hladnog oružija, boksera, bejzbol palica i sličnih stvari, to je po meni veći problem.

RSE: Takvo oružje je uvek dostupno, ako neko želi da ga nabavi, ali se postavlja uvek pitanje motiva. Koliko je to sada bitno mladima 2005. godine. Ako jeste, onda će ga oni, naći makar otišli u susednu zemlju da bi ga kupili.

TRIVAN: U većini slučajeva u pitanju je njihovo neznanje da nenasilno komuniciraju, to je veliki problem kod mlade populacije u Beogradu. Sumnjam da neko nosi oružje radi neke svoje lične samoodbrane, uglavnom su to mladi momci koji imaju problema sa nekim nasilnim ponašanjem. to već ulazi u neke okvire devijantnog, pomalo kriminalnog ponašanja.

RSE: Šta se po tom pitanju može učiniti? Vi ste sekretar Centra za prevenciju kriminaliteta, upravo se bavite tim slučajevima.

TRIVAN: Trenutno spremamo jedan projekat za prevenciju huliganstva na javnim skupovima. U poslednje vreme imali smo dosta nemilih dogadjaja na sportskim dešavanjima, to jedna stvar. Druga je na Zvezdari, u toku je uvodjenje projekta u jednu školu, gde se unutar formira infrastruktura sastavljena od učenika nastavnika i roditelja, jako je bitno uključiti i roditelje u celu problematiku.

RSE: Pokušavate li naučiti decu da nenasilno komuniciraju?

TRIVAN: Upravo tako.

RSE: Koliko je to moguće, ukoliko radite sa osobama koje su u uzrastu od 14 – 16 godina, praktično već formiranim osobama.

TRIVAN: Radimo i sa mladjim, 5. – 6. razred osnovne škole, koji već po malo spadaju u rizične grupe. Treba raditi sa mladima, ali isto i sa roditeljima. Najvažnije je podići bezbednosnu kulturu u Srbiji, koja je kod nas, po mišljenju Centra za prevenciju kriminaliteta, na jako malom stupnju.

RSE: Da li to vidite po nekim konkretni statističkim pokazateljima?

TRIVAN: Upravo tako.

RSE: Milice, čuli ste šta je zapravo glavni problem: mladi ne poseduju toliko vatreno oružije koliko imaju potrebu da odu u školu makar sa sekirom, satarom. Odakle ta vrsta agresivnosti?

KOVAČEVIĆ: I ja pripadam toj generaciji koja je odrastala u vremenu iskrivljenog vrijednosnog sistema, kada je bilo normalno i sasvim društveno prihvatljivo posjedovati oružje. Ni u Crnoj Gori situacija po tom pitanju nije bitno drukčija, dnevne novine su svakog dana ispunjene skraćenicama imena maloljetnika, koji su posedovali hladno oružje. Zbog toga ova kampanja u Crnoj Gori nije bila kratkoročna, dva puta je ponavljana, jako i agresivno, ona je konstantno u toku i potrebna je neka sve obuhvatna društvena i dugoročna akcija, čiji se rezultati ne mogu očekivati odmah, u kratkom vremenskom periodu, ali je potrebno potpuno izmeniti sistem po kome funkcionišu ti mladi ljudi, i konačno minimalizirati te trendove i objasniti im da opasni momak, koji nosi oružje, i nije neki idol.

RSE: Ono što pokušavam da čujem kao odgovor jeste, šta bi tim mladim ljudima trebalo reći da bi oni vrlo jasno shvatili da nema potrebe da nose sekiru, sataru, bokser ili bejzbol palicu u školu? Nisu ugroženi, a ne postoji ni drugi motiv koji bi je pokrenuo da tako nešto učine. Kako tim mladim ljudima objasniti da je to glupost? Možemo govoriti o akcijama koje se sprovode na duže staze.

KOVAČEVIĆ: Sa tim se mora ići na duže staze. Prije svega im treba objasniti da je to kažnjivo i da će trpeti puno teže posledice u koliko budu nosili oružije. Treba im pružiti povjerenje u sistem u kojem žive, u organe bezbednosti, stvoriti im sliku o situaciji u kojoj žive i u kojoj su bezbedni, i bez nošenja noževa, pajsera i ostalo.

* * * * *

RSE: Obračun vatrenim ili hladnim oružjem je nešto što pripada modernom dobu. Prošla su viteška vremena, kako su to neki nazivali, kada se obračunavalo pesnicama, pa ko je jači, zaista je jači. Iskustvo SAD-a, nedavni masakr u skoli u Minesoti, u kome je stradalo 10 lica, ili čak 14 osoba pre 6 godina u Kolombajn koledžu, najdrastičniji su u nizu incidenata koji su potresali SAD. Stranci, međutim, na osnovu filmova, imaju pogrešnu predstavu o Americi kao zemlji u kojoj je oružje svuda na dohvat ruke, kaže za Radio Slobodna Evropa Ilijan Berman, potpredsednik Američkog saveta za spoljnu politiku sa središtem u Vašingtonu. Istovremeno, po njegovim rečima, u SAD postoji snažno osećanje individualizma i pravo na nošenje oružja je definisano Ustavom.

BERMAN: Postoje svakako ograničenja i procedure za posedovanje oružja kao, što su peirod koji se mora čekati na dozvolu i nabavku, zatim provere o kakvoj ličnosti se radi, ako postoje sumnje. To se, naravno, odnosi na legalnu nabavku oružja. Oružje postoji i na ilegalnom tržištu, a mladima je na dohvat ruke, ako njihovi roditelji poseduju oružje kod kuće, a nisu ga obezbedili na adekvatan način.

RFE: Mladi Indijanac, koji je nedavno u Minesoti ubio 9 lica i na kraju izvršio samoubistvo, upao je u školu sa tri puške. Da li se najviše oružja nabavlja ilegalnim kanalima?

BERMAN: To se ne odnosi na decu. Njima je veoma često na dohvat ruke oružje u kući, koje nije obezbedjeno na adekvatan način. Zato društvo nastoji da raznim merama edukacije ukaže mladima na opasnost od posedovanja oružja, kao i roditeljima kako da ga čuvaju u svojim domovima.

RFE: Kažete da deca najčešće dolaze u posed oružja od svojih roditelja. Da li je reč o nekoj vrsti mode u SAD, ili potrebi samoodbrane?

BERMAN: To je slika koju imaju stranci da svaki Amerikanac poseduje oružje, što nije tačno. U mnogim američkim državama veoma je teško nabaviti oružje. S druge strane, mnogi se uzdržavaju da ga kupe, bojeći se da ne dodje u posed njihove dece. Istovremeno, u SAD postoji snažno osećanje individualizma i pravo na nošenje oružja je definisano Ustavom. U tom smislu ideja o pojedincu koji nosi oružje na odgovoran način je u priličnoj meri ukorenjena u celoj zemlji.

RFE: Da li je, međutim, nošenje oružja u 21. veku stvar mode, potrebe za odbranom ili ideje o individualizmu, o čemu ste upravo govorili?

BERMAN: To zavisi od slučaja do slučaja. U državama sa manje restrikcija to je pitanje individualizma. U državama sa strožijim pravilima oružje se uglavnom nabavlja zbog samoodbrane.

RFE: Rekli ste kako stranci imaju predrasude da skoro svaki Amerikanac nosi oružje. Da li su SAD iznad ili deo svetskog proseka?

BERMAN: Teško je to reći. Pomenuo sam predrasude koje su podstaknute američkim filmovima, u kojima se oružje nalazi posvuda, a to nije slučaj u stvarnosti, naravno, uz ograničenja za legalnu nabavku. Postoji i ilegalno tržište oružja, koje je usko povezano sa veoma rasprostranjenom trgovinom drogom.

RFE: Kada govorimo o oružju, pretpostavljam da je reč o lakom, pre svega o pištoljima i puškama?

BERMAN: Da. Građani poseduju uglavnom takav tip oružja koji ste pomenuli, mada i ima i slučajeva korišćenja poluatomatskog i automatskog oružja, ali se radi o izuzecima.

RFE: Kada je reč o ilegalnim kanalima, da li je u pitanju samo unutrašnje tržište ili i dotok sa strane?

BERMAN: Postoje i kanali snabdevanja iz inostranstva. Kada je reč o domaćem tržištu, vlast se suočava sa problemom kako da suzbije kriminal, jer većina incidenta su počinjena oružjem koje je nabavljeno na ilegalnom tržištu, dakle od kriminalaca. To oružje dolazi i u posed narokomana, čime se povratno podstiče nasilje. Ubistva u školama su izuzetak. Tačnije ti mladi ljudi, koji su izvršili masakre, jednostavno su uzeli oružje iz kuće, a koje su njihovi roditelji nabavili na legalan način.

RFE: Nakon masakara u školama, kao što je nedavni u Minesoti, ili pre 6 godina u Kolombajn školi, da li vlasti i društvo u celini nastoje da organizovanom akcijom dodatno ograniče protok i korišćenje oružja?

BERMAN: Svaki put kada se desi ovakav zločin, debata o rigoroznijim merama dobije na značaju. Tada dodju do izražaja razlike izmedju onih koji smatraju da je nošenje oružja opasno u bilo kakvoj situaciji, i treba striktno da se reguliše, i druge grupe ljudi, koji ističu da je oružje opasno samo u odredjenim prilikama, i zato bi njegovo korišćenje trebalo regulisati selektivno, jer je pravo na posedovanje oružja veoma važno.
∗∗∗

RSE: Mnogo je pitanja otvoreno i ovim intervjuom. Interesantan je podatak da su mladi, koji su počinili ove strašne zločine, jednostavno uzeli oružije iz svojih kuća, oružje koje su njihovi roditelji legalno nabavili. Milice, u kojoj meri još uvek roditelji poseduju oružje legalno nabavljeno i da li postoje podaci kako se ono nadje u rukama mladih, koji počine kriminalna dela?

KOVAČEVIĆ: Bilo je i takvih slučajeva pre tri ili četiri godine, ne mogu da budem precizna: desilo se jedno ubistvo, dečak je uzeo pištolj svog oca, i slučajno, igrajući se, ubio svog druga. Novi zakon koji je donesen, pooštrava i te odredbe u vezi čuvanja oružija, i propisuje stroge kazne za one koji oružje ne čuvaju shodno proceduri. Čak i ako želite da napustite Crnu Goru u periodu dužem od tri mjeseca, dužni ste da o tome obavjestite Ministarstvo unutrašnjih poslova, i da oružje predate osobi, koja će biti ovlašćena da vam ga čuva, prema zakonu.

RSE: Ove vaše dve akcije odnosile su se, pre svega, na oružje koje se ilegalno poseduje. Medjutim, da li ste razmišlali da povedete akciju, koja imala za cilj da obezhrabri ljude, da ih odvrati od toga da traže da legano steknu oružije, da ga se odreknu? Koliko vidimo, bez obzira da li je oružje legalno ili ilegalno, uvek predstavlja potencialni rizik i opasnost da bude upotrebljeno.

KOVAČEVIĆ: Jedan od ciljeva ove druge akcije je bio i taj. Budući da, prema izvodu iz biračkog spiska, u Crnoj Gori trenutno živi oko 450 hiljada punoletnih gradjana, a poslednji podaci MUP-a govore da gradjani Crne Gore poseduju 102 hiljade komada legalnog oružja. Znači, veliki problem nije samo ilegalno, nego i legano oružije koje je u posedu crnogorskih gradjana. Novi propisi su pooštren, i dozvole se ne dobijaju više tako jednostavno, a ni za tako mali novac, pa je i kampanja je radjena u tom smislu, da se ljudima objasni kako im oružje nije potrebno, i da je posedovanje oružja veća obaveza, nego što je užitak.

RSE: Gospodine Trivan, kakva je praksa i statistika u Srbiji: da mladi uzimaju oružje od svojih roditelja, koje je legalno nabavljeno?

TRIVAN: Bilo je takvih slučajeva, mada važeći zakon u Srbiji isto tako predvidja i mere čuvanja oružija, i nalaže licima, koja drže oružje, da ga moraju čuvati na zakonom predvidjen način, i predvidja posebne bravice za zaključavanje oružja i slično. Otprilike, slična je situacija i kod nas po pitanju zakonske regulative.

RSE: Na samom kraju, skrenuo bih pažnju na još jedan podatak iz istraživanja Centra za proučavanje alternativa. Pomenuli smo na početku emisije da je svaki deseti dečak u Srbiji izašao na ulicu sa oružjem. Isto istraživanje pokazuje, kada govorimo o kriznim grupama, da su od sela i samog Beograda, u Srbiji mnogo ugroženije varošice do deset hiljada stanovika. Šta mislite Dragane, zašto se ljudi u ovako malim sredinama odlučuju da posegnu za oružjem?

TRIVAN: Pitanje je kako ljudi u tim manjim sredinama dolaze do oružja. Pretpostavka je da u malim sredinama ima i više ljudi koji se bave lovom, pa tu postoji i dostupnost lovačkog naoružanja. Vraćamo se opet na bezbednosnu kulturu, koja je, verovatno, u tim manjim sredinama na još nižem nivou, nego što je u gradu,, tako da se i o tom oružju, koje je u legalnom posedu, manje vodi računa.
XS
SM
MD
LG