Dostupni linkovi

logo-print

Muzika iz ljubavi prema jednoj komšinici


KRSTIĆ: Evo ja sam sad na svom tavanu, gde mi se sad nalazi muzički atelje. Pre pola sata sam bio malo na bazenu. Ukrao sam sat vremena da pobegnem od ovih dnevnih obaveza. Ali evo sad sam opet u svom muzičkom svetu.

RSE: Koja funkcija ti najviše godi? Koja najbolje pristaje uz tvoje ime?

KRSTIĆ: Meni se najviše sviđa ova autorska ili kantautorska. Najdraži mi je identitet kroz koji ja sam sebe doživljavam – pisanje pesama. Ali i sve ostalo mi je prijatno, posebno što sam posle dugo vremena – posle petnaestak godina – imao osećaj da svi moji privatni i poslovni razgovori maltene počinju i završavaju Garavim sokakom. I onda, kad se desilo to izdavaštvo, praktično sam sebi otvorio jedan novi svet koji mi je omogućio da idem na dve noge, tako da me to malo odmara od Garavog sokaka, a s druge strane me opet drži u muzici i onom što je najlepše u muzici, a to je lepota muzike, bez obzira na žanr. Ovog puta to je muzika kojom se bave tamburaši. Ali u najširem smislu reči imam ambiciju da radim i u oblasti dečije muzike i u oblasti mladih bendova, pop muzike i tako dalje.

RSE: To me podsjeća na onu tvoju pjesmu koja kaže: „Kazaljke su cageru, ja se vozim na bageru, cijeli božji dan utovaram-istovaram, nikad se ne odmaram, ali ipak za sreću znam. Ja volim da radim…“.

KRSTIĆ: Jeste. Ja samo radim ono što hoću i mislim da je to najveći uspeh mog života. Znači da sam uspeo da postignem da se bavim onim što želim. Nisam niti jedan sat u životu proveo u nekoj firmi. Imam potpuno taj mentalitet čoveka u čijem životu je jedina izvesna stvar neizvesnost, a ja to volim. To nije hazard, to je jednostavno jedna sloboda koju sam postigao i na nju sam najviše ponosan.

RSE: Koliko je to moguće u toj sredini gdje ti živiš?

KRSTIĆ: Objektivno, nije lako moguće. Mi živimo ipak u siromašnoj sredini koja je u toku tranzicije. To siromaštvo nije samo materijalno, to siromaštvo je posebno izražajno u sistemu vrednosti koji je narušen i koji praktično i ne postoji, gdje tih duhovnih i estetskih vrednosti koje ustanovljuju gde je čemu mesto, nema. Tako da je to dosta teško. Međutim, ja sam na to navikao. Mi smo u tranziciji od rođenja, tako da se ja osećam kao čovek koji u toj vodi pliva i nadam se da ću uspeti i dalje da opstajem u tome.

RSE: Kada se zvanično počinješ baviti muzikom? Šta je bilo presudno?

KRSTIĆ: Pa ja sam počeo da se bavim muzikom iz ljubavi prema jednoj komšinici koja je slušala prvi album Beatlesa. Kad sam čuo tu ploču, tu počinje moja veza s nečim što je najlepši estetski događaj. To nije bilo u ono vreme kad su Beatlesi svirali, znači ne šezdesetih godina, nego negde 1977-78. godine, ja sam tada imao 17-18 godina i tu počinje moj prvi kontakt s muzikom, tad sam kupio prvu gitaru, ne bi li možda osvojio tu komšinicu. Nažalost, to se nikad nije dogodilo. Mi smo se gledali, ali nismo se nikad poljubili. Meni su Beatlesi bili i ostali najveći estetski događaj mog života, možda i cele druge polovine prošlog veka. Pri tom mislim da je ono najlepše što se stvorilo u muzici u mom životu bilo praktično između šezdesetih i osamdesetih. Praktično ta celokupna baština pop i rok muzike je nastala u tih 20-25 godina. Praktično cela supstanca sadašnje diskografije i disko muzike leži u tim godinama i u tim delima.

RSE: Kako bi ti nazvao muzički stil Garavog sokaka?

KRSTIĆ: U najkraćem bih to nazvao etno-pop muzikom. Znači pop muzika nastala na nasleđu zabavne, pop i rokenrol muzike. Naši koreni ili naši uzori su znači bili Beatles, a s druge strane jako je vezana za podneblje iz koga dolazimo. Ustvari, ja sam imao jednu odličnu indikaciju kod Siniše Škarice, kod kojeg sam otišao 1983. godine. Tada sam se prvi put sreo sa čovekom koji je radio diskografiju na jedan vrhunski svetski način.

RSE: Govorimo o uredniku tadašnjeg Jugotona, Siniši Škarici.

KRSTIĆ: Jeste. Ja sam njega pozvao recimo 15. maja 1983. godine, a on je rekao: „Gospodine Krstiću, dođite u Jugoton 9. septembra u 8:15“. Nisam mogao da verujem da mi je čovek stvarno tako zakazao. Međutim, ja sam tad stvarno tamo i otišao, on me je čekao u 8:15 i pitao me je da li sam ja gospodin Krstić. Odgovorio sam da jesam i rekao mi je da uđem. Kada je čuo pesme Garavog sokaka – te dve crte su bile izražene, jedna je bila potpuno beatlesovska, kao što su bili Đavoli u to vreme, a s druge strane je bila jedna etno, koja je bila više etno nego što je sada – rekao je da moramo napraviti kompromis između te dve linije: „Morate imati podneblje u sebi, jer svi bendovi koji imaju smisla ustvari nose u sebi podneblje, tako da gledajte da vam prvi kriterijum bude podneblje, a da ona nakon toga napravite neki stil kojem ćete pripadati. Da li više pop ili rok muzici, to je svedno, ali podneblje mora da ostane“. Ja sam mislio da mi je on dao praktično negativan odgovor time što je rekao i kad sam se vraćao vozom za Zagreb, pomislio sam – evo još jedan čovek koji ne razume to što ja radim i tako dalje. Međutim, tad sam bio mlad i nisam znao da je to jedna od najboljih sugesija koje sam dobio. Nikad od nikog možda nisam ni dobio bolji savet. Posle nekih nedelju dana, nakon što sam se ohladio, shvatio sam da mi je on dao savet koji zlata vredi i ja sam mu večno zahvalan za to što je pomogao postavci Garavog sokaka, jer to kako je Garavi sokak postavljen, mislim da je ono što vredi i dan danas.

RSE: Na novim snimcima više zvučite kao pop bend sa kantri prizvukom, izražajnija je ritam sekcija. Da li se bojiš da to može uništiti onaj emotivni naboj sa prvih snimaka?

KRSTIĆ: Ja lično mislim da su pesme pesme. S druge strane ja nemam taj komfor da mogu baš mnogo da izvolevam. Da sad napravim album kao Bregović pa da sad to bude potpuno izvan jednog pop konzumerstva koje je kod nas prisutno na radio stanicama, jer ja bih sebe onda previše izvukao iz tih voda koje su komunikativne. Znači, ono što je neminovnost ovog vremena u kojem živimo, to je, po meni, da mora biti ritam sekcija. Znači, ako želiš da te emituju na radio stanicama, moraš da imaš ritam sekciju. To je možda i kompromis. Ne mogu da kažem da mogu da se izdignem iznad tog kompromisa, znači nemam te mogućnosti. A za moj pojam, pesme ne čini ritam sekcija. Ritam sekcija ih samo stavlja u mogućnost da se nađu u toj radio difuziji, ali i dalje broj emitovanja zavisi od onoga što pesma nosi sama po sebi kao suva i kao ogoljena od ritma i od bilo čega, znači koju emociju ili koju poruku ili koliko je lepa, bez tih ukrasnih, bez aranžerskih oruđa. Tako da mislim da se pesme i Garavog sokaka i svih drugih bendova emituju onoliko koliko su dobre, a ne po tome da li imaju ritam sekciju ili ne.

RSE: Tvoja izdavača kuća se zove „Vojvodina Music“. Da li si se imenom već sadržajno ograničio na muzički prostor Vojvodine ili imaš i neke druge ambicije?

KRSTIĆ: Ograničio sam se sedištem kuće. Smatrao sam da je „Vojvodina Music“ odlično ime za diskografsku kuću koja je praktično prva u Vojvodini. Jer Vojvodina je dugo u svom nekom infantilizmu patila od nedostatka te samostalnosti i samosvojnosti. U smislu da su Vojvođani ljudi čiji mentalitet praktično počiva na onom salašarskom mentalitetu. To su ljudi koji su spremni da recimo primarno rade tu proizvodnju žita, kukuruza, pšenice i suncokreta, a da neko drugi to prerađuje. Tako da su praktično u jednom dosta inertnom stanju. Ja sam uočio da je razvoj tehnologije praktično učinio mogućim da više ne postoje monopoli. Znaš dobro, u ono vreme ploča, kada su postojale tri fabrike ploča, mi tada nismo mogli na sanjati o tome da napravimo izdavačku kuću. Ali kad smo ušli u ovu epohu CD-a, kompjutera i nekog načina umnožavanja tih CD-a, došli smo do toga da to možemo. Tako da sam ja, po mom mišljenju, povukao jedan hrabar potez da osnujem izdavačku kuću. To sam uradio prvo zbog Garavog sokaka da bih, znači, servisirao diskografske potrebe Garavog sokaka, jer mi je postalo na neki način teško da idem u Beograd i da tamo saginjem glavu pred nekim ljudima koji, po mom mišljenju, nisu eminentni da bih ja to njima činio. Podvukao sam neku crtu i video sam da mogu u principu manje da izgubim nego da dobijem i tako se i sad osećam – da sam više dobio nego izgubio. Izgubio sam neku možda reklamu koja bi bila komercijalna na nekom velikom mediju u Beogradu, ali sam s druge strane dobio jednu slobodu i jednu preduzetničku obavezu i odgovornost da moram da se borim za svoje delo. Ali da se vratim na onaj tvoj prvi deo pitanja, a to je da li ja mislim da ću graditi sebe time. Mislim da je Vojvodina veoma bogata i veoma diskografski neuspostavljena. Znači Vojvodina ima muziku koja živi, ali te muzike nema diskografski urađene. Ne postoje CD-i tamburaške muzike koja je, po meni, druga velika ili druga svetska muzika u Srbiji recimo. Muzika sa juga Srbije je trubačka muzika koja je svetski interesantna, a druga muzika je, po meni, tamburaška muzika koja je svetski interesantna. Kad sam zakucao na vrata Zvonka Bogdana, upoznao sam jednog čoveka koji je u situaciji da ga petnaest godina niko nije pozvao telefonom. Odavno su ga već otpisali i razmišljali o njemu kao o nekoj davno zaboravljenoj bivšoj priči. Međutim, ja sam smatrao da je Zvonko Bogdan jedna univerzalna vrednost, svetska zvezda, samo sa takvim statusom u našoj sredini kakav ima. Objavio sam dupli album Zvonka Bogdana, na što sam bio, i sad sam naravno, veoma ponosan, kao prvo izdanje. Ta „Vojvodina Music“ i ta tamburaška priča praktično se odnosi na ono što je najzapostavljenije u diskografiji Vojvodine. Mi smo objavili i druge bendove, koji nisu samo iz tamburaške muzike, kao što je recimo grupa Nemanje Nešića iz Novog Sada koji je potpuno u latino pop muzici. On ima nešto manje od 25 godina. Onda smo objavili grupu Varošani iz Niša. Znači, time pokazujemo da nemamo nikakve zatvorene poglede. Imamo u planu još neke razne druge stvari vezane za romsku muziku. Ne samo romsku muziku koja se svira po Vojvodini, nego koja se svira na celom panonskom potezu.

RSE: Da zaključimo taj dio, ti se znači sa producentskom kućom ustvari osjećaš kao konačno vlasnik svog intelektualnog djela s jedne strane, a s druge strane dozvoljavaš sebi kao producentu da daš šansu i da sačuvaš ono što misliš da treba sačuvati na nosaču zvuka.

KRSTIĆ: Jeste. Mislim da je ono što je bitno to da se oformila jedna vizija koja je nastala tek nakon što sam otvorio izdavačku kuću. Znači to nije bio moj plan, ali to sam uočio i zato sam jako srećan. Jer, tamburaši su kao glumci, njihova sudbina je efemerna. Danas biraju, a sutra ako umru, pojeo vuk magarca, njih više nema. Tako da o mnogim muzičkim legendama, kao što su Lepi Jovica ili Miloš Veliki Mali, koji za Evropu možda ne znače mnogo, ali za ove krajeve u muzičkom svetu znače puno, ne postoji nikakav zapis, a posebno ne tonski. Kad sam pogledao oko sebe, video sam, neću da kažem na stotine, ali ima pet do deset tih odličnih, svetski vrednih pevača koji moraju da se zabeleže, za koje institucije nemaju taj impuls da ih prepoznaju ili nemaju motiv da to urade. To su recimo Japanac iz Subotice, to je Gula, harmonikaš iz Subotice, to je Brataš, pevač iz Futoga, to je Čvarak, pevač iz Veternika… To su novi, egzotični ljudi, koji nisu egzotični po adresi gde stanuju, nego su egzotični po tome kako nastupaju, koju veštinu neguju i kojom veštinom saopštavaju tu umetnost koju rade. Znači to je ono čime ću se baviti. Evo konkretno, preksinoć smo snimali Vidu Pavlović. Vida Pavlović je veliki umetnik romske pesme i uopšte narodne izvorne pesme i sevdalinke, ali ja sam se posebno bavio romskom pesmom, i snimali smo Vidu Pavlović pre nekoliko dana ovde u Novom Sadu. Tako da ustvari pripremamo jedan CD koji će se zvati „The Best of Vojvodina Music (Najbolje u vojvođanskoj muzici), gdje će se naći i Zvonko Bogdan i Vida Pavolivić i Brataš i Čvarak i Pisarika i možda Bane Krstić. Tako da je to sad taj jedini svet koji me nosi, koji me čini raspoloženim i zbog kojeg sam ja jučer dva sata ujutro držao kondenzatorske mikrofone u nekoj zadimljenoj kafani, snimajući te trenutke. Voleo bih da imam priliku da nekad dobacim do tebe te snimke da se to pusti vašim slušaocima, a u nekoj perspektivi možda i na DVD-u vašim gledaocima.

RSE: U svom izdavaštvu da li imaš ikakvu pomoć od države, od nekog ministarstva kulture, pošto ti na neki način štitiš to muzičko blago Vojvodine?

KRSTIĆ: Da budem iskren, nemam apsolutno nikakvu pomoć od nikoga. Što je najgore, hajde da se nisam obratio, pa da sad mogu da kažem – da sam se obratio, možda bi mi pomogli. Bio je konkurs na pokrajinskom Ministarstvu prošle godine za novo izdanje u oblasti muzičkog izdavaštva u očuvanju muzičke baštine naroda i narodnosti Vojvodine i Srbije. Ja sam konkurisao sa duplim albumom Zvonka Bogdana, sa 41 kompozicijom, sa tamburaškim evergrinom sa 50 kompozicija i oba projekta su dobila pedalu, znači nismo dobili nijedan dinar, nikakvu podršku. A to što smo tražili je bilo 200 hiljada dinara po izdanju, a nismo dobili nijedan dinar. Naravno, nisam ja to ni radio da bih se ogrebao o neku lovu ili da, ako mi daju, radim, ako mi ne daju, ne radim, ali žao mi je što to nije prepoznato kao neka društveno korisna stvar. Pri tom mislim da oni i dalje tamburaše doživljavaju kao estradu u lošem smislu, zatim kao estradu koja može da preživi, a to nije istina. Tamburaška muzika ovog momenta je možda jedina autentična, izvorna i neka eksportno potentna muzička vrednost u odnosu na recimo „Exit“ koji je čista konzumerska, importna… Nemam ništa protiv toga, ali smatram da Novi Sad, kao jedan važan grad u kulturi Srbije, a da ne kažem Vojvodine, koji preferira da sebe nazove kulturnim gradom ili gradom kulture, to ne može dok ne ustanovi samog sebe kao kulturu, dakle dok ne prepozna svoju kulturnu fizionomiju, a ona je ustvari zasnovana na tamburaškoj muzici.

RSE: Pripremajući se za ovaj razgovor, naišao sam na veoma interesantnu web stranicu grupe Garavi sokak. Bane, možeš li nam reći adresu te stranice i kako da slušaoci komuniciraju sa tobom?

KRSTIĆ: Biće mi drago. Naš sajt je: garavisokak.com. Tamo se nalazi i e-mail, ako neko želi da pošalje neku poruku ili neki komentar, nama će biti drago. U principu, ono što je bitno, ja lično odgovaram na sve komentare, ne postoji znači neki servis pa neko drugo na to odgovara, nego na sve primedbe, komentare ili utiske, odgovaram ja lično.
XS
SM
MD
LG