Dostupni linkovi

logo-print

Srbija nema vremena za gubljenje


Gost Press kluba je Aleksandar Vlahović, član političkog saveta Demokratske stranke i njen poslanik u Skupštini Srbije, poznati ekonomista i bivši ministar za privatizaciju u vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića.

RSE: Pretpostavljam da savetujete zainteresovane gde da investiraju kako bi im se ta investicija ispatila?

VLAHOVIĆ: Pokušavam da i na ovaj način maksimalno doprinesem povećanju direktnih inostranih investicija. Ima jako puno zainteresovanih inostranih kompanija koje su spremne da svoj novac investiraju u Srbiju, mada moram da priznam da se sve teže odlučuju da naprave taj investicioni korak imajući u vidu da Srbija više nije tako atraktivna zemlja kao što je bila pre dve ili tri godine. Srbija danas nije miljenik Zapada i nema onu podršku za nastavak ekonomskih reformi koju je svojevremeno imala od međunarodne zajednice.

RSE: Gde bi oni ulagali? Da li tamo gde se najbrže okreće novac: u cement, pivo, cigarete?

VLAHOVIĆ: Široki je dijapazon potencionalnog ulaganja. U ovom trenutku najinteresantnije su investicije u bankarski sektor, jer privatizacija bankarskog sektora skoro da i nije započeta do 2004. godine. To nisu samo akvizicije državnog ili društvenog kapitala, već ima jako puno interesantnih, potencionalnih investicija koje su zapravo kupovina već postojećih privatnih firmi. Baš zato što sam svojevremeno bio ministar za privatizaciju, preferiram da radim poslove na relaciji privatno-privatno, da ne može niko da mi prebaci da koristim neke veze ili moje prethodno znanje.

RSE: Ima onih koji vam prebacuju da ste vrlo brzo i lako privatizovali sve ono što vredi u Srbiji i da je sada ostalo samo ono što niko neće.

VLAHOVIĆ: To nije tačno. Kod nas postoji izreka da izuzeci potvrđuju pravilo. Ako navedete pet ili šest uspešnih preduzeća, onda to potvrđuje pravilo da je ondašnji model podele akcija bio neuspešan jer je više od 90 posto preduzeća dalo negativne rezultate. Isto važi i kod te priče da smo privatizovali dobra preduzeća. U tom kontekstu se pominju cementare, pa duvanska industrija, pa se neopravdano pominju i pivare koje su privatizovane već u prethodnom periodu. Ne pominje se čitav niz drugih preduzeća koja su bila u očajnom stanju, poput Rume gume i čitavog broja malih i srednjih preduzeća, koja su privatizovana po modelu do 2004. godine, a koja danas daju izuzetno dobre rezultate i predstavljaju najveći doprinos povećanju izvoza Srbije i rastu obima industrijske proizvodnje koji se desio u 2004. godini.

RSE: Da li je moglo da se desi u vaše vreme da ne znate da je jedna ruska firma kupila deo Mobtela, kao što sada vlada ne zna da li je taj ugovor validan? Svi znamo da se međunarodna arbitraža vodi napolju.

VLAHOVIĆ: To nije moglo da se desi. Sada, bez obzira što nisam u vladi, nisam iznenađen što se to desilo. Čini mi se da je vlada znala, kao i čitava stručna javnost, da uveliko traju pregovori između privatnog vlasnika i potencionalnog kupca. Znate da smo imali s jedne strane i potencionalnu zainteresovanost islandskih investitora za tu transakciju. Tu se pojavljivao i MobilCom iz Austrije, kao i drugi potencionalni partneri. Radujem se što je jedna velika investiciona grupa, možda najveći ruski investitor, odlučila da svoj kapital investira u Srbiju. Država, ukoliko pametno rezonuje i ukoliko ima jasnu strategiju, iz toga može da izvuče višestruku korist. Za uzvrat imamo reakcije koje se kreću od iznenađenosti do neobaveštenosti.

RSE: Da li su to iskrene reakcije? Zašto tvrde da za to nisu znali?

VLAHOVIĆ: Verujem da su njihove reakcije iskrene. S druge strane, imajući u vidu čitav istorijat slučaja Mobtel, od samog osnivanja reaguju po ko zna koji put na način na koji se ponašaju populističke partije – nemoj da se mešam u to, jer ako to budem pohvalio, ili pokudio, može da mi ugrozi političke poene. To nema nikakve veze sa politikom i krajnje je vreme da partije koje formiraju vlast shvate da one više nisu političari već izvršna vlast. Ta izvršna vlast treba da donosi dnevne odluke, ali isto tako mora da ima jasnu ekonomsku strategiju i viziju koja će doprineti restrukturiranju srpske privrede i čitave ekonomije.

RSE: Niste bili član Demokratske stranke, niti bilo koje druge, dok ste bili ministar u prethodnoj vladi. Posle Đinđićevog ubistva učlanili ste se u Demokratsku stranku. Zašto?

VLAHOVIĆ: Da je Zoran Đinđić ostao živ, verovatno se nikada ne bih bavio politikom. Nisam imao nikakvu potrebu da razmišljam o tome jer je Zoran bio politički gigant kakvog bi svaka zemlja poželela da ima. Bio sam ponosan što sam deo Đinđićevog kabineta, a pogotovo sam bio ponosan u susretima koje je Zoran sa svojim timom, u kojem sam i ja bio, imao sa drugim svetskim državnicima. On je dominirao u svakom pogledu. Onoga trena kada se desio taj pokušaj zaustavljanja reformi, kada je ubijen Zoran, kada je Srbija izgubila u istinskom smislu lidera, dobio sam potrebu da već sledećeg dana, ne razmišljajući o posledicama jedne takve odluke, emotivno obučem dres Demokratske stranke. Ne kajem se zbog toga, iako mi je sam taj čin kasnije doneo jako puno problema. Kada jedan ekspert u vladi siđe sa vlasti više nije tako interesantna za nekog ko dolazi na vlast. Vodio sam jednu osetljivu oblast koja je korišćena kao dobra meta za sve populističke napade koji su dolazili od ovih koji se danas nalaze na vlasti.

RSE: Sadašnja vlast, čak i na neka neznačajna mesta, dovodi ljude koji su članovi te stranke, ili koalicije koja je sada na vlasti. Za direktora dečijeg vrtića u Vršcu se bira čovek iz stranke, kao što i veterinarske ili zemljoradničke zadruge dobijaju direktore koji su iz stranke koja je na vlasti. Vi i ministar Đelić ste bili na vrlo značajnim pozicijama u prethodnoj vladi, a ni jedan niti drugi niste bili u stranci. Da li je takvo ponašanje korak unazad, ili mislite da je dobro da partija ima svoje ljude na ključnim mestima?

VLAHOVIĆ: Naravno da je to veliki korak unazad, ali je to i najbolji opis kvaliteta današnjih lidera. Kada je neko superioran, kada ne sumnja u svoje sposobnosti, njegov cilj će biti da svoj tim ekipira ljudima koji su superiorni u svojoj oblasti. Što jači tim imaš, to si i ti jači. Podrazumeva se da stalno moraš da radiš na sebi, da budeš uvek korak ispred svoga tima, da bi uvek bilo vrlo jasno ko je lider tog tima. Kada imate ljude sumnjivih profesionalnih kvaliteta, njihov interes jeste da se ekipiraju ljudima koji su slabiji. To je čuvena negativna selekcija koja je bila karakteristična za sve vreme perioda komunizma, ne svuda, a naročito je bila karakteristična za vreme Miloševićeve vladavine. Vidimo da se i danas nastavlja. Jedna politička partija koja je odgovorna, a pri tome politički zrela, ne sme da koristi izvršnu vlast kao način da poveća svoju političku snagu i da na taj način realizuje svoje partijske ogranke tamo gde ih do tada nije imala. Mora da zna da je interes države ispred interesa partije, pa samim tim mora da radi na tome da izabere najkvalitetnije ljude. Mene ne iznenađuje ta priča oko veterinarskih stanica i vrtića. Imamo tu priču koja se u mnogo značajnijem i većem obimu dešava kod velikih javnih preduzeća. Javna preduzeća su shvaćena kao partijski poligon onih koji su pobedili na izborima, kao nekakav politički plen, gde se postavljaju provereni i zasluženi politički kadrovi, a pri tome su to ljudi koji nemaju elementarne stručne reference. Kada ćemo već jednom videti javni konkurs za izbor direktora bilo kog velikog javnog preduzeća? Imamo grotesknu situaciju u kojoj direktor javnog preduzeća kaže, kao Tito u Bombaškom procesu, ''Priznajem samo sud svoje partije''. To je krajnje neodgovorno ponašanje. Meni se čini da je ovo stalno izbegavanje restrukturiranja javnih preduzeća upravo uzrokovano shvatanjem javnih preduzeća dobrim poligonom da se neki partijski kadrovi namire.

RSE: Govori se već dugo o restrukturiranju javnih preduzeća, ali još uvek ostaje isti broj zaposlenih, ništa se ne menja, cene rastu. Tu je i neracionalnost koja se podrazumeva s obzirom na broj ljudi i na neadekvatnu organizaciju. Verujete li da će ova vlast napraviti taj rez, ili neće imati hrabrosti za to?

VLAHOVIĆ: Ne verujem da će ova vlast bilo šta uraditi na tom planu, jer su to po definiciji najteže mere ekonomske tranzicije. Restrukturiranje javnih preduzeća i smanjenje javne potrošnje su najbolnije mere ekonomske tranzicije. Svaki onaj koji misli da smo prevalili najveći deo puta ekonomske tranzicije se mnogo vara. Smanjenje javne potrošnje znači racionalizaciju obrazovnog sistema, racionalizaciju zdravstvenog sistema, sudstva, državne administracije i tako dalje. Restrukturiranje javnih preduzeća znači da dobijate servis građanima koji uz maksimalnu primenjenost redukcije troškova daju svoju uslugu i svoj proizvod po najpovoljnijoj ceni za građane. To znači otpuštanje radnika i smanjenje veličine preduzeća. Odnosi se i na železnicu i na elektroprivredu i na naftnu industriju, ali i na Telecom, na PTT i neka druga preduzeća. Vlada, koja je po definiciji najjača onda kada se formira, takve mere mora da realizuje u prvoj godini svoga mandata, jer posle toga sledi period od dve-tri godine kada građani mogu da vide boljitak zbog tih mera. Na taj način se priprema za novi izborni ciklus sa sasvim evidentnim uspesima. Vlada koja je to izbegavala da uradi u prvoj godini, to neće uradi ni u drugoj godini svoga mandata.

RSE: Zašto vaša vlada to nije uradila?

VLAHOVIĆ: Mi smo u mnogo čemu to i uradili. I mi smo imali problem izostanka jasnog političkog kapaciteta. Bilo bi bolje da je Demokratska stranka Srbije ostala deo vlade i da se jasno opredelila za realizaciju ekonomskih reformi, da nije pobegla na prvoj krivini. Da se nisu posledice toga desile u avgustu 2001. godine, hapšenje Miloševića i njegovo izručenje Hagu, mi bi smo imali taj preko potrebni politički kapacitet za realizaciju tih mera. To vam je kao balon. Balon koji je naduvan dovoljno je da probušite na jednom mestu i vazduh će početi da izlazi sve dok balon ne splasne. U ovom slučaju balon je energija i politička podrška koja je potrebna za realizaciju tih mera. Dovoljno je da neko populistički izađe i napravi dilemu kako to može i drugačije, pa zar baš moramo, pa kakve veze ima ako izraelska elektroprivreda proizvodi četiri puta više, a ima pet puta manje zaposlenih radnika To su oni lažni dušebrižnici radničke klase i populistički sindikati o kojima nemam nikakvo dobro mišljenje. Mislim da sve dok se ne reformišu neće biti u situaciji da štite interese radničke klase, a potrebni su nam jaki sindikati više nego ikada. Iza svega toga nemate političku podršku, nemate potrebnu snagu da bi ste takve mere realizovali. Apsurd je da vlada danas, koja ima 15 posto podrške, ne računajući socijaliste sa kojima ima pet posto više, računa da će ući u realizaciju socijalno-ekonomsko bolnih mera i da iza toga ostane čitava. Oni će se u samoj vladi posvađati.

RSE: Kaže se da nema ko da ruši vladu. Postoji li lukavstvo koje kaže - nećemo sada da je obaramo, neka ona isporuči Hagu sve koje treba, neka ona uđe u bitku za Kosovo, koja je unapred izgubljena, neka ona uđe u bitku za zajednica Srbije i Crne Gore, a mi ćemo posle svega da dođemo na gotovu stvar? Da li se tako razmišlja u Demokratskoj stranci?

VLAHOVIĆ: Ne mogu da garantujem za druge stranke, ali ako je to razmišljanje političkih stranaka, onda je to jako neodgovorna politika prema vlastitoj državi. Demokratska stranka zaista ne razmišlja tako. Mi smo bili spremni prošle godine u februaru da ponesemo teret tranzicije, a ne da se izvučemo iz cele te priče i da kažemo DSS-u da sa svojim koalicionim partnerima urade sve te teške stvari, sve te stvari koje ruše rejting, a mi ćemo sa strane da čekamo na novi izborni ciklus i onda ćemo da pobedimo i dođemo na gotovo. To je neodgovorno od strane onih političkih partija koje tako razmišljaju. Osnovni postulat od kojeg polazim je taj da pretpostavka bavljenja politikom jeste ono što je dobro za zemlju, koliko brzo možemo da restrukturiramo Srbiju da dobijemo jednu ekonomsko respektabilnu zemlju. Mislim da Srbija nema vremena za gubljenje. Izgubili smo dvanaest godina od jedne fantastične pozicije koju smo imali 1989. godine kada smo mogli da uđemo u Evropsku uniju. Da je bilo samo malo političke pameti danas bi smo možda i presedavali Evropskom unijom. Tih dvanaest izgubljenih godina je sasvim dovoljna cena političkih gluposti koje stanovnici Srbije stalno plaćaju. Zato moramo da nađemo najkraći put i da pri tome vodimo politiku razuma, a ne politiku koja dolazi iz stomaka.

RSE: Kada mislite da ćemo ući u Evropsku uniju: 2012, 2015, 2020, ili možda čak ni tada? I u Hrvatskoj ima euro skeptika, a mislim da ih ovde ima još više. Danilo Kiš je rekao: ''Srbi se, ili boje Evrope, ili je mrze''.

VLAHOVIĆ: Nije pravo pitanje kada ćemo ući u Evropsku uniju. Pravo pitanje jeste kada će Srbija imati konkurentnu, sposobnu privredu koja će omogućiti našim građanima da budu zaposleni i da imaju pristojan prihod po glavi stanovnika. Po meni, pristojan bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika je 10 hiljada dolara godišnje. Mi se sada nalazimo na nivou od dve hiljade dolara. Postavlja se pitanje koliko nama vremena treba da bi smo upetostručili bruto nacionalni dohodak. To zavisi od toga u kojoj meri smo politički zreo narod pa imamo politički zrele političke partije, isto toliko zrele političke lidere koji će voditi te stranke, koje mogu da zaborave na trenutak svoja sitna politička prepucavanja. Govorim o demokratskom bloku i zaboravljam na trenutak ekstremiste koji ne mogu da budu partneri za tu priču. Samo tako bi mogao da postoji jedan jasan konsenzus oko realizacije nekih, prvenstveno ekonomskih, mera. Koja su to pitanja koja možemo proglasiti za nacionalni interes? Kažemo Kosovo i tu negde stanemo. Srbija i Crna Gora više i nije od tako velikog nacionalnog interesa, makar se tako ne predstavlja. Mislim da je jednako važan nacionalni interes, ako ne i veći, realizacija uspešne ekonomske tranzicije. Treba da prestanemo sa populističkom pričom. Konkretno, ove partije koje su sada na vlasti su obećavale sve i svašta u decembru 2003. godine. Ključne reči te politike su bile: kriminalci, lopovi, pokrali, ukrali, afere. One su se odnosile na našu vladu. Godinu posle vidimo gde se oni nalaze, a šta je od toga što su pričali tačno. Ključna reč politike mora biti - istina. Naš narod nije infantilan pa da mu pričate bajke, a on, po ko zna koji put, nasedne na njih. Istina boli, ali se moramo suočiti sa istinom, isto kao što se moramo suočiti sa istorijom i proći kroz svojevrsnu katarzu. Mislim da živimo u nekim zabludama koje se očigledno istorijski gaje i koje imaju veoma dobro tlo za rađanje i za održavanje. Moramo da znamo koja je bila uloga srpske politike i srpske države u devedesetim godinama i šta se tu dešavalo. Hoćemo li se već jedanputa suočiti sami sa sobom i izvući pouke, da ne ponavljamo stalno iste greške i kao neuspešni đaci padamo redovno na istim ispitima?

RSE: Kako mislite da može da se postigne nacionalni konsenzus između takvih partija kao što je Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka, bilo da je reč o ekonomiji, bilo da je reč o Kosovu, ili bilo kom drugom bitnom pitanju po ovu državu i po ovaj narod? Žak Širak nije hteo da pravi nacionalni konsenzus sa Le Penom. Mi, jer su Radikali očigledno isuviše jaki, moramo da tražimo zajedničku varijantu, koju je nemoguće postići.

VLAHOVIĆ: U Francuskoj se zna ko je levo, ko desno, a ko u centru. Kod nas se neki proglašavaju za levicu, a rade sa pozicije desnice. Neretko desnica vodi najprizemniju i najotrcaniju demagošku socijalnu politiku. Mi smo demokratsko društvo u rađanju i ne možemo se porediti sa razvijenim demokratskim zemljama. Nismo prebrodili one početne bolesti rađanja demokratije. Početna bolest rađanja demokratije, koja se još uvek kod nas ispoljava, je da se politika bazira na ličnim sujetama i uvređenostima. Zbog toga cenu plaćamo svi mi. Da li se iko zapitao zašto je opoziciji trebalo deset godina da skine Miloševića? Odgovor je - zbog razjedinjenosti opozicije. Kada uporedim bilans u istraživanju javnog mjenja 2000. godine, ili 2001., pa i 2002. sa današnjim, vidim da ti raniji opozicioni lideri koji su sačinjavali DOS zaista moraju da se zamisle. Srpska radikalna stranka 2001. godine je u Parlamentu imala 22 poslanika. U 2005. godini, Srpska radikalna stranka ima 84 poslanika. DOS, onakav kakav je bio, je imao 176 poslanika, a danas ih ima 130. To je rezulat ''uspešne'' politike demokratskog bloka. Svako unutar tog demokratskog bloka treba da se zapita koliko je tome doprineo. Sigurno da Demokratska stranka nije ta koja je izbegavala da ponese najveći teret ekonomske i političke tranzicije i da donosi najteže političke odluke koje joj nisu popravile politički rejting, već naprotiv. Ali te odluke su bile neophodne da se donesu jer bez toga ne bi smo mogli da idemo napred. To nije samo saradnja sa Hagom. Tu je čitav niz ekonomskih i političkih odluka koje smo donosili. Svako će sutra nositi istorijsku odgovornost. Veseli i srećni poslanici koji glasaju za bilo šta što ponudi vladajuća koalicija neka se pojedinačno zapitaju za šta to glasaju. Da li moraju, kao krdo, da slede naredbu koja dolazi sa vrha, ili mogu da počnu da razmišljaju svojom glavom? Moj osnovni postulat jeste - ne gubimo više vreme, jer Srbija nema vremena za gubljenje. Moramo da nađemo najkraći mogući put za ekonomsko ozdravljenje naše zemlje. Čini mi se da paralelno sa ekonomskim ozdravljenjem mora da dođe i do jednog etičkog i moralnog ozdravljenja zemlje. Mislim da se uzroci svega ovoga što se danas dešava na našoj sceni nalaze u činjenici da tom pitanju nismo poklonili dovoljno pažnje.
XS
SM
MD
LG