Dostupni linkovi

logo-print

Poruke mračne, konzervativne Srbije


RSE: Naša gošća je profesorka Beogradskog univerziteta, Srbijanka Turajlić, jedna od onih koja je znala u prethodnih petnaest godina gde joj je mesto. Mesto joj je u učionici ili na ulici sa studentima. Naravno da je zbog toga snosila konsekvence. Da li je vredelo? Zanimljivo je podsetiti se na jedno vruće leto na Elektrotehničkom fakultetu.

Sreda, 24. jun 1998. godine. Na sednici Vlade Srbije Vlada Teodosić je postavljen za dekana, a Miloš Laban za člana Upravnog odbora Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.

Petak, 26. jun 1998. godine u 14:00 Vlada Teodosić zove na razgovor profesorku Srbijanku Turajlić i u prisustvu Miloša Labana skreće joj pažnju da će biti prinuđen da joj da otkaz zbog bavljenja politikom. Tom prilikom joj zabranjuje da se posle 17:00 predstavlja kao profesor fakulteta.

Šta sada kažete na ove vesti?

TURAJLIĆ: Plašim se da se ne ponove. Već jako dugo imam osećaj već viđenog i osećaj da tonemo ka onoj strani na kojoj smo već bili. Da ste me to pitali pre godinu dana, nasmejala bih se od srca. Sada mi to više i nije smešno. Valjda se to više nikome neće desiti.

RSE: Samo sam vas podsetila na onaj dugi period vremena u kome ste vi, u burnim godinama dešavanja koje nazivamo vremenom Miloševićeve vladavine, bili i u učionicama i na ulicama sa svojim studentima. Spadate u grupu onih profesora kojima su studenti verovali do kraja. I niste ih izneverili. Kako se kao profesor osećate posle svih onih godina u kojima ste, možda, sačuvali neku decu? Sada ipak shvatate da ih niste sačuvali jer vidite neku drugu decu koja tek treba da dođu?

TURAJLIĆ: Mislim da je problem u deci koja dolaze, koja u svom pamćenju nemaju niti jedan normalan dan svoga života. To mora da je jako teško. Ta deca nemaju nikakav sistem vrednosti. Ne znam kako se na njih može delovati. Sve to što smo mi radili sa studentima, ili studenti sa nama (nikada se nismo dogovorili ko je koga vukao, a ko koga podržavao) je bilo relativno lako jer oni su pamtili svoju normalnost i davali su sve od sebe da se vrate u tu normalnost. Bilo ih je lako podržati. Imam utisak da ovi mladi što sada dolaze i ne znaju šta je to normalnost. Njih nešto muči, a oni ne shvataju koji kamen u kojoj cipeli ih žulja. Oni ne znaju šta je to što bi trebalo promeniti.

RSE: Koliko je danas, posle oktobarskih promena, došlo do suštinskih promena u društvu koje bi mogle da daju neki znak optimizma kako bi rane tih mladih ljudi mogle da se zacele?

TURAJLIĆ: Plašim se da nije došlo do promena u društvu. Došlo je do promena u okruženju, jer oko nas se ne vodi rat u kome mi, kao, ne učestvujemo. Ne vidi se ni da bi mogao negde da izbije. Imam dojam da mladi ljudi to ne vide u nekoj široj perspektivi, jer oni to gledaju kroz svakodnevan život. Plašim se da se u svakodnevnom životu ništa nije promenilo. Možda je i problem što mladi nemaju neki pozitivni lik sa kojim bi mogli da se identifikuju. To se jako dobro videlo ovih dana, početkom marta, povodom godišnjice smrti Zorana Đinđića u poplavi mladog sveta koji su želeli nešto da iskažu. Njima nedostaje jedan tračak svetla na čijem bi tragu moglo s njima nešto da se uradi.

RSE: Da li ste postali profesorka odmah nakon oktobarskih promena?

TURAJLIĆ: U izvesnom smislu da. Ne u onoj prelaznoj vladi, nego u februaru 2001. godine, kada je formirana vlada. Tada je gospodin Đinđić postao ministar i okupio je nas kao jednu ustaljenu ekipu koja se tim poslom bavila i pre ministarstva. Mi smo se svi nekako i upoznali na ulici i počeli da se družimo po pitanjima koja su nama bila bliska.

RSE: Znamo da je Ministarstvo prosvete bilo jedno od onih ministarstava koje je posegnulo duboko u reforme i koje je upravo zbog toga i bilo jedno od najnapadanijih. Poznata je podela građana na one koji su bili za građansko vaspitanje i na one koji su bili za veronauku. Sam Gaša Knežeić je bio vrlo napadan u to vreme. Danas, kada uporedite taj period sa sadašnjim i sa onim predmetima kojima se moralo baviti Ministarstvo prosvete, šta se dogodilo pa sada imamo eskalaciju zla i mržnje koja se dešava na ulicama i u školskim dvorištima, gde se deca međusobno ubijaju? Šta je propušteno?

TURAJLIĆ: Propuštena je prilika da se škola učini atraktivnijom, zabavnijom, mestom koje privlači decu. Propuštena je prilika i da se nastavnici motivišu i da oni tu školu dožive na neki drugi način. Mislim da je jako mnogo propušteno jer su reforme zaustavljene. Ne mislim da je iko stradao zbog toga, da je neki život izgubljen jer su reforme zaustavljene. I moje kćerke, koje su u osnovnu školu išle krajem osamdesetih, nisu volile školu. Problem, šta sa školom nije u redu, je počeo da me muči onda kada sam videla kako moja deca ustaju ujutro sa rečenicom da mrze školu. Nikada od njih nisam čula da mrze da čitaju. Time su se zabavljale. Škola kao pojam je bila nešto što je odbijalo. To je rezultat okoštalih programa, bubanja činjenica, nekreativne atmosfere. Ništa im se ne pruža. U situaciji kada vam škola ništa ne pruža, kada vam kuća malo pruža, iz raznih razloga, onda se okrećete ulici. Na ulici, i u mom detinjstvu, je vladalo nasilje, iako je to jedino mesto na kojem pravite svoj sistem vrednosti. Reforma je bila užasno važna, rađena je prebrzo iz očaja. Koliko god su nam zamerali da smo bili brzi, nama se činilo da smo spori. Imali smo osećaj da je svaka sekunda koja se propusti nenadoknadiva. Žao mi je što nije bilo sluha i razumevanja da se ona nastavi na isti način. Mislim da bi nam nakon svega svima bilo lakše kada bi veći broj mladih ljudi video da se makar u toj školi nešto dešava. Nije nam se dalo.

RSE: Mnoge izjave koje su mladi ljudi dali, koji su se pojavili na grobu Zorana Đinđića, su pokazatelj da su oni skapirali šta je on značio, šta su imali i šta su izgubili. S druge strane, u martu mesecu smo imali čitav niz negativnih primera, i političkih i medijskih, koji su mladim ljudima bili neki negativni poticaj. Između ta dva ekstrema beznađa, šta ostaje?

TURAJLIĆ: To je pitanje na koje nisam sigurna da umem da odgovorim. Ne vidim tu veliku suprostavljenost. Mislim da se to nekako nadovezuje jedno na drugo. Osećaj koji ja imam, možda i zato što sam optimista, je taj da mladi vide da nešto nije u redu. Oni imaju osećaj da se stvari ne mogu rešavati noževima na ulici i da to nije u redu. Problem je što oni ne znaju kako se iz toga izlazi i ne znaju kako se to drugačije može rešiti, jer se svuda oko njih sve rešava noževima. Zbog toga se oni okreću ka Đinđiću, ka nekome koji bi to rešio drugačije. Meni se bar čini da se tu vidi jedna jasna nit. Nije dovoljno samo videti šta treba uraditi. Treba s tom decom jako mnogo razgovarati. Plašim se da to niko ne radi. Nisu to neke manifestacije kojima njih treba okupirati. Mislim da s njima treba sesti i dugo pričati o svim mogućim problemima. Prije svega, oni koji su vidljivi, moraju da pokažu da je njima jasan sistem vrednosti. Kada oni budu demonstrirali jasnoću sistema vrednosti, tek onda možete taj sistem vrednosti prenositi na mlađe ljude. Ovo u čemu mi živimo je jedan potpuni haos.

RSE: Na šta mislite kada kažete haos? Ljudi koji govore da živimo u potpunom haosu počinju da budu optuživani za to da su propovednici mraka i da sve vide u crnom svetlu.

TURAJLIĆ: Možda se to i ne zove haos, možete ga zvati kako hoćete, ali uzmite mladog čoveka, petnaestogodišnjaka, kao primer u sledećoj situaciji. Kažu mu da postoji neko ko se zove general i koji je optužen za neke zločine. Taj treba da ide negde gde će se ustanoviti da li jeste ili nije počinio te zločine. Neka grupa ljudi misli da je počinio neke zločine, a neka ne. Polako shvata da je strašno biti optužen za zločine, a kamoli ih počiniti. Onda se pojavljuje neko ko slavi njega kao narodnog heroja. Što je najstrašnije, u to se umeša i Srpska pravoslavna crkva koja bi trebala da bude van toga. Ja, kao ateista, bih volela da ona bude nekakav stabilan izvor moralnih vrednosti. Počinje da razmišlja da ako hoće da doživi to isto i njega treba da optuže za zločine. Onda će ga slaviti, biće na svim televizijama, svi će mu se klanjati, dobiće automobil. Ako to ne izaziva potpuni haos u glavi mladog čoveka, šta onda? Neugodno mi je da citiram gospođu Vesnu Brzevu, koju neobično mnogo cenim, koja je rekla: ''Koji vi sistem vrednosti promovišete ako obijanje kioska proglasite za nestašluk i onda pokažete da se obijajući kiosk može postati ministar policije. Zašto onda i ja ne bih obila kiosk? Možda je to put koji me vodi ka ministru''. U drugim zemljama ne možete dobiti položaj ni zato što ste imali angažovanu bebi-siterku dva meseca a niste je prijavili. To vas diskvalifikuje do kraja. Ovde je sve moguće i sve je dozvoljeno. Mislim da mladi više nisu sigurni da kada potegnu nož da li ih to vodi na neki budući važan položaj u društvu.

RSE: Ako i ne postanu ministri, bar će biti gospoda.

''Zovem se Aleksandar Pavlović i zovem iz Beograda. Ne bih o ovim nesrećnim slučajevima mladih ljudi koji su učestali u poslednje vreme u raznim demonstracijama, jer po meni, sve je to posledica političke i socijalno-društvene situacije. Energija Zorana Đinđića postoji. To se videlo tokom obiležavanja dve godine od njegovog ubistva. Čini mi se da ne postoji čovek koji bi je artikulisao. To je problem. General Obradović je bio šef Interpola za Srbiju i Crnu Goru. Znate da onaj koji se postavlja za šefa Interpola prolazi kroz rigorozne provere u toj međunarodnoj organizaciji. On čami u zatvoru dok se jedna grupa kriminalaca slobodno šeta. Smatram da je to velika sramota Demokratske stranke. Džaba Tadiću slikanje pred kamerama. Da li vidite u nekom segmentu političkog života nekoga ko bi energiju Zorana Đinđića mogao da artikuliše. Da li Čedomir Jovanović ili gospođa Pešić poseduju tu moć?''

TURAJLIĆ: Nisam sigurna da ovog momenta mogu prstom da pokažem na nekog i kažem da je to taj koji može da nas izvede na pravi put, što naravno ne znači da takvih nema. Neobično cenim gospodina Čedomira Jovanovića. Mislim da je užasno mnogo učinio za ovu zemlju, daleko više nego mnogi koji su danas spremni da na njega bace blato. Nemam nikakvih saznanja da je čineći to što mu je zapravo prebacivano, činio nešto što nije trebalo da se čini. Plašim se da je on za poimanje većine u ovoj zemlji još uvek suviše mlad da bi bio lider. Ubeđena sam da će jednog dana biti lider. Često se šalim i kažem da će u ovoj zemlji krenuti na bolje za onoliko godina kada on sazre i postane lider. Ne bih znala reći kada će to biti.

Gospođa Pešić je jako puna energije kako se vratila iz Meksika. Vidi se da smo mi isuviše dugo ovde, pa polako tonemo u apatiju. Energija koju je ona unela je fantastična. Da li ona ima s kim i kako da kanališe tu energiju je veliko pitanje. Posle dugog vremena pojavio se neko na ovoj sceni koji je progovorio i rekao ono što nas muči ne uvijajući to u nekakve oblande.

''Šta mislite o svom kolegi, profesoru doktoru Čavoškom, uglednom beogradskom pravniku koji se nalazi na čelu Odbora za zaštitu lika i djela Radovana Karadžića, jedne zaista kompromitirajuće ličnosti? Šta mislite o Dragoslavu Bokanu, vođi paravojnih formacija na ratištima u istočnom sektoru Republike Hrvatske, a koji danas predaje u Školi lijepih manira bonton budućim salonskim damama? Šta mislite o tolikim oslobodiocima, braniteljima ili borcima koji uživaju benificije, a nigdje nema oslobođenih? Mislim da to one u egzodusu strašno vrijeđa.''

TURAJLIĆ: Priznajem da sam prilično zaprepašćena kada vidim kolegu Čavoškog, kojeg lično poznajem, u svom angažovanju u tom odboru. Nemam pravo tumačenje kako je do toga došlo. Ne umem da objasnim ni sebi, a ne vama, kako jedan čovek može na taj način, potpuno nekritički, da se tako postavi u celoj toj stvari. Ako ste me pitali da li se ponosim što su mi kolege takve, odgovor je ne, ja se stidim, ali to ne zavisi od mene. Kada se radi o profesoru Čavoškom još ću da proširim priču. Imam veliki problem, ne samo sa njim, u jednom potpuno drugom smislu, jer mislim da način na koji su on i njemu slični ustrojili Pravni fakultet ne služi na čast Univerzitetu u Beogradu, a ni nama ostalima koji smo na njemu profesori. Sve to što se dešava na Pravnom fakultetu me brine. Od ukupnog broja studenata koji upišu Pravni fakultet, su 2/3 onih koji sami plaćaju studije. Takvim studentima ne organizuju ni jedan sat predavanja za godinu dana. To doživljavam kao pljačku i kao beskrajno nemoralan čin. Oni će vam reći da je to po njihovom Statutu, što je tačno, ali sve što je zakonito ne mora biti moralno. Mislim da to narušava ugled univerzitetu. Kada pođete odatle da je voljom većine na tom fakultetu odlučena takva stvar, onda vidite da su tamo jako pobrkani lončići, da se tamo ne zna šta je ispravno, a šta ne. Ne želim da relativiziram Odbor za odbranu Radovana Karadžića, ali mi se čini da je tamo sve moguće.

Ne znam gde predaje gospodin Bokan. Sve što ste rekli spremna sam s vama da se složim, ali o tome ne znam ništa.

Cela priča o borcima u jednom ratu koji nije vođen, a u kome su se počinili jako veliki i nedopustivi zločini, u kome je stradao jedan ogroman broj ljudi koji ni na koji način nije bio kriv, je jedna tužna priča koju ćemo morati kad-tad da ispričamo. To je još jedan od razloga zbog kojeg ovo društvo ne može nigde da se pomeri. Sve dok ne sednemo i tu priču od početka do kraja, sa imenom i prezimenom svakog od njih koji je u tome imao ozbiljnog udela, ne ispričamo jedni drugima, mi ćemo se vrteti u mestu.

''Zovem se Srbijanka i izuzetno cenim svoju imenjakinju. Zanima me kako je dobila ime Srbijanka, jer je veoma retko. Koliko je od onoga što su oni uradili, a smatram da su uradili veoma mnogo za vreme dok je bila pomoćnik ministra, ostalo? Da li u nečemu nastavljaju njihov put?''

TURAJLIĆ: Fascinirana sam da ima još neka Srbijanka. Ime sam dobila po maminoj najboljoj drugarici Srbijanki Bukumirović koja je kao mlada skojevka streljana na Banjici pred oslobođenje Beograda, u septembru 1944. godine. Moja mama nije bila skojevka, ali njih dve su se jako lepo družile. Uvek ju je zavitlavala oko imena. Mama joj je govorila da to nije ime, a ona joj je pretila da će joj biti kuma i dati budućoj kćerki to ime. Rodila sam se 1946. godine. Mama nije mogla da se opredeli ni za jedno drugo ime. Kao mlada sam se jako ljutila i stalno sam joj prigovarala da kada je već mladost provela tvrdeći da to nije ime, kako je onda mogla da ga da svojoj kćerki. Nekako sam danas ponosna na tu, meni nepoznatu, ali vrlo lepu devojku. Njeni preci su iz kraja koji je bio pod Turskom kada je Srbija već nastala, pa je ta težnja postojala.

U visokom obrazovanju je ponešto i ostalo. Nadam se da ćemo dobiti zakon ovih dana, mada ne znam kakav će biti jer je izašlo mnogo verzija. Ne mislim da će biti sjajan. Mislim da je to jedan kompromis koji možda neće doneti dobro svima, ali je izvesno da će omogućiti onima koji hoće nešto da urade, da to i urade. To je dobro. Plašim se da je taj zakon sa gledišta državnih univerziteta morao da bude ozbiljniji i da je morao da ih natera da nešto urade. Na žalost, nije bilo političke volje za tim. U visokom obrazovanju nekako plivamo, iako imamo problema. Plašim se da je stvar mnogo ozbiljnija na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja. Priznajem da taj nivo obrazovanja ne pratim lično, ali koliko razgovaram sa kolegom Kneževićem, koleginicom Tinde Kovač i njenom ekipom, svi se čude i svi istinski pate. To možete da uporedite sa skulpturom koju ste napravili i sa kojom ste jako zadovoljni. Kao takvu je date negde u park. Onda ko god prođe otkine komadić ili udari nekim dletom i gledate kako se polako kruni i sve manje liči na ono što ste zamislili. Pitate se ko će sada to ponovo da popravlja. Mislim da je tu učinjen ozbiljan propust i ne znam kako će se na to reagovati.

RSE: Stiče se utisak da ste džaba krečili. Pošto važite za nekoga ko ume vrlo precizno da kaže ono što misli i koji ume da analizira stvari, iako vam politika nije uža specijalnost, kada su u pitanju današnji politički faktori i političke stranke koje su na sceni, kako vidite njihov današnji rad?

TURAJLIĆ: Ja sam elektro inženjer i nisam član niti jedne stranke. Nemam neka velika politička znanja, ali imam svoj stav. Ne mislim ni da su posle 5. oktobra 2000. godine stranke uradile nešto posebno. Radio je jedan sposoban čovek koji je umeo da okupi ekipu sposobnih ljudi, ne toliko podobnih, kojima je dao slobodu da svako radi ono što najbolje zna da radi. Tako se kretalo napred. To je bilo ključno obeležje vlade gospodina Đinđića. Tamo je puno ljudi radilo svoj posao jer su znali da ga rade, ali ne zato što je u nekoj nagodbi njih taj posao zapao. Na žalost, današnja situacija je potpuno drugačija. Imate jednu čudno skrpljenu koaliciju od ljudi koji su potpuno raznorodni i to doprinosi opštem haosu. Deset godina vodite bitku protiv nečega i deset godina kao stranka emitujete poruku da je to jedna nedopustiva matica ponašanja, da je nedopustivo da vas ta stranka uvede u ratove, da je nedopustivo da se naprave piramidalne banke, da se opljačka zemlja na hiljadu različitih načina, da se opljačkaju njeni građani. Skupljali su studente 1991. i 1992. godine kao zečeve i slali ih na ratišta na koja nisu hteli da idu. Na kraju kažete da je to sve bilo zaista loše, ali da to sada uopšte nije važno, jer hoćete da budete na vlasti i trebate njihovu podršku. Bila sam zaprepašćena izjavom gospodina Dragojevića kada je nedavno gostovao na Utisku nedelje. Pitanje je bilo kako to da on koji je toliko napadao Pink sada dozvoljava da mu oni sponzorišu film. On je rekao da to više nije važno, što je bilo, bilo je, sada je nešto novo. Moram da kažem da je to najvažnije. Šta je bilo, bilo je i to ne prestaje. Ta distanca spram nečega što je bilo mora da postoji jer nama gospodin Dragojević i Demokratska stranka Srbije emituju kao poruku da nije važno šta ste nekada činili. Onog momenta kada nam zatrebate mi ćemo vam sve oprostiti. Najedanputa nemate ni poruku da čovek ipak mora časno da živi ako želi nešto da ostvari. Ne može jedna stranka sebi da dozvoli da ima nesretnog gospodina Mihajlova koji izgovori neverovatno gnusnu stvar pa onda kaže da se šalio. Oni ga i dalje drže, njemu se ništa nije desilo. To je stranka koja pokazuje da nema apsolutni odnos spram morala i etike. Mislim da su oni strahovito krivi za zamaglivanje slike šta je pravo, a šta ne. Neverovatno je da se oni izdaju za legaliste, a mi više ne znamo šta je legalno, a šta ne.

G17 je jedna fantastična priča koja je neverovatna. Po mom viđenju ta stranka je isplivala pred prošlogodišnje izbore pokušavajući da proda poštenje na potpuno isti način na koji je Milošević 1987. godine nama prodavao nacionalizam, sa istom argumentacijom, sa istom snagom, sa istim medijskim kampanjama. To je nekako odmah zvučalo lažno. Ko je prepoznao u prvom prodavanju da tu ima nečeg lažnog, prepoznavao je to i u ovom drugom. Od onolikih priča o nekim ljudima mi ni dan danas ne znamo jesu li ti ljudi nešto uradili i da li su kažnjeni za to što su uradili. Ne možete biti u jesen 2003. najveći kriminalac koga je ovaj prostor ikada imao, a 2005. niko i ne zna da ste postojali, a ja koji sam vas proglasio kriminalcem ništa nisam uradio. Oni su prodali stvarno lažnu priču o poštenju. Nisam sigurna da se mi sa njima nalazimo. Jako bih volela da sa onom vehementnošću s kojom je gospodin Dinkić pričao o vladi Zorana Živkovića sada progovori o aferi Knjaz Miloš, o raznim drugim finansijskim aferama vezanim za privatizaciju, o jednoj vrsti monopola u svetu finansija. Ne vidim da bi oni mogli negde da nas povedu.

O Srpskoj radikalnoj stranci ne bih trošila reči.

Kod Demokratske stranke imam lično problema. Na celoj toj sceni koja postoji, ako poredam stranke od najbolje ka najlošijoj, ipak ih moram staviti na vrh, iako su po mom nekom viđenju šta bi trebala da radi stranka koja je na vrhu, oni jako daleko od toga, ali ne vidim ovog momenta drugi izbor. Mislim da oni nisu dovoljno aktivni. Mislim da su zalutali u nekom nastojanju da pridobiju deo biračkog tela. Umesto da se okrenu onima koji ne glasaju, a to su uglavnom mladi ljudi, da im ponude nešto novo, poletno, oni se tuku za deo biračkog tela koji dele DSS i Radikali. Mislim da oni tu nemaju šta da traže. Najedanputa je to stranka koja vrlo nerado u usta uzima činjenicu da su u ovoj zemlji počinjeni zločini. Nama će čelnici te stranke objašnjavati kako je strašno što se ljudi ne hapse i ne šalju u Hag, ali nam nikada niko od njih neće reći da postoji neki razlog zašto nekakav Hag i neka zla žena, koja se zove Carla del Ponte, juri nekakve ljude po ovoj zemlji. Oni su potpuno zaboravili tu priču o istini i o tome da se ovde mora o nečemu progovoriti. Njima ni malo ne smeta što je moja noćna mora to što spavamo šest kilometara od jedne masovne grobnice i da se niko ne uzbuđuje oko toga. Mislim da se oni ne obraćaju pravom biračkom telu kojem treba da se obrate. Ponekad povuku neki potez koji je razuman, kao što je poziv Srbima da izađu na izbore na Kosovu jer se mora i tamo o nečemu razgovarati. Ima poteza koji su u redu, ali sveukupno je to za mene mlako. Ne vidim poleta i ne vidim da može da privuče one koji očekuju energiju.

Građanski savez je moja omiljena mala stranka. Meni je nejasno šta će oni uraditi. Volela bih da ostanu na sceni i da zadrže taj malo drugačiji duh, malo alternativni, malo više levo, ali ne znam da li će uspeti.

RSE: Koji je odnos prema frakciji?

TURAJLIĆ: Znam da jednoj stranci nije lako kada je napadaju iznutra. Nikada neću razumeti zašto je na taj način trebao da bude izbačen gospodin Jovanović. Ako je gospodin Jovanović hteo da bude izbačen, onda je trebao da ga izbaci predsednik stranke lično. Meni je dodatno ponižavajuće da neki opštinski odbor odlučuje o tome hoće li biti izbačen čovek koji u jednom periodu vrlo teškog života te stranke, sa još par ljudi te stranke, nosi celu ti stranku. Pretpostavljam da čelnici znaju šta su time uradili. Mislim da su napravili grešku. Mislim da su time pocepali svoje biračko telo, umesto da ga ukrupnjavaju.

RSE: Da li ste se džaba šetali sa svojim studentima i da li sada treba ponovo izaći na ulice?

TURAJLIĆ: Naravno da nismo. Ko zna kako bi nam bilo danas da se nismo šetali. Ne mislim da je ijedna aktivnost bila džaba. Nismo mi džaba krečili. Puno smo naučili i mi i Srbija. Neke su kolege, profesori i nastavnici, nastavile to da rade. Nikada ništa nije za džaba. Za džaba je samo kada sedite i ne radite ništa. Ponovo ćemo šetati ako bude potrebno.

''Šta mislite o predlogu da se deci ograniči vreme boravka napolju do ponoći? Ministar se za to zalaže, ali kao da se stidi. Ovi s druge strane ga napadaju da uvodi policijski čas. Čini mi se da mu je više stalo da se slika na televiziji, nego što traži da se to uvede. Bio je neki funkcioner u gradu koji se borio za zaštitu životne sredine, pa je predlagao da se ograniči vreme rada kafića i kafana. I njega su napadali sa svih strana. On je rekao da će posledice rada tih noćnih kafana biti teže nego posledice rata. Šta mislite o kriterijumu ocenjivanja na univerzitetu? Ispada da naš univerzitet nije dobar jer deca idu u inostranstvo da se školuju. Misle da ako tamo ne završe školu, ne vrede ništa. Zašto konačno ne kažemo koliki je broj kriminalaca na ulici, jer to više nisu devojčice i dečaci. To su deca koja su zalutala.''

RSE: Šta vi mislite o tom predlogu da se maloletnim licima zabrani izlaz posle deset?

''Imam dvoje dece i oboje su vrlo uspešni. Imam petero unučadi. Kao dečak nisam mogao izaći posle osam sati.''

TURAJLIĆ: U principu ne verujem da se nekim zabranama bilo koji problem može rešiti. Svi ovi grozni slučajevi su se desili pre podne ili popodne. Nema magičnog vremena. Ne živi se mirno i udobno do ponoći, a od ponoći nastaje haos. Haos je neprekidan i mislim da se mora rešiti potpuno drugačije. Moram da uzmem u odbranu ministra Vuksanovića. Ne mislim da to radi iz lične promocije. On je najodgovorniji čovek za proteste u Srbiji i ima muku koju pokušava nekako da reši, ali ne mislim da mu je to dobro rešenje. Zemlja u kojoj sam videla najviše pijanih mladih ljudi, a i starijih, na ulici je Engleska, jer tamo postoji vreme u kome se može i ne može piti. Pije se subotom od 12 do tri, pa se svi besumučno opiju i onda se teturaju pijani ulicama. U bilo kojoj susednoj zemlji, gde se može piti po ceo dan, nisam videla tu koncentraciju pijanstva. Ne verujem u zabrane. Problem je ogroman i mora se rešiti drugačije. Rekoste da imate uspešnu decu. Oni nisu imali zabrane. Vi ste ih vaspitavali i zato su uspešni. Tu je odgovor, a ne u zabranama.

U ovoj zemlji se još uvek može steći kvalitetno obrazovanje, jedino što je jako teško i jako mučno da se ono stekne. Ako mene pitate, mladi ljudi ne idu u inostranstvo da tamo dobiju bolje obrazovanje, već zato što je to tamo brže, efikasnije i manje ih teraju da uče nepotrebne stvari, efikasnije koriste vreme. U tom smislu za kraće vreme postaju takvi stručnjaci kakvi bi postali ovde za mnogo duže vreme.

''Nikola iz Sremske Mitrovice. Predsednik Tadić je pocepao stranku. Može da se zaključi da je čovek i dobio zadatak da pocepa stranku. Koštunica je insistirao da on bude predsednik stranke. Đinđićevi ljudi su eliminisani. Spremaju se nova ubistva. Ponovo postajemo meta. Naši telefoni se prisluškuju. Tadić se ponaša kao da je predsednik Marsa, a ne Srbije. Da li sam u pravu ili ne? Koštunica je kao, jadan, neobavešten. Kako on može biti neobavešten? Pravni sistem, sudstvo, vojska i policija su pod njegovom kontrolom. On kao nije znao da je Đinđić ubijen. Čuli ste Vesnu Pešić. Ona ne može da se snađe ovde.''

TURAJLIĆ: Potpuno razumem vaše emocije, ali nisam baš sigurna da delim te ocene do kraja. Ne verujem u teoriju zavere i da gospodin Tadić, ili bilo ko drugi, radi nešto po nečijem zadatku. Imam osećaj da time što je uradio u stranci je probao da pomeri svoje biračko telo na jednu stranu. Moram da podsetim da je Demokratska stranka zahvaljujući kampanji G17 Plus, koja je protiv nje vođena jako intenzivno u jesen 2003. godine, izgubila mnogo na rejtingu. Onda se pojavio gospodin Tadić koji je tu priču okrenuo i implicitno rekao da su u pravu, da je sve to nepošteno, ali da je on pošten. Na tu priču se primilo jako mnogo birača i on je povratio rejting. Na neki način ispada da su svi najbliži saradnici gospodina Đinđića bili loši i svi od njih moraju da se ograde, a istovremeno svi slavimo gospodina Đinđića kao jednog beskrajno sjajnog i beskrajno uspešnog čoveka. Nekako je to jako teško složiti u glavi. Kako je moguće da jedan sjajan čovek odabere tako grozne saradnike od kojih moram da se ogradim. Mislim da to nije konzistentno i nije logično, ali valjda politika i ne mora biti konzistentna. O neobaveštenosti gospodina Koštunice skoro da je besmisleno i govoriti.

''Pitanje koje želim da postavim je dosta staro, ali mislim da je potrebno da se na njega odgovori, da nam se ponovo ne bi dešavalo to isto i da ne bi smo ponovo preživljavali jednu te istu istoriju. Zbog čega je nakon 5. oktobra došlo do svojevrsne i bizarne instrumentalizacije samog koncepta slobode univerziteta, u smislu da je tada praktično zamrznuto ono stanje na fakultetima, pre svega personalno, koje je bilo stvoreno dejstvom Miloševićevog i Šešeljevog Zakona o Univerzitetu i dejstvom ogromne negativne selekcije direktnog ili indirektnog proterivanja kvalitetnih kadrova sa univerziteta tokom devedesetih godina? Zbog čega ljudi koji su odgovorni za to, i čija se imena znaju, nisu dobili otkaz jer su toliko destruktivno radili na uništavanju univerziteta, pre svega beogradskog? Oni su davali otkaze silnim ljudima. Samo nemojte da dolazimo na pragmatične argumente da su nam ti ljudi trebali. Od takvih kvazi stručnjaka nikakvu korist nismo imali, već samo štetu, pa i u ovom periodu. Oni primaju svoje plate i dan danas, a njihovo ponašanje je bilo podjednako sramno, kao i ponašanje Miloševićevih političara.''

TURAJLIĆ: Ništa s njima nije urađeno jer na univerzitetima i na fakultetima u Srbiji i dalje vlada samoupravljanje. S tim ljudima se moglo nešto desiti samo da su u sredini u kojoj su oni bili zaposleni bili spremni da većinski glasaju primenjujući zakon iz 2002. godine i na taj način sankcionišu ono što su ti ljudi radili. To se nije desilo nigde, sem na Medicinskom fakultetu. Tamo je opet jedno čudno stanje. Tamo je najviše zloupotreba, u smislu zapošljavanja, napravljeno po zakonu iz 1998. godine. Šalila sam se i rekla im da su oni uvek uz vlast, ma kakva god da je vlast na čelu, i da uvek glasaju na način da se to njoj dopadne. Zašto nijedno samoupravno veće nije glasalo kako je trebalo da glasa? Mislim da je odgovor u potiskivanju. Jako mnogo ljudi je u tome učestvovalo, ako ništa drugo onda pasivno. Svi su prihvatili da u tome učestvuju. Mislim da je veliki problem koji ova zemlja ima, ne samo na univerzitetu, nego svugde drugde, što je suviše mnogo učestvovalo u jednoj igri pa je jako malo onih koji su spremni da priznaju da su učestvovali i pogrešili i da sada neki treba da snose posledice.

''Rade iz Smedereva. Ja sam jedan sasvim običan radnik. Mislim da je to sve počelo nekako od jaja. Počelo je sa vašim kolegama učiteljima. Znate li vi da vaše kolege profesori i dalje kradu? U zdravstvu nema operacije bez love. O političarima neću ni da pričam, to se podrazumeva. Takozvana elita je začetnica haosa: novinari, profesori, inžinjeri, doktori, pa i policajci. U politiku i političare samo veruju deca i budale. Vidite li koliko naroda izlazi na izbore?''

RSE: Vaša je konstatacija da su opšta korupcija i nemoral uzrok sadašnje haotične situacije sa mladim ljudima koju imamo.

''U Francuskoj je opšta pometnja zbog antisemitizma. I u Nemačkoj je jedna nacistička stanka u vladi. To sve nije naša igra, već igra elite. Vi gospodo ste kuhari svega ovoga.''

TURAJLIĆ: Gospodin Rade je potpuno u pravu. Jesmo gospodine Rade i to je ono što me muči. Elita je ona koja vodi društvo, a elita koju ovo društvo ima, na žalost, se nije proslavila. Sebe tešim time da sam u nekim periodima probala da se tome suprostavim, ali vrlo neuspešno. Moja krivica nije mnogo manja. Oni koji su to činili, činili su vrlo neuspešno pa nisu uspeli da ubede ostale da to ne treba raditi. Nemam pravo rešenje. Na nesreću, dok se ne smisli nekakav drugačiji sistem, nego sistem po čijim pravilima trenutno živi ceo svet, mi moramo ići na izbore, jer nema drugog načina da dođemo do onih koji će nas voditi. Koliko god nam je elita loša, moj stav je da na svakim izborima treba među tim lošim da pronađemo ono što je najmanje loše i za to da glasamo, jer je to ipak bolje.

RSE: Slušajte gospodine Rade šta je na temu korupcije i bogataša koji ne odgovaraju ni za šta rekla gospođa Turajlić 25. februar 2002. godine: Namera nam je da svima kažemo da ima još mnogo onih koji pamte šta je ko radio proteklih deset godina. Namera nam je da skrenemo pažnju da promenu vlasti nismo shvatili kao mogućnost da jedna bahatost zameni drugu, već kao priliku da ova zemlja konačno stvori pristojno društvo u kome će moralne vrednosti biti ponovo uspostavljene, jer o moralu se ovde zapravo radi.

''Dragan Stefanović iz Beograda. Drago mi je da čitav auditorij može da čuje pametne stvari. Kada već ne možemo da ih čujemo preko dana, onda bar noću. Zašto se tek sada izlazi sa ovakvim činjenicama kao što su one koje su iznete u knjizi gospodina Vasića? Zašto se čekalo godinu i pol dana? Zašto se dozvolilo ekipi G17 Plus, DSS-u i Radikalima da na sva zvona zvone da su kriminalci u vladi?''

TURAJLIĆ: To je pitanje koje sam nebrojeno puta postavila raznim svojim prijateljima o kojim mislim da znaju više od mene. Nisam dobila odgovor. Možda zato što se radi o živim ljudima pa nije ugodno o tome govoriti. Moguće da ljudi imaju neku dozu opreza i straha. U normalnim zemljama o tim stvarima govori istražni sudija i sud. Oni rešavaju te stvari. Možda su oni čekali da se to uradi regularnim sudskim putem. Svedoci smo da u ovih zadnjih nekoliko godina vladajuća koalicija očito pokazuje tendenciju da žrtve proglasi zločincima, ili da to izmeša do kraja pa da mi ne znamo ko su žrtve, a ko zločinci. U strahu da će to do kraja zamutiti i uviđajući da oni koji su pozvani u jednoj ozbiljnoj državi neće ništa da urade, ovi ljudi su rešili da progovore, da ostave makar nekakav zapisani trag i svedočanstvo o tome ko je šta radio. Razumem i gospodina Jovanovića. On je čekao da bude pozvan da svedoči već godinu i po dana. Suđenja se razvlače na način koji nije primeren.

RSE: Čedomir Jovanović je na svoj zahtev razgovarao sa tužiocem, što se dovodi u vezu da je on u strahu za svoj život. Verovatno je to način da se na neki način zaštiti.

TURAJLIĆ: To je strašno, ali se i to nekako postepeno gradi. Prvo nam se prikazao Legija koji je saopštio da je došao jer ima poverenja u demokratsku vlast. Čovek je optužen za najstrašniji zločin, ali se to zaboravlja, već je pitanje u koga on ima poverenja. Ako je neko zločinac, onda mi je sasvim svejedno u koga ima poverenja. Stalno se sada pravi nekakva priča kako su to ljudi kojima se teško može nešto dokazati, nisu oni krivi, ali neki drugi. Nama se stalno servira da su pravi kriminalci negde drugde, da to nisu oni koji su bili na poternici, da to nisu oni koji su optuženi za ubistvo premijera. Teško da možemo da postanemo normalno društvo sa tim pristupom.

''Mirjana Pešić. Neka Čedi Jovanoviću bude sve najbolje, ali čemu sada toliko mučenje ovog naroda da će opet biti neko ubistvo. Neka se zaštiti. Niko ga ne mrzi iz naroda. Demokratija je divna, ali negde po nekoliko vlada padne za jednu godinu, a negde izgleda da bi trebao da se vrati totalitarni režimi. Kada je Broz bio, niko nije smeo da kaže niti jednu reč protiv, svi su morali biti zadovoljni.''

TURAJLIĆ: Shvatam da ste umorni od stalnih nevolja. Htela bi ste da verujete da je sada dobro. I ja bih volela da verujem u to. Možda nije primereno praviti veliku gužvu, ali ako vam se ne da prilika da to radite na neki drugi način, onda morate da iskoristite onu priliku koja vam se pruži. Od jedne stranke sam naučila da može da se zviždi.

RSE: Sećam se koliko često se zviždalo Zoranu Đinđiću.

TURAJLIĆ: Samo što je on umeo sa time da izađe na kraj. Vlade treba da padaju, ali mi nismo Italija. Kod nas je ključni problem u tome što nemamo javne službe. Mi nemamo ministarstva koja mogu da rade svoj posao bez obzira ko je na vlasti. Mi imamo princip da kada se promeni ministar, onda se promene svi oni koji znaju da rade nekakav posao, jer su pripadali nekom prethodnom ministru. Dovode se neki novi koji ne znaju posao i tako nemamo kontinuitet u radu. U Italiji ili Francuskoj oni ne znaju da li je ili ne pala neka vlada. Službe rade svoj posao. Ovde je sve u haosu.

''Mirjana iz Novog Sada. Mislim da je demokratija došla 5. oktobra, ali i ona mora imati mere. Danas imamo na kioscima novine za deset dinara koje pišu svašta. Imamo knjige koje izdaju zatvorenici i ljudi koji se skrivaju od zakona. Naša deca te knjige mogu da kupe. Da li bi se trebao doneti Zakon o medijima i izdavačkim kućama?''

TURAJLIĆ: Zakon bi se morao doneti, ali ne verujem da bi se zakonom bilo šta moglo rešiti. Neke stvari ne možete držati pod poklopcem, ne možete sprečiti ljude da štampaju ono što hoće, posebno ne u XXI veku kada je to jako jednostavno. Jedino tomu možete stati na put ako uspete da vaspitate ukus publike. Kada bi smo razvili čitalačku publiku, onda bi se smanjilo štampanje šunda jer niko ne bi hteo da ga kupuje. Zakonom se ne može zabraniti štampanje, može nekim oporezivanjem. Pokazalo se u svim totalitarnim režimima da se ne može sprečiti širenje napisane reči, jedino je pitanje ko hoće da je čita. Mi promovišemo neku vrstu bulevarske štampe, informacija i medija.

RSE: I zato živimo u gvozdenom rovu.

''Ibrahim Abazović iz Gornjeg Vakufa. Danas ima kriminala svugdje. Upravo ste vi predavali tim ljudima koji uzimaju mito, bilo u operacionoj sali, bilo u školi. Gdje je moral prosvjetnih radnika? Šta mislite o gospodinu Veličkoviću?''

TURAJLIĆ: Mi na univerzitetu ne vaspitavamo te mlade ljude. Mi ih učimo nečem drugom. Oni se vaspitavaju malo ranije. Možda su se oni od nas naučili korupciji, možda je među nama bilo onih koji su prodavali neke usluge. Spremna sam da prihvatim puno raznih krivica, ali ovu koju vi predlažete, nisam. Korupcija je nešto što se ne može predavati. Ne može se učiti o korupciji. Mislim da su za to krivi mnogo složeniji odnosi u društvu. Korupcija cveta onda kada je društvo siromašno i kada se sve može kupiti za jako malo novca. Kada je društvo bogatije i kada usluge koštaju jako mnogo, onda se korupcija smanjuje.

Gospodin Veličković je prihvatio da bude rektor kada je odlukom vlasti smenjen Rajko Vračar. Mislim da to nije bilo kolegijalno, nije bilo korektno i nije bilo u duhu onoga što je gospodin Vračar radio. Mislim da je on prvi rektor namesnik koga smo mi imali, pa imam neku rezervu.

RSE: Nismo mnogo pričali o novom talasu antisemitizma. Nadam se da to nije talas, već da su to neki izgredi, ali ovo što možemo da vidimo u poslednja dva dana je pomalo zastrašujuće. To možemo da povežemo sa događajima od 30. juna 2001. kada je bilo brutalnog iživljavanja nad učesnicima gay parade. Tada ste rekli da je strašno što se o toj temi govori u paviljonu Veljković, a ne u Parlamentu. Rekli ste da je policija tu da štiti narod, a ne da prosuđuje da li joj se dopada taj narod pre nego što počne da ga štiti. Pitali ste tadašnjeg predsednika Koštunicu da kaže šta će on lično legalistički da preduzme da se brutalni teror više nikada ne desi na ulicama Beograda. Kakav je zaključak za kraj?

TURAJLIĆ: Nisam sigurna koliko tu ima antisemitizma. Mislim da se tu radi o potpuno izbrkanim pojmovima koje je bilo zgodno udenuti u antisemitizam. Napada se B92, očigledno zbog toga što promoviše jednu politiku. Njihova politika je meni jako bliska. Taj napad su obukli u antisemitizam. To je poruka jedne mračne, konzervativne Srbije kojoj bi se moralo stati na put. Mislim da je vlada koju trenutno imamo stvorila klimu za cvetanje ili rast mračne, konzervativne Srbije. Volela bih da oni shvate da je situacija ozbiljna, da shvate da nije najvažnije pobediti pokojnog Đinđića, a to je nemoguće, da pokušaju da se okreću nečem drugom i da nas možda povedu ka nekom pristojnijem društvu. Davam im puno kredita i verujem da su za to sposobni, samo neka počnu to i da rade.
XS
SM
MD
LG