Dostupni linkovi

logo-print

Tranzicija ne može do pola


RSE: Ocenili ste početkom marta da zemlju i građane tek čekaju teškoće u tranziciji i ukazali ste na to da su trenutno najveći ekonomski problemi vezani za saradnju sa Hagom, pitanje budućeg statusa Kosova i opstanak državne zajednice Srbije i Crne Gore. Koliko su dramatični ovi problemi?

JELAŠIĆ: Mnogo više sam pričao o tome kakav uticaj ima rešavanje tih problema na privredu i na ekonomiju, kakav uticaj na budućnost privrede ima smanjenje povećanja obavezne rezerve ili potrošačkih kredita. Tu je i pitanje Studije izvodljivosti. Jako često ljudi nedovoljno otvoreno pričaju o tome da postoji jedan ogroman slon koji sedi u sobi i svako se pravi da ga ne vidi. Ako želimo ponovo da pokrenemo tu veliku mašinu tranzicije u pravom pravcu, onda bi bilo dobro da i političari urade svoj deo domaćeg zadatka i da na taj način daju tome svoj doprinos.

RSE: Rekli ste da tranzicija ne može da se uradi na pola. Da li bi to bila kritika aktualne vlade?

JELAŠIĆ: Mislim da je to bila sa moga stanovišta jedna konstruktivna kritika vlade i da se podsetimo još jedanputa na sve one obaveze koje je vlada preuzela prema MMF-u. To je dokument koji je usvojen od strane vlade 19. novembra 2004. godine i sa stanovišta strukturnih reformi i sa stanovišta izdvajanja pojedinih organizacionih delova i sa stanovišta privatizacije. Ako smo preuzeli određene obaveze, onda treba i da ih sprovodimo. Ako jedan deo vlade i ministri u preduzećima ne sprovode to što je nužno i obećano, onda neko drugi treba da uradi još više što će dovesti do nezadovoljstva u pojedinim sektorima i u pojedinim organizacionim jedinicama, što ne bi trebao da bude cilj vlade.

RSE: To znači da bi ste vi morali da uradite najveći deo, ili bi ste bar bili okrivljeni za mnoge stvari, jer vi ste i šef pregovaračkog tima sa MMF-om. Šta se dešava sa Petom revizijom, pošto 15. maja ističe trogodišnji aranžman sa MMF-om? Treba i Šesta revizija da se završi, a još nije ni Peta završena. Šta moramo da uradimo da bi smo od MMF-a dobili pozitivnu ocenu?

JELAŠIĆ: Ne možete da idete na Petu reviziju dok sve ovo što ste preuzeli sa Četvrtom revizijom ne završite. Možete da ne uradite po jednu ili dve tačke, ali ne možete da ne uradite pet ili više tačaka. Treba da sačekamo rezultate za januar, februar i mart pa da vidimo da li je potrebno još dodatnih mera za ono što smo preuzeli krajem novembra. Pošto nam predstoji godišnja skupština MMF-a i Svetske banke, to će sigurno biti jedna od glavnih tema za vreme naše posete Vašingtonu, da vidimo kako ćemo odložiti program, da li su vladi potrebni dodatni meseci za to da bi se ispunili svi oni preduslovi koji su bili obećani i da na osnovu toga zatražimo još jedanputa odlaganje programa. Želim da naglasim da to nije veliki problem, ali za sve nas bi bilo mnogo bolje da se taj program što pre završi i da dobijemo otpis. To od nas očekuju i poverioci Londonskog kluba i svi oni koji žele da poprave rejting i oni poverioci sa čije strane postoji toliko velika tražnja. To bi značio jedan negativan događaj u našem ekonomskom razvoju ako ne bi uspeli da do kraja ove godine završimo i Petu i Šestu reviziju i ako ne postoji zahtev, a nadam se da postoji, sa strane vlade Republike Srbije da se uđe u jedan dodatni aranžman sa MMF-om.

RSE: I ako se sve završi do kraja ove godine, kasnimo pola godine. U vladinim krugovima se zaista može ćuti mišljenje da nama dalji aranžman sa MMF-om nije ni potreban.

JELAŠIĆ: Pretpostavljam da to pričaju oni koji nisu baš zadovoljni sa time što moraju da sprovode određene strukturne reforme. Mislim da ni u kom slučaju vlada ne bi trebala da shvata MMF kao instituciju koja je pritiska. MMF je institucija sa kojom se dogovorite i koja vas na prijateljski način podseća na sve ono što ste preuzeli kao obavezu. Srbiji je potrebno ne samo da ima šargarepe, nego i prut i batinu da bi se sve to sprovelo. Uzimajući u obzir u kojoj fazi tranzicije se i dan danas nalazimo, koji su politički problemi koji se sigurno neće rešiti ni za šest meseci, a možda ni za sledeću godinu i šest meseci, bilo bi jako poželjno da se posle trogodišnjeg aranžmana uradi još jedan dodatni aranžman sa MMF-om i da se putem toga ipak stvori određeni nivo komfora sa stanovišta stranih investitora i da putem programa MMF-a i za njih bude mnogo lakše da prate da li Srbija sprovodi te strukturne reforme.

RSE: Tu je pitanje da li je vladi više stalo do komfora stranih investitora, ili do sopstvenog komfora, da ne mora da odlaže teške poteze koje mora da povuče, pre svega restruktuiranje i otpuštanje velikog broja ljudi, što vlada nije spremna da započne.

JELAŠIĆ: To sigurno nije lak posao, a jedan veliki broj ljudi još ni danas nije shvatio kakva je razlika između stečaja i privatizacije. Ovde još uvek postoji jedno očekivanje da će se desiti neki happy end i da će podeliti 15 posto u nekom javnom preduzeću koje nešto vredi, jer sam siguran da se niko neće potući za akcije železnice ili JAT-a. Bojim se da tog happy end-a neće biti, kao što ni sa Kipra niko nije doneo pet milijardi dolara, tako niko neće ovde nikome podeliti stotine hiljada evra, kao što je to bilo u procesu privatizacije Apatinske pivare. Jedino što ostaje je znoj, krv i rad da bi nekako, ako ništa drugo, barem sustigli sve one u komšiluku koji su mnogo bliže Evropi, koji su mnogo dublje zaorali, kojima je trebalo mnogo više vremena, ali bio bi red da i mi nešto naučimo iz njihovog iskustva i da vremensku razliku od deset-petnaest godina prevalimo za šest-sedam godina. Mislim da imamo jako dobre šanse, ali još uvek ne vidim spremnost da neko iziđe i da konačno stavi stvari na svoja mesta, da shvatimo gde smo, na čemu smo, kuda idemo i koliko je dug put pred nama.

RSE: Jedan ekonomista reče da je današnji svet jedna vrsta Olimpijade. Luksemburg, sa jedva 500 hiljada stanovnika, u stanju je da privuče 60 milijardi evra direktnih stranih ulaganja. Crna Gora, sa nešto više stanovnika nego Luksemburg, jedva 120 miliona evra godišnje. Srbija, 500 miliona evra. Bugarska je imala četiri puta više direktnih stranih investicija. Zašto Srbija ne može da postane dobro investiciono okruženje? U čemu je problem?

JELAŠIĆ: Vratio bih se na pitanje Haškog tribunala, Kosova i državne zajednice. Bojim se da sam bio u pravu kada sam rekao da nas svet danas i dalje poznaje po Haškom tribunalu, po Kosovu i državnoj zajednici. Ako je neki stranac kupio avionsku kartu, došao u Beograd i prošetao se po njemu, nama nije problem da ga nagovorimo da ostane ovde. Nama je i dan danas problem da nekoga ubedimo da kupi avionsku kartu i da umesto u Peštu, Zagreb ili Bukurešt dođe u Beograd. Mnogi i dan danas rado dolaze da se malo podsete na dobre stare dane, ali od prošlosti se ne živi. Stranih investicija je ipak bilo u prošloj godini, ali ako uzmete u obzir u kojoj meri je devastirana naša privreda, šta sve treba da se nadoknadi, šta nije bilo urađeno poslednjih deset-petnaest godina, našoj privredi u sledećih deset godina bi bile potrebne minimalno dve milijarde dolara direktnih stranih investicija da bi se sustigle komšije, da bi se na nekakav način nadomestilo ono što je izgubljeno. Ako se taj novac kljuka u potrošnju, ako to ide u životni standard, ako to ide putem dodatnih zaduživanja, to će povećati i naš teret i naše obaveze servisiranja stranog duga i onda ćemo da gledamo kako onaj mali kolač da raspodelimo. Vidim da se i dan danas mnogi više bave time kako raspodeliti taj mali kolač, nego kako rešiti ta velika politička i ekonomska pitanja i na taj način privući nove strane investitore, jer, hteli mi to ili ne, alternative nema. U ovoj državi niko ne može dugoročno i efikasno da pokrene privredu nego strane direktne investicije o kojima, kao i o ekonomskim reformama, bi smo trebali da slušamo te investitore, a ne da im mi držimo lekciju šta je Srbija i šta oni treba da rade.

RSE: Ako se ovako nastavi, po ovom stepenu zastoja reformi i tranzicije, može se desiti da Srbija počne da konzervira siromaštvo. Neko reče da je Srbija stotinama godina bila siromašna, pa zašto bi sada odjednom morala da izađe iz tog trenda.

JELAŠIĆ: Ne bih bio toliko veliki pesimista. Imam osećaj da se u Srbiji često radi prilično kampanjski. Dva-tri meseca se bavimo MMF-om, pa se onda bavimo restruktuiranjem, pa onda Haškim tribunalom. Što se tiče politike, imam osećaj da je pobedila ekonomiju, pogotovo u poslednja četiri meseca. Ako gledate Dnevnik, glavna tema je uglavnom Kosovo, Haški tribunal, a tek nakon petnaest minuta neko počinje da priča o tome od čega mi živimo. Ako pitate ljude šta je to što ih interesuje, na prvom mestu je životni standard, na drugom mestu je posao, na trećem mestu je školstvo i zdravstvo, a sva ova politička pitanja su na osmom ili devetom mestu. Moja teorija je da tek onda kada se krene i kada se dublje zaore u strukturne reforme će mnogi ljudi shvatiti da bi bilo mnogo lakše da se reši problem Haškog tribunala nego restruktuiranje giganata koji zapošljavaju iznad 100 hiljada zaposlenih. I dan danas u velikoj meri im je bilo objašnjeno da posao koji oni rade ne stvara dodatnu vrednost i da ljudi, privreda i stanovnici nisu više spremni da vrše subvencije.

RSE: Ako smo svedoci da vlada Srbije ne može da izađe na kraj sa 600 aviomehaničara JAT-a, šta možemo očekivati da će vlada uraditi u situaciji kada krene u restruktuiranje železnice i ostalih velikih firmi? Kako da očekujemo od vlade da završi krupne stvari kada ne može da reši ni male?

JELAŠIĆ: To nije lak posao. Neko tim mehaničarima treba da objasni da to više nije zemlja sa 22 miliona stanovnika i da se više ne leti po celom svetu kao pre. Siguran sam da ako se reši jedan problem na primeru kao što je JAT, da će to biti znak svima ostalima. Sa stanovišta para JAT je najmanja karika u celom lancu javnih preduzeća. Kod JAT-a, kao i kod drugih preduzeća, ne radi se o konkretnim parama, nego o principu. To je posao vlade, posao ministra, posao generalnih direktora koji treba da shvate da to nije političko mesto, nije benificija biti generalni direktor, nego je to itekako odgovoran posao.

RSE: Pre nekoliko dana ste vrlo oštro kritikovali vladu. Rekli ste da vlada kupuje vreme. Šta to konkretno znači?

JELAŠIĆ: Tomu je potvrda i program s MMF-om. Umesto da to završimo pravovremeno, tek sada, krajem aprila, ćemo saznati u kojoj meri treba da tražimo odlaganje. Inicijalna ideja je bila da se odloži do kraja leta, ali kako ide tok događaja završetak će biti tek krajem jeseni ili godine. Ne možemo da sednemo i pričamo o Petoj reviziji dok sve ono što smo preuzeli kao obaveze ne rešimo. U međuvremenu, MMF čeka, mi čekamo i građani čekaju šta će biti. Teče jako vredno vreme i bavimo se time ko će prvi krenuti u štrajkove, a svi znamo da je to tek početak. Zbog toga sam pričao u januaru da bi bilo jako dobro da se napravi jedan okrugli sto, da zaposleni, poslodavci i vlada sednu za taj sto i da se dogovore koliki je teret koji mora da se podnese, ko će uzeti koji kolač da se Nemanjina i Knez Mihajlova ne pretvore u najprometnije ulice što se tiče štrajkova. Mi pričamo sa nekoliko stotina ljudi, a na listi restruktuiranja država, direktno ili indirektno, lokalna samouprava i fondovi zapošljavaju 600 hiljada zaposlenih. Jako je važno da se shvate odnosi.

RSE: Refren je u svim medijima pozitivna Studija izvodljivosti, jer se bliži rok za izricanje presude o Studiji izvodljivosti. Šta bi za Srbiju značilo kada bi dobila pozitivnu Studiju izvodljivosti, imajući u vidu da Hrvatskoj ta studija nije mnogo pomogla?

JELAŠIĆ: To će biti jedan jako važan znak, ne samo sa političkog aspekta, nego i sa ekonomskog. Što se tiče brojki to će značiti da će Srbiju agencije koje podržavaju izvoz iz zemalja Evropske unije konačno premestiti iz kategorije sedam u kategoriju šest. U kategoriju sedam smo 15. januara stavljeni isključivo zbog političkih razloga. Nadam se da će to imati uticaja i na one strane investitore i u bankarskom sektoru i u osiguravajućim društvima koji su zainteresovani da uđu u Srbiju i da će im to biti jedan dobar znak da smo preskočili i sledeću prepreku. To ni u kojem slučaju ne znači da nam se otvaraju vrata u raj, da možemo da sedimo skrštenih ruku i da će se sve drugo automatski samo od sebe desiti. To samo znači da sada imamo šansu, ali ne i garanciju da ćemo uspeti. Treba da se podsetimo da su neke zemlje potpisale taj ugovor i pre dve decenije, a neke i šezdesetih godina, a ni dan danas nisu postale članice Evropske unije. Mislim da će to delimično biti jedan kompromis da se podrže demokratske snage, ali se ne bih čudio da ovo što se tiče uslovljavanja u znatnoj meri i na dalje ostane. To jeste ključno, ali to ne znači da posle toga možemo da sedimo skrštenih ruku i da kažemo da smo umesto ekonomskih reformi dobili studiju pa ćemo se odmarati a sve ove ključne goruće probleme ćemo rešavati posle leta.

RSE: Ako sada počnemo da slušamo priče o tome da smo uspeli zato što smo dobili pozitivnu Studiju izvodljivosti, u priču o tome da samo što nismo počeli da živimo bolje, ne treba da verujemo.

JELAŠIĆ: Ni Ustav ni Studija izvodljivosti se ne mažu na hleb. Dan posle 5. oktobra niste mogli otvoriti novine a da ne ispadne neka cifra od 100 miliona, pa se to onda lepo smanjilo i za godinu dana pričalo se o 10, 20, 30 miliona. U Srbiji bi trebali biti mnogo odgovorniji što se tiče upravljanja očekivanjima da ljudi tačno znaju šta je to što ih očekuje u sledećih šest meseci ili godinu dana. Ponekada kažem sebi da možda nisam u pravu jer ovde možete da lupnete na ma kojoj poziciji ma koju činjenicu, ma koju cifru a da zbog toga ne snosite nikakvu odgovornost. Vi novinari bi trebali da budete mnogo kritičniji i da češće podsećate ljude ko je kada šta tačno rekao kako bi ljudi bili mnogo odgovorniji jer u Srbiji je reč mnogo jeftina stvar.

RSE: Pre mesec i po dana odgovarajući na pitanje da li Srbiji preti dužnička kriza, rekli ste da zemlja mora da poveća izvoz kako bi smo mogli da otplaćujemo obaveze koje će prispeti 2007. godine i premašiti milijardu dolara. Dodali ste da to i nije znak za uzbunu, ali da se 2007. približava. Mislite li da će to biti najkritičnija tranziciona godina?

JELAŠIĆ: Sa stanovišta servisiranja duga to će biti jedna godina kada će budžet biti stavljen na još veći ispit. Ni ova ni iduća godina neće biti lake. Ako pogledam trenutno sa kojim problemima se naša privreda i građani naše zemlje suočavaju, vidim da još uvek nismo prešli onu polovinu. Mnogi ljudi ni dan danas nisu shvatili šta znači tranzicija i šta sve treba da se uradi. Sigurno da sa stanovišta servisiranja duga prvi put ćemo 2007. godine preći onu cifru kada će obaveze države preći granicu od milijarde dolara. I ove godine budžet ima da servisira oko 700 miliona dolara, uključujući i staru deviznu štednju. Ove godine, za razliku od prošle, biće još manje finansijskih sredstava od Svetske banke, biće još manje makrofinansijske pomoći. Biće mnogo veće obaveze. Mi polako ali sigurno ulazimo u fazu kada više nećemo neto dobijati sredstva od Evropske unije i Svetske banke, nego ćemo morati da vraćamo. To će biti opterećenje i za budžet i za poreskog obveznika, a time će biti automatski manje para za sve druge svrhe.

RSE: Građani su ponovo počeli na crnom tržištu da kupuju devize. Postoji psihološko očekivanje inflacije. Gospodin Dinkić tvrdi da će ona biti jednocifrena. Ekonomisti sa kojima mi razgovaramo se ne razlikuju u procenama i svi očekuju 13-15 odsto inflacije. Šta vi možete učiniti?

JELAŠIĆ: Sa stanovišta lokalnih samouprava i na svim nivoima državne zajednice i fondova bi bilo jako važno da rast plata ne bude iznad onoga nivoa koji se tiče povećanja produktivnosti. Što se tiče stabilnosti, dinar je devalvirao od 1. januara svega 2,1 posto. Što se tiče naših prihoda od menjača i što se tiče naših prodaja na deviznom tržištu, još nikada nisu bile tako niske kao za prva dva i pol meseca u ovoj godini. Ne bi trebalo da bude većih problema oko devizne politike, oko inflacije sve dok se ovo drži pod kontrolom, ali je jako važno da imamo veliku podršku vlade. I u Pešti ćete pronaći neke Arape koji vam menjaju dolare i evre za forinte i to niko ne može da zabrani. Jedino možemo da apelujemo na naše građane da umesto toga što menjaju pare po nekim haustorima da odu u menjačnicu, dobiju račun i da tako budu sigurni da će dobiti i odgovarajuću sumu novca kao što je bilo dogovoreno. Treba da bude dobar i debeo razlog zašto bi vama neko na ulici ponudio 83, ako taj isti čovek može da ode u menjačnicu i kupi taj isti evro po 81,5. Tu već nešto automatski nije u redu, tu sigurno ima neka nameštaljka. Nadam se da ćemo imati jaku podršku od strane vlade i da ćemo uspeti da održimo jednocifrenu inflaciju. Marta meseca bi inflacija trebala da bude ispod jedan posto, što je jako dobar znak. Bilo bi jako dobro da ostane ovakav odnos dolara i evra. I cena nafte ide u naš prilog. Sigurno da ćemo preduzeti sve da bi smo održali jednocifrenu inflaciju. Ni jednom ekonomisti se ne može zabraniti da sa cifrom od 10-15 posto sutra bude na naslovnoj strani ma koje novine pošto se uglavnom tako dolazi na naslovnu stranu u Srbiji.

RSE: Povukli ste jedan potez koji bankari nisu dočekali sa odobravanjem. Zatražili ste da svi do 15. marta iskažu efektivne kamatne stope, a od 1. aprila Narodna banka je najavila da će krenuti u kontrolu. To znači da moraju da iskažu sve troškove u kamatnoj stopi, a ne da vam kažu da je kamata 7,45 posto plus neki troškovi. Sada se pokazalo da većina banaka ima sajtove u pripremi i nikako da to iskažu. Oni koji su to iskazali nisu raspoloženi, ali se pokazalo da kamate nisu onakve kakve su prikazivane, već su znatno veće, pa ono što je bilo 7,45 je 9,5 a ono što je bilo 12, sada je i do 20 i nekoliko. Zašto banke pružaju toliki otpor kada u celom svetu moraju tako da se ponašaju?

JELAŠIĆ: Mislim da je to samo deo nekog normalnog tržišnog ponašanja, da sve dotle dok se i komšija ne pridržava jednog propisa zašto bih ja samovoljno izašao i na fer način odigrao tu utakmicu i dao tačnu cenu mojih proizvoda. Sve banke prodaju isti paradajz i sve one žele da vas ubede da imaju bolji paradajz nego komšija. Zaista me čudi da banke, i pre nego što je Narodna banka Srbije izašla sa ovom odlukom, nisu same zasele s ciljem da naprave jednu fer konkurenciju i da uvedu jednu mnogo veću transparentnost na našem tržištu. Pobedio je lični finansijski interes umesto toga da se srednjoročno i dugoročno povećava transparentnost i da se povećava poverenje u celokupni bankarski sistem, da srednje i dugoročno bude bolje svakome. S jedne strane bi to pomoglo da banke više ne nose atribut zelenaša, da vam ne treba tri diplome i možda neki doktorat da spojite kraj sa krajem i da znate konačno kolika je kamatna stopa. Putem toga se trudimo da uvedemo neku transparentnost. Bićemo prinuđeni 6. aprila da iziđemo u javnost i kažemo da ta institucija u tom malom oglasu u tim novinama ili na toj televiziji je dala oglas koji nije tačan. Siguran sam da će biti mnogo dodatnih prepirki i prepucavanja, da ćemo ponovo biti birokrate koji određuju cenu usluga i koji namećemo nešto netržišno. Uveren sam da je to jedini način da znatno povećamo poverenje naših stanovnika u bankarski sistem i da stvorimo nešto što će biti baza da u još većoj meri povećamo štednju i putem toga i na dalje jačamo bankarski sistem.

RSE: Da li iz toga može da se zaključi da je Srbija dušu dala da se u ovom tranzicionom periodu sasvim lepo zaradi. Ljudi su gladni kredita i ne pitaju koliko koštaju, pa tako i strane banke, za koje ste jednom rekli da su se balkanizovale, ovde pokušavaju da urade ono što im u matičnim zemljama ne pada na pamet?

JELAŠIĆ: Pošto sam bio mnogo kritikovan zbog te reči balkanizovale ne bih o tome da pričam. U praksi se dokazalo da se mnogo pre pređe na neke evropske standarde u slučaju da Centralna banka u svojim propisima to nekako ubrza i propiše, umesto što se čeka da dođe do nekog džentlmenskog ugovora. Važno je istači da su te banke sa svojim imenom i znanjem doprinele tomu da dođe do jednog ubrzanog rasta bankarskog sektora. Danas, četiri godine posle početka tranzicije, zahvaljujući stranim bankama, kamatne stope su znatno opale, ponuda je mnogo veća i siguran sam da će se s tim trendom nastaviti i ove godine sa ulaskom novih banaka, jer jedino što može na banke da utiče da poboljšaju uslove svoga poslovanja, da daju bolje uslove kreditiranja, je isključivo konkurencija i tržišni mehanizam. Zato ponekada moramo da branimo, ali i da kritikujemo te banke, ali isključivo u cilju korištenja tržišnih mehanizama da bi postigli nivo usluga i cena kao što je to i u drugim susednim zemljama.

RSE: Koliko dugo će još građani Srbije na hipotekarni kredit plaćati kamatu od 9-12 odsto, kada se u zemljama u okruženju ta kamata spustila na četiri odsto?

JELAŠIĆ: Bilo bi jako važno da naši građani polažu depozite na duži vremenski period, pošto veliki broj banaka ima problema sa izvorima sredstava. Ne može se kredit dati na dvadeset godina ako imate izvor sredstava od dan-dva ili mesec-dva. U slučaju da nam se rejting popravi koristiće se i izvori sredstava iz inostranstva, a mnoge od ovih banaka imaju i dugoročne izvore iz inostranstva. Agencije za osiguranje stambenih kredita bi morale više da se aktiviraju. Biće potrebno da banke i dalje jačaju i da položimo još više novca u bankarske institucije jer samo putem toga možemo da imamo jedan stabilniji bankarski sistem koji može da podnese neke potrese. Mislim da je jako dobro da svega četiri godine u tranziciji već ima hipotekarnih kredita koji su na tako dug vremenski period. Moj predlog je svima onima koji se danas zadužuju i uzimaju hipotekarne kredite po tim, za sada visokim, kamatnim stopama da budu jako oprezni i da obrate pažnju na to ako vrše refinansiranje, ako prevremeno vraćaju kredit sa nekim novim kreditom, da to ne bude trošak od jedan-dva posto i da kredite koje uzimaju budu pod uslovima da se mogu relativno jeftino refinansirati, pošto je sigurno da će tokom ove godine i u narednih nekoliko godina kamatne stope da padaju.

RSE: Zatvorili ste osiguravajuće kuće koje su digle buku do neba, ali kada ste objasnili na koji način su trošile novac, buke više nije bilo. Ljudi žele da ovde dođu osiguravajuće kuće i da plaćaju i penziono i životno osiguranja na način koji je u svetu. Kada možemo konačno da očekujemo Zakon o osiguranju?

JELAŠIĆ: Zakon o osiguranju je donet maja prošle godine. On je postavio Narodnu banku u funkciju supervizora. Za taj posao se nismo grabili, ali ako nam je poveren mi ćemo ga pošteno i profesionalno uraditi. Kao da su građani tačno znali u kakve piramidalne šeme su plaćali, pa su uzimali najjeftinije osiguranje. Ovde je postojalo veliko interesovanje pojedinaca jer se od toga lepo živelo. Neki pojedinci su po osnovu troškova finansirali svoje lično domaćinstvo i posle toga to obračunali kao trošak. Polisa osiguranja koju ste kupili je bila potrošena posle toga da bi se takvi troškovi kompenzirali. Bilo je slučajeva da smo nekim osiguravajućim društvima naložili da ne smeju više da izdaju nove polise. Na naše veliko zaprepaštenje oni su svojim odgovorom potvrdili da se radi o piramidalnim osiguravajućim društvima jer su nas pitali kako će da isplate nove štete ako ne mogu da prodaju nove polise. Nova osiguravajuća društva su izrazila interesovanje da uđu na tržište. Tu je pitanje u kojoj meri će dva najveća osiguravajuća društva koja imaju udeo na tržištu od 2/3 da shvate ozbiljno situaciju zajedno sa državom. Konkurencija će sigurno doći. Mislim da je dobro da osiguravajuća društva pogledaju šta se događalo sa njihovim kolegama u bankarskom sektoru i da se iz toga pouče, da ne troše premnogo vremena na traženje političkih, ličnih i rodbinskih veza sa guvernerom, već da bolje rešavaju probleme, jer oni tačno znaju, kao i banke, šta treba konkretno da urade.

RSE: Kako bi ste valorizovali jednogodišnji ekonomski učinak ove vlade? Koju ocenu, od jedan do pet, bi ste joj dali?

JELAŠIĆ: Ovo je teško pitanje. Radije bih ocenio pojedina ministarstva. Treba da pohvalim ono šta je uradio gospodin Mlađan Dinkić sa stanovišta Ministarstva finansija kada je u pitanju držanje budžetskih rashoda, povećanje dodatnih budžetskih prihoda, uvođenja poreza na dodatnu vrednost. Nefer je i da se jedan veliki broj neuspeha pripisuje celokupnoj vladi jer neki ljudi su uradili jako mnogo, što ne može da bude kompenzacija za sve one koji su uradili jako malo ili ništa.

RSE: Jednom ste rekli da je Srbija čudna zemlja. Na šta ste konkretno mislili?

JELAŠIĆ: Imao sam prilike da do sada živim u tri zemlje i nisam sreo ni jednu zemlju gde se ljudi sa velikim ''požrtvovanjem'' ''žrtvuju'' za državu. Svako je privatni biznismen i svako ko se šeta sa tašnom i mašnom meni drži predavanje o tome šta je državni interes. Smirim ih rečima da mene plaćaju da brinem o državnom interesu, a njega plaćaju zbog toga da stvori profit. Rekao sam to i zbog toga koliko je ovde isprepleteno privatno, poslovno i politički. Često ne znam kada me neko zove da li je to privatno, poslovno, politički, lično ili finansijski. Ljudi nemaju nikakvih problema da u privatni razgovor ubace nešto politički ili finansijski. Trebali bi da budu mnogo oprezniji u povlačenju granica. Imam jako puno dobrih prijatelja kojima ne bih rekao ni reč ni o jednoj banci, ni o jednom finansijskom izveštaju, a ponosan sam na to da oni to nikada od mene ne bi ni tražili. Ljudi bi trebali mogo profesionalnije da se odnose prema svome poslu, a sa druge strane moraju držati neke striktne kriterijume šta je privatno, šta politički, a šta poslovno.
XS
SM
MD
LG