Dostupni linkovi

logo-print

Simbol otpora Miloševiću


Cerović je bio i ostao simbol otpora Miloševiću. Njegove kolumne „Duh vremena“ svedoče o drugoj Srbiji koja je prepoznala šta se događa i borila protiv toga. Cerović je pisao protiv srpskog nacionalizma i protiv rata. Njegovi tekstovi su se u devedesetim godinama čekali. Jednom nedeljno „druga Srbija“ je čitala Stojana Cerovića.

Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, nimalo lako, u porodici koja je bila obeležena disidentstvom ujaka Milovana Đilasa. O detinjstvu Cerović je u našem programu krajem juna 2000. godine iz Vašingtona, gde je proveo nekoliko meseci, pričao sledeće:

„ U to vreme u Podgorici, tada Titogradu, to je značilo da smo mi bili izolovani, da smo rasli sa osećanjem da se samo naša porodica razlikuje od svih drugih okolo i da za nas ne važi ništa što važi za ostatak sveta. To onda verovatno razvije neko osećanje nepripadanja, vi ste u nekom poluneprijateljskom svetu. To ime je tada bilo sinonim svega najgoreg što se moglo zamisliti i nešto što se nije smelo ni pomenuti, osim šapatom. Neko takav je meni bio vrlo važan, vrlo blizak, i neko o kome sam morao imati, i imao sam naravno, jedan vrlo pozitivan odnos. On je čovek koje je bio verovatno najvažniji u mom životu, ali to odrastanje je bilo prilično teško. Mi smo bili na ivici gladi u nekim periodima.“

Stojan Cerović je svoje životne stavove oblikovao u zanimljivom društvu tadašnjih disidenata. Pre svega Milovana Đilasa:

„Mi smo se poslednjih dvadesetak i više godina njegovog života viđali jednom ili dva puta nedeljno. Obično smo šetali Beogradom i pričali o tome šta se događa, o politici i literaturi. Odlazili smo i viđali se sa Matijom Bećkovićem, sa kojim je on bio vrlo blizak prijatelj. Ponekad je tamo bio Dobrica, Mihin i drugi. To su bile sedamdesete, osamdesete godine kad je još bilo disidentsko vreme u kojem su se pisale peticije, u kojem su neki ljudi ponekad odlazili u zatvor, postojale su takve stvari kao što je verbalni delikt, sve je bilo prosto bitno drugačije, a u nečemu i bolje, u nečemu gore.“

Krajem osamdesetih Cerović nepogrešivo prepoznaje kuda vodi Miloševićeva politika. Prepoznaje i ko mu daje legitimitet:

„Trebalo je samo biti dovoljno nepristrasan i videti da počinje jedna serija katastrofa, da je to jedan užasno agresivna politika koja prosto ne može da prođe. U to vreme Dobricina podrška, kao i Akademijina, bila je vrlo važna. Bez ove podrške on ne bi mogao da stekne tu legitimnost. On je prosto u jednom trenutku od jednog partijskog činovnika postao nacionalni lider. Tu nacionalnu legitimaciju su mu dali akademici i taj krug ljudi.“

Na pitanje postavljeno 24. juna 2000. godine, dakle tri meseca pre pada Miloševića, da li je ponekad poželeo da prestane da piše zbog besmisla, Cerović je odgovorio:

„Čini mi se da je važno da ljudi ostave nekog dugog traga na tom mestu i u toj zemlji. Mislim da je Beograd u celini, a i Srbija u stvari, imajući u vidu koje su razmere bile te katastrofe, nije tako loše držao kao što ponekad izgleda nekome ko nije nije dobro upućen. Uvek je postojao prilično veliki broju ljudi koji je uvek bio vrlo glasno protiv svega toga.“

Stojan Cerović je bio jedan od putnika iz Beograda u autobusu koji je pre tačno deset godina vozio prvu organizovanu grupu protivnika rata iz Srbije i Crne Gore u Sarajevo, tada još uvek pod opsadom. deset godina kasnije, u autobusu koji će ponovo otići u Sarajevo, među onima čija će mesta ostati prazna, biće i mesto Stojana Cerovića, uz Miladina Životića, Ivana Stambolića i Ivana Đurića.
XS
SM
MD
LG