Dostupni linkovi

logo-print

Obračun sa olako izgovorenim budalaštinama, klevetama, uvredama, lažima


RSE: Miloše, pedeset hiljada primeraka prodato u tri dana?

VASIĆ: U 48 sati, da budem precizan, upravo se prodaje još 20 hiljada, a razmišlja se da se o još dvadeset. Meni je drago jer ako je Milorad Ulejmek- Legija prodao četrdeset i nešto hiljada, bitno mi je samo da sam njega nadmašio, za ostale mi je svejedno.

RSE: Beogradska čaršija je uoči objavljivanja knjige prenosila vest da će Miloš Vasić objaviti knjigu, a onda nestati na jedno vreme iz zemlje.

VASIĆ: Jedva čekam da nestanem na jedno vreme, da se malo omorim od svega toga, bilo je to veoma teških, radnih i dramatičnih 13 meseci, koliko sam to radio, ali mi napamet ne pada da pobegnem, dok ne obavim sve svoje promocije i dok ne pripremim drugo izdanje itd.

RSE: Da li imaš razloga da se osetiš neugodno, s obzirom da si dobro počastio kriminalce?

VASIĆ: Neugodno se sigurno ne osećam, važno je da je to izašlo u tom tiražu. Mene je malo bilo strah dok knjiga nije izašla. Kad je izašla, dalje više nema problema. Naime, kriminalci su svet racionalan, ono što se može sprečiti se spreči, ali nisam siguran da je bilo nekoga ko je to želeo. Odnosno, bilo je onih koji bi to voleli ali nije bilo nekog ko bi to mogao da izvede, ali kad je to sad izašlo napolje, jednostavno ne postoji ono kao koust benefit analiza, takozvana, u kojoj bi se isplatilo da sad neko nešto proba sa mnom.

RSE: Rekao si baš novinaru našeg radija, posle promocije knjige, da će se videti kakvi će napadi krenuti na tebe zbog knjige. Jesu li, i sa koje strane?

VASIĆ: Moram da kažem da sam razočaran sa jedne strane. Sa druge strane malo to i razumem, jer su oni koji će se osetiti pogodjeni mojom knjigom, poznati po tome da su malo tupi i sporo misle, pa će im trebati jedno 15 dana da nešto smisle. Dosad se detonirao jedino Kosta Čavoški, uz moje veliko razočarenje, očekivao sam od njega više, on se sveo na to da pominje mog pokojnog tatu „koji se prevrće u grobu“, „kako ja to mogu uopšte?“, uglavnom krajnje općenita priča, ništa konkretno. Očekujem da se neko pojavi sa nekom argumentacijom, da mi kaže: „E, ovo, to nije istina“. Nije se još niko pojavio.

RSE: Da li očekuješ knjigom na knjigu?

VASIĆ: Ne mogu da isključim, s obzirom da imamo posla sa štreberima i ljudima koji imaju zic, pa ih ne mrzi da sede satima i pišu budalaštine, takvih smo se knjiga nagledali. Mada ne verujem, pošto je reč o argumentaciji koja je jasna, proverljiva i svakom pristupačna. Nisam ja tu uradio neki veliki proboj, senzaciju, samo sam skupio u jednu logičnu i hronološku celinu sve ono što je bilo svima nama dostupno; jako malo tu ima ekskluzivnih stvari. Uveo sam red u jednu veliku gomilu činjenica, koje su stajale rasute okolo.

RSE: Na koje bi informacije iz knjige, kao novinar posebno skrenuo pažnju, kao na neku vrstu ekskluzive?

VASIĆ: Sve te ekskluzive, a ima ih nekoliko, zapravo su anegdotskog i ilustrativnog značaja, ne nose nikakvu veliku težinu u odnosu na meritum stvari, na samu kriminalističku priču o kojoj je reč. To su slatke epizode koje ilustruju karaktere učesnika, odredjene situacije, i to je divno. Nakon objavljivanja knjige javilo se nekoliko ljudi da mi dodaju još nekoliko takvih epizoda, za koje se iskreno nadam da će ući u neko drugo izdanje.

RSE: Znači drugo izdanje će biti dopunjeno izdanje?

VASIĆ: Nadam se, biće malo izmenjeno a mnogo dopunjeno.

RSE: Prošle nedelje u ovom istom terminu gost našeg radija bio je advokat Dragoljub Todorović. Na pitanje da li se istina o Djindjićevom ubistvu i ostalim političkim ubistvima može saznati u sudnicama, on je odgovorio da to nije mesto gde će se saznati istina. Iz tvoje knjige se čini da proizilazi drugačji odgovor.

VASIĆ: Dragoljuba strašno volim i cenim, on je jedan izuzetno pošten čovek i jedna od moralnih vertikala našeg pravosudja. Medjutim, on je advokat, i on ima sve svoje razloge da kaže to što je rekao, i ja ga potpuno razumem. Ja sam sklon demistifikacijama i mislim da kada čovek odreže onom čuvenom logičkom „Okamovom britvom“, kojom se odsecaju suvišne hipoteze, kad čovek odreže srpske teorije zavere, a teorija zavere je dominantna umna bolest kod Srba i Hrvata, uskoro će biti i u Albanaca i Bošnjaka, samo polako, onda dobijamo kriminalističke činjenice koje su potpuno jasne i naučno proverljive, stvar koja je činjeničnog sastava. U onome što imamo, a u kriminalistici čovek ne može da se bavi onim što nema, već samo onim što ima, mi nemamo ni jednu jedinu indikaciju ili ono što policajci zovu osnov za sumnju, za pretpostavku da je tu bilo nekih tajanstvenih nalogodavaca. Ta ekipa arogatnih, nadrkanih, na kokainu i ekstaziju kriminalaca, i kombinacija kriminalaca i „crvenih beretki“ Državne bezbednosti, i svi ovi koji su obuhvaćeni prvobitnom optužnicom, 40 i nešto, oni su imali dovoljno i motiva, i arogancije, i finansija, i organizacionih sposobnosti, i sredstava, da urade to što su uradili. Ni jedan jedini pokazatelj ne postoji koji bi ukazao dalje. Ne mogu da isključim mogućnost da se pojavi, eventualno, u toku ovog sudjenja, ali se do sad nije pojavio.

RSE: Što znači da su glavni krivci iza rešetaka?

VASIĆ: Mislim da jesu, osim njih 6 – 7 koji su u bekstvu, koji su dosta značajni u smislu rasvetljavanja detalja.

RSE: Da li to znači da je naručilac i inspirator ubistva, Legija?

VASIĆ: Mislim da nije on sam, to je ta ekipa koja je malo šira, a to su Legija, Spasojević…

RSE: Ali to su samo kriminalci iz tog kako ti nazivaš „Kartela“.

VASIĆ: Da, to je ta ekipa.

RSE: Da li ti time hoćeš da kažeš da nije pripreman nikakav državni udar?

VASIĆ: Mi nemamo indikacije da jeste, nije došlo ni do jednog jedinog pokreta bilo kakvih trupa bilo koga, 12. marta popodne, koje bi to ukazivalo. Naprotiv, s obzirom na jednu dosta histeričnu i paničnu situaciju u vladi, postojali su objektivni preduslovi da pokušaj državnog udara, barem u samom početku, naidje na izvestan uspeh. Znam vrlo dobro, imam potvrdu od ljudi koji su bili spremni da se suprotstave oružjem, a oni nisu bili sami, bilo kakvom pokušaju da se nešto izvede na tu temu, ali nije došlo ni do potrebe da mobilišu te neke snage. Toj vladi DOS-a , Djindjićevoj, bilo je dovoljno da objavi poziv narodu da izadje na ulice, i svaki mogući pokušaj državnog udara bio bi ugušen u krvi i, nije mi hrišćanska misao, ali mi je po nekad žao što se to nije desilo.

RSE: Šta znači da je bio cilj atentatora da spreče da budu uhapšeni i budu razbijeni?

VASIĆ: Taj atentat je zapravo panični potez ljudi koji vide da im se sprema sve najgore, hapšenje itd. Ne znam da li su to njihovi kokainski snovi, jer su bili skloni da odlože ono neizbežno, pa makar tako što će ubiti premijera u potpuno suludoj i, očito vidimo, ni na čemu zasnovanoj nadi, da će to doneti prevrat i promenu vlasti u Srbiji.

RSE: Beba Popović, čije je nedavno svedočenje izazvalo isto veliku medijsku pažnju, rekao je da Djindjića ubio, otprilike, „anti-haški lobi“.

VASIĆ: Taj takozvani anti-haški lobi, to nije organizacija i postoji kao neka vrsta emocionalne intelektualne plime, koja postoji kod Srba, Hrvata, Albanaca i svih na udaru Haškog tribunala. To je jedno difuzno nacionalističko stanje svesti. Naravno da su ovi kriminalci, i ta ekipa bandita iz Crvenih bertki, koristili pretnju Haškim tribunalom kao i užasavanje nad njim, kao ideološko pokriće za kriminalne delatnosti. Stalno podsećam na čuvenu rečenicu Embrouza Birsa da je patriotizam prvo utočište hulja i lopova, prvo, a ne poslednje.

RSE: Da li je deo te klime, o kojoj govoriš, i izjava, na primer, da je „Koštunica napravio politički kišobran za ubistvo Djindjića“?

VASIĆ: Mislim da je to bila Bebina metafora. Mislim da je stvorena jedna atmosfera političke borbe, koja bi bila postojala i bez ubistva Djindjića, čak da se ništa od toga nije desilo, jedna atmosfera, koju su zaverenici krivo shvatili, odnosno percipirali kao političko ohrabrenje, da urade to što su uradili. Oni jesu njuškali i udvarali se nacionalističkim strankama, bilo je tog njuškanja, flertovanja, namigivanja i podgurkivanja, ali je to sve daleko od priče o nalogo- davcima i inspiratorima.

RSE: Sa jedne strane demistifikuješ kriminalce, jednu ću rečenicu pročitati radi ilustracije: „Plitke i jeftine lagarije Milorada Ulemeka, ćoškara i sitnog lopova iz naselja Braće Jerković“. Na drugim mestima govoriš o tome da nisu umeli ni da nanišane kako treba, osim Zvezdana naravno. Njima se na teret stavlja jedna takva stvar kao što je atentat na premijera jedne zemlje, nije li to malo kontradiktorno? Premijera jedne zemlje, koja se u tom trenutku pripremala za akciju „Sablja“, znači za obračun sa organizovanim kriminalom, premijera koji je, čak, u jednom trenutku, i u jedno vreme mimo znanja ministra policije, u Velikoj Britaniji tajno pripremao jednu jedinicu za taj posao.

VASIĆ: On je to morao da uradi zato što je nasledio od zločinačkog režima Slobodana Miloševića jednu policiju i tajnu službu, koje su bile potpuno probušene, obaveštajno i bezbednosno. Postupak je najviše nalik zapletu iz čuvenog romana Džona Legareasa „Soldžer Sailer“, gde vi imate probušenu tajnu službu, u kojoj, ako hoćete da otkrijete ko vam je unutra špijun, vi morate da radite ilegalno, i to su ti dečaci koji su to radili, ekipa od njih 5 – 6 koja se kasnije širila. Oni su počeli da rade iz tajno iznajmljenih stanova, posebno osigurani telefonskim linijama i drugim komunikacijama, i onda se ta ekipa dobrih momaka širila, proveravajući po pet puta svakog ko se priključivao, da nema slučajno neke veze, da nije korumpiran i ni to im nije pomoglo, jer se ispostavilo da su ovi krajem februara bili upozoreni da im se sprema udar 13. marta. Nisam rekao da ne umeju da nanišane, ja sam govorio o vojničkim i policiskim kvalitetima Jedinice za specijalne operacije, koji su nikakvi. Jedna stvar je uhapsiti Ivana Stambolića, odvesti ga na Frušku Goru i ubiti, a druga stvar je nešto drugo uraditi, oni nisu bili policiska jedinica, bili su jezgro buduće armije gradjanskog rata.

RSE: Ta činjenica da se pripremala jedna takva jedinica za obračun sa organizovanim kriminalom govori o tome da je premijer Zoran Djindić u tom trenutku znao u šta se upušta, i koliko je to opasno. Sa druge strane i sam kažeš da su curile informacije, da su oni bili upozoravani. Ko je te konce vukao i sa kakvom namerom? Nije tu samo bilo informacija, nego i dezinformacija.

VASIĆ: To je jedno takmičenje koje je počelo, gde se uspeh prvo merio mesecima pa nedeljama, pa danima, pa na kraju 12. marta: ko će koga prvi? Ta banda je bila upozorena da im se za 13. mart sprema masovno hapšenje cele ekipe. To je nekako procurelo. To je pitanje obaveštajne bezbednosti, operativne bezbednosti, koje je takvo kakvo je, na žalost, Zoran nije imao sreće, i to je sve. Nisu imali ni oni, jer to što su ubili Zorana nije im ništa pomoglo, evo ih gde su.

RSE: Ko je i sa kakvim namerama dezinformisao njih, pre pobune, da se svi nalaze na haškom spisku.

VASIĆ: To je jedna druga priča, a to je kako je Jedinica za specijalne operacije od samog početka bila hranjena lažnim podacima. To je kod mene u knjizi vrlo temeljito objašnjeno i postoje elementi koji tačno ukazuju odakle je to stiglo. Nekom je bila potrebna nestabilnost, napetost i histerično, panično stanje u toj jedinici. To je bilo postignuto 2001. godine, oružanom pobunom u novembru mesecu. Dolazilo je iz raznih izvora, ima indikacija koja ukazuje na elemente vojne službe. Namerno ne kažem vojska, jer vojska sa tim nema ništa. To su podivljali elementi vojne službe bezbednosni pod Acom Tomićem. Tu su odredjeni mediji, preko kojih su bile plasirane te priče, konrektno „Reporter“ i ostala tabloidna štampa, da ne ulazimo već u ceo taj šljam. Onda imamo elemente političkih stranaka koji sve vreme gurkaju anti-hašku priču: sve će vas u Hag, celu Jedinicu za specijalne operacije.

RSE: Koliko su u tom trenutku bili jaki Miloševićevi ljudi?

VASIĆ: Mislim da su Miloševićevi ljudi u celoj toj priči samo „prateće violine“, nema tu njih mnogo, njima i ovako niko ne veruje, oni su svoje proigrali još davno. Ali ima tu nekih drugih stranaka, kao što su Radikali i DSS, moram da kažem takodje, kojih ima u toj priči i njihovi tragovi su vidljivi. Ali to još uvek spada u neku vrstu nameštanja političke atmosfere, to je još uvek daleko, ne želim da se protumači kao da ja optužujem bilo koga da je nalogodavac i naručilac, jer jednostavno za to nemamo kriminalističke detalje i stalno osećam potrebu da se ogradjum od toga.

RSE: Postoje najmanje dve teze u vreme ubistva. Jedna je da je Djindjić ubijen, jer je hteo da se obračuna sa mafijom, i meni se čini da ti u knjizi dokazuješ tu tezu. Druga teza je da ga je mafija skinula kao svog, koji je pokušao od njih da se distancira.

VASIĆ: Ja ne vidim kad je iko i ikad Zoranu Djindjiću ili bilo kome iz njegove okoline dokazao bilo šta, osim što nikad nije bilo sporno, Dragoljubu Markoviću su dokazali da je išao u školu sa Ljubišom Buhom Čumetom. Nikad niko nije izašao i ispunio čuvena obećanja koja su davali Voji Koštunici u vreme predizborne kampanje: „dokazaćemo mi da je on bio mafijaš“. To jednostavno ne postoji, nije se nigde pojavilo i to je ona užasno jadna priča čiju smo kulminaciju imali prilike da vidimo prekjuče, kad se jadni Dejan Mihajlov pojavio na Specijalnom sudu da odgovori na pitanje: „Kad si već pretio maja meseca 2004. u predizbornoj kampanji, da ako Demokratska stranka, Tadić i Živković, ne kažu ko je ubio Zorana, mi ćemo da kažemo jer mi znamo“. A kada ga je sudija Marko Kraljević pitao: „Kad znate, recite, vi ste neki pravnik“, Mihajlov je rekao: „Znate, to je politička borba“ To je jadno, mi imamo posla sa jednim jeftinim prevarantom, koji je i dalje generalni sekretar vlade Srbije, na našu žalost.

RSE: Da li je tvoja knjiga, zapravo, jedan obračun sa olako izgovorenim rečima, kojih je Srbija prepuna i da je to jedna od najstrašnijih zaostavština iz Miloševićevog vremena?

VASIĆ: Jeste, izmedju ostalog moja knjiga je i to. Jedan od razloga da napišem tu knjigu su bile upravo olako izrečene budalaštine, klevete, uvrede, laži i ostalo.

RSE: Da li je jedna od njih da je bliski saradnik Djindjića Čeda Jovanović debelo uprljao ruke sa mafijom?

VASIĆ: Teško, Čedomir Jovanović je bio ono što se zove fikser, to je čovek koji se šalje da operativno na terenu ispravlja razne probleme, Čeda je to uradio, i puno je veća korist za državu, nego što je šteta od Čedinih poslova, ovih i onih. On je to vrlo dobro objasnio i vrlo ubedljivo, još na onom čuvenom sastanku Anketnog odbora Skupštine Srbije. Neko je to trebao da uradi, a mene stvarno zanima zašto nije bilo nikog drugog osim Čede, ne znam kako bi se neko drugi snašao, Čeda se snašao odlično i u pero mi je izdiktirao sve okolnosti oko svojih odlazaka, zašto i kako je išao. Ja tu ne vidim apsolutno ništa sporno. Neko je morao da radi te stvari. Ne možemo Čedu optuživati da je išao u Šilerovu tad i tad. Zašto je išao? Zato što je to bio jedini način, u trenutku pobune Crvenih beretki, da dodje u kontakt sa Legijom, jedino mesto gde je mogao da ga traži je bila vila u Šilerovoj.

RSE: Kada razgovaramo o tim kontaktima i o tome šta je nasledila nova vlast, ono što je jasno je da je u stvari nasledila državu, koju je imala mafija, Srbija je bila jedina država u vreme Miloševića koju je mafija imala u svojim rukama.

VASIĆ: Mislim da je to malo preterivanje, jedna od Zoranovih metafora. Tu je reč o onom što je Duško Mihajlović bivši ministar unutrašnjih poslova lepo opisao kao srastanje države i mafije, na bazi medjusobnih interesa. Tu moramo da se vratimo u 1992. – 1993., u vreme sankcija, i da se vratimo u vreme kada je mafija bilo jedino operativno sredstvo države na raspolaganju. To je ono vreme, koje Nenad Dimitrijević, naš filozof iz Budimpešte koga ja citiram u predgovoru, opisuje kao vreme bez države, u kome se Služba državne bezbednosti samofinansira. Čime? Švercom heroina, izmedju ostalih stvari. To je vreme kvote i kontingenata, gde se ugradjuje kako ko stigne, a sve to po blagoslovu i odobrenju Brace Kertesa i Jovice Stanišića. To je vreme u kojem je Državna bezbednost nevladina organizacija, u kome Savezna uprava carina služi zato da pljačka, i da onda to što je ukrala deli okolo po svojoj diskreciji, u smislu dogovora sa Miloševićem, Stanišićem i sličnim. Totalno kriminalizovan režim. Vi to nastavite nekog 6. oktobra i tu učinite katastrofalnu grešku, sa tom nesrećnom „troglavom vladom“, umesto da su istog trenutka rasterali i vladu i Skupštinu Srbije, imenovali privremenu vladu, raspisali izbore za Ustavotvornu skupštinu, kao što se radi posle svakog normalog prevrata. Ne, oni su 4 meseca sedeli u toj „troglavoj vladi“, i za to vreme desilo im se to što im se desilo: počev od uništavanja dosijeja Državne bezbednosti, preko pobuna na Kosovu, pobuna u zatvorima i svih tih stvari. To je najveća greška koalicije DOS, i ja im to neću nikad oprostiti, i to sam lepo i napisao.

RSE: Da li je bilo neophodno da se napravi „dil“ za 5. oktobar? Da li je pokušaj da se izbegne krvoproliće, pokušaj koji je uspeo, podrazumevao takav „dil“ sa Legijom i njegovima? Šta bi se dogodilo da do tog „dila“ nije došlo?

VASIĆ: Opet ću da kažem jednu nehrišćansku misao: možda bi bilo bolje da nije došlo do „dila“, pa da tih pola miliona ljudi, od kojih je dobar deo bio solidno naoružan, tu stvar obavi na bukureštanski način. Danas više niko ne bi pitao ni za kakvog Miloševića, Legiju i Miru Marković, ali nije se tako desilo. Hvala bogu na tome. Taj „dil“ je očito bio potreban, da bi se izbeglo krvoproliće, i na kraju krajeva, ljudi koji izbegnu krvoproliće, posle moraju da slušaju kako su oni, eto, pravili „dilove“ sa ovima i sa onima. To je bila jedna od opcija. Postojao je za 5. oktobar i plan B, o kome ja sad ne bih. Ljudi su uradili ono najpoštenije i najčestitije što su mogli da urade, dogovorili su se sa dripcem a dripac im je „prodao ciglu“, jer, naravno, kada se Legija sa svojim trupama pojavio 5. oktobra, njemu je naravno bilo jasno da nema nikakvu šansu da preživi bilo kakav okršaj. Šta su uradili? Izgrlili su se narodom, poljubili popa u ruku, podvili repove i pobegli.

RSE: Citiraću jedan deo knjige „ Da su Legijini ljudi opalili i jedan metak u meso tog popodneva, nastalo bi krvoproliće u kome bi se završila stvar mnogo drugačije, pola miliona ljudi, već besnih i sa visokim adrenalinom, više su od kritične mase dovoljni za konačni obračun sa režimom“.

VASIĆ: Ima tu nekoliko likova, kao što su Legija i ovaj nesrećni Nebojša Pavković, koji od okolnosti da su u to vreme ćutali, pokrili se ušima i podvili rep, ljubili popa u ruku i pobegli kući, oni od toga sebi kasnije prave političku karijeru: mi smo fenomenalni tipovi, sve smo mogli da vas pobijemo i nismo. Ko je još toliko blesav da kupi tu priču, osim naših mutavih političara iz DOS-a, to je problem državničke odluke, a ja za to krivim, izmedju ostalog, i pokojnog Zorana Djindjića. To je trebalo razbucati odmah, i Državnu bezbednost i Generalštab i celu tu ekipu. Mi smo im to tad govorili, ali oni nisu hteli da slušaju, a to je sad drugo pitanje.

RSE: Gledano šire, da li ova tvoja knjiga zapravo ukazuje da sve vodi koren iz rata, jer rat je bio jedna velika pljačka u kojoj je i rodjen taj paradržavni Kartel, koji je na kraju ubio Djindjića.

VASIĆ: Vodi, naravno, ta simbioza organizovanog kriminala i Državne bezbednosti počinje od mobilizacijske krize 1991. godine. Kad su Slobi trebali ljudi da za njega ratuju, i da mu prave ono što su pravili po Hrvatskoj, pa kasnije i po Bosni, a obični rezervisti to nisu hteli. Ko je hteo? Hteli su kriminalci. I tako Arkan ide po zatvorima, vadi robijaše i vodi ih na front, pa se onda to proširilo, oni su vični nasilju, skloni su pljački, i tako je počelo. Cela ta priča se odvija devedesetih godina, i ta impresivna serija 40 – 50 ubistava samo ukazuje na „kadrovsku politiku“, tu se rade kvote, kontingenti, tu se rade pljačke, politička i druga ubistva i to jednostavno srasta. I svi jedni o drugima znaju dovoljno,, i to znaju toliko da jedino glavu spasava da neko izgubi glavu.

RSE: Da li to znači da se ponovo vraćamo na isti problem: da ne postoji i nije prevrednovano ono što se dogadjalo devedesetih godina. Da su Legija i njegovi, na prime, mogli biti junaci, patriote samo zato što se zapravo u Srbiji nije nikad javno reklo šta su oni radili na ratištima?

VASIĆ: Citiraću Gorana Petrovića, bivšeg načelnika Državne bezbednosti: „Hoće li neko meni jednom da objasni, koje su to njihove patriotske zasluge“. Tih patriotski zasluga nema, to je izvikana priča, jer je Jedinica za specijalne operacije završila tako da je štitila finansiske interese Babe Abdića u Velikoj Kladuši 1993. – 1995. godine do operacije „Oluja“, i to im je bila jedina važna operacija ikad u životu. Sve ostalo je bilo koješta, krpljenje trupa na frontovima, obuka i organizacija Srba iz Hrvatske i Bosne. Obuče ih pa ih gurnu na front: ili ostanite ili se vratite kući. Više su radili po Srbiji nego napolju, i to je jedan najobičniji mit, koji treba već jednom demistifikovati, zasvagda. Zahvalan sam G. Petroviću što je to rekao, kakvi crni patrioti, to je jedna totalno izvikana mistifikovana priča.

RSE: Kažeš da je to jedna izvikana mistifikovana priča, pozivaš se na Gorana Perovića, medjutim klima u Srbiji je potpuno drugačija. Ne znam da li je klima u Srbiji takva, da neko pokušava da rastera tu maglu ili da je ponovo pravi?

VASIĆ: Ovog trenutka klima u Srbiji je takva zato što nacionalni tabloidi i nacionalni radenici tipa Koste Čavoškog, Brane Crnčevića i ostalih, viču i viču, ne može čovek od njih više da uključi ni veš mašinu, a da ih ne čuje: o užasno apstraktnim patriotskim pričama. To su sve budalaštine, koje se, naravno, ponavljaju. Imamo Srpsku radikalnu stranku, koja i dan danas sanja o „Velikoj Srbiji“, Ogulin - Karlovac – Virovitica. To je njihov stav od koga oni ne odustaju, osnivaju se izbegličke vlade, Republike Srpske Krajine, što je sprdnja sa zdravim razumom. Tu se opšte vodi ona ista politika iz 1991. godine, iskreno se nadam da to ne nailazi na razumevanje stanovništva, ali da postoji jedna vrlo konzistentna politička i ideološka linija, koja se plasira, i u tome veliku ulogu igra vladajuća koalicija.

RSE: Ako je to tako, kako su mogli bivši opozicionari, odmah iza 5. oktobra, da razgovaraju sa Jovicom Stanišićem, na primer, o kadrovskim razmeštajima u Državnoj bezbednosti i policiji. To bi isto bilo, kao da su razgovarali, mada možda i jesu, sa Vučelićem ko će biti direktor televizije.

VASIĆ: Pre svega Jovica Stanišić i njegova ekipa, u koju Vučelić spada kao jedan od prvih ljudi, sami su se ponudili u toj stvari. Pa Jovica, koji je imao jedan ograničeni ugled čoveka koga ga je Milošević oterao zato što je bio razuman, za njim se vukla priča kako se 1996. – 1997. sukobio sa Mirom Marković oko reagovanja na masovne demonstracije i izborne kradje, on je ispao kao neki liberal. Pa su ovi rekli: zašto ga nebismo čuli, a Jovica, koji je čuveni spletkaroš bio i ostao, o tome je puštao informacije na sve strane. Pa su Jovicini emisari hodali izmedju Demokratske stranke Srbije i DOS-a, i pakovali buduću kadrovsku politiku Državne bezbednosti, govorim konkreto o Gavriloviću pokojnom. Jovica je, naravno, pokušavao da se uglavi u taj nekakav raskol, koji tada očigledno već postoji izmedju Koštunice i Djindjića. Nije mu uspelo, na svu sreću, ili mu je čak i uspelo, ne znam, ali je očito da se tu igraju posebne spletke i intrige u kojima me ne čudi ništa. Činjenica je, i to je veliki problem do dana današnjeg srbijanske političke scene, to je bolesna fascinacija tajnim službama.

RSE: Ti u knjizi navodiš, kako su uoči 5. oktobra nepogrešivo osetili pad Miloševićeve vladavine kriminalci, i kako su počeli odjednom da se pojavljuju na opozicionim mitinzima i da nude i svoju zaštitu.

VASIĆ: To se videlo golim okom.

RSE: Kako je moguće da oni nisu na to reagovali, da nisu shvatili šta će morati da plate takvom obezbedjenju?

VASIĆ: U tom trenutku se stvarno radilo o glavi. Pogledajte samo slučaj Ivana Stambolića. Oni su morali da imaju neku vrstu elementarne zaštite, kako im se ne bi desilo to isto, i ja to mogu da razumem. Postoji niz opravdanja za taktičko sporazumevanje sa takvim elementima u takvoj situaciji, ali ne postoji opravdanje, sa političke i državne tačke gledišta, da se kojekakva obećanja data tim dripcima kasnije poštuju. Trebali su da se ugledaju na Jovicu Stanišića, koji je svojim kriminalcima, koji su mu u jednom trenutku učinili uslugu pa se kasnije obezobrazili, izlazio na kraj na jedan vrlo efikasan način i definitivan. DOS to nije uradio. To je trebalo odmah odseći na najbolji mogući način, što je uradjeno tek tokom akcije „Sablja“, i vratiti kriminalce na mesto gde spadaju. To je trebala da bude vrlo jasna poruka: povucite se iz kriminala, držite kafiće, muljajte na sitno, ali nemojte da smo vas više uhvatili u bilo čemu. Ima sad tu jedan problem, i to mi je u jednom trenutku rekao Čeda Jovanović, kada smo razgovarali o tome i upitao sam ga zašto to nije rasčišćeno sa Legijom i ostalima. Onda je Čeda razmislio i rekao mi: „Svi su mislili da će im jednog dana takvi zatrebati“, i to je sad pitanje moralnog integriteta i državničke mudrosti 18 DOS-ovskih glavara. To je sad njihov problem, nije više moj.

RSE: Vrlo zanimljiv deo knjige je gde ti opisuješ veze mafije u celom regionu, u susednim državama. Da li se može očekivati da će države u regionu, koje se povezuju u cilju borbe protiv mafije, dobiti tu bitku?

VASIĆ: Ako se povežu, a ti pokušaji su u toku, kao što je objedinjavanje baza podataka, rutinska dnevna saradnja itd. Bitka protiv organizovanog kriminala nikad ne može da se dobije u potpunosti, i jedino što normalne države, normalne policije mogu da urade jeste da to drže u nekim razumno prihvatljivim razmerama, jer organizovani kriminal je vrlo ozbiljna stvar, a pogotovu u ovom našem regionu Balkana. Kad kažem Balkan, mislim od Turske do Austrije. Mi imamo situaciju koja je paradoksalna: organizovani kriminal je već deo Evropske Unije, a države još to nisu, jer kriminalci su pragmatičan svet koji saradjuje preko državnih granica bez ikakvih problema. Države ne saradjuju, a organizovani kriminal ima svoja uporišta od Turske do Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva, države i policije to još nemaju, oni su zapravo, nekoliko koraka u zakašnjenju iza organizovanog zločina i transnacionalnog kriminala. Odakle Bagzi u Grčkoj, odakle Legija u Švajcarskoj? Zna se vrlo dobro koji je klasični tradicionalni, najkraći i najefikasniji put heroina: Turska, Grčka, Bugarska, Makedonija, Kosovo, Srbija, Hrvatska, Bosna, Slovenija, Austrija, pa dalje. Sve i policije dotičnih zemalja, u saradnji sa Europolom, Interpolom i ostalim medjunarodnim organizacijama, morali bi da prate najpažljivije moguće šta se dešava, jer šta god se dogodi čudno i neuobičajeno, mora biti da ima veze sa tim.

RSE: Da li je u tom smislu zanimljiva Rusija, koju posebno pominješ, i povezanost sa ruskom mafiom

VASIĆ: Ruska mafija gleda da investira van granica Rusije svoj oprani novac, počelo od Kipra i Grčke i širi se dalje. Oprani novac je već druga priča; da ne ulazimo u poreklo bogatstava velikih američkih tajkunskih porodica, šta se dogadjalo krajem 19. i početkom 20. veka. Niko više ne pita Astorija i Vanderbilda odakle im prvi milion dolara, niko ne pita porodicu Kenedi šta je tata Džozef pre Drugog svetskog rata radio. Da ne ulazimo u te neprijatne detalje. Tako i ruska mafija gleda da novac opere, jer je prirodni cilj svake mafije da se legitimizuje, da se legalizuje i da svoje oprane novce počine da plasira na legalan način, dakle, da nema više problema sa policijama.

RSE: Da li je to ponudjeno domaćoj mafiji u Srbiji?

VASIĆ: Postoje izvesne indicije da jedna poprilična količina novca čeka u Rusiji, kod takozvanih oligarha, da bude kroz Srbiju oprana i investirana, ali tu je sad jedna paradoksalna situacija, oni neće da rade sa kriminalcima, tipa Duće Spasojevića.

RSE: Govorim o domaćem novcu, domaćih kriminalaca.

VASIĆ: Takva ponuda je postojala posle 5. oktobra, i dobar deo njih je to prihvatio, ali neki su procenili da je heroin ipak bolji posao.

RSE: S obzirom da si imao u uvidu dosta zanimljivih dokumenata, da li si naišao na dokumente koja vode i prema Karadžiću, Mladiću?

VASIĆ: Ono na šta sam naišao nisu bila dokumenta, činjenice i indikacije, to su bile jeftine mafijaške podvale, kojima su sopstvenu kriminalnu delatnosti pokrivali pseudopatriotskom pričom. Recimo da su otmicu Milorada Miškovića, a to je početak 2001. godine, za šta je dato 7 miliona evra, kao, uradili Mladićevi telohranitelji, i da kompletna priča vodi u Bosnu, što se na kraju ispostavilo kao potpuna laž. Radnju su uradili Duća i Legija, ali je Duća uz Legijinu saradnju pustio priču o akciji Mladićevih, odnosno Karadžićevih telohranitelja i pristalica. Nisu oni tek tako pustili tu priču, hteli su da malo nadraškaju takozvanu patriotsku javnost, pa da se onda oštrica istrage otupi. Medjutim, postoje takodje indicije, koje su se pojavile krajem 2002. godine, posle ubistva Škrge i Batočanina (decembar mesec), da jedan deo profita takozvanog novosadskog ogranka heroinskog puta, preko nekih kontroverznih biznismena, ide u Karadžićevom pravcu. Nažalost, ta priča nije nikad bila rasvetljana do kraja.

RSE: Ostaje pitanje zašto se Legija predao? Zašto se predao u trenutku kada je došlo do smene vlasti u Srbiji?

VASIĆ: Ja ne bih to povezao sa time, već sa nečim drugim. Legija se predao u trenutku kada su mu presušili resursi jataka po Zapadnoj Evropi. A to se u krugovima beogradske obaveštajne zajednice i podzemlja, u tome postoji koncenzus, vezuje se za fenomen Joce Amsterdama, Sretena Jocića, „kralja kokaina Zapadne Evrope“. Navodno su ga Legija i Duća „uradili“, cinkali su ga bugarskoj policiji, pošto se on skrivao u Bugarskoj. Za njim je raspisana poternica, zbog ubistva policajca u Holandiji, i „radio“ je heroin naveliko. Onda su Legija i Duća skontali da bi bilo dobro da odrežu iz lanca jednog posrednika tj. Jocu Amsterdama, pa su ga ocinkali i tom prilikom se ispostavilo da fale neke dve tone kokaina. Bugarska policija je uhvatila Jocu Amsterdama, kod koga nadju, što je vrlo zanimljivo, legitimaciju MUP-a Srbije, i izporuče ga u Holandiju. Naravno, Joca nije glup čovek, inače se ne bi toliko obogatio, u jednom trenutku shvati ko ga je sredio, pa je, navodno, iz holandskog zatvora raspisao poternicu da ko ubije Legiju ili bilo koga od njegove familije, zato Legijina žena ima obezbedjenje policije, da će dobiti 2,3 – 5 miliona evra, u pitanju su ogromne pare. Ti Legijini jataci, kada su za to čuli, shvatili su da nije „higijenski“ se družiti sa Legijom. Legija jeste jedan „ozbiljan umetnik“ ali je Joca Amsterdam puno ozbiljniji. Izgleda da je došlo izmedju jataka do koncenzusa: više nećemo da se bavimo Legijom, kako ne bismo posle Joci Amsterdamu objašnjavali zašto smo čuvali Legiju po Švajcarskoj i Severnoj Italiji. Tako da je on izgubio baru kroz koju pliva. Shvatio je na kraju da mu je puno bolje da sedi u Centralnom zatvoru, nego da čeka da ga neko klepi na spavanju od njegovih jataka.

RSE: Šta bi rekao na ono što je Bagzi izjavio na sudjenju: da su glavni krokodili još na slobodi? Da li je to samo puštanje magle?

VASIĆ: Budući da se Bagzi ponudio se da bude svedok-saradnik, ja bih sačekao gradjanina Milenkovića, da on to sve pošalje Specijalnom tužilaštvu, pa da mi čujemo na koga je on zapravo mislio. Ne bih hteo da špekulišem o Bagziju i drugima?

RSE: Knjiga se završava jednim pitanjem: da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine? Pretpostavljam da odgovor uopšte nije težak.

VASIĆ: Ako je zbog nečega bilo bolje, to je zahvaljujući akciji „Sablja“ i vanrednom stanju, a posle toga je gore.

RSE: Kakva bi Srbija bila da 12. marta 2003. Djindjić nije otišao u vladu, već u hotel „Jugoslavija“ na seminar, a da je sutradan, po redu vožnje, bio uhapšen Kartel?

VASIĆ: Čekali bi oni i 13. marta na istoj lokaciji, takav je bio plan, ali da Zoran nije došao u vladu, da je Zvazdanu zadrhtala ruka i promašio ga i dan danas bi Zoran Djindjić bio na vlasti, a ovi sadašnji vlastodršci, i one čuvene političke stranke iz parlamenta bi bile u mišijoj rupi.
XS
SM
MD
LG