Dostupni linkovi

logo-print

Hag, Kosovo, Crna Gora...


Predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica razgovaraće ovih dana u Briselu sa visokim evropskim zvaničnicima o svemu onome što se posredno ili neposredno tiče približavanja Srbije evropskim integracijama. A taj je tematski repertoar dobro poznat i već duže se ne menja: Hag, Kosovo, Crna Gora, plus reformsko zakonodavstvo, ekonomija... Možda se neko već i zamorio od ovih dežurnih refrena, ali biće da će prvi ljudi Srbije i u Briselu iznova čuti uveravanja da će spomenute tačke biti skinute sa programa tek kada budu na zadovoljavajući način apsolvirane, ni sekundu pre toga. Uostalom, susedna Hrvatska je najbolji primer za to: iako ima samo jednog haškog begunca i nije opterećena ničime što bi se moglo suvislo porediti sa kosovskim problemom, njena je dalja integracija u Uniju zamrznuta dok se postojeće prepreke ne otklone. Da li to strogo evropsko odbijanje podstiče reaktivni antievropeizam u Hrvatskoj? Vrlo verovatno, ali se zbog toga niko iz Brisela neće mnogo uzbuđivati ili izvinjavati: to je problem tamošnje političke elite, a ne evropskih institucija. Pravila i standardi su jasni i izvolite ih se pridržavati, a na vama je da pronađete način na koji ćete to da ostvarite.

U poređenju sa beznadnom situacijom iz prvih desetak meseci Koštuničine Vlade, u Srbiji je primetan stanoviti pomak napred, izvesno prizivanje pameti, bar kada je saradnja sa međunarodnim Tribunalom u pitanju. Sve je to, međutim, još veoma daleko od nekog odlučnijeg – a kamoli nepovratnog – zaokreta u dobrom pravcu, tako da se Srbija spolja – a bogme i iznutra, za iole pažljivijeg posmatrača – i dalje doima kao najlošiji đak u razredu, koji je doduše rešio da jedinice konačno pretvori u mršave dvojke i nekako se provuče u sledeći razred, ali bez ikakvih garancija da potom neće ponovo zapasti u katatonični autizam. Taj se sledeći razred zove Studija o izvodljivosti, a politička klasa u Srbiji u vezi sa njom širi pregršt mistifikacija usmerenih ka o tim finesama ne baš obaveštenom građanstvu: drugim rečima, taji se da bi i pozitivna studija bila tek prvi i simbolični koračić na jednom veoma dugačkom putu, tokom kojeg bi se cela zemlja morala odreći mnogih pogubnih običaja i navika, i napokon realnije sagledati svoje mesto u savremenom svetu i iz toga izvući konsekvence.

Nedavno obeležavanje dvogodišnjice atentata na premijera Zorana Đinđića bilo je, između ostalog, tužno i zbog onog jakog i sveprisutnog osećanja da je sve to sa Srbijom i Evropom moglo biti i sasvim drugačije, i da je ova zemlja mogla danas da bude u znatno povoljnijem položaju, samo da se nije dogodilo ono što se u Srbiji prečesto dešava: da gori nadvladaju bolje a na štetu svih, bilo tako što ih fizički uklone, bilo tako što ih politički nadjačaju svojom demagogijom, znajući da će ona biti toplo primljena u biračkom telu koje će rado tolerisati i nerealna obećanja, samo ako dovoljno lepo zvuče. Dok se ta perverzna kombinacija sklonosti ka lošoj inerciji i netrpeljivosti prema svakom kreativnom naporu i ljudima koji ga simbolizuju nekako ne prekine, Srbija će dreždati u mestu.
XS
SM
MD
LG