Dostupni linkovi

logo-print

Kraj haških optužnica


Haški tribunal neće više nikoga optužiti. U utorak, 15. marta je objavljeno da je optužnica podignuta protiv bivšeg ministra odbrane Makedonije Ljubena Boškovskog ujedno i poslednja optužnica tog međunarodnog suda.

O tome zašto nisu optuženi glavni nalogodavci i inspiratori zločina, o tome jesu li neke optužnice bile političke, a suđenja pravična, kao i o tome hoće li predstojeća suđenja za ratne zločine u državama regije biti pod pritiskom politike, Radiju Slobodna Evropa u „Temi sedmice“ govore trojica odličnih poznavalaca rada Haškog tribunala i vrhunski pravnici iz tri države regije: Srđa Popović, Vehid Šehić i Ivo Josipović.

Srđa Popović je advokat iz Beograda, sa višedecenijskim profesionalnim iskustvom u nekadašnjoj Jugoslaviji, a kasnije i u Sjedinjenim Američkim Državama. Široj javnosti je poznat po zalaganju za ljudska prava, po protivljenju srpskoj politici koju je predstavljao Slobodan Milošević, a u profesionalnom radu, među ostalim, i kao branilac Andrije Artukovića, ministra unutrašnjih poslova nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske na procesu vođenom 1986. u Zagrebu.

Vehid Šehić je bivši advokat, tužilac i sudija. Sada je predsednik Izborne komisije Bosne i Hercegovine. Široj javnosti je poznat kao učesnik mnogih antiratnih inicijativa i pokreta i kao jedan od osnivača i čelnik Foruma građana Tuzle – građanske inicijative koja je još u vreme rata održavala kontakte sa ratom nekompromitovanim ličnostima iz Hrvatske i Srbije i time se zalagala za toleranciju.

Ivo Josipović je profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Usko je specijalizovan za rad Međunarodnog krivičnog tribunala za ratne zločine počinjene nakon 1991. godine na području bivše Jugoslavije i član je stručnog tima Vlade Hrvatske za saradnju sa Haškim tribunalom. Važi za najboljeg poznavaoca te problematike u Hrvatskoj.

Prvo pitanje koje smo uputili našim sagovornicima je kako ocenjuju rad Haškog tribunala odnosno je li realno taj sud učinio dovoljno ili je mogao više?

POPOVIĆ: S obzirom kako je taj sud počeo – ja pratim njegov rad od samog početka, od vremena Goldstona (Ričard, Richard Goldstone, sudija Ustavnog suda Južne Afrike, prvi glavni tužilac Haškog tribunala – od 15. avgusta 1994. do septembra 1996.) – mislim da je on moja očekivanja ustvari prevazišao. Naročito što je bilo od početka jasno kakav će otpor prema tome sudu da bude u svim ovim zemljama, a naročito možda u Srbiji i da će biti jako teško doći do dokaza koji se nalaze ovde, a još teže do optuženika.

Međutim, mi vidimo da su oni došli do glavnih optuženika, vidimo da se ti postupci vode, po mojoj oceni, vrlo savesno, vrlo objektivno i vrlo profesionalno. Mislim da su uspeli da sakupe jednu neprocenjivu istorijsku građu o onome što se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina i mislim da su oni sjajno obavili svoj zadatak.

Da li ima nekih primedbi? Naravno da ima. Mene čak čudi da ih nema i više, jer je taj zadatak, po meni, bio strahovito težak. Oni kad su počinjali svoj posao nisu znali ništa o političkoj i istorijskoj konstelaciji u Jugoslaviji. Oni nisu mogli da izgovore imena ljudi, toponime, nisu znali ni tu geografiju. Oni su učili to sve od nule. Tako da sam ja lično, a siguran sam da ima i drugih mišljenja, ustvari impresioniran onim što su oni uspeli da postignu za ove vreme.

JOSIPOVIĆ: Haški sud je izazvao različite osjećaje. Nekima je bio previše, drugima je bio premalo. Ja spadam u one koji su možda od njega više očekivali. Možda sam očekivao da će, s obzirom i na neka poznavanja situacije u ovoj regiji, optužiti neke druge osobe, nekim optužbama sam možda malo i iznenađen. Ali dobro, to nije moj posao da te stvari procjenjujem. Međutim mislim da je mogao više.

ŠEHIĆ: Ja sam pripadao onoj grupi građana iz ove tri države koji su uvijek podržavali i osnivanje i postojanje Haškog tribunala i vrijeme je pokazalo da su svi ti koji su podržavali osnivanje Haškog tribunala za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije bili apsolutno u pravu.

To je jedina, na žalost, međunarodna ili sudska institucija koja je procesuirala ratne zločine. Mi smo imali improvizaciju suđenja određenim pojedincima za ratne zločine, ali znamo kako su ti predmeti i završavani. Ono što je ulijevalo nadu, da će oni koji su se ogriješili o humanitarno pravo biti sankcionisani, bio je upravo Haški tribunal. I ja kao građanin BiH, koja je, eto, najviše i propatila u ovom proteklom ratu, sa simpatijama gledam na Haški tribunal. Žao mi je što nije mogao procesuirati još neke osobe za koje postoji sumnja da su počinili ratni zločin.

RSE: U sumiranju rada Haškog tribunala neizbežna su poređenja sa nekim ranijim, ali i sadašnjim sličnim sudovima. Utisak je da je Tribunal u Hagu ipak propustio da procesuira neke važne osobe, što se nije dogodilo prilikom suđenja zločincima iz Drugog svetskog rata na sudovima u Nirnbergu i u Tokiju, niti na današnjem tribunalu u Aruši, u Tanzaniji, na kojem se sudi za zločine počinjene prošle decenije u Ruandi. Na tom sudu su čak osuđena na dugogodišnje kazne dvojica novinara za koje se ispostavilo da su huškali na zločine. Zašto takvim osobama nije suđeno i u Hagu? Zašto u Hagu nije suđeno nekim od vodećih nalogodavaca i inspiratora počinjenih zločina uključujući i genocid?

POPOVIĆ: Oni rade sa prilično ograničenim resursima. Oni ispituju i procesuiraju jedan događaj koji se odvijao tokom četiri godine, a s obzirom na Kosovo, možemo reći i tokom deset godina, na jednom strahovito velikom prostoru, u vrlo komplikovanim političkim okolnostima, i ja mislim da oni apsolutno nisu imali snage da idu dalje od onih koji su bili svakako politički najodgovorniji za zločine. A potpuno bih se složio s vama da su ti ljudi koji su bili inspiratori, koji su bili ideolozi tih etničkih čišćenja ili genocida, da su oni možda najkrivlji s obzirom na to da su oni možda jedini imali punu svest o tome šta zagovaraju.

ŠEHIĆ: Nažalost nijedan od inspiratora raspirivanja mržnje na ovim područjima, iz koje je kasnije proizašlo i sve ono što se dešavalo, koliko ja znam, nije optužen. Optuženi su oni koji su iskoristili tu negativnu inspiraciju, koristeći svoju političku moć, da krenu u rat koji je proizveo stotine hiljada mrtvih. Sigurno da Haški tribunal ima, da tako kažemo, žargonski, i neke svoje rezone. On je želio da procesuira u prvom redu one koji su u svemu ovome bili najprepoznatljiviji. Pokušao je znači da probire one osobe, one državljane ovih naših država za koje smatra da su najodgovorniji. Kada ste limitirani vremenom, onda se sigurno u takvoj situaciji desi da neko ko bi eventualno trebao da bude također osumnjičen za ratni zločin nije osumnjičen. Sada je velika stvar do javnosti u ove tri države da mi izvršimo jedan, da tako kažemo, humani pritisak, demokratski pritisak, da stvarno i te osobe dođu pred lice pravde i odgovaraju pred državnim sudovima u ove tri države i da oni završe posao koji nije, nažalost, započeo u konkretnim slučajevima Haški tribunal.

JOSIPOVIĆ: Mislim da je Haški sud imao jedan nedostatak za koji nije on kriv: on u svojoj nadležnosti nema zločine protiv mira i tu je u bitnoj mjeri ograničen. Ali to je tako odredilo Vijeće sigurnosti, a ne Haški sud. Rekao bih da Haški sud, za razliku od onog Nirnberškog, ima i druga ograničenja za koja opet nije on kriv. Riječ je o tome da su Nirnberški sud i njegovi tužitelji imali neograničenu mogućnost i dovođenja okrivljenika i pribavljanja dokumentacije i suradnje na terenu okupacijskih vlasti, savezničkih vlasti, pa i nacionalnih država, dok je Haški sud tu imao vrlo često i otpore i ja to uzimam kao možda jedan element koji nije na njegovoj strani krivnje, ali koji mu je sasvim sigurno odmogao.

RSE: Bez želje za bilo kakvom generalizacijom i pogotovo za izjednačavanjem krivice, ne može se prenebregnuti činjenica da je u Hagu Slobodan Milošević, ratni predsednik Srbije – jedne od država regije – učesnice u sukobu, a da se Haški tribunal, najblaže rečeno, nespretno ponašao, kada je reč o čelnicima preostalih dveju država – pokojnom Franji Tuđmanu i Aliji Izetbegoviću. Tek nakon njihove smrti, naime, a u slučaju predsednika Izetbegovića čak na sam dan smrti, objavljeno je da je Tribunal i o njima vodio istragu. Ako je tako, zašto oni nisu i optuženi, ili zašto sumnje nisu odbačene? Zašto nije objavljeno da su pod istragom dok su bili živi, nego je Haški tribunal to saopštio tek nakon njihove smrti? Je li moguće da je tu reč o politici, ili je u pitanju nešto drugo?

ŠEHIĆ: Sigurno, da sam bio na čelu Haškog tribunala, sasvim bih drugačije postupao. Sigurno najbolji odgovor na to mogu dati oni koji su takvu politiku kreirali. I upravu ste da je tužiteljica po okončanju života predsjednikâ jasno rekla da se obustavljaju istrage protiv njih. Motive Haškog tribunala za tako nešto meni je teško dokučiti. Za mene nema „njihovog“, „mog“ ili „našeg“ ratnog zločina. Sigurno da i oni koji se bore za pravednu stvar, svi oni koji se bore protiv nepravednih režima ne smiju činiti zločin, jer i oni time čine određenu nepravdu. Tako da su, po mom nekom razmišljanju, mnogi su odgovorni u ovoj državi i u ovim državama, a, eto, nije im suđeno. Možda im, nažalost, nikada neće biti ni suđeno.

JOSIPOVIĆ: Ja sam se kao pravnik uvijek suzdržavao toga da vrednujem na neki način i ocjenjujem ono što profesionalno radi Tužiteljstvo. Ja na neki način imam povjerenja u to što je haško Tužiteljstvo i Haški sud radio, iako, kažem, imam neki osjećaj da se moglo možda i bolje i više, kao što sam rekao. Ali, pretpostavljam, kao što je imao razlog da nekoga optuži, da je imao razlog i da nekoga ne optuži. I vrlo mi je teško ulaziti u te detalje i govoriti o tome da li je trebao optužiti predsjednika Izetbegovića ili predsjednika Tuđmana. Da su imali dokaza i mogućnosti, vjerojatno bi to i učinili. S druge strane, ne isključujem mogućnost da su možda i prikupili nešto, ali da ih je priroda preduhitrila.

POPOVIĆ: Mislim da je to bilo diktirano prirodom konflikta ili, neko može da kaže, percepcijom prirode konflikta, gde je od početka bilo jasno da je Milošević taj koji diktira događaje, da iza njega stoji Jugoslovenska armija. On se i hvalio u svojoj knjizi na početku sukoba da su Hrvatska i Bosna potpuno razorene zemlje. Dakle, percepcija je bila je da je Srbija očigledno agresor, da je ceo taj rat "one man show" (predstava jednog čoveka), i pažnja je bila usmerena prvenstveno i jasno na Miloševića.

Po mom mišljenju ne postoji paralelizam ni između Miloševića i Tuđmana, a još manje između Miloševića i Alije Izetbegovića. Zločini koji su počinjeni u Hrvatskoj i Bosni, bili su deo jednog političkog plana. Oni su bili deo jedne velike, krupne zamisli. Tu se težilo da se omeđe granice jedne nove države koja bi bila po ukusu Miloševićevog režima. Dok s druge strane imate reagovanje i naravno i u tom reagovanju je bilo puno zločina, ali paralelu ja ne bih mogao da povučem.

RSE: Imali ste, pretpostavljam, prilike da se dobro upoznate sa nekim procesima. Je li, po Vašem mišljenju, Haški tribunal uspeo da obezbedi većini optuženika fer i korektna suđenja?

POPOVIĆ: Po meni jeste. Kad je Milošević u pitanju, mislim da je dobio više nego fer suđenje. I ja imam tu možda osnovnu zamerku Haškom sudu što je Miloševiću, u strahu da ne izgleda pristrasan, dao mogućnost da drži političke govore koji nemaju nikakve veze s optuženjem, da svoju propagandu širi i dalje, sada iz Haga, da ja mislim da je to možda bila osnovna greška. Mislim da sud ne sme da vodi toliko računa o tome kako će kome da izgleda, nego treba da radi svoj posao, pa kakva bude percepcija takva će biti. Mislim da su preterali u toj želji da izgledaju objektivni i nepristrani kad su dozvolili Miloševiću to što su mu dozvolili. Zato suđenje njemu toliko dugo i traje.

JOSIPOVIĆ: Moj vanjski dojam je da je Haški sud težio pravednosti. On vjerojatno to nije postigao u maksimalnoj razini, kako bi se to možda željelo, ali ističem da isti problemi postoje i pred nacionalnim sudovima. Ili, rekao bih, da on nije bio ni bitno bolji, ni bitno lošiji od jednog dobrog ili solidnog suđenja u nekoj demokratskoj zemlji.

ŠEHIĆ: Oni su ispunjavali sve one uslove da svako mora imati svog advokata, omogućavali su ono sve što su prema pravilima Haškog tribunala imali i mislim da je s te strane jako teško reći da je Haški tribunal prema nekom imao blagonaklon odnos, a prema nekom nije. Stvara se jedna fama, i u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj i u Srbiji i Crnoj Gori, o Haškom tribunalu, jer svi govore o osuđujućim presudama Haškog tribunala. Moramo voditi računa o tome da je Haški tribunal mnoge oslobodio, ispravljao određene greške, gdje je pokazao da i oni mogu pogriješiti. Znači nisu svi koji su otišli u Hag bili osuđeni, mnogi od njih su bili oslobođeni što opet upućuje na zaključak da je Haški tribunal dobro vodio računa o utvrđivanju činjeničnog stanja i prihvatao je onu činjenicu, jedan postulat u krivičnom pravu – da je sumnja povoljnija po optuženog. On je to dokazao.

Ne bih mogao ulaziti u neke sitne detalje, jer mnogo toga se dešava iza zatvorenih vrata. Vi znate da ima zatvorenih sjednica za javnost, tako da nama to nije dostupno. Ali sve u svemu, mislim da je Haški tribunal dosta pravedno postupao prema svim optuženim. Štaviše, oni koji su se dobrovoljno predali, imaju određene garancije, pušteni su da se brane sa slobode, i s te strane ja sam imao povjerenje u Haški tribunal.

RSE: Recimo da ste danas advokat nekog optuženika, bilo kojeg. Šta biste mu savetovali, da mu je bolje da mu bude suđeno u Hagu ili da mu bude suđeno pred nacionalnim pravosuđima, bilo Bosne i Hercegovine, bilo Hrvatske bilo Srbije?

ŠEHIĆ: To je jako teško pitanje. U jednom razgovoru sa Ričardom Goldstonom, kad smo razgovarali na tu temu, pitao me je da li bih mogao da branim ikog od haških optuženika. Ja sam odgovorio da ne bih. Ne bih mogao zato što bih bio prvo nepošten prema sebi, branio bih nešto što lično osuđujem. Bio bih nepošten i prema tom klijentu, jer bih ga branio bez onog velikog uverenja da mu mogu pružiti pravu odbranu. Ali u nekakvim situacijama, hipotetički gledajući, jedini moj uslov bi bio da prizna da je počinio zločin, onda bi se možda neka odbrana mogla raditi.

I na ovo vaše pitanje mogu reći da imam osjećaj da je bolje da im sudi Haški tribunal nego domaće pravosuđe, jer oni će biti pod strašnom lupom međunarodne javnosti, moraće pokazati svoju nezavisnost od politike i bilo kakvih vrsta uticaja. Jer znate da u sudskoj praksi mnogo toga uvijek zavisi, naročito kod izricanja vremenskih kazni, od one prve kazne i činjeničnog stanja koje je utvrđeno. I onda kasnije ono može dovesti do činjenice da je neko dobio i manje nego što zaslužuje. Morate voditi računa i o jednoj drugoj činjenici, da su mnogi optuženici dobili stvarno niske kazne jer su dobro sarađivali s Haškim tribunalom. Haški tribunal se u jednom dijelu ponašao, mogu tako slikovito reći, kao ribar – hvatao je manju ribu da bi je koristio kao mamac za veću ribu, da bi je nekako privukao, da bi došao do dokaza. Tako da imamo nekih kazni koje su ovako zdravorazumski teško prihvatljive. Ali sve je to stvar određene sudske prakse.

U svakom slučaju mislim da bi mnogi bolje prošli u Hagu nego što će proći pred domaćim pravosuđem.

JOSIPOVIĆ: U svakom slučaju, kad se sudi pred nacionalnim sudom, okrivljenik se nalazi u okruženju koje je njemu blisko. Na kraju krajeva može imati redovito posjete obitelji, komunicira na jeziku koji mu je prihvatljiv i po pravu koje bolje razumije nego neko drugo pravo. Tako da bih rekao da načelno jeste povoljnije. Osim toga, ima tu i nešto drugo, bar što se Hrvatske tiče. Hrvatska je imala u vrijeme mogućih počinjenja zločina maksimalnu kaznu dvadeset godina zatvora, dok pred Haškim sudom nema limita. Također je i ta zapovjedna ili komandna odgovornost nešto uže koncipirana po nacionalnim pravima. Vidjet ćemo u kojoj mjeri će nacionalni sudovi uspjeti aplicirati taj tip zapovjedne odgovornosti, a da ne krše načelo zakonitosti zabrane retroaktiviteta.

POPOVIĆ: To je više pitanje neke strategije i neke taktike koja može da varira od slučaja do slučaja. Ja sam siguran da ih većina branilaca odugovlači nekako u nadi da će ta stvar nestati. Ja mislim da je to vrlo pogrešno i da se to neće dogoditi.

RSE: Da li će nacionalna pravosuđa biti imuna na političke pritiske? Imao sam prilike da čujem u razgovorima koje sam vodio ranije sa nekim sudijama u Hrvatskoj, sa glavnim državnim tužiocem za ratne zločine Srbije Vladimirom Vukčevićem i sa stručnjacima iz oblasti pravosuđa u Bosni i Hercegovini da u pravosuđima ovih država postoji intencija, postoji želja da se zaista pošteno sudi tim ljudima koji su optuženi za ratne zločine. Jesu li političke prepreke zapravo ono što onemogućuje i što je onemogućavalo da suđenja u tim državama dostignu taj neki željeni nivo?

POPOVIĆ: Vi lažete da ste stekli taj utisak iz razgovora sa ljudima iz pravosuđa i ja u to mogu da verujem. Međutim, pravosuđe ne postoji u vakuumu. Ti ljudi su delovi ovog društva. I ako vi u jednom društvu imate otpor prema tim suđenjima, ta suđenja će teći jako teško. To ne moraju da budu neki pritisci iz vlasti, ali svako od tih ljudi živi s drugim ljudima. Imaju svoga automehaničara, svoga frizera, svoga suseda, svoju rodbinu, koji takođe u izvesnom smislu vrše pritisak, dakle ta opšta javnost vrši pritisak.

Mislim da će to biti jako teško. To vidim po ovom suđenju ljudima koji su optuženi za ubistvo Zorana Đinđića. Vi tu vidite da u pravosuđu postoji želja da se taj proces sprovede onako kako treba, ali vidite da tu postoje i važni politički faktori koji neprestano pokušavaju, iz svojih stranačkih razloga, da to suđenje ometaju. Pravosuđe je deo društva. Ono izriče presudu u ime naroda. Prema tome, ono šta taj narod misli je vrlo značajno.

Ja se jako bojim onoga što će uslediti posle ove izjave da su dignute poslednje optužnice. Mislim da će u svim ovim zemljama na koje se to odnosi, dakle i u Hrvatskoj i u Srbiji i u Bosni i Hercgovini, zavladati jedno zadovoljstvo što je eto konačno skinut taj Hag kao neka međunarodna obaveza - a sada lako ćemo, da li ćemo mi da procesuiramo te zločine - to je manje važno. Bojim se da se sada tu ne napravi sada jedna zabuna, da ne shvate te vlasti u tim zemljama da su zadovoljile one uslove koje postavlja Evropska unija time što su izručile optuženike Hagu. Ne. Od tih zemalja – ja govorim o Srbiji – od njih se očekuje da redefinišu svoj odnos prema ratnim zločinima. Predsednik Koštunica (Vojislav, predsednik Vlade Srbije) reči „ratni zločin“ nikad nije izgovorio. On te reči nikad nije izgovorio. Govori se samo o toj međunarodnoj obavezi, u podtekstu je: „ona je nama nametnuta, silom, ucenama, pritiskom“ i „evo mi smo to izvršili“. Ali naš odnos prema ratnim zločinima je ostao nepromenjen. I kad znate da se to čini da bi se ugodilo biračkom telu, po oceni srpskih vlasti, onda se malo zabrinete jer vidite da jedna važna svrha tog haškog postupka nije postignuta, da mogu biti kažnjeni ti krivci koji su isporučeni, ali da odnos javnosti i odnos čitavog naroda koji se najbolje reflektuje kroz odnos vlasti prema tome, ustvari nije promenjen. To je dosta tragično.

JOSIPOVIĆ: Po prirodi stvari ta suđenja imaju političku konotaciju, što ne znači da se moraju odvijati pod pritiskom politike. Sigurno je da će biti problema. Bit će problema zbog toga što vjerojatno ima i nekih predmeta koje će Hag ustupiti, a koji nisu najbolje pripremljeni. Imali smo, nažalost, prilike vidjeti da su i neki haški predmeti bili nedovoljno pripremljeni i da je jedan broj optužnica otpao iz razloga jer naprosto optužba nije bila dobro sastavljena.

Ono što je opasnost, to je da u jednom monitoringu, koji će sigurno postojati od strane međunarodne zajednice, eventualna loša ili neutemeljena optužba koja bi rezultirala oslobađajućom presudom, ne bude a priori shvaćena kao opstrukcija pravde. Tu će i međunarodna zajednica zaista trebati imati i kvalitetne promatrače. Što je moja teza? Moja teza je da dobar postupak i dobra presuda nije ona koja je po svaku cijenu osuđujuća, nego ona koja je provedena pravično i po zakonu. I tu će vjerojatno biti određenih problema koji će dijelom rezultirati i zbog drukčijeg koncepta zapovjedne odgovornosti, zbog problematičnosti možda zakonitosti pojedinih dokaza koje će Hag dati državama, ali možda bude postojala opasnost i da pravosuđe u nekoj od tih zemalja podlegne nekoj nacionalnoj euforiji koja bi bila opstruirajući faktor. To smo vidjeli i u Hrvatskoj u predmetu „Lora“ gdje postupak koji je vođen apsolutno nije bio lege artis. (Slučaj bivših hrvatskih vojnih policajaca oslobođenih pred Županijskim sudom u Splitu optužbe za zločine počinjene nad Srbima. Vrhovni sud Hrvatske je naredio ponovno suđenje.)

ŠEHIĆ: Imam apsolutno povjerenje u sudije koje će raditi u Vijeću za ratne zločine, koji će raditi u Apelacionom vijeću tog Odjela Državnog suda Bosne i Hercegovine. Sigurno da će oni biti imuni od bilo kakvih političkih uticaja. Biće u Bosni i Hercegovini problem što će se u Sarajevu suditi, kako se ovdje u žargonu kaže, i „našim“ i „njihovim“ ratnim zločincima.

Nikad nisam sumnjao da na prostoru ove tri države i u njihovom pravosuđu postoje sudije koji su stvarni profesionalci i veliki znalci svog posla. Međutim, treba omogućiti i jedan sasvim drugačiji ambijent, bez pritisaka. Ne mislim tu samo na političke pritiske, mislim i na javnost, na ponašanje drugih segmenata društva. Mi stvarno, radi nas i radi istine, sudijama u sve tri države moramo omogućiti takav ambijent da ih niko ne prati kada idu s posla kući i obrnuto, da rade svoj posao, treba da budemo svjesni da oni utvrđuju činjenično stanje da li neko počinio ratni zločin ili nije. Vi se sjećate „slučaja Norac“ (Mirko, general Hrvatske vojske, osuđen pred Županijskim sudom u Rijeci na 12 godina zatvora za razne zločine počinjene 1991. nad Srbima u području Gospića), velikih demonstracija i tako dalje. Međutim, to je polako leglo.

Ono što bih ja možda posebno istakao, što je jako bitno i o čemu se malo govori: rađena su mnoga ispitivanja o odnosu građana ove tri države prema Haškom tribunalu i vrlo je negativan odnos i prema Sudu, a naročito prema Tužilaštvu Haškog tribunala. Ali ja sam uvijek gledao onu drugu činjenicu, svi ti ispitanici su govorili „neka im se sudi ovdje“. Negdje, uslovno u podsvijesti, oni priznaju da su činjeni ratni zločini, znači povrede humanitarnog prava, što je jako dobro, ljudima u glavi to sazrijeva. Samim tim što kažu da bi „im trebalo suditi ovdje“. Možda im je u podsvijesti da se „ovdje“ može uticati na sud, a „tamo“ ne može. Međutim, mislim da je to nešto što je pozitivno i što treba afirmisati, kako bi stvorili jedan normalan ambijent sudovima koji to budu radili da mogu raditi isključivo na osnovu zakona.
XS
SM
MD
LG