Dostupni linkovi

logo-print

Balkan - neiscrpno muzičko bogatstvo


RSE: Prošlo je, ako se ne varam, pet godina od tvog posljednjeg projekta „Balkan 2000“, među slušaocima poznatijim kao „Balkanika“, jer su ga svi vezali za ime tvog benda. Je li to previše ili premalo vremena?

ILIĆ: Ja nešto specijalno o tome nisam razmišljao. Počeo sam da radim drugi album u trenutku kad sam osetio inspiraciju, potrebu, želju i volju da radim. Jer to nije muzika koja se radi jednom godišnje. Znaš da pevači rade uglavnom jednom godišnje, što im malo poveća traženost na tržištu. S ovom mojom muzikom je sasvim druga priča. Možda je malo mnogo pet godina, ali eto čini mi se da je bilo toliko mnogo „Balkanike“, bar ovde u Srbiji, da prosto nije bilo loše da se malo ljudi zažele nečega i da posle toliko vremena, onako kao maltene ispočetka, slušaju „Balkaniku“. Hoću da kažem, najvažnija stvar je u tome da sam ga radio onda kad sam želeo da ga radim, kada sam imao volju za to i kada sam imao vremena i inspiraciju. I mislim da je to poenta muzike, da je najbolje da je čovjek radi onda kada ima volju i želju i vremena, a ne onda kada mora.

RSE: No, ti u međuvremenu nisi sjedio skrštenih ruku, nego si predstavljao svoje djelo po svijetu, što je također značajno. Znači širio si taj miris „Bakanike“ među novim slušaocima.

ILIĆ: Jasno. To je užasno velika organizacija. Jedan čovek da ode negde u Kinu ili u Meksiko je veliki problem, a kamoli kad ja povedem petnaestoro ljudi iz „Balkanike“ i još troje-četvero iz tehničke ekipe. A kako stvari stoje, sve uvek pada na mene, i organizacija i briga o svemu, tako da praktično nije bilo varijante da se u međuvremenu nešto drugo radi.

RSE: Novi CD nosi naziv „Balkan koncept“. Vjerovatno si želio da i dalje pohvataš tu balkansku vezu, na što te vjerovatno prisiljava ime tvoje grupe, ili si odlučio da to bude tvoja vječna tema?

ILIĆ: Da li će biti večna, to ne znam, ali u svakom slučaju mene interesuje isključivo Balkan. Ja ne želim da budem vezan za neke uske geografske prostore, za Srbiju, za Šumadiju i tako dalje, mislim da je Balkan neiscrpno bogatstvo. Toliko različit, a toliko u nečemu onako jedinstven, i po narodima i po kulturi i po običajima. Opet s druge strane treba uraditi nešto da kada čovek ode, pa eto i u Kinu i u taj Meksiko, da ljudi kažu – to je muzika Balkana. Ne moraju da prepoznaju da li je to Bosna, Srbija, Makedonija, Bugarska… nije bitno, to je Balkan. Ja sam upoznao mnogo muzičara sa Balkana, iz raznih okolnih zemalja i nekako mi se čini da kod svih postoji želja i volja da se napravi ta balkanska muzika, da ona prodre u svet. A da bi se to uradilo, pretpostavljam da je jedini način da mi zajednički nešto uradimo. Ja sam zbog toga i za ovaj album „Balkan koncept“ pozvao fenomenalne muzičare iz Bugarske, iz Makedonije, iz Turske. Ne samo jaka imena, nego baš dobre muzičare. Ali u suštini ideja je da se skupe ljudi sa Balkana, da sviraju zajedno i da prave, onako zajedničkim snagama, balkansku muziku.

Ja nisam istraživač, ja nisam etnomuzikolog i mene u suštini mnogo ne interesuju istraživanja te stare muzike. Ja sam samo imao inspiraciju u onome što sam, što bi se reklo, za svog života čuo, jer sam ipak imao mogućnosti da i u Radiju Beograd i na nekim CD-ima slušam te neke stare zapise, da slušam ta neka stara pojanja, da slušam tu etno muziku Balkana u izvornom izvođenju i to mi je samo bila osnova da nekako uđem u taj svet, koji inače godinama nije bio moj svet, ja sam se bavio pop-rock muzikom, ali to je neko novo more, nepresušno, i meni je jednostavno bila samo inspiracija, samo polazna točka. Kod mene je želja, a i to radim, da muzika bude nova, da bude originalna, a da inspiracija bude u folkloru, odnosno u muzičkom etnosu Balkana.

RSE: Nakon preslušavanja CD-a, stekao sam utisak da si se vratio nekim svojim korijenima, sintensajzerima, sekvencerima… Kao da si htio da povežeš te vječne balkanske zvukove sa savremenim svijetom?

ILIĆ: Znaš kako, gde god da kreneš, uvek se vratiš tamo odakle si pošao. To je tako nekako normalno. Ja sam pokušao da svo svoje znanje, a i ljubav prema elektronskoj muzici, ovde primenim, ali tako što bi to bilo u tolikoj meri zastupljeno da ne smeta onoj osnovnoj ideji, a to je balkanski zvuk. Jedan moj prijatelj, čuveni režiser iz Beograda, slušajući ovaj album, rekao je: „Znaš, dosta je čudno, ovaj album je mnogo, mnogo moderniji, mnogo savremeniji, mnogo evropskiji, a mnogo bliži korenima“. To je dosta čudno, čak ni ja o tome nisam razmišljao, ali sada, kada malo rekapituliram i po koji put ponovo čujem taj album, čini mi se da sam prosto nesvesno uradio nešto što možda, ne da nisam želeo uraditi, naprotiv, želeo sam, ali nisam bio siguran da će to da uspe. Međutim, ako ljudi koji znaju i muziku i kulturu to kažu, onda sam ja presrećan.

RSE: Dosta si radio sam u studiju i postavljao neki svoj lični odnos. A kasnije, da bi stvar bila autentičnija, odlučio si se za soliste iz okolnih zemalja.

ILIĆ: Drago mi je da si to primetio. Kad čovek radi, nisam siguran da neko može da prepozna baš kakva je ta atmosfera, šta sam ja želeo, šta sam ja hteo. Obično se ostavlja kritičarima da oni sami odlučuju ko je kako radio, šta je radio, da li valja, da li ne valja. Ako si ti osetio da je to ta atmosfera, zaista mi je drago, jer ja sam u svom studiju, malom i digitalnom, uspeo da napravim taj neki svoj novi svet i tu radim, tu stvaram, ali u svakom slučaju, kao što kažeš, ništa od toga ne bi bilo da se nisu pojavili muzičari koji sviraju žive instrumente i prosto tu emociju utkaju u ceo taj album.

RSE: Bilo mi je drago da čujem onog Sanju koga znam, da prepoznam njegove akorde i zvukove, sad čak i korištenje nekih sintesajzera i sekvencera, a ovo ostalo je nadgradnja. Volio bih da te u budućnosti čujem i kao solistu, malo ogoljenog, bez drugih solista.

ILIĆ: Nekako sam se sad toliko srodio sa ljudima, imam grupu oko sebe koja je toliko velika, tako da uopšte ne bih mogao da zamislim sebe da se i pojavljujem, pa makar i u tri, četiri, pet numera, kao solista. Imam jednu ili dve solističke kompozicije na koncertu, ali to je maksimum. Nekako mi se sada ponovo, posle toliko vremena, sviđa da radim sa grupom, da sviramo, da putujemo, da se šalimo i da jednostavno pokušamo da održimo grupu koja je toliko velika, nekad je toliko teško sve to organizovati, otići tamo, ovamo. Ja sam najviše zahvalan ljudima koji imaju strpljenja i volje i možda sve ovo što smo do sada radili, mučili se i trudili, jednog dana krunišemo onako nekim lepim uspehom.

RSE: Potpuno te shvatam i mislim da je ta sinergija koju tu koristiš sa svojom grupom nešto najvažnije i najljepše što čovjek može da u stvaraju svoje kreacije osjeti. Naravno, tu je značajno i da ti imaš ljude različitih generacija u svojoj grupi, tako da je i ta razmjena značajna pri nastajanju novog djela.

ILIĆ: Apsolutno. Ja sam od samog početka rada sa „Balkanikom“ i uopšte na tom, hajde uslovno rečeno da kažem projektu – ja vjerovatno kao privilegovan mogu da kažem da se radi o projektu, jer sam ja ipak između odtalog i dipl. ing. arh., pa onda kad kažem projekat, ja iza toga stojim. Šalim se. Poenta je u tome da bi verovatno mnogi drugi ljudi na mom mestu odustali. Ja ni sam ne znam odakle mi ta energija, muzika me toliko inspiriše, i kad dođe taj aplauz publike na koncertu, bilo gde da se pojavimo u svetu, onda si kažem da taj aplauz anulira sve to što smo se mučili i što smo radili, vežbali, i autobusi i kamioni i avioni… taj aplauz anulira tu negativnu stranu, taj aplauzi ti na neki način daju snagu.
XS
SM
MD
LG