Dostupni linkovi

logo-print

Đinđić nas je učio hrabrosti


Da li je ostalo nešto od Đinđićevog reformskog legata, ili su to dve i po godine “koje su pojeli skakavci”? Naš gost je Božidar Đelić, finansijski ekspert i ministar finansija u vladi pokojnog premijera Zorana Đinđića. On je najveći deo života pre 5. oktobra 2000. godine proveo u Francuskoj, završio vrhunske zapadne škole. Nosilac je i nagrade Lider sutrašnjice koji mu je nedavno dodelio skup u Davosu, skup Svetskog ekonomskog foruma. Đelić je zajedno sa kolegama, Miroljubom Labusom i Mlađanom Dinkićem, u jednom sinergijskom poduhvatu, vratio zemlju u međunarodne finansijske institucije, bio na čelu rapidno brze transformacije propalog, korumpiranog fiskalnog sistema, koji je konačno na transparentan način počeo da puni državne jasle zdravim novcem. Iako su njegove fiskalne mere po definiciji bile nepopularne, na Božidara Đelića su se od svih Đinđićevih ministara najmanje obrušavali, najmanje ga dovodili u pitanje.

Biljana STEPANOVIĆ – Branka TRIVIĆ

RSE: Kako bi ste najkraće opisali Đinđićev reformski legat? Da li je danas u Srbiji nešto od njega ostalo?

ĐELIĆ: Naravno da je ostalo dosta toga iza Đinđića. Veoma je interesantno konstatovati koliko je ovih dana i ove nedelje sećanje na njega, ne samo živo, nego je on postao neki mit, o kojim volimo da pričamo. To je jedno stvarno i istinsko sećanje na sve ono što je jedan čovek, kao simbol jednog aspekta Srbije, koji je veoma važan, ostavio iza sebe. Taj aspekt je u poslednjih dvesta godina manjinski. To je onaj pro-reformatorski, pro-evropski, jasno određen, hrabar i beskompromisni pokušaj da se promeni društvo koje je doživelo veliki procvat za dve i po godine dok je on bio na vlasti. Procvat je zaustavljen njegovom tragičnom smrću, uveren sam, samo na jedan momenat. Srbija je bila najsiromašnija zemlja, zajedno sa Moldavijom, 2000. godine. Tada je bila tri puta siromašnija nego deset godina pre toga. To je trošak devedesetih i samoubilačke politike Miloševića. Tri godine kasnije je doživela takvu tranziciju da je Evropska banka za obnovu i razvoj, koja radi u svim zemljama u tranziciji, Srbiju proglasila, dve godine za redom, 2001. i 2002. godine, za zemlju u tranziciji koja je napravila najveći napredak. U 2000. godini smo imali inflaciju od 116 odsto, kada su se ljudi bojali da će ponovo buknuti hiperinflacija i da će njihov normalan život biti nemoguć. Za vreme Đinđića, 2003. godine, inflacija je bila 7,5 odsto, prva jednocifrena inflacija, kao da smo u evro zoni. Strane direktne investicije su u 2000. godini činile nikakvih 25 miliona dolara, a 2003. godine, u godini kada je tragično ubijen premijer, zahvaljujući njegovoj aktivnosti i aktivnosti njegovog kabineta, strane investicije su dostigle milijardu i 500 miliona dolara, što je apsolutni rekord svih vremena za Srbiju. Po prvi put u njenoj istoriji, Srbija se plasira u 50 zemalja u svetu koje su dobile više od milijardu dolara investicija. Mi u Srbiji i dalje ne vrednujemo činjenice i dostignuća ljudi, već vrednujemo ljude po njihovim namerama, ali činjenice u ekonomiji su nedvosmislene. To je jedan veoma žestoki napredak Srbije koji je dao zamajac i za mnogi broj pozitivnih elemenata koje ima ova vlada, koje i oni sami priznaju posle godinu dana kada su manje ostrašćeni. Malo ko je mislio da će ta veoma kompleksna koalicija, DOS, preživeti više od šest meseci. U njoj su bili demohrišćani, oni koji su hteli da se vrati car, da se izvrši restauracija tradicionalnih vrednosti, pa sve do Žarka Korača koji je dosta crveni socijaldemokrata. Đinđić bi čitao novine od osam do devet, pa bi onda otišao u vladu. Postojao je jedna ritual koji se zvao kolegijum vlade, na kojem se raspravljalo o svemu. Đinđić je to sve pomno slušao i smirivao. Oko podne bi pozvao mene i u hodu bi smo rešavali sitne male probleme. Samo zahvaljujući njegovom umeću da svakoga dana izvrši tu alhemiju, ta neverovatna koalicija je opstajala i uradila veoma važne stvari za Srbiju. Neki tabloidi sada pišu da je ubijen od njegovih. On je čovek koji je neposredno pre 5. oktobra našao način da izbegne masovno ubijanje mladih ljudi. Posle toga, novembra 2001. godine, on je jedini znao kako da reši tu situaciju. I po drugi put se sastaje sa njegovim budućim dželatima kada njegov ključni politički protivnik Koštunica daje otvorenu podršku onome što je bio državni udar na ulicama Beograda. Tada smo bili u Vašingtonu. Vratili smo se u zemlju zbog državnog udara. U širokom luku smo obišli Sava centra da bi došli do vlade. Na neformalnom sastanku vlade neko je predložio da vlada ode u egzil kako bi sačuvala stabilnost. Đinđić je to stavio na glasanje. Očekivali smo da će Crvene beretke doći da nas pobiju ko piliće, a mi nismo imali ničim i nikoga da im se suprostavimo. Ipak smo jednoglasno odlučili da ostanemo. Ne kujem ga u zvezde. Ima dovoljno morbidnih i degutantnih koji pokušavaju parče te legende da prisvoje i da kažu da su njegovi naslednici. To ne želim da radim, niti tomu pretendujem. Ne mogu da opišem ponos koji sam imao gledajući ga na toj velikoj sceni Davosa. On je imao tu čast da u ime svih nas zatvori taj skup januara 2002. godine, kada je Davos održan u Njujorku u znak solidarnosti s Njujorčanima posle terorističkog napada. Zasenio je sve vrhunske lidere sveta. Srce mi je malo brže kucalo i znao sam da zahvaljujući njemu naša zemlju boksuje daleko iznad svoje kategorije.

RSE: Vaš kolega iz vlade Đinđića, Aleksandar Vlahović, je, sećajući se tog vremena povodom dvogodišnjice ubistva gospodina Đinđića, rekao da mu je prva misao, kada je čuo da je gospodin Đinđić ubijen, bila šta će sada da radi vlada. Da li je zaista bila takva situacija da je cela vlada bila izgubljena?

ĐELIĆ: Apsolutno ne. Moja prva misao je bila prema njegovoj porodici. I ja sam otac dve male devojčice, a ona ima dvoje male dece. Kao svaki roditelj, ili ako ste iole porodičan čovek, ne moguće je da ne pomislite na to. Druga misao je bila kako održati stabilnost, svako u svom resoru. Dan posle toga sam imao sastanak u Palati federacije sa Solanom. Tada sam procenio da nam je potrebno 420 miliona evra, u smislu dodatne podrške Evropske unije i međunarodne zajednice, da se naš brod ne ljulja, jer je trebalo ukalkulisati rizik za investitore i manjak investicije od privatizacije. Oni su nam to u 2/3 ispunili. Na dan ubistva sam trebao da idem na isti sastanak sa Đinđićem. Po mojoj lošoj navici sam zakasnio. Prvi sam došao u vladu posle toga i nisam shvatio šta se desilo dok mi nisu rekli da je teško ranjen. Brzo smo saznali da je ubijen.

On je bio pozitivan lider i učio nas je hrabrosti. Mislim da smo svi postali hrabriji uz njega jer je bio neizmerno i preterano hrabar. Tada, ni u jednom jedinom pogledu u vladi Republike Srbije nisam video nikoga koga je bilo strah. Moglo se desiti, a neki su nas upozoravali, da postoje dodatni snajperi i da postoji mogućnost da je neko postavio bombu. To se pokazalo kao pravi pokušaj državnog udara. Ozloglašeni direktor televizije, koji je bio sklonjen u Crnu Goru, je trebao u ime Zemunskog klana i koncentracione vlade, koju su neki odmah predložili, da preuzme komande u domenu medija. Sat vremena posle saznanja o smrti došli su i neki drugi ljudi, uključujući i zamenika državnog tužioca koji me je nekoliko meseci pre toga divljački napao u Nedeljnom telegrafu govoreći da su one brojne krivične prijave, njih oko 140, koje smo pripremili protiv čelnika bivšeg režima zbog zloupotrebe u budžetu, samoreklamerstvo. On i državni tužilac su došli, zagrlili smo se i rekli da je sada sve zaboravljeno i da se moramo boriti protiv ovog zla. Nekoliko dana kasnije smo otkrili da je on bio direktni saradnik Zemunskog klana i optužen je za to. Sada je kao bolestan, ali je jasno ko je ko, i ko je šta. Đinđić je ubijen i zbog toga što je ta država bila do samoga vrha puna truleži i ljudi koji uopšte nisu hajali za državom, već su samo tražili smisao u novcu u njihovom džepu. Neka to bude jedan legat i ne tražite nikakvu formu patetike s moje strane.

RSE: U filmu o Đinđiću, bivši nemački ambasador, koji je bio naklonjen Đinđiću, je rekao da je njegova možda ključna greška bila ta što nije napravio jasnu granicu između pozitivnog i negativnog, između onih ljudi koje treba ukloniti i onih sa kojima treba sarađivati.

ĐELIĆ: Floskula je da je Đinđić imao mračnu stranu, da je imao dva lica, kao doktor Džekil i mister Hajd, da je danju bio Evropejac, a da se noću sretao sa raznim likovima koji ga korumpiraju i koji spremaju najružniju stvari u Srbiji. To je jedna floskula koju pokušavaju da nametnu ljudi koji pokušavaju u ovom momentu da naprave restauraciju režima Slobodana Miloševića. Postojala su dva momenta koja su imala i plus, ali i cenu. Neposredno pre 5. oktobra je došlo do kontakta sa nekim ljudima koji nije on tražio, nego ti ljudi. Postavljam pitanje svima onima koji ga napadaju. Nemam nikakvu zaslugu za 5. oktobar i zato o tome govorim slobodno. Možda je i vaše dete bilo u toj masi ljudi. Možda je vaše dete sačuvalo život zahvaljujući tome što se Zoran Đinđić izložio tog dana. Nije paktizirao sa đavolom ali ga je pogledao u oči i rekao: “Mnogo nam vredi da ne pucate sutra”. Nekoliko meseci kasnije kada mu je ministar policije rekao da nema ništa da stavi pred te Crvene beretke i da je naš ustavni poredak u potpunosti poremećen malom grupom ljudi koji su dobili direktnu podršku Koštunice, on je još jedanput odlučio da ode i da nađe način da se prekine sa tim državnim udarom, jer niti smo imali kontrolu nad armijom, niti smo imali policijske formacije. Kako je lako danas sa te distance pričati o tome. Setite se koliki je tada bio pritisak nad ovom zemljom. I ja sam prisustvovao tim brojnim sastancima. U Vašingtonu i na aerodromu u Amsterdamu smo poluoficijalno sreli Carlu del Ponte. On je veoma jasno govorio da treba dati vreme vremenu, da treba omogućiti Srbiji da prvo sudi zločincima u zemlji, da se na taj način izduva ono što može da se pretvori u mit. Danas se tačno to dešava. Niko ga nije slušao u toj međunarodnoj zajednici i niko mu to u zemlji nije olakšavao. Zbog toga je krajem juna, u momentu kada su našoj zemlji pretile sankcije, kada su nam mnogobrojni iz Evropske unije, a naročito iz Vašingtona, poručivali da u slučaju da ne dođe do brzog izručenja Slobodana Miloševića naša zemlja ponovo ući u sankcije, ponovo isturio sebe i samim tim sve nas sačuvao. Neka sudi istorija. Baratao sam nekim najosetljivijim stvarima u državi što se tiče para i investicija. Nikada, ni u jednom slučaju, pokojni Zoran Đinđić nije od mene tražio da dam bilo kakvu privilegiju bilo kome. Naprotiv. Naš ministar energetike odleteo je u momentu kada je Zoran Đinđić posumnjao u transparentnost njegova rada. To su neoborive činjenice, a sve ostalo je prljavština toliko uobičajena za jadni život Srbije.

RSE: Koje strukture su dale nalog da se ubije Đinđić? Ko je vukao konce? Nije valjda da je Legija o tome odlučio bez znanja vrhova službe bezbednosti.

ĐELIĆ: Mislim da kada bih znao odgovor, ja bih ga dao. Ne bih ga dao samo vama, nego bih otišao pred nadležne organe i rekao bih to. Ne znam odgovor na to pitanje. Iz svega ovoga što smo pročitali, a pogotovo iz štiva gospodina Vasića koje preporučujem, proizilazi da je postojala jedna grupa koja je bila toliko jaka za vreme Miloševića da je sebe osećala iznad zakona. Poslušajte one raznorazne razgovore koje su vodili preko mobilnih telefona. Oni su bukvalno mislili da će se posle ubistva desiti neka forma koncentracione vlade i da će sa njima biti sve u redu. Možda je neko od vodećih političara bio njihov pokrovitelj. Ono što pouzdano znamo je to da je Šešelj imao sastanak sa tom dvojkom ubica i da je tražio ubistvo i Đinđića i Gaše Kneževića zato što ga je oterao sa Pravnog fakulteta. To su činjenice. Oni su se osećali izuzetno jakim. Mi volimo da verujemo da su postojale neke zavere, da je umešana ruska obaveštajna služba. Ne kažem da nije bilo nečega u tom smislu. Čudan je taj sastanak 6. oktobra koji je imao Koštunica sa vrhom vojske, ruskom diplomatijom i obaveštajnom službom. Kao da je Đinđić izneverio ono što je tada postignuto. Dovoljne su i te dve grupe: jedna kriminogena u strukturi vlasti, a jedna čisto kriminogena.

RSE: Neko napisa u jednom zapadnom komentaru ovih dana da se reforme u Srbiji tako sporo sprovode da je velika verovatnoća da će Turska ući u Evropsku uniju pre nego Srbija.

ĐELIĆ: Svake nedelje se trudim da sažmem neke ideje o tranziciji, koja je i tema vaše emisije. Pišem kolumnu u listu Blic. Ove nedelje sam napisao taman to da me je strah od Otomanskog paketa. Ne da ja imam nešto protiv Turske. Sa ovakvom ekonomskom politikom, a naročito spoljnom političkom retorikom i problemima u odnosima sa susedima, veoma malim stepenom volje da se suočimo sa pitanjima koja su tako teška kao što su Hag, Kosovo i odnosi sa Crnom Gorom, jasno je da je skoro nemoguće se priključiti onom vozu za Evropsku uniju u kojem je Hrvatska, Bugarska i Rumunija. U poslednje vreme sam ušao u nadzorne odbore velikog broj fondacija koje se bave Evropom, jer na taj način želim da vežem, tokom decenije koja dolazi, našu zemlju sa svim onim tokovima koji se dešavaju u ključnim zemljama Evrope kao što su Nemačka, Francuska, Engleska i Italija. U ovom momentu je Evropa u institucionalnoj krizi. Ne ide lako apsorpcija deset novih članica, i ove tri novo dodane. Tu je i haos oko Ustava gde i oni najveći evropski pobornici, kao što su socijaldemokrate u Francuskoj ili u Nemačkoj, velikim delom bi hteli da glasaju protiv Ustave jer je previše liberalan u evropskom smislu te reči. Dolazite do zaključka da smo mi i naši problemi poslednji prioritet. U tom smislu postoji rizik da naša zemlja sa Bosnom i Hercegovinom, Albanijom i Turskom bude viđena kao poslednji paket za integraciju u Evropu. Na žalost, Turska je u nešto boljoj poziciji, jer je ona 1963. godine potpisala Ugovor o pridruživanju i čeka na moment pregovora za članstvo. Najzad će ga dobiti ove godine. Mi, za razliku od Turske, nismo kandidat. U ovom momentu se pregovara šestogodišnji budžet od 2007. do 2013. godine. Sada se igraju na milijarde evra i vidi se ogromna razlika između zemalja koje su kandidati za Evropsku uniju i onih koje nemaju taj status. Turska, pa čak i Makedonija, verovatno će dobiti status dok se ne izglasa taj zakon. Samim tim će oni po glavi stanovnika dobiti tri do četiri puta više od poslednje tri zemlje, a to su Bosna i Hercegovina, Albanija i Srbija, o Crnoj Gori ne bih sada. Na taj način bi ostali tamo gde smo danas. Rekao sam u tom Blicu da jedino Srbija sedi na evropskoj magarećoj klupi.

RSE: Naša vlada će uzeti sebi kao veliki plus ako uspemo da dobijemo tu famoznu pozitivnu Studiju izvodljivosti za pridruživanje u aprilu.

ĐELIĆ: Tu studiju smo mogli da dobijemo pre dve godine da nije ubijen Đinđić. Oni su nam kolektivno lupali glave o zid nadmudrivanjem oko Haga i na kraju, rezultat je apsolutno isti. Ovi na vlasti će reći da bi trauma bila mnogo veća da neki od generala ne idu u Hag dobrovoljno. Dobro je da su neki od njih uhapšeni, ali to nije snimljeno, pa su nagurani u avion i rekli da idu dobrovoljno. Mi smo tek na prvoj stepenici. Tek smo počeli da se bavimo time.

RSE: Savez stranih investitora je pre nekog vremena izdao svoju Belu knjigu. Danas je Svetska banka iznela svoje viđenje naše ekonomske situacije. Oni nigde ne daju neke oštre ocene da vlada nije radila dobro, nego kažu da negde postoje slabosti, nešto je uradila bolje, nešto lošije, ovo treba da ispravi. Da li je to njihov uobičajeni diplomatski rečnik, ili zaista hoće da pohvale vladu?

ĐELIĆ: Morate čitati između redova. To je ekonomsko-diplomatski rečnik. Ušao sam u Demokratsku stranku posle puno prijateljskog ubeđivanja prošlog decembra, ali to ne znači da neko mora da odbaci 3/4 mozga kada uđe u neku političku partiju. Činjenica je da ima nekih pozitivnih pomaka, ali mislim da su oni zasluga prethodne vlade. Imamo rodnu godinu, efekt privatizacija i sedam odsto realnog rasta. Moj naslednik, posle mnogo lutanja i neznanja, počeo je konačno polako da se uči. Posle sedam meseci počeo je da sluša MMF. Posle je rekao da je izvojevao pobede time što je kapitulirao. Počeo je da smanjuje budžetski deficit i održava stabilnost. Moglo bi biti i bolje, ali nije tako loše. Ako pogledate izveštaj MMF-a, koji je tačka na kojoj sve sedi, videćete da ono što su publikovali pre dve nedelje počinje rečima: “Impresivni uspesi iz prošlosti mogu biti urušeni rastućim makroekonomskim neravnotežama”. Prošle godine Srbija je imala 7,4 milijarde dolara spoljno-trgovinskog deficita. To je zbog toga što nemamo dovoljno konkurentnu privredu jer su napravljene dve velike greške u ekonomskoj politici. Raskrstio sam sa G17 Plus prevashodno iz stručnih razloga jer sam uočio da umesto struke guraju populističku politiku. Mlađan Dinkić, kada je bio guverner Narodne banke, dve godine je držao fiksni kurs jer to narod voli.

RSE: I sada se zalaže za fiksni kurs, iako mu to nije u popisu posla.

ĐELIĆ: Tako je. Naravno da naš narod voli da legne u krevet sa istim kursom dinar – evro, jer onda može da planira. Problem je što Slovenija i mnoge druge pametne tranzicione zemlje su itekako pomno pratile i pazile da se ne desi revalvacija njihove monete, da njihova moneta sklizne, ali polako, bar za razliku inflacije koju oni imaju i inflacije koja je u evro zoni. Prevedeno na srpski: ove godine, kažu, da ćemo imati inflaciju od devet odsto, ali nećemo, već 13 - 15 odsto, dok je inflacija u evro zoni tri odsto. Treba dinar da devalvira za jedan odsto svakog meseca, da to bude postepeno, da se ne uzburkamo. To smo trebali da radimo od početka. To nije radio guverner. Đinđić je jednog momenta, leta 2002. godine, o tome pričao i ovaj mu je rekao da je “Laki malo nervozan”. Druga greška na saveznom nivou je ta da potpredsednik Labus brutalno smanjuje carine. To su uradili jedan docent sa Pravnog fakulteta i jedno dete asistent, bez ikakvog nadzora vlade Republike Srbije, niti konsultacije sa Privrednom komorom. Naravno da su tu neki lobisti koji bi hteli da imaju visoke carine.

RSE: Tu je bila i harmonizacija u pitanju i neki politički razlozi.

ĐELIĆ: To je ukupno 1/5 efekta od onoga prvog iz 2001. godine. Kao jedan od vodećih kreatora ekonomske politike, i ja u potpunosti snosim deo odgovornosti za to. To je bilo mimo moje institucionalne volje i snage. Zbog toga, uz manju konkurentnost, danas Srbija nije na održivom kursu. Ako ovako nastavi, neće biti u stanju da održi stabilan dinar i da plati svoje dugove. Ako se kurs brzo ne promeni, mi kao zemlja idemo kao Titanik u santu leda. Posle možemo da se borimo za najbolju kabinu na palubi i da se u koaliciji svađamo za resor. To ne vodi ničemu. Treba nam zaokret u ekonomskoj politici. Budžet za 2005. godinu iziskuje velike žrtve. Ako se on ispoštuje, biće to dobar korak napred, ali sumnjam da ona ima takav kapacitet.

RSE: Šta bi ste vi uradili da ste sada na poziciji Koštuničine ekonomske ekipe?

ĐELIĆ: To nije jedna ekipa. Oni su totalno podeljeni. Treba formirati koherentan plan. Ministar kapitalnih investicija, Ilić, je pun mana, ali mi je jako simpatičan. On jeste jedan aspekt Srbije. Skraćenica Ministarstva kapitalnih investicija je MIKI i on živi u Mikilendu. On gradi svašta, a nema para da to sve plati. Njemu finansije ne obezbeđuju novac i evo nas na devet milijardi dugova. Srbija je toliko krhka da morate da imate laserski precizan i dobro ukomponovani plan, inače odmah ulećete u probleme. Prva stvar je da imate jednu većinsku vladu koja ima jedinstvo u delovanju, a ne pet-šest podeljenih feuda.

RSE: Da li vi to predlažete izbore?

ĐELIĆ: Postoje samo dva načina da se to desi. Prvi da dođe do rekonstrukcije vlade. Demokratska stranka ne bi mogla da uđe u ovu vladu kada ne bi imala bar Ministarstvo finansija i ekonomije ili privatizacije. Jedini način je da dođe do izbora jer se oni sami ne bi sklonili. Predsednik Tadić i Demokratska stranka ne mogu sami. Radikali sarađuju i deset puta su dali kvorum, podršku ovoj vladi. Njima se ova vlada sviđa i tempiraju tako da još malo ojačaju pa se nadaju da će imati dovoljno glasova da sami formiraju vladu sa socijalistima. Treba doći do nekih izbora. Mnogo kritikujem ovu vladu i mislim da neću biti popularan kada kažem da sociološka komponenta Srbije, starosna dob, ekonomska klasifikacija ili deklasifikacija veoma širokih slojeva ovog društva dovode do toga da oni koji sebe vide kao pobednike brzih reformi su manjina. Oni su predstavljeni i oličeni u Demokratskoj stranci, ali nije moguće da oni na dugi rok vode uz dovoljan konsenzus ovu zemlju. Potrebna je neka forma koalicije. Mogu mnogo toga da kažem i o morbidnom turizmu na Topčideru i o ovome što radi ministar pravde i policije, o načinu na koji se vode javne finansije, o katasrofalnom vođenju privatizacije u slučaju Knjaza Miloša, o skandalu oko Nacionalne štedionice. Sve je to dosta bedno. Demokratska stranka, ma kako bih ja to želeo i voleo, teško da će doći do 50 odsto glasova i 126 poslanika. Pogledajte scenu koja nije baš ohrabrujuća i vidite DSS koji bi bio normalan partner za buduće godine.

RSE: Rekli ste kao nemoguću opciju da rekonstrukcijom vlade Demokratska stranka uđe u nju. Iz vlade se mogu čuti suprotni glasovi, da postoji velika mogućnost da Demokratska stranka uđe u vladu i da se njoj čuvaju pojedina ministarstva. Ilić drži tri krupna resora: i saobraćaj i telekomunikacije i građevinu.

ĐELIĆ: Imate ljude koji su kao politički analitičari naše scene a nisu u stanju da saberu dva i dva. Partija Velje Ilića u koaliciji sa SPO ima nekih 22 poslanika, četiri su se izdvojila, to znači da ih je osamnaest. Ne bi bila stabilna ta vlada. Jedini način je da svi koji su tu ostanu i da se uračuna DS. Teško da mogu da vidim tu kombinatoriku i ne volim puno da špekulišem. Sve je moguće. Gospodin Živorad Kovačević je u Politici napisao zapaženi članak tim povodom. Tu ima previše apetita koji moraju da se podmire. Tu su marginalne stranke kao G17 Plus, SPO i druge, koje pokušavaju da ostanu na vlasti, da budu dovoljno interesantne za ljude da bi glasali za njih na sledećim izborima. Pokušavaju da skupe dovoljno snage pre nego što dođe do sledećeg glasačkog mandata.

RSE: Kada bi došlo do novih izbora, sudeći po poslednjim istraživanjima različitih institucija koja se poklapaju, Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka bi osvojile najveći broj glasova. Izgleda da je ključ u tome da nekako pokušate da napravite kompromis, minimalni konsenzus sa DSS-om kako ne bi ste morali, ili da vladate sa Radikalima, ili uz njihovu podršku.

ĐELIĆ: Jedina stranka koja jasno neće uči u koaliciju sa Radikalima je Demokratska stranka.

RSE: Onda bi ste bili u situaciji trulog kompromisa. Ta vlada bi bila nestabilna, kao što je i ova.

ĐELIĆ: Ovo što kažete je duboko antidemokratski. Da li sam ja srećan načinom kako naša većina građana glasa? Nisam. Četiri godine posle promene i posle svega onoga što se desilo devedesetih, da 30 odsto naših građana daje svoj glas Radikalima, čini da mi nije lako kada me dotakne ta misao.

RSE: Ne možemo grditi građane. Moramo postaviti pitanje zašto. Na čemu Radikali prave politički kapital? Svakako da je lako biti demagoška partija, a posebno u opoziciji, davati laka obećanja, ali sigurno je i da zbog neuspeha demokratskog bloka Radikali profitiraju.

ĐELIĆ: Napravljen je ambijent uz svesrdnu podršku nacionalističkog dela demokratskog bloka i hajke protiv Đinđića. On je ubijen. To je oslabilo Demokratsku stranku. Posle toga je G17 Plus kriminalizovao ceo DS kroz razne aferice. To je bio dodatni udarac koji je ubio tabu oko glasanja za Radikale. Zbog toga što je Socijalistička partija u velikoj meri krahirala posle odlaska Miloševića u Hag, oni sada kupe sve one ljude koji su nezadovoljni, te imate korpus koji nije mali. Dodajte na to i ključni problem izbeglica u našij zemlji i siromaštvo. Nije toliki kompromis priznati da je tranzicija teška, naročito u zemlji kao što je Srbija, i tragati za najmanje lošim rešenjem. To je po definiciji svih ljudi koji se bave politikom i javnim životom srž umeća vladanja. Nema nikada baš dobrih opcija, nego manje loših. Zbog toga mislim da je važno da dođe do tih izbora, da se vidi kakvo će biti raspoloženje i da vidimo na čemu ćemo biti. Na duži rok zbog sociologije Srbije, nemoguće je da DSS ima većinu, verovatno je da će DS imati većinu. Zbog toga je neka forma koalicije između njih ono što je najmanje loše za ovu zemlju. Nisam bio lak prema DSS-u i prema njihovoj vladavini, ali možemo imati žustru raspravu a pri tome znati kuda idemo.

RSE: Hoćete li se vratiti u politiku? Da li je vaš ulazak u Demokratsku stranku neka vrsta pozicionisanja? Da li bi ste pristali da budete predsednik vlade?

ĐELIĆ: Mene je podigla moja baba i učila me da najbolje radim to što radim u tom momentu. To sam se trudio da uradim i kao ministar finansija, to se trudim da radim i danas u privredi. U ovom trenutku se bavim najviše mojom finansijskom nezavisnošću, jer u Srbiji i na Balkanu nije dobro biti zavisan političar. Ne želim da dođem u tu situaciju. Želim da budem u potpunosti slobodan od bilo kakvih finansijskih pitanja i da na taj način iskreno, totalno i objektivno sagledavam opšti interes naše zemlje. Moja ambicija je nešto veća od okvira naše zemlje, sebe vidim u evropskoj konstrukciji. Dugo sam živeo u Francuskoj i imam duboke odnose sa tom zemljom, poznajem mnogo ljudi i u drugim zemljama Evropske unije. Moja prava ambicija je da posle uključivanja naše zemlje na pobednički način u Evropsku uniju odigram i ključnu ulogu na tom nivou. Nije mala ambicija, ali sam pošten u njoj. Tu ima najmanje nekog politikanstva ili želje da bilo šta loše uradim za naše građane.
XS
SM
MD
LG