Dostupni linkovi

logo-print

Zašto Beograđani ne mogu pričati bosanske viceve?


RSE: Reditelj, pozorišni prije svega, autor, umjetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta… Ima li još nešto, osim onog da ste Sarajlija po rođenju?

STOJANOVIĆ: Pa malo ću vas korigovati. Ja sam reditelj dva igrana filma – „Ubistvo sa predumišljajem“ i „Stršljen“ i reditelj televizijske serije „Lisice“ koju je, kako čujem, i bosanska publika imala relativno nedavno priliku da vidi na OBN televiziji. Naravno radim i mnoge druge stvari, kao što je recimo pisanje za novine. To je možda i najstarija moja delatnost, to radim od svoje sedamnaeste godine, od sarajevskog „Svijeta“ pa evo sada do „Blica“ i nekih drugih listova, kao što je recimo srpsko izadnje „Playboya“ i tako dalje.

RSE: Šta je novo u beogradskim pozorištima? Ima li publika šta za vidjeti?

STOJANOVIĆ: Mislim da ima. Neću da hvalim samo svoju kuću, nego ću da počnem recimo sa „Ateljeom 212“, gde je relativno nedavno izvedena predstava – na primer pre nekih mesec ili dva, ne mogu tačno da vam kažem sada – „Velika bela zavera“, koja se bavi likom i delom Kurta Cobaina, poznatog rokenrol autora. Ljudi ga se sećaju iz benda Nirvana, se§aju ga se kao samoubice i uopšte kao jedne kultne figure. To je radio mladi reditelj po imenu Miloš Lolić. To je jedan potpuno nov i drugačiji pristup i teatru i samoj temi. I uopšte, za mene je to jedan od značajnih događaja ove sezone. Pa je potom izvedena prvi put jedna drama Sarah Cain na beogradskim scenama. Ono što je otprilike Kurt Cobain za rokenrol, to je Sarah Cain za pozorište od sredine devedesetih naovamo. To je radila mlada Đurđa Tešić, opet jedno mlado rediteljsko ime. Pa je u Jugoslovenskom dramskom izveden komad „Hadersfild“ od takođe mladog autora Uglješe Šajtinca. I prvi put se dogodilo da izvedbu jednog domaćeg dela režira stranac, u ovom slučaju strankinja Alex Chisholm iz Lidsa koja je već isti komad režirala u Lidsu. Pa je i Paolo Mageli režirao „Italijansku noć“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pa evo ja sad radim „Lulu“. Sprema se „Kralj Lir“ u „Ateljeu 212“ sa Ljubom Tadićem po treći put u istoj ulozi, ali sa novim rediteljem Tonijem Janežičem, jednim sjajnim slovenačkim rediteljem. Čini mi se da ipak ima koješta da se vidi u Beogradu.

RSE: Pomenuli ste bar dva gostujuća reditelja. Hoće li skoro Beograd otvoriti malo više svoja vrata autorima iz susjedstva? U filmovima koji su se snimali u posljednjoj dekadi, Bosna i Hercegovina je recimo dosta pozivala ljude iz Beograda i iz Zagreba kao gostujuće glumce. Nemam dojam da je ekvivalentno stanje.

STOJANOVIĆ: Pa i nije. Ono što vam ja mogu kazati u svojstvu umetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to je da će recimo Snježana Banović, zagrebačka rediteljka, režirati komad Ivana Vidića, za mene možda najznačajnijeg hrvatskog dramskog pisca u ovom trenutku. Takođe su rađene dvije Tene Stivičić, rađeno je „Kaj sad?“ Borisa Radakovića. Takođe radimo novi komad Dejana Dukovskog. Jugoslovensko dramsko je zapravo učinilo dosta za njegov evropski proboj sa predstavom „Bure baruta“, koja je nedavno gostovala i u Sarajevu, pre tri-četiri godine. Ali slažem se da ekvivalenta nema. Ako se izuzme Zijah Sokolović, koji je očigledno prisutan na svim scenama bivše Jugoslavije, nema nikog drugog.

RSE: To leži u Ziketovoj sposobnosti.

STOJANOVIĆ: Da, to leži u Ziketovoj pokretnosti, da to tako kažemo. On je prosto uvek bio jedan veoma pokretan glumac. Bilo je gostovanje Narodnog pozorišta u Sarajevu pre nekog vremena i tad se prosto videlo ne da u Bosni ima dobrih glumaca, već da ima sjajnih glumaca. Ja očekujem da će se tako nešto desiti ubuduće. Mada s druge strane moram da kažem da mi je malo nejasno – nemam ništa protiv svojih kolega koji idu u Bosnu – ali zašto bi neko igrao Bosanca u nekoj bosanskoj seriji a da zapravo njegov akcenat nije baš tako dobar i da to baš i nije pravi bosanski jezik. To meni malo nije jasno. Uostalom, bosanskohercegovačka kinematografiji je trenutno mnogo vitalnija od srpske, i po broju snimljenih dela. Sada uopšte ne govorim o Danisu Tanoviću i njegovom „Oskaru“, nego govorim naravno i o oba filma Pjera Žalice i o filmu Dine Mustafića, o filmovma za koje znam da se sad snimaju, o filmovima koje ja nisam video, Imamovića, Vuletića i tako dalje. Tu uvek ima gostiju iz Srbije koji natucaju nekakav bosanski, a da ja nisam sasvim siguran da je to išta više od nekog snobizma i neke potrebe da se beogradska škola glume upotrebi ili čak nakalemi na nešto što bi bio bosanski izraz. Čak nisam siguran da je to uvek srećno izvedeno. Dovoljno je pogledati film „Gori vatra“, u kome gotovo da nema slabog glumačkog mesta, a koliko znam, osim Diklića, tu nema drugih glumaca iz Srbije.

RSE: Ali Diklić je stvarno bio sjajan.

STOJANOVIĆ: Diklić je sjajan glumac. Ponavljam, ne bih voleo da zvuči na bilo koji način nipodaštavajuće za beogradske glumce, na kraju krajeva to su moje prijatelji, ja s njima radim i živim već dvadeset godina, ali čini mi se da ponekad vidim mog drugara u ulogama koje baš i ne mora on da odigra. Mislim da ima bar tri jednako dobra glumca za te uloge i u Sarajevu. Ali dobro, to je tako. Beogradska škola glume je uvek nekako privlačila najveću pažnju i u Sarajevu i u Zagrebu, u Sarajevu možda čak i malo više. Ali, kažem, nisam siguran da je to uvek i opravdano.

RSE: Pomenuli ste isto tako tri mlada reditelja. Šta je uopšte granica? Od kad do kad je neko mladi reditelj? Kad postaje stari?

STOJANOVIĆ: Govorio sam o rediteljima koji nemaju više od pet predstava, a reč je naravno i o ljudima koji su mladi po godinama, s tim što imamo onu notornu činjenicu da se kod nas neko mladim rediteljem zove do četrdesete, a poslije toga je već otpisan. Mislio sam na nekoliko imena koja su značajna kao novost. Mogao bih pomenuti još dva-tri, zato što u Beogradu ako nešto ne ide onako kako bi trebalo da ide, to je broj novih, mlađih rediteljskih imena. Do pre neku godinu, mislim da smo samo Jagoš Marković, Alisa Stojanović i ja bili mladi reditelji, a mi baš i nismo tako mladi ljudi. Da budem fin i da kažem da smo mi middle age, i to već izvesno vreme. Sad se dešava da se pojavljuje jedna nova generacija, još dva ili tri imena uz ove koje sam spomenuo i to je iznimno značajno. To će se pokazati još značajnijim za neku godinu, kad se prosto dogodi jedan biološki prevrat u beogradskim, pa onda znači i u ostalim srbijanskim teatrima. Zbog toga ja to govorim i smatram značajnim.

RSE: Da li donose nešto novo ili nastavljaju tradiciju onoga što smo već imali?

STOJANOVIĆ: Upravo se i o tome radi. Pod mladošću se podrazumeva biti ne nužno nov i ne nužno po svaku cenu drugačiji, ali prosto imati neku vrstu hrabrosti, drskosti i neku vrstu zanosa koji je neophodan da bi se čovek uopšte bavio jednom, uostalom ne naročito dobro plaćenom profesijom i u krajnjoj liniji profesijom koja se vrlo malo tiče ikoga osim ljudi koji se time bave i njihove neposredne okoline, dakle jednom delatnošću koja nije tako značajna. Kod nas se svaki predsednik opštine smatra značajnijim od bilo kojeg reditelja. E pa u jednoj takvoj situaciji, kad kažem da se pojavljuju mladi reditelji, mislim da se pojavilo pet ili šet autora. Ali tim ne mislim da je izašlo sa akademije. Svake godine izađe s beogradske akademije, novosadske akademije i nekih drugih škola petnaestak imena, ali kao i u svim drugim oblastima nisu svi odmah autori, nisu svi odmah oni koji se nameću. Kad smo već pričali o tim novostima, ono što je takođe jedna značajna stvar, to je što je Jugoslovensko dramsko otvorilo svoju treću scenu koja je upravo namenjena ovim mladim ljudima. I ja sam se i trudio da baš rediteljsku profesiju stavim u prvi plan, pa se ta scena i zove „Studio JDP“. To je treća scena, koja je ono što je san svakog reditelja – jedna crna soba u koju publiku možete staviti kako god hoćete, koja je tehnički opremljena apsolutno više nego zadovoljavajuće, dakle onako kako treba i u kojoj je zapravo napravljen jedan prostor slobode za rad pod okriljem velike kuće, ali bez nekakvog terora uspeha, sa pravom na grešku, da to tako nazovem. Sad više ne govorim samo o Beogradu i Srbiji, pretpostavljam da je takva situacija i u Bosni i drugde, dakle mlad svet ovde nema pravo na grešku i osećajući da nema to pravo, oni zapravo odlaze iz ovih krajeva ako ikako mogu. Znam da je to trend i tamo, znam da je to trend i ovde. Nekako se više ne radi samo o novcu ili o nekim egzistencijalnim pitanjima, to je naravno prva stvar, ali ima ljudi kojima je jasno da ako svojom prvom stvari, prvom predstavom, prvom knjigom, bilo čim prvim, odmah ne stvore brand oko sebe, oni teško dobijaju drugu šansu. Mi smo probali u Jugoslovenskom dramskom, a mislim da će to inicirati i drugi teatri i uopšte stvoriti jednu klimu da se naprosto ima pravo na grešku. Ako pravo na grešku nemaju naši lokalni političari, jer su već sve izgrešili što su mogli, onda bar mlad svet mora imati pravo na grešku. Ne postoje samo ocene jedan i pet, postoje i sve druge.

RSE: Mladi reditelji s područja bivše Jugoslavije, nažalost, jedina su evropska generacija koja je doživjela rat. Ovaj put govorim o filmu. Iako je pozorište možda umjetničkija umjetnost, film se više gleda, naprosto je pristupačniji. Rat je logično bio inspiracija svim tim rediteljima. Međutim imam dojam da su doživljaji tih filmova potpuno različiti od države do države. Evo recimo uzmimo Danisov film „Ničija zemlja“ i komentare vezane za taj film. Ljudi iz Srbije kažu: „Stvarno je sjajno napravio film, podjednako je podijelio krivicu“, a ljudi iz Bosne kažu: „E stvarno je dobro oslikao Srbe, tačno su takvi kakvi su prikazani“.

STOJANOVIĆ: Danisov film se meni pre svega dopada kao film, zato što je to briljantan scenario, živio sam kroz ta tri karaktera kroz taj film i saživljavao se s njihovim problemima. Tu ima jedna scena, možda za mene najbolja – ko ima oružje, taj piše istoriju, ko ima oružje, taj će da kaže ko je prvi počeo. Ono što je Danis po mom mišljenju uradio perfektno, to je što ni prema kome nije bio nežan. Sad da li je nekom dao procent više ili manje udela u nekim stvarima, to su neke druge stvari. Na kraju krajeva ljudi vide ono što žele da vide. Ali evo da vam ispričam jedan svoj primer. Pre nekoliko dana je prikazan film „Stršljen“ na hrvatskom ogranku RTL-a. Ja sam to znao, jer mi je nekoliko prijatelja iz Hrvatske javilo, a i video sam to u „Globusu“ ili „Nacionalu“ ili gde već, nije ni važno. Dan kasnije mi se javila Dijana Redžepi, novinarka „Slobodne Dalmacije“, koja je inače Kosovarka, što ja nisam znao. Uglavnom, ona mi je jedno pola sata pričala o tome kako se njoj jako dopada taj film, upravo zato što je prikazao albansku stranu objektivno i tako dalje. Ja sam u jednom trenutku rekao: „E vi ste sada već peto mišljenje koje ja imam“. U Sarajevu, posle prikazivanja tog filma, 1998. godine, na Sarajevo Film festivalu, doživeo sam jedan onako dosta težak napad, pa čak i na mene lično, dakle ne samo na taj film, da je otprilike reč o još jednom delu napravljenom sa „četničkih pozicija“. U Beogradu sam doživeo da me srpski nacionalisti prozivaju da veličam Albance. U Turskoj sam doživeo od jednog Albanca da mi kaže da ja prikazujem sve Albance kao ne znam kakve, iako sam ja pokušao da mu objasnim da ja nisam pravio film o svim Albancima, pa čak ni o Albancima uopšte, nego nešto drugo. Ali na kraju jedino što sam mogao kazati: „Ako mislite da su ,Kum‘ I, II i III“, bez želje da se poredim sa Coppolom, „filmovi o svim Talijanima, koji sve Talijane prikazuju kao mafijaše, onda vam ja nemam šta reći“. Ali mi se desilo i da mi se javi Dijana Redžepi, da mi kaže da je ona Kosovarka, da je do pre deset godina živela na Kosovu i prosto mi ispričala sve ono što sam ja mislio i hteo da to tako bude. A to što je to tragična priča, što u toj priči otac mora da se opredeli između svoja dva sina jer je doveden u takve okolnosti, to je druga stvar. Ona je tad rekla jednu zanimljivu stvar: „Vi ste dobro pokazali unutrašnji izgled jedne albanske kuće i uopšte te neke odnose unutar albanske porodice“, a ja sam joj tada rekao da je meni inspiracija bila zapravo begovska kuća iz koje potiče moja majka. Iako, srećom, moja porodica nije bila u tako užasnoj situaciji kao likovi u tom filmu, ali da jedan određeni mir u unutrašnjosti takve jedne kuće, jedan određeni ponos – ljudi iz Bosne znaju o čemu govorim – koji bosanski begovat nosi sa sobom, jedna potreba za dostojanstvom čak i u tragičnim okolnostima, e to je nešto što ja baštinim u svojoj porodici i ja sam se time bavio, jer ja naravno ne znam kakvi zaista mogu da budu odnosi u nekoj albanskoj porodici. Da bi mi Faruk Begoli, koji je također iz begovske pećke porodice, rekao: „Pa da, to je to, to je ista stvar“. Znači nema tu velike razlike, to je jedan poseban sklop ličnosti i mi smo se time bavili. Dakle, ja sam tu na kraju, posle nekih deset godina, doživeo jednu satisfakciju koja je meni baš prijala i baš me greje celu ovu sedmicu. Pri tom sam u gužvi oko nove premijere koju radim u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tako da mi je to bio jedan od najlepših događaja, i inače u vezi s tim filmom. Hoću da kažem da prođe neko vreme i onda se nekako stvari nameste na ono što one zaista jesu, slegnu se raznorazni utisci. Mislim da će o svim tim filmovima tek za nekih dvadesetak ili trideset godina sasvim nepristrasno moći da sude neki novi ljudi koji će se rađati na ovom prostoru i gledati te filmove, ukoliko ti filmovi naravno prežive, ukoliko ti filmovi uspeju da stignu do kinoteka i ukoliko ne potonu u zaborav.

RSE: Niste baš optimista. Dvadeset, trideset godina… Ja to neću doživjeti na primer.

STOJANOVIĆ: Ne znam ni ja da li ću doživeti, ali činjenica je da sada kada sudim o nekim filmovima koji su snimljeni pre pedeset godina, ne mogu da shvatim da ih je neko nekad sudio sa političkog ili ideološkog stanovišta. Ima nekoliko dela koja će ostati, a ima gomila onoga što će potonuti u zaborav, pa će onda to neko vaditi. Posao kojim se ja bavim pre svega nije umetnički posao. Reč je o jednom zanatu koji se bavi efemernim delovima ljudskog života, kao što je potreba za nekom kreativnošću. To nije dominantno, dominantno je naravno šta sutra jesti. Ali naše su satisfakcije male. Meni je taj razgovor sa Dijanom Redžepi od pre pet dana veća i vrednija stvar nego da sam ne znam šta osvojio sa filmom „Stršljen“, jer je to ljudska satisfakcija, ne profesionalna.

RSE: Morate se zadovoljiti ljudskom satisfakcijom, neke velike pare ne možete zaraditi ni ovako ni onako.

STOJANOVIĆ: Naravno. Evo sad je u Srbiji najaktualnija stvar ko će dobiti, ja sad više ne znam koliko je to miliona, recimo tri miliona evra će iznositi dobitak sedmice, na lotu. Do te mere je to došlo da sam i ja počeo razmišljati da bi možda red bio da i ja to uplatim, da sam možda baš ja taj. Pošto tolike sedmice ne mogu da prinađu pobednika, možda bi trebalo konačno da kupim taj los, pa možda i dobije. Hoću da kažem, ko misli da zarađuje novac ovim poslovima kojima se mi bavimo, taj je u velikoj zabludi i na pogrešnom kraju sveta.

RSE: Sad ste me sjetili na jedan grafit koji je uslikan na naslovnoj strani riječkog „Novog vala“ prije bogami jedno šesnaest godina: „Intelektualci, kad ste pametni, što niste i bogati?“

STOJANOVIĆ: Pa da. Tako je.

RSE: Vama u biografiji piše da ste rođeni u Sarajevu. Otkud vi u Beogradu?

STOJANOVIĆ: Ja sam rođen u Sarajevu 1966. godine, gde sam živeo do 1985. godine. Tu sam završio i sarajevsku Prvu gimnaziju. Pitanje u vezi s mojim poreklom bi moglo da bude i otkud ja u Sarajevu? Moja majka je iz okoline Ljubuškog, moj otac je iz Dušanova, što nikom ništa ne znači, kraj Leskovca. I njih dvoje su se prilično volšebno sreli u Sarajevu, gde su i ostali. Ja sam izabrao Beograd, znao sam da želim da studiram režiju, za što je u tom trenutku bio neminovan odlazak iz Sarajeva, gde u to vreme nije bilo studija režije, to je sredina osamdesetih godina, a s druge strane i zbog činjenice da je meni i po majci i po ocu jedan deo familije živeo u Beogradu, da sam ja u Beograd ceo život odlazio dva-tri puta godišnje, pa čak i više i češće, da je vrlo malo pozorišnih predstava koje su bile značajne a da ih ja nisam video u tim formativnim godinama baš u Beogradu i tako dalje. Tako da sam ja to negde tako i slutio. E sad, to što se u međuvremenu izdešavalo i u Sarajevu i u Beogradu, trebalo je prosto doneti drugu odluku koja se zvala – da li ostati ili ne ostati u Beogradu? Ja sam u par navrata imao priliku da ostanem na nekim vrlo lepim tačkama sveta koje meni dosta znače, to su možda treći, četvrti, peti gradovi u mom životu, Njujork i London. U Njujorku sam izvesno vreme i živeo, u Londonu boravim dva-tri puta godišnje, između ostalog jedan od mojih najboljih prijatelja, inače naravno Sarajlija, živi tamo i tako dalje. Ali sam se odlučio da ostanem u Beogradu. Kad god me pitaju zašto sam uopšte došao u Beograd i zašto sam ostao u Beogradu, ja uvek pokušavam da to objasnim ovim rečima – ne ostavlja se žena koju volite zato što joj je otac pijanac. Prema tome, ja svoju ljubav prema Beogradu kao gradu još uvek nisam iscrpeo, iako je bilo jako mnogo prilika da čovek zamrzi i grad i ljude u njemu. Ono što je sreća, to je da je uvek postojao jedan drugi Beograd, Beograd koji je naprosto bio drugačiji od onog dominantnog i onog o kome postoji jedna određena, uvrežena slika, i to s pravom, da se ne lažemo, dakle ne radi se ni o kakvoj objedi, što bi rekli u Hrvatskoj, nego baš celoj istini. Uvek je postojao taj jedan drugi Beograd zbog kojeg sam ja moga da osetim da eto tu mogu živeti ili probati da živim, što ne znači da se ni dan danas maltene na nedeljnoj bazi, ako ne više na dnevnoj bazi, čovek pita – a zašto sam ja zaboga još uvek tu? Poslednjih meseci se, moram da kažem, to pitam zbog toga što je ovde toliki mraz i hladno je već toliko vremena koliko dugo nije bilo.

RSE: To je sad svuda.

STOJANOVIĆ: Da, ali ja onda kažem – čekajte ljudi, da sam ja htio da živim u Sent Moricu, živio bih u Sent Moricu. Kao da živim u skijalištu, a ne u gradu u kojem su hladne zime, ali ne traju toliko.

RSE: Liberalizam i širina su zapravo bile odlike Beograda osamdesetih. Sve je to nekako potonulo na pragu 21. stoljeća, u zadnjoj deceniji 20. stoljeća. Zašto je Beograd od „najglasnijeg“ postao „najšutljivijim“ gradom na Balkanu?

STOJANOVIĆ: Mislim da je mit o beogradskom liberalizmu također bio malo preteran. Ja sam osamdesetih, koje su za mene bile formativne, jako mnogo čitao beogradsku štampu i uvek je u tom liberalnom krilu postojalo jako mnogo nečega što će se na kraju izmetnuti u ono što je na kraju krajeva dovelo do ratova na prostoru bivše Jugoslavije, sve je ipak krenulo odavde, tako da je to malo jedan mit. U ona vremena, kada se živelo u onom nekom totalitarizmu titoističkog ili posttitoističkog tipa, tada se već malo prećutkivalo da postoji jedno desno, nacionalističko, patrijarhalno, zatvoreno i nimalo liberalno krilo unutar tog jednog liberalno disidentskog kretanja, koje je zapravo donelo ovo što je balkanska tragedija. To je u krajnjoj liniji u istoriji ovog dela Balkana stara stvar. Tako da je to već jedan preterani mit. Ono što je Beograd vadilo kad ga je vadilo, to je što je Beograd jako veliki, što je Beograd prosto veliki grad i što je Beograd i sad, neka mi ne zamere oni koji će se osetiti manje vrednovanim, ali se ne radi o vrednovanju, radi se o nekoj geografskoj činjenici, od Minhena do Istambula Beograd je jedina prava metropola, sve ostalo su gradovi koji su lepi ili manje lepi, ovakvi ili onakvi, ali samo u Beogradu mogu paralelno još uvek da opstaju tri ili četiri vrlo različite situacije koje su nekad ovakve, nekad onakve. Ono što je beogradska širina duha, to je definitivno potisnuto i ja bih rekao čak zauvek potisnuto pre nekih petnaestak godina i neće se to tako skoro vratiti, dao bog da ja to doživim, ali nešto nisam siguran. Postoje neke eksplozije toga koje se dese tu i tamo, kao što se desilo 1996-1997. godine, kada je stvarno bilo prijatno biti Beograđaninom. Ja sam recimo tada prekinuo svoj boravak u Njujorku i dotrčao ovde. Pa je onda opet nastupilo nekoliko godina mraka. Pa se desila jedna eksplozija nekakve životne radosti, nekog liberalnog duha oko 2000. godine. Pa se desila tačka na i u toj stvari, što je bilo ubistvo Đinđića i tako dalje. Hoću da kažem da Beograd uvek ima tu šansu, ali isto tako već dugo vremena u njemu prevlađuje jedna vrsta svakovrsnog mračnjaštva i to se, bojim se, neće skoro promeniti. Ma koliko ja često dolazio na druga mesta bivše Jugoslavije, radio sam recimo predstavu u Skoplju prošle godine, mislim da sam prošle godine obišao sve eks-ju prestolnice, imam jako dobre prijatelje recimo u Zagrebu, pa onda dosta često gostujemo u Ljubljani, o Sarajevu da ne govorim i tako dalje, tako da ne znam kako je drugde, ali ja mislim da je to u Beogradu neprestana borba, na dnevnoj bazi. Da li će se Beograd vratiti toj jednoj mitskoj situaciji, koja nije sasvim stvarna, ali je bar dobro zvučala, ili će opet pa zauvek potonuti u nešto drugo. Zauvek neće, ali ne nadam se ja sad nekom neverovatnom otrežnjenju. Mislim da je jedan od osnovnih problema u vezi sa stvarima koje su se dogodile poslednjih godina, od tog nekakvog demokratskog prevrata 2000. godine. Jedan od osnovnih mojih problema sa sredinom u kojoj živim je u tome što se to veliko otrežnjenje nije dogodilo. Iako sada više reči kao recimo Srebrenica nisu niti tabui, niti nepoznate, dapače, ali postoji ta jedna potreba za potiskivanjem, za odbijanjem učešća u krivici, odnosno u neprestanoj potrebi, kao što ste maločas rekli u vezi sa Danisovim filmom, da se uvek nekako traži da neko drugi bude kriv, ako je moguće podjednako ili malo više. Za tu jednu denacifikaciju je, bojim se, kasno u ovom izvlačenju, da tako kažem. Prema tome, to će biti jedan dug, mukotrpan proces, koji će, ja se nadam, na nekom kraju svega vratiti Beograd takozvanom beogradskom duhu. Ali, kao i sarajevski duh u ono vreme kad se o njemu govorilo, takođe osamdesetih godina, u priličnoj meri je i beogradski liberalizam i širina posledica činjenice da je reč o dvomilionskom gradu, a ne baš o tome da se tu nalazi ne znam kakvo vrelo liberalnog duha.

RSE: Znači li to da će ono što ste nedavno napisali u jednom svom tekstu – da bi Srbija u ovom momentu trebala izručiti generale Hagu i otvoriti javnu debatu o tome šta se dešavalo u zadnjih petnaest godina, malo pričekati?

STOJANOVIĆ: Čak je još gora stvar od toga. Što je najgore, Srbija će izručiti generale, evo već jedan po jedan odlaze na dobrovoljnoj bazi ili ne znam kako, ali se pitanje njihove krivice ne otvara ovde. Nikako da se otvori pitanje – zašto? Nikako da se ovde zapitamo zašto treba nekoga izručivati. To je upravo ta ideja potiskivanja. Stalno se govori o nekoj zloj osobi, koja ima neko svoje talijansko ime i prezime, iako je Švajcarkinja, i o nekim zlim čikama koji sede na nekom mestu koje se zove Den Hag i koji iz nekih razloga mrze razne narode, ali Srbe malo više. To je jednostavno zavaravanje. Prema tome, nije poenta uopšte u tome, naravno da se moraju izručiti ljudi koji su optuženi za ratne zločine, tu nema razgovora, nego je štos u tome što se ovde maltene sada aplaudira Koštuničinoj vladi što je ona, eto, našla fin i mudar način da uradi ne znam šta, bez da se otvara debata o tome šta je suština njihovog odlaska, zašto su dođavola ti ljudi otišli, šta je to pronađeno u Batajnici, kakve su to hladnjače sa leševima isplivavale, čiji su leševi spaljivani u visokim pećima i tako dalje. To su te stvari. I sad, bez obzira što su manje-više svi filmovi o Srebrenici prikazani na telelviziji, manje-više je to postao pojam o kojem svaki Srbin koji prosečno vlada srpskim jezikom zna da progovori dve-tri reči, ali nevolja je u tome što to potiskivanje i neotvaranje jedne javne ne rasprave, nego prosto postajanje tih slučajeva javnom stvari – ne govorim sad ni o kolektivnoj krivici, niti o bilo čemu sličnom, ali dođavola, neko jeste kriv za neke stvari – to sve dovodi do toga, i to je ono što je moja bojazan, imate jednu jaku desnu stranu sveta ovde koja, za sada, kroz razna neformalna udruženja, razne „Obraze“, razne ovakve ili onakve stvari, polako postaje činilac na nekakvoj javnoj sceni. To još nije politička stvar, to još uvek nije stvar koja može da bude presudna, ali je zabrinjavajuća zato što smo jednom bili svedoci kako jedna situacija koja deluje marginalno postaje dominantna. Ne govorim sad o Hitleru, nego govorim o Slobodanu Miloševuću i situaciji od pre petnaest godina. Dakle, nije opasnost u tome što u svakoj zemlji na svetu postoje naravno i antisemitizam i radikalna desnica i sve te stvari, jedino – što je govorio pokojni Zoran Đinđić – mafije ima u svakoj državi, ali jedino u Srbiji mafija ima svoju državu. Po sličnom principu ovde, kao što nisu rasturene poluge jednog određenog sistema, tako nije ni taj jedan proces duhovnog denacifikovanja otvoren. On je zagreben, on je načet, ali nije suštinski otvoren.

RSE: Izuzmemo li pokojnog Đinđića, na srbijanskoj političkoj sceni nekako kao da se redaju sve sama razočarenja. Je li to stvar pomanjkanja sreće ili loša selekcija?

STOJANOVIĆ: Mislim da je u pitanju i jedno i drugo, ali loša selekcija je mnogo važnija. I o Đinđiću se lepo misli od trenutka kad je mrtav. Ja moram da kažem da sam i ja imao ogromnih primedbi. Na kraju krajeva, rđavo je i ružno govoriti o pokojniku, ali ja moram da kažem da ni on nije bio do kraja spreman da neke stvari otvori, odnosno on je u svom pragmatizmu smatrao da je važnije uraditi prvo jednu drugu stvar, pa onda to. Ja lično se s tim nisam nikad slagao, upravo zato što se dešavaju takve stvari kao što su atentati ili druge vrste nesreća i ne mogu se sve karte staviti na jednog čoveka, na jednu ličnost. Jeste, u Srbiji je negativna selekcija, ali u svim stvarima. Mi smo govorili o mladim rediteljima, s mladim političarima je još gora situacija. To je utoliko tragičnije što je reč o jednoj seriji klonova, svojih vođa i ljudi koji jedva da znaju o čemu govore, ali potpuno meritorno i suvereno razgovaraju o nekim stvarima, javljaju se po kojekakvim medijima. I drugo, ono što je Mirko Ilić, čuveni hrvatski dizajner koji sad ima ovde u Beogradu jednu veliku retrospektivnu izložbu, što će verovatno biti jedan od najznačajnijih kulturnih događaja u ovoj godini, lepo i otvoreno kazao: „Pa vaše novine i vaši mediji se samo bave negativnim stvarima“, znači ne bave se nikakvom afirmacijom bilo čega, nego se non-stop svi bave, cela država je postala jedan veliki tabloid. Moj prijatelj, čuveni bosanski novinar Ahmed Burić, bio je ovih dana u Beogradu, pa smo nešto pričali o skandalu i njemu se dopalo kad sam ja rekao: „U Srbiji skandal nije moguć, pošto je čitava Srbija skandal“. Tako da smo malo mi u toj situaciji u kojoj više ništa nije skandal, a kad više ništa nije skandal, onda je zaista moguće da vam promaknu neke užasne stvari i da vi kažete – pa dobro, eto, i to se dešava. Na snazi je jedna vrsta moralnog relativizma, jedne ravnodušnosti prema svemu. Ja sam to mogao da razumem pre desetak godina kad je egzistencija bila stvarno ispod bede u Srbiji, i dalje Srbiji ne cvetaju ruže, ali nije baš ni tako strašno, jer da je tako strašno, bilo bi mnogo više štrajkova i nekakvog sindikalnog okupljanja nego što zapravo u Srbiji ima. To se ovde dešava još uvek samo kad nekom političaru odgovara da nahuška nekoga na nekoga.

RSE: Je li Bure iskoristio vašu rečenicu za naslov svog teksta u sljedećem broju „Dana“.

STOJANOVIĆ: Nemam pojma, videćemo.

RSE: Gorčine, ostaje mi da vam se zahvalim što ste izdvojili svoje vrijeme i družili se sa slušaocima Radija Slobodna Evropa.

STOJANOVIĆ: Hvala vama. Nadam se da nismo bili dosadni.
XS
SM
MD
LG