Dostupni linkovi

logo-print

Uloga lidera na Balkanu


Pre dve godine, 12. marta 2003, eliminisan je Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije.
Država koju je on vodio bila je zemlja regije koja je u reformama najbrže napredovala, iako je startovala sa začelja i to opterećena najvećim hipotekama. Obeležja njegove vlade bila su: ekonomske reforme, brza privatizacija, niska inflacija, stručnjaci dokazani na Zapadu, nastojanje za diskontinuitetom sa prethodnim režimom, i, možda najvažnije, izručenje u Hag osobe koju je „Njujork tajms” (The New York Times) još ’93. nazvao „Balkanskim kasapinom”.
Snažan, gotovo neverovatan impuls za hod napred Vladi, Državi i građanima davao je neumorni premijer tražeći uvek prečice i nesebično rasipajući energiju uokolo.

Arhivski snimci govora Zorana Đinđića:

„Ko vama daje pravo da vi budete umorni u ime ovoga naroda? Ako ste umorni idite pa spavajte, bre!
Ako ne bude izglasano ovo, šta će biti izglasano? Ništa! Još godinu dana ćete spavati, pa još deset godina, pa još sto godina... Kao Trnoružica koja čeka svoga princa da je probudi! Prošle su bajke, ovo je realan život! Preuzmite na sebe odgovornost kao realni političari u realnoj zemlji, ili brate sklonite se sa političke scene pa idite pa spavajte u nekoj bajci!” (Obraćanje poslanicima Skupštine Srbije tokom jednog dugotrajnog zasedanja.)

„Čitam u novinama premijer kao ima problem hiper je aktivan. Pa sa stanovišta puža i kornjača je hiperaktivna!” (U gradovima Srbije 2002, tokom akcije „Srbija na dobrom putu”).

„Ako sada Srbija stane, ma koliko sporo da neko procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula proći će deset godina. ... I da deset narednih godina se batrgamo, i da posle tih deset godina možda i mi imamo neku komičnu vladu koja će ponovo da kaže ,Hoćemo u Evropu!’... Posle izgubljenih deset godina”. (U gradovima Srbije 2002, tokom akcije „Srbija na dobrom putu”).

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara jer nisam ja sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za svoje zločine tako što će da ukloni jednoga ili dva funkcionera države”. (Nakon prvog atentata na auto-putu na Novom Beogradu, krajem februara 2003.)

Zoran Đinđić, u ovom, poslednjem navedenom slučaju, na žalost nije bio u pravu.
Srbija je, dve godine od njegove eliminacije, gotovo vraćena u vreme Slobodana Miloševića. Zvanična politika dovodi zločine u pitanje, a zločince uzdiže na pijedestal, na vlast su vraćeni Miloševićevi kadrovi, vlada i premijer su sebi u najvažniji zadatak stavili diskontinuitet za Zoranom Đinđićem, a ne sa Slobodanom Miloševićem, crkva je u Srbiji svemoćna, a građanska opcija nikad slabija, inflacija raste, a privreda stagnira. Uspešni tim saradnika pokojnog premijera raspao se.

U regionalnoj Temi sedmice Radija Slobodna Evropa tragamo za odgovorima na sledeća pitanja:
U kolikoj meri osnovni politički pravci država regije zavise od vodećih političkih ličnosti? Je li sadašnji put Srbije unatrag nepovratan? Da li evropski kurs Hrvatske, obzirom na snagu desnice, direktno zavisi od političkog opstanka Iva Sanadera, i obrnuto, zavisi li premijerov opstanak od uspešnosti evropskog puta hrvatske države? Da li sadašnje ustrojstvo Bosne i Hercegovine zapravo onemogućuje pojavu nekog nadnacionalnog reformiste odnosni ličnosti za koju bi glasali pripadnici svih naroda? Da li bi uklanjanje Mila Đukanovića iz politike značilo definitivni kraj puta Crne Gore ka nezavisnosti?

Naši sagovornici su Muhamed Filipović, univerzitetski profesor filozofije i član Akademije nauka Bosne i Hercegovine; Milan Podunavac, dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu; Srđan Darmanović, profesor politikologije na Pravnom fakultetu u Podgorici i čelnik crnogorske nevladine organizacije „Centar za demokratiju“, i Boris Vušković, profesor sociologije iz Splita.

Muhamed Filipović kaže Radiju Slobodna Evropa da smatra velikim problemom čitave regije to što osnovni politički pravci, stanja i raspoloženja bivaju identifikovani sa funkcijom i ulogom pojedinih ličnosti.

„To sigurno predstavlja znak da tim društva o kojima se radi, u kojima mi živimo uglavnom, a koja se grosso modo međusobno vrlo malo razlikuju, nedostaje jedna elementarna, osnovna supstacnija i dinamika društvenog procesa pa su u velikoj mjeri ovisna o tome da li neka ličnost predstavlja agens ili faktor koji nešto izaziva.
Cijeli ovaj prostor imao je jednu ili sreću ili nereću, sreću u tom smislu da je postojala jedna snažna historijska ličnost koja je imala svoje nesumnjive dimenzije, čak može se reći u izvjesnom smislu i svjetskoga karaktera, a to je bio Josip Broz, ta ličnost koja je mogla da dominira i obilježava cijelu jednu epohu, da je ta ličnost inaugurirala model po kojemu se situacije i odnosi razvijaju kod nas, a naravno nije našla nasljednika.
Najedanput se rodilo nekoliko takvih ličnosti. Jedina zemlja naša, bivše Jugoslavije, koja je izbjegla takav tip razvoja bila je Slovenija u kojoj nije došlo do stvaranja jednog pseudotite. Ali se to dogodilo u Hrvatskoj s Franjom Tuđmanom, i to je kao što znamo bilo skroz falš. Ono što je karakteristično za hrvatsku politiku jeste formulisanje ideja koje ne mogu funkcionirati u historiji na pravi način kao što je ideja isključivosti nacionačlne države, kao što je ideja dominacije ili apsoluta nacionalnoga bića, i tako dalje.
Kod nas je došlo do pojave Alije Izetbegovića, također jedne falš istorijske ličnosti koja se pojavljuje i koja stvara oko sebe nimbus spasioca Muslimana koje nije trebalo uopće ni od koga spašavati jer su u osnovi bili već ranije Muslimani artikulirani kao politički subjekt unutar Bosne i Hercegovine, u njenom tripartizmu. Problem Bosne i Hercegovine je bio problem nalaženja međusobnoga jezika razmijevanja i, da tako kažem, saradnje, a ne nadvladavanja jednog nacionalnog interesa nad ostalim interesima.
U Srba je došlo do pojave Slobodana Miloševića. U Srbiji je na primjer Zoran Đinđić predstavljao formulu suprotnu onome što je predstavljao Milošević, a to je jednu formulu ne zatvaranja Srbije, ne, da tako kažem, Srbija vis-à-vis cijeloga svijeta, nego Srbija u svijetu, prema tome Srbija koja će se prilagoditi svijetu. On je, kao što vidite, eliminiran.
Sve to znači da mi još uvijek nemamo situaciju koja omogućava jedan normalan, demokratski, politički proces, nemamo snage koje su u stanju da artikuliraju taj proces i da ga kao normalan proces realiziraju. Zbog toga mi se nalazimo u jednoj apsurdnoj situaciji: očit je nedostatak političkog liderstva, a praktično politički lideri vladaju. Mi imamo karikature od lidera, a zbog toga imamo, naravno, i karikaturalne države i karikaturalne situacije.“

SRBIJA
Milan Podunavac:
„Srbija je dve godine nakon smrti premijera Zorana Đinđića u jednom stanju blokirane političke modernizacije.
Zoran Đinđić je bio jedan obrazac i jedna snažna figura političkog modernizatora Srbije koji je u svojoj političkoj filozofiji ustvari razvijao jednu tezu da je Srbiji neophodna jedna snažna politička ideja koja bi mogla da osnaži i koja bi mogla da mobilizira političke energije i emancipacijski naboj oktobarske revolucije u jednome složenom procesu političke stabilizacije i demokratske konsolidacije srbije.
Danas se na žalost može reći da u Srbiji nema snažnih političkih ideja. Danas se može reći da u Srbiji postoji ne samo manjak snažnih političkih ideja, već danas u Srbiji postoji jedan višak antievropskih političkih ideja i neevropskih političkih snaga.“

Zadržao bih se na Vašoj oceni da u Srbiji danas, kako ste rekli, nema snažnih političkih ideja. Da li tih ideja danas nema upravo zbog eliminacije Zorana Đinđića, ili drugačije rečeno, da li je jedna takva ličnost bila neophodna za takve ideje, ili su pak ideje tada mogle biti realizovane bez obzira na postojanje takve ličnosti kao što je bio Zoran Đinđić?

„Postoje neka stanja u društvu kada jedno društvo dobija jedan prozor mogućnosti, kada jedno društvo dobija jednu konstitucionalnu šansu za redifiniciju svoga kolektivnoga i političkoga identiteta. Srbija je jednu takvu šansu dobila nakon jednoga velikog događaja, nakon jednog snažnog emancipacijskog događaja kakav je bila oktobarska promena u dvehiljaditoj godini. Međutim, pokazuje se, i istorija političkih društava to pokazuje, da se jedna takva konstitucionalna šansa i široke mogućnosti konstitucionalnoga izbora za jedno društvo retko dobivaju, a vrlo lako gube. Političko društvo u Srbiji je tu šansu na neki način, simbolički, izgubilo onog momenta kada je ubijen Zoran Đinđić.
Takve mogućnosti konstitucionalnoga izbora traže i snažne političke ličnosti i onu vrstu, tako da kažem, jedne snažne političke filozofije koja je spremna i sposobna da odgovori na pitanje kako, iz kojih pretpostavki i u odgovarajućim ograničavajućim uslovima jedno društvo traži početke svoje političke i pravne rekonstitucije. Zoran Đinđić je prepoznao koji su to formativni principi na kojima se političko društvo u Srbiji može rekonstituisati, on je uspevao svojom snažnom političkom energijom i jednom snažnom mobilizacijom da oko sebe okupi jedan tim i da kroz jedan složeni proces javne i političke deliberacije pokrene društvo u traganju za formulom rekonstitucije i demokratske konsolidacije Srbije. Na žalost, da posle njegove smrti Srbija nema takvu političku figuru i ono što bih ja nazvao danas pokušajem jedne demokratske i građanske alternative u Srbiji nalazi se u fazi političke i ideološke defanzive, a rekao bih i u formi jedne političke dezorijentacije.“

Milan Podunavac smatra da je ono na čemu je Zoran Đinđić uspeo da mobiliše široki krug ljudi u Srbiji, a u čemu njegovi protivnici tada, a naslednici sada nisu uspevali i ne uspevaju bila ideja Evrope odnosno Srbije u Evropi.

„Zasluga je Zorana Đinđića što je upravo on prepoznavao da napretka nema bez jednog političkog ambijenta, dakle bez pretpostavki u kojima će se negovati ne samo principi legaliteta i vladavine prava, nego naročito u kojima će demokratija biti ključna politička solucija. To je ono što je Zoranu Đinđiću na neki način davalo jedno posebno mesto ui jednom bloku koji je nosio proces političke modernizacije u Srbiji.“

Kako Vi danas, dve godine nakon njegove smrti vidite neposredno okruženje Zorana Đinđića? Nakon promene vlasti u Srbiji, nakon dolaska ove grupacije koja je sada na vlasti, mnogo više se govorilo i pisalo u medijima o nekim problematičnim ličnostima, nego o nekim vrlo renomiranim ličnostima, o ljudima od integriteta, dokazanim i na Zapadu i u Srbiji?

„Glavna strategija socijalno-konzervativnoga političkoga bloka - koji ja označavam sa ova dva njegova ključna krila jednim ekstremno nacionalističkim i drugim socijalno nacionalnističkim - je da kroz jednu formu onoga što nazivam ,negativnom legitimizacijom’ legitimiziraju svoj politički projekat i delegitimiziraju to modernizacijsko jezgro političkog projekta Zorana Đinđića.“

Kako Vi danas gledate na događaje u Demokratskoj stranci, na tu borbu za nasleđe Zorana Đinđića, ili za takozvano nasleđe, za ono što možda izgleda široj javnosti kao nasleđe Zorana Đinđića, a što predstavlja zapravo ponašanje koje nije bilo baš karakteristično za samog Đinđića?

„Ono što ja vidim kao veoma važan i veoma snažan hendikep i Demokratske stranke, a i Borisa Tadića kao njezinoga lidera, je to što Demokratska stranka još uvek ne uspeva upravo iz pretpostavki političkoga nasleđa Zorana Đinđića, da osmisli jedan snažan alternativni politički program koji bi bio jedna potpuno artikulisana alternativa onoj filozofiji socijalnoga i političkoga konzervativizma koji se na neki način potpuno jasno oblikovao unutar ovoga političkoga polja gde danas dominira vladajući politički blok.
Na neki način jednu vrstu ubrzanja tom celome procesu daje ovo što se sada u političkom polju srbije označava kao Liberalno demokratska frakcija. Ja mislim da je ogromna šteta što Demokratska stranka nije imala dovoljno prostora, dovoljno demokratske političke kulture i unutrašnjeg kapaciteta da taj potencijal artikuliše unutar sopstvenoga političkoga bloka i time tako da kažem tom ključnom modernizacijskom političkom jezgru i toj jednoj važnoj političkoj snazi Srbije da jednu vrstu dinamizma u otvorenosti i, tako da kažem, snažnijeg i ubrzanijeg odgovora na one imperative kojima se bavio Zoran Đinđić.“

HRVATSKA
Hrvatska, država regije koja je daleko isprednjačila u evroatlantskim integracijama nije, kako sada stvari stoje, uspela u tome da obezbedi za 17. mart 2005. početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Boris Vušković smatra da predsedniku hrvatske vlade za sada ipak ne preti raspad koalicije i gubitak podrške kabinetu bez obzira na to što je premijer sve bacio na evropsku političku kartu. Ali, preti li obrnuta opasnost Hrvatskoj od zaustavljanja na evropskom putu u slučaju političke eliminacije Iva Sanadera iz bilo kojih razloga, bolesti na primer.

„Mislim da bi to bilo dramatično za Hrvatsku, kako ja vidim stvari. Mislim da je Sanader danas, na neki način, ako se može tako razgovarati, nezamjenljiva ličnost u toj evropskoj orijentaciji iako on ima i podršku drugih stranaka. Ovo odgađanje, po svoj prilici će se dogoditi, ojačaće bez dvojbe ne malo snažne antievropske pokrete u Hrvatskoj. Puno ljudi ima razloga da se boji Evrope. Nesposobni su za privrednu konkurenciju, niti su demokrate politički. I njima Evropa ni u kojem slučaju ne odgovara. Utoliko Ivo Sanader i njegova politika znače ozbiljnu prekretnicu za Hrvatsku.“

Ivo Sanader je, bez sumnje, najsnažniji političar proevropske orijentacije danas u Hrvatskoj. Boris Vušković kaže da nakon prve pobede Stjepana Mesića na predsedničkim izborima i prvog dolaska opozicije na vlast u posttuđmanovskom periodu za napredak Hrvatske smatra suštinski bitnim upravo korake koje je preduzeo Ivo Sanader.

„Mislim da je Sanader za sve nas u Hrvatskoj, bar za mene sigurno, a znam i za svoj krug ljudi, bio dosta ozbiljno iznenađenje. To je njegova čista evropska orijentacija. Šta je tome kumovalo, teško je reći. Meni se čini to što je on ipak čovjek urbanog porijekla. To jako puno znači. Broj dva, on je čovjek koji je bio pomoćnik ministra vanjskih poslova, zamjenik ministra vanjskih poslova, i utoliko u srce zna Evropu. On zna što Evropa očekuje od nas. I krenuo je tim putem. Utoliko je, rekao bih, danas i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) kao vladajuća stranka, i onda i danas, zaista dobila jedan novi smjer. To više nije isti HDZ, i mislim da je Hrvatska bez ikakve dvojbe krenula prema Evropi.“

Sada već vidimo u kolikoj meri je u ovom posttuđmanskovkom razdoblju u Hrvatskoj upravo ovo što premijer Sanader radi važno, bitno i za Hrvatsku, a ja bih rekao i za čitavu regiju, šire, jer ove druge zemlje koje su iza posmatraju Hrvatsku. Šta mislite da će se događati dalje u samoj Hrvatskoj, u nekom, ajmo to nazovimo postsanaderovskom periodu? Hoće li i dalje lideri biti važni, ili že njihova uloga, po Vama, opadati, biće važne same politike?

„Neće lideri baš u toj mjeri biti presudni.
Nešto što se dogodilo u političkom tkivu Hrvatske, bez dvojbe je, ona desnica koja je zaista bila vrlo neugodna, moram priznati, ona je ipak van scene. Ona može još biti prisutna, pogledajte izbore, Ivić Pašalić, koji je svakako najinteligentniji dio desnice, jer imamo mi bedaka na desnici koliko god hoćete, ipak su to ljudi koji su dobijali 1-2% glasova. To nije više ozbliljna politička snaga na hrvatskoj pozornici. Utoliko čini mi se da će jedan centar, malo više nagnut desno, ili malo više nagnut lijevo, da će on ipak biti perspektiva hrvatske političke scene.“

BOSNA I HERCEGOVINA
Da li sadašnje ustrojstvo Bosne i Hercegovine onemogućava pojavu nekog lidera koji bi sprovodio žestoke privredne i ostale reforme, možda na način na koji je to Zoran Đinđić pokušavao u Srbiji? Da li Bosni i Hercegovini zapravo nedostaje ličnost za koju bi glasali i Bošnjaci i Srbi i Hrvati, dakle građani Bosne i Hercegovine, bez obzira na nacionalnost?
Muhamed Filipović:

„Apsolutno. U današnjoj situaciji to nije moguće. Zbog toga se mora naći način da ova situacija evoluira ka jednom normalnijem modelu građanskog, civilnog društva. Na žalost međunarodna zajednica je modelovala ovu strukturu Bosne. Zašto je tako modelovala? Zato što nije jednostavno htjela da riješi problem. Međunarodna zajednica se ponašala tako da je problem kontejnirala, da ga je, da tako kažem, stavila u određenu strukturu u kojoj ni jedna snaga neće moći nadvladati i odrediti sudbinu cjeline bez obzira da li to bila snaga ljevice, desnice, da li to bila nacionalna, nenacionalna snaga. Tragedija naša je u tome što niko ne može ovdje ostvariti nikakav napredak.
Danas je glavni faktor opstrukcije razvoja i napretka političkoga stanja u Bosni i Hercegovini međunarodna zajednica koja se sasvim konforno osjeća u ovoj situaciji kad smo podijeljeni i kad Ešdaun (Pedi, Paddy Ashdown, visoki međunarodni predstavnik u Bosni i Hercegovini) čas šamar Srbima, čas šamar Muslimanima, čaš šamar Hrvatima, optuži Čovića (Dragan, član Predsedništva Bosne i Hercegovine i predsednik Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine), naruži Čavića (Dragan, predsednik Republike Srpske), ponizi Tihića (Sulejman, član Predsedništva Bosne i Hercegovine i predsednik Stranke demokratske akcije) i tako dalje i tako dalje.

To je jedno ležerno ponašanje. Ja sam to definirao i raširio kao tipično englesko ponašanje. To je najstrašnija stvar koja se nama mogla desiti da se engleski model rješavanja nastanka novih historijskih situacija kod nas primjeni.“

Šta bi u takvoj situaciji trebalo da urade bosanskohercegovački političari, ili šire građani, da promene nametnutu situaciju koja predstavlja blokadu svih reformskih procesa?

„Mi bi morali dvije stvari napraviti: Prvo prisiliti međunarodnu organizaciju da razvije jedan pozitivni program za Bosnu i Hercegovinu, to jest program razvoja Bosne i Hercegovine kao normalne evropske države. Ona neće postati normalna evropska država na taj način što će imati na papiru napisane zakone po evropskim modelima jer će iza tih zakona zjapiti jedna neevropska i jedna ponižavajuća realnost u kojoj mi danas živimo. Dakle, moramo imati program koji će obavezivati sve faktore koji žele da učestvuju u bosanskoj politici. To je prva faza od koje bi morala naša politika da pođe. A druga faza bi onda bila da se u toj situaciji svi mi na neki način obračunamo sa sopstvenom savješću odnosno sa onim što smo zaista bili u ratu. A to je da smo vodili politiku jedni na suprot drugih. Da nismo vodili politiku interesa same Bosne i Hercegovine kao zemlje kao istorijske tvorevine i kao konkretnoga ekonomskoga, kulturnoga, civilizacijsjkog, komunikacijskog prostora, nego smo vodili politike koje su Bosnu i Hercegovinu dijelile, cijepale i suprotstavljale međusobno njene dijelove.
U toj varijanti je onda moguće da se pojave i ljudi i politički programi koji će nadrastati takvo stanje i koji će biti prihvatljivi za sve ljude ne po nacionalnom nego po političkom kriteriju i vrjednovanju.
Vjerujem da mi možemo to postići. Ja vjerujem da u se Bosni i Hercegovini nevidljivo još uvijek, ali polako i postepeno razvija svijest da se ovako dalje ne može i da se mora tražiti nova formula.“

CRNA GORA
Milo Đukanović je već više od petnaest godina neprikosnoveni lider u Crnoj Gori.
Srđan Darmanović, analizira razloge popularnosti ove ličnosti:

„Đukanović je lider jednog formata koji je vrlo pogodan, rekao bih, za tranzicione zemlje, pogotovo za jednu malu zemlju.
Radi se o jednom političaru vrlo opreznom koji nije avanturista. Uživa veliki ugled među biračkim tijelom – naša istraživanja pokazuju da je biračko dijelo Demokratske partije socijalista u velikoj mjeri identifikovano sa Đukanovićem i to ne na prinudnoj osnovi.“

Srđan Darmanović kaže da smatra da se težnja za nezavisnošću u Crnoj Gori ipak ne vezuje prvenstveno za Mila Đukanovića, da ne veruje da bi čak povremeni medijski napisi o navodnim vezama premijera Crne Gore sa krijumčarenjem cigareta mogli uzdrmati težnju onih građana Crne Gore za nezavisnošću koji su tako opredeljeni, niti da bi političko uklanjanje ove ličnosti sa političe scene tom aferom ili na bilo koji drugi način moglo presudno uticati na političke tokove u Crnoj Gori.

„Vjerovatno da ideja nezavisnosti Crne Gore ne bi zavisila samo od njega jer on u početku nije ni bio njen niti nosilac niti glavni protagonista. Naprotiv.

Mislim da taj pokret za nezavisnost, koliko god da će zavisiti od vještine i umijeća Mila Đukanovića i drugih političkih lidera, ne zavisi više kao ideja od toga ko će biti na njegovom čelu. Može biti privremenih zastoja. Crna Gora kao država je istorijski podijeljena na tom pitanju, to pitanje traje više od jednog vijeka, i Crna Gora spada u takozvana podijeljena društva jer se to kapitalno pitanje državnog statusa i njenog identiteta obnavlja u svakoj velikoj međunarondoj i evropskoj krizi sa različitim ideološkim predznacima. Ono uvijek izbija na površinu.
Prema tome, ako se iz bilo kojeg razloga ovoga puta nešto ne odluči na način na koji bi trebalo da se odluči to će se pitanje vratiti ponovo. Tako da mislim da će Milo Đukanović, kao glavni lider independističkog bloka, svakako svojom političkom vještinom igrati veliku ulogu, ali sama ideja o državnoj nezavisnosti svakako ne bi izblijedila ni u bilo kojem scenariju.“

LIDERI I LIDERSTVO UOPŠTE
Srđan Darmanović kaže da spada u one politikologe koji smatraju važnom ulogu lidera u politici. On posebno ističe ulogu pojedinih lidera i liderstva uopšte u situacijama prelomnim po neke zemlje.

„Uloga lidera je zaista, zaista velika da ne pominjem sad neke velike ličnosti koje su oblikovale istorije svojih zemalja.
Ako zamislimo da je prilikom raspada Sovjetskog Saveza tadašnja Rusija usvojila politiku koju je implementirao Slobodan Milošević na prostoru bivše Jugoslavije onda bi to otprilike izgledalo ovako: ruski lideri krajem osamdesetih objavljuju svima u Sovjetskom Savezu da svako ko hoće da se ,otcjepi’, kako se to ovdje govorilo, odnosno ko hoće da stvori samostalnu državu to može da uradi, ali ne može sa sobom da ,odvede Ruse’. Garant za to će biti to što Rusija ima nuklearno oružje. Mislim da je samo prisustvo lidera kakvi su Mihail Gorbačov, a zatim i Boris Jeljcin na sovjetskoj političkoj sceni učinilo da ova politika ne bude sprovedena. Sve drugo je išlo u prilog tome. I dugotrajni nedemokratski režim, i istorija vezana za nasilje i nasilno rješavanje konflikata, tradicija supersile.... Međutim, ti medijatorski lideri na političkoj sceni su učinili da do toga ne dođe.
Na jugoslovenskoj političkoj sceni bismo mogli da postavimo pitanje: kako je moguće da su dvije najrazvijenije republike bivše Jugoslavije, pa čak i najliberalnije u socijalističkom periodu, Srbija i Hrvatska bile zapravo inicijatori rata, a da se u nekim nerazvijenijim krajevima to nije desilo. Recimo u Makedoniji, ne znam da li da kažem isključiva, ali svakako ogromna zasluga za to što je ta zemlja prošla bez većih stradanja tokom devedesetih godina ima predsjednik Kiro Gligorov i njegova koncilijatorska, pomirljiva, kompromisna politika da bi se ta zemlja izvukla iz krize. Drugim riječima možemo da zamislimo Srbiju bez Slobodana Miloševića na svom čelu devedesetih godina. Možda Jugoslavija ne bi opstala, ali bez lidera takvoga formata, koji je bio potpomognut svom ostalom ideološkom i političkom mašinerijom, bar možda ne bi bilo rata.

Arhivski snimak govora Zorana Đinđića:

„Nikada više se devedeseta vratiti neće. Mi smo deset godina stariji, siromašniji, propaliji. I to je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. I ja jedino želim da mi to više nikada u istoriji ne ponovimo. To jeste cena, dame i gospodo! To jeste cena što je ovaj narod zaluđeno ‘89. godine rekao: ,Taj čovek će nas odvesti u budućnost! Taj čovek je najveći među nama!’ Ne može to besplatno! Ne može jedan narod da izabere pogrešnu politiku i da ga onda posle ništa ne košta!
Ja mislim da nam je ovo poslednja šansa.
Jer, ako se sada Srbija zaustavi...”
(U gradovima Srbije 2002. tokom akcije „Srbija na dobrom putu”).

(U temi je pored arhivskog materijala Radija Slobodna Evropa korišćen i materijal iz filma Aleksandra Mandića „Ako Srbija stane...”.)
XS
SM
MD
LG