Dostupni linkovi

logo-print

Daleko je proleće


Aktuelna Vlada Srbije, kojoj mnogi nisu predviđali ni da će uspeti da nastane, ni da će – ako već nastane – izdržati duže od nekoliko meseci, a potom će biti raspisani novi prevremeni izbori, ovih je dana bez pompe, ali uz nešto suzdržanog ponosa, obeležila godišnjicu mandata. To je svakako, s obzirom na okolnosti, uspeh za vladu premijera Vojislava Koštunice, ali relevantnije je da li je to uspeh za zemlju kojom ta vlada vlada, ili se radi o jednom propuštenom vremenu, o interregnumu koji će Srbija tek skupo platiti, čim pristignu kamate od nove ture kašnjenja u tranziciji.

Period od marta do marta protekao je bez izrazitijih društvenih lomova, bez spektakularnih i opasnih konflikata, bez dramatičnih događanja bilo koje vrste. Za Srbiju, zemlju koja je dugi niz uzastopnih godina proizvodila i trošila mnogo više istorijskih događaja po glavi stanovnika nego što joj relativno skromni kapaciteti dopuštaju, ovo može izgledati kao blagotvoran odmor. Sastavljena uglavnom od desnocentrističkih, konzervativnih stranaka, retoričkih zastupnica nekog imaginarnog “trećeg puta”, ta je Vlada bila dovoljno daleko od svojih glavnih oponenata da očuva kakvu-takvu unutrašnju koheziju, ali i dovoljno blizu njih da ne izazove neki veliki sraz, to jest da efikasno predupredi ili amortizuje svaki pokušaj da se sruši spolja.

Jedino što ovu naizgled idiličnu godišnju inventuru kvari jeste pitanje da li je ova stabilnost postignuta po isuviše visokoj ceni, dakle po cenu da se u društvu ništa fundamentalno ne menja, štaviše, da se na scenu trijumfalno vrate mnogi likovi, vokabular i običaji iz najmračnijeg perioda novije srpske istorije? Naime, i stajanje u mestu je neka vrsta “stabilnosti”, ali se tako nikuda ne stiže. Na ovakve prigovore premijer i neki ministri u poslednje vreme odmahuju rukom, tvrdeći kako je to nevažno domicilno zakeranje, a kako će pravu ocenu o radu Vlade dati “Evropa”, time što će odobriti Studiju o izvodljivosti, i to već prvih dana proleća. Možda, ali iz ledom okovane Srbije proleće se čini beskrajno dalekim, klimatsko koliko i političko. Posebna je poslastica što Vlada sada koristi istu retoriku koja je sadašnjim ministrima toliko smetala kod njihovih prethodnika: lako je setiti se koliko je bivša opozicija žučljivo prigovarala DOS-ovoj vladi da legitimitet traži kod “spoljnog faktora”, a ne kod domaćih birača, što bi trebalo da bude jedini merodavan izvor legitimiteta jedne vlade. Ako je do toga, ni prethodna ni sadašnja Vlada se tom podrškom nisu mogle podičiti, s tim što je prethodna za to imala mnogo uverljivije objašnjenje: u nastojanju da iskrči prašumu Miloševićeve epohe, ona je zaista povlačila nepopularne i riskantne poteze. Sadašnja se, pak, Vlada toga čuva kao đavo od krsta, po cenu posvemašnje pasivnosti. Nema nikakve sumnje da je ovakvom taktikom – teško je to nazvati strategijom – Vlada uspela da pregrmi jednu nezgodnu godinu, ali, ponavljamo, pravo je pitanje šta njeni birači imaju od toga.

A kad se do toga dođe, tu prestaje moć svake lake retorike. Koštunica će u ovoj godini morati da pokaže da njegova vlada stvarno proizvodi neki rezultat, ili će u protivnom biti zapamćen kao valjda prvi premijer koji će moći da se podiči samo tom pukom činjenicom da se duže nego što je to bilo politički logično – a kamoli celishodno – održavao na tom mestu, kao nekakav žongler na žici, dok je život negde ispod njega tekao svojim tokom. Samo, žongliranje je publici zanimljivo neko kraće vreme, a onda se iznova seti da joj je hladno, da je gladna, i da je željna normalnog života.

Da li je ova vlada sposobna da joj to obezbedi? E, to će biti tema jedne posebne “studije o izvodljivosti”, one koju će Vlada ispisati sama, onim što čini i onim što ne čini.
XS
SM
MD
LG