Dostupni linkovi

logo-print

Aferaši aferaški


Subota
Danas su me pozvali telefonom i zamolili da, sledećih nedelju dana, pišem dnevnik za radio “Slobodna Evropa”.
Prvo sam, normalno, streknuo. Žignulo me nešto u ožičicu. Valjda, balkanska reakcija na evropski poziv. Pa bio i telefonski. Nije šala kad Evropa zovne.
Premotalo mi se sve, nazdravlje mi bilo, ko mrcu ispred očiju. Cio film. A moj traje od šeset osme. Majka me taman tada, ko prava Crnogorka, rodila stojeći u sred dnevne sobe. Zveknuo sam glavom pravo u patos, sve mi se zamračilo i vidio sam zvijezde. Sve mi se čini da su bile iste k'o ove današnje - evropske.
I, dok sam pokušavao da shvatim đe sam i u kakav svijet sam konačno stigao, na radiju, pojačanom do daske, spiker je objašnjavao da je u našoj domovini problem jer u pitanju je nekakav studentski pasulj, a ne sloboda.
Nisam tada mogao ni da pretpostavim koliko će te dvije riječi – pasulj i sloboda, obilježiti moj ovozemaljski život.
Danas je pazarni dan u Bijelom Polju.
Odlučujem, prestajem sa današnjim pisanjem dnevnika i idem da kupim kilo pasulja. Znam da ću ga, na balkanskoj bjelopoljskoj pijaci, sigurno naći. O slobodi ne razmišljam.

Ponedjeljak
Ko o čemu, mi o Evropi. Da se toliko ne trudimo da imamo evropske navike i ja bi riječ održao i, juče, napisao dnevnik. Otkako se naše čeljade dokopalo kompjutera, odmah je olovku zabatalilo, a pisaću mašinu bacilo. Bez kompjutera ni slovo više ne umije da napiše. Nema, veli, koordinacije između ruke, glave i olovke.
A juče, taman počeo da pišem, kad “puče” struja. Mećava li je, dalekovod li je, komšija, direktor distribucije, svjetska zavjera, vrtim po glavi, ubijeđen i ja, ko i svi ovamo, da nam je to neko namjerno smjestio.
A, čekaj, čekaj, struje nema – te digoh ruke od evropskoga dnevnika, i pozabavih se domaćijem poslovima. Šta da se radi, kad nevolja naćera.
Danas, doduše, ima struje, ali i po metra snijega. Plus mraz. To jes' minus. Sreća te su nam one društvene firmetine ispropadale, pa je ovaj narod nezaposlen. Da, nedaj Bože, rade, svi bi se posmrzali dok dođu do radnijeh mjesta.
Ovako je bolje. Naloži furunu kući, kafu i rakiju na astal, i po vas dugi dan “udri” po “onijema drugima”, što su za sve krivi. Ne znam kako se to evropski kaže, ali mi to ovamo zovemo – politički dijalog i tolerancija.

Utorak
Pita me, danas, jedna izvanja strina:
“Ima li dijete u te tvoje novinčine išta novo?”
Meni, bogami, bi krivo. Taman danas izašlo “Polje”. Novije bit' ne može.
“A što pitaš?”, poglednuh je ja, malo, ispod oka.
“Ništa, ništa”, vrti ona nekakvom prešlicom, biva zanijela se u pos'o.
“Slušaj strina, radi ti to što radiš, a ostavi druge na miru!”, ljutnuh se.
“A što?”, podboči se ona prema meni. “Za koga vi to drugog štampate, no za mene i mojega druga. Ima li vi ko preči, aferaši aferaški? Znaš ti dobro šta znači novo.”
“Pa mi se i bavimo samo novim stvarima, informisanjem građana, istraživanjem...”
“Jes', k'o i ja ovom prešlicom. Vrtim sve po istom tragu. Šta li mi mislimo o Evropi, a šta Evropa o nama? Trt Meduna”, ustade i zamahnu rukom prema meni. “Sve dok ne shvatimo da smo ono što smo, da smo onak'i kakvi smo, nema kod nas ljudskoga 'ljeba novinarskog, Evrope mi.”

Srijeda
Od juče se još nisam oporavio. Nalet bilo i strinu i njenu priču. A zakle se na kraju tako da me za malo posiječe. Ču, Evrope mi. I još uz to, podigla prešlicu.
Evo me u “Tajmu”. To je kafić u centru Bijelog Polja. Ima na ulazu grčke stubove, a zidovi su od stakla da se spolja unutra sve vidi. Taman evropski.
I, normalno, k'o što je poslednjih dana trend po cijeloj Crnoj Gori, ima i na zidovima iznad jednog stola natpise: “Strogo zabranjeno pušenje”.
Za tim stolom i sjedim. Bih da zapalim, a neda mi se. Udariće me zakon po džepu. A i po obrazu. Teško je, danas, u Crnoj Gori zakon kršiti. Ako šta imamo, zakone imamo. Definisane. Određene. Ekološke. Civilizacijske. Ljudske. Sve je na stranu, al' zakon je na stranu.
Zato, kroz brisani prostor, zakoračih metar od stola. Da zapalim. K'o čovjek. K'o poštovalac države i njenijeh propisa. Udahnuh dim duboko u pluća, a onda ga izbacih, Bog mi je svjedok da je slučajno, prema stolu sa natpisima.
Od pustoga straha okrenuo sam se oko sebe da me ko nije vidio. Srećom, i ostali bijahu zauzeti istijem poslom.

I četvrtak i petak
Sinoć na radiju “Slobodna Evropa” bila je emisija o pornografiji u medijima u našoj zemlji. U emisiji, drugi dio jedne najave glasio je: ... A potom, urednik tog lokalnog lista slikao se obnažen, za jedan časopis, kao antipropaganda te priče.”
To sam ja. Mirko Rakočević.
Ozbiljan pisac, ozbiljnog romana koji se zove “Bedem”. Za godinu dana tri izdanja i dva prevoda, i gomila odličnih prikaza.
Antipropaganda.
Kome ili čemu?
Sebi?
Životu?
Crnoj Gori?
Pasulju?
Evropi?
Večeras, u noći između četvrtka i petka, po ko zna koji put sebi postavljam to pitanje.
A odgovora nema.
Odoh da spavam.
Laku noć, Evropo.
Laku noć, od slobodnog Mirka Rakočevića.
XS
SM
MD
LG