Dostupni linkovi

logo-print

Od devete rupe do neumitnosti


Gadljivost premijera Koštunice prema saradnji sa Haškim tribunalom čije je pojedine oblike poput isporučivanja Slobodana Miloševića svojevremeno video kao čin državnog udara, pa preko čuvene krilatice da će mu saradnja sa Haškim tribunalom biti “zadnja rupa na svirali”, ovih dana, baš kada se navršava godišnjica njegove vlade, kao da splašnjava ta gadljivost i pretvara se u više od očekivanog konstruktivnog stava. Ksenija Milivojević, predsednica Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije, u tom smislu kaže:

“Dobar potez su poslednje otpečaćene optužnice gde smo mi prvi put u istoriji da kažem saradnje sa Haškim tribunalom imali situaciju da je Srbija zapravo reagovala pre nego što su optužnice bile otpečaćene, odnosno pre nego što je uopšte i počeo da se vrši bilo kakav pritisak. Što mislim da je jako dobar signal.”

Da li je ovoj konstruktivnosti doprinela izjava glavne tužiteljice Haškog tribunala Karle del Ponte da će do kraja godine objaviti informacije zašto nisu uhapšeni Karadžić i Mladić, informacije koje, kako tvrdi Del Ponteova, poseduje iz pouzdanih izvora, tek premijer je u intervjuu za Fajnenšel tajms javno izrazio spremnost Haškom tribunalu izruči najtraženije optuženike, među kojima i Karadžića i Mladića. Džejms Lajon, šef Krizne grupe za Balkan o ovome za naš radio izjavljuje:

“Mislim da je bilo dosta nepotrebnih muka, mislim da je Srbija izgubila dosta kredibiliteta u svetu u toku te godine dana. To je sve moglo da se izbegne i sad na kraju puta vidimo da Srbija sarađuje, ali usput Srbija je morala da plati veliku cenu za to.”

Lajon ističe da su poslednja dva meseca primetan zaokret u odnosu prema saradnji sa Hagom.

“Ja bi rekao da je, sudeći po svemu u toku ova prethodna dva meseca, Vlada učinila neke prilično velike korake u saradnji sa Haškim tribunalom. I kad damo procene o radu Vlade koja je u okviru saradnje sa Haškim tribunalom možemo... sad sve više i više Vlada sarađuje i shvata ozbiljno svoje međunarodne obaveze.”

Ono što i Ksenija Milivojević zamera Vladi jeste zakasnelost poteza koja liči na iznuđenost.

“Svakako da je moglo da bude urađeno mnogo ranije, i to je priča koja je već odavno ispričana i svodi se na jedno ključno pitanje, a to je zašto Srbija uvek mora da čeka pet do dvanaest da bi neke stvari uradila za koje je svesna da mora da ih uradi u svakom slučaju.”

Da li Koštunica sarađuje samo pod pritiscima, što je bilo karakteristično za Miloševićevu vladavinu, nije još sasvim jasno, ili se u međuvremenu i sam uverio da je saradnja sa Haškim tribunalom bila neophodna i u vreme vlade Zorana Đinđića, koja je takođe trpela jake pritiske, a u Koštuničinoj stranci najjaču opozicuju i pre ali i posle donošenja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.
XS
SM
MD
LG