Dostupni linkovi

logo-print

Neko mora biti prvi


HARAČIJA: Gospodin Kojadinović i ja se nikada nismo videli. Čuo sam da je nekada bio direktor Studija B, pa sam zbog toga mislio da on drugačije razmišlja od onih koji su bili pre njega.

KOJADINOVIĆ: Osetio sam u pismu jedan sasvim normalan, ljudski ton čoveka koji je dobronameran. U pismu kaže da vrlo često u svojoj sredini nije shvaćen onako kako bi očekivao i voleo. Sam mi je stavio do znanja da se na takav potez odlučio potpuno samostalno.

HARAČIJA: Mlad sam čovek i imam 32 godine. Hoću što pre da počnemo da rešavamo stvari, pošto mogu da se reše, a ne da čekamo godinama. Čim pre krenemo da razgovaramo, tim bolje.

KOJADINOVIĆ: Mislim da ne treba unapred određivati neke tačke dnevnog reda i ne treba previše očekivati od prvog viđenja i od prvog razgovora. Ne kažem da ne bi bilo dobro da odmah pokrenemo neke ozbiljnije teme. Više bih voleo da naš prvi susret bude viđenje, a ne neki konkretan razgovor. U pismima ima puno simbolike i puno onoga što sada ne dozvoljava da se govori o onim pravim, suštinskim problemima.

RSE: Jedno od otvorenih pitanja je obnova porušenih pravoslavnih spomenika na Kosovu. To ste i pomenuli u vašem pismu. Da li mislite da bi vaš susret mogao da doprinese rešavanju spornih pitanja i kako?

HARAČIJA: Rušenje pravoslavnih crkava na Kosovu je nešto što nije trebalo da se desi. Ja lično dosta radim na tom problemu. Moramo što pre da rešimo taj problem. Tome može puno da doprinese gospodin Kojadinović jer već odavno tražim susrete sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, ali nisam mogao do njih da dođem. Mislim da tu može dosta da nam pomogne gospodin Kojadinović.

KOJADINOVIĆ: Istina je da smo razgovarali preko posrednika. Sigurno da smo razgovarali direktno, licem u lice, neke stvari bile bi jasnije. Bilo bi jasnije zašto srpska strana insistira na nekim stvarima. Kada razgovarate preko posrednika mnoge stvari ne mogu da budu objašnjene i jasne do kraja, mogu da se pojave neke namere koje nisu postojale.

HARAČIJA: Mogu garantovati gospinu Kojadinoviću da ću biti dobar domaćin i da ću mu biti na raspolaganju. Ako izrazi želju da se nađe sa nekim ljudima iz oblasti kulture sa Kosova, ili da hoće da posjeti naše kulturne institucije, želja će mu biti ispunjena.

KOJADINOVIĆ: Koliko ja znam, danas u Prištini žive glumci i umetnici koji su nekada živeli u Beogradu i koje Beograd i dalje pamti i voli. Možda bi mogao neki od njih da izvede neku monodramu po svom izboru, koja bi bila razumljiva svima. Voleo bih da u publici budu i Srbi i Albanci i drugi pripadnici ostalih naroda koji žive na Kosovu, da svi zajedno uživamo u tome.

HARAČIJA: Zašto da ne. Što se mene tiče, tu nema nikakvih problema. Gledam unapred, a ne unazad.

KOJADINOVIĆ: Zašto nije moguće da Beogradska filharmonija, a želeli bi to, dođe u Prištinu, da umetnici iz Prištine gostuju ovde, u našim institucijama kulture? Bilo bi dobro da se naše kulturne institucije vrate na Kosovo na pravi način.

RSE: Da li bi ste vi kao ministar podržali to da Enver Petrovci režira i glumi u Ateljeu 212, ako dobije od njih poziv?

HARAČIJA: Kako da ne. Zbog toga sam i počeo sa ovim pismima. Zbog toga i želim što pre da se dogovorimo. To ću podržavati, i ako bude trebalo, finansirati.

RSE: Kada bi moglo da dođe do te posete?

HARAČIJA: To zavisi od gospodina Kojadinovića.

KOJADINOVIĆ: Možda bi moglo već u martu. Naravno, ne bi mogla da bude 17. marta, jer bi ispalo da je to zbog toga i rađeno. Prvo bih voleo da doputujem tamo slobodno, kao običan građanin, da na leđima ne vučem nikakvo obezbeđenje. Voleo bih da mogu slobodno da se šetam. Važno je da se napravi jedna normalna komunikacija.

HARAČIJA: On ima moj broj mobilnog telefona. Čekam na gospodina Kojadinovića.

RSE: Pretpostavljam da će doći i do uzvratne posete vašeg kolege Beogradu? Kao domaćin, kuda bi ste ga proveli?

KOJADINOVIĆ: Prvo bih ga pitao šta želi da vidi. Pretpostavljam da bi želeo da vidi naš Narodni muzej, da bi voleo da pogleda neku pozorišnu predstavu, operu ili balet, da pogleda neku izložbu koja je u toku. Možda bi voleo samo da se prošeta Kalemegdanom, beogradskim ulicama, Knez Mihajlovom. Mogu da zamislim situaciju da šetamo ulicama Beograda, da u nekom kafiću popijemo kafu, osmehujemo se Beograđankama. To bi bilo lepo. Ne moramo ništa da kažemo jedan drugome i da pričamo o bilo čemu.

* * * * *

Tragom ovog razgovora smo pozvali Envera Petrovcija, a on nas je najpre uputio na upravnika Ateljea 212, Svetozara Cvetkovića, koji je bio inicijator ideje da se pozove nekadašnji beogradski glumac da režira predstavu na osnovu teksta Željka Hubača čija se radnja događa na Kosovu.

CVETKOVIĆ: Nije trebalo oko toga dosta razmišljati. Kada uzmem neki tekst, vidim da li postoji mogućnost da se taj tekst radi u Ateljeu 212. Tražim i nekog reditelja po njegovim afinitetima i po tome da li taj reditelj dovoljno dobro poznaje tematiku materijala kojim bi trebalo baviti se. Enver je beogradski đak, sa mnom je dosta puta igrao u pozorištu, ostavio je vidljiv pečat kao glumac na svemu što je rađeno pre otprilike deceniju i malo više u beogradskom teatru. U međuvremenu, počeo je da se bavi rediteljskim poslom. Na žalost, više nije ovde, sa nama u Beogradu. Pošto tematika komada jeste nešto što se tiče Kosova i nečega što prevazilazi ono dnevno, aktuelno, znajući da i Enver ima takvu želju, napisao sam mu jedan mail u kome sam poželeo da to radimo zajedno. Međutim, nije u pitanju samo moja volja da taj komad radimo zajedno i da se taj komad postavi na repertoar Ateljea 212, već je pitanje i moga mandata koji ističe krajem ove sezone. Zavisi od onih koji postavljaju nove upravnike.

RSE: Da li strepite od toga kako će reagovati deo javnosti?

CVETKOVIĆ: Mnogo se ne uzbuđujem oko toga. Nisam razmišljao o tome. Na Envera gledam kao na svog kolegu, bez obzira što je rođen na nekom drugom mestu koje je sada na toj teritoriji, koja je pitanje koliko je naša, koja je pod protektoratom. On je ipak beogradski đak. Sa nama je studirao, sa nama je igrao i najblistavije trenutke svoje dosadašnje karijere je napravio u Beogradu.

HUBAČ: Pre četiri meseca sam završio svoj novi komad čija se radnja događa na Kosovu. To je jedna priča u kojoj ima svega, samo ne politike. To je priča o identitetu ljudi, bez obzora na naciju, i priča o tome u kojoj meri može nacionalna pripadnost da dovede do određenih problema sa identitetom. U toj priči ima više melodrame i drame no svega ostalog. Komad sam poslao Enveru i on ga je pročitao.

PETROVCI: Meni je zaista bilo drago što su me se setili. Kao da su moji stari prijatelji čuli moju želju. Razumem situaciju u kojoj živimo, i oni i mi svi zajedno. Pomislio sam da to što čine je hrabro sa njihove strane. Verovatno oni znaju šta rade i prepoznaju vreme i mesto gde žive. Tako i ja. Ponekada moramo biti hrabri. Neko mora početi, ili nastaviti tamo gde smo stali. Tu njihovu hrabrost hoću da cenim. Hoću i ja da budem hrabar, ne samo kao umetnik, već kao i čovek. Naravno da bih to vrlo rado prihvatio. Razgovaramo o tome. Nadam se da ćemo se dogovoriti i oko vremena.

HUBAČ: Krivo mi je što neće moći da igra i da režira komad, ali sam ubeđen da ćemo prevazići probleme vezane za termin.

RSE: Koliko znači činjenica da ste čuli ovakve reči od dva ministra?

PETROVCI: Nadam se, ako imaju dobru volju, da će se i oni naći. Zašto da ih Željko i ja ne pratimo.

HUBAČ: Izuzetno mi je drago što su se ministri našli na određenim talasnim dužinama i da komuniciraju. To je jedna stvar koja je neophodna.

PETROVCI: Moram da priznam da postoji u meni bojaznost zašto sam ja stalno prvi. Put koji je još uvek nepoznat stvara u čoveku bojaznost. Tešim samog sebe da ovo nije prvi put da činim slične stvari. To isto sam radio i u Prištini. Prva predstava koju sam uradio posle rata bila je moja drama u kojoj se govorilo i srpski. Tekst govori o odnosu srpske i albanske nacije. I tada sam se bojao. Posle aplauza koji sam čuo iz naroda, video sam da je ta bojaznost bila nepotrebna.

HUBAČ: Uvek sam se čudio ljudskoj nesposobnosti da pokaže određeni stepen empatije. Vrlo je šizofrena i nezdrava situacija u Beogradu kada živite a znate da je na nekih šest kilometara od vas otkrivena masovna grobnica u kojoj se nalazi veliki broj leševa, mahom Albanaca sa područja Kosova. Taj osećaj da se o tome ne govori javno u onoj meri u kojoj bi trebalo, stvara osećaj nepoštovanja sopstvenog integriteta. Ne pravdam to ni sa jedne, ni sa druge strane, ali konačno možemo da kažemo STOP. Postoji neki čovek koji je uradio nešto ružno nekome i taj čovek mora da odgovara za to. Nije opravdanje za ubistvo jednog čoveka to što je neko drugi ubio ''našeg'' čoveka. Ta kolektivizacija krivice dovodi do svih ovih problema. Treba postaviti stvari na noge i reći da postoje ljudi koji su činili zlo. Ti ljudi, bez obzira kojoj naciji pripadaju, su zli ljudi. Postoje ljudi koji hoće da čine dobro. Njima zli ljudi ne smeju onemogućavati da čine nešto dobro. Možda ova naša predstava neće biti dobra predstava, ali je predstava u koju verujemo i koja bi trebala da izazove određeni umetnički efekt.

PETROVCI: Mi umetnici smo i ljudi. Kao ljudi ne možemo od toga da se distanciramo. Ne može se pobeći od vremena i prostora u kome živimo.

HUBAČ: Umetnost odražava život kojim se živi.

PETROVCI: Tako je, ali mi moramo pokušati, jer na nama umetnicima je da prvi počnemo. To da predstava neće biti dobra, u to ne sumnjaj. Biće najbolja.

RSE: Postoji li mogućnost da se taj komad prikaže i u Prištini?

PETROVCI: Za petnaestak dana otvaram moje pozorište. Kuću moga oca sam adaptirao u pozorište. Ako ne bude ponude nigde drugde, moja vrata su širom otvorena.

HUBAČ: Postoji neka vrsta začeća i ponovnog vraćanja u život Srpske drame Narodnog pozorišta koje je bilo sa sedištem u Prištini.

PETROVCI: U Prištini je postojala, u okviru Narodnog pozorišta, i Srpska drama. Postoji ozbiljna inicijativa da se obnovi. Koliko znam, oni su se sastajali u Domu kulture Leposavić. Tendencija je da se vrati gde je i bila, u Prištinu.

Da li ovo zaista nagoveštava uspostavljanje veza koje već uveliko postoje na prostoru bivše Jugoslavije između umetnika u novim državama, pokazaće naredni meseci, jer iskustvo nalaže oprez. Početak pregovora o teškim političkim, pogotovo statusnim, pitanjima obično prate, ne ovakvi potezi, već sasvim drugačiji. Ali eto, pod geslom - Neko mora biti prvi - ministri kulture su odlučili da to budu oni.
XS
SM
MD
LG