Dostupni linkovi

logo-print

Četiri grada


RSE: Nije uobičajeno, a posebno u novinarstvu, da se o bivšem direktoru govori: dobar čovek, pravedan, čovek koji ulazi pevajući u redakciju i ako se naljuti svi znaju da je Rista ljut jer je neko nešto zaista napravio loše? Od vaših bivših saradnika, a mojih sadašnjih kolega, sam o vama čula takve sudove. Da li vas to iznenađuje?

LAZAROV: Ne iznenađuje me baš preterano. Mnogo mi znači da ostanem u dobrim odnosima sa kolegama i sa svima sa kojim sarađujem. Ne vidim drugu logiku rada i postojanja.

RSE: Kažu da ste boem, i to autentični. Može se zamisliti boem i pesnik - što jeste, ali biti boem i direktor nije lako zamisliva kombinacija.

LAZAROV: To je jedna malo duža tužna priča. Rastao sam u kafanicama nadomak Nove Makedonije. To su mladalački dani. O poeziji i boemštini možemo govoriti u prošlom vremenu, a o direktorovanju još u prošlijem, jer nema se vremena. Zavisi ko šta podrazumeva pod tim. Ako se podrazumeva da čovek voli da sedne sa društvom, da zapeva par sati uz dobro vino, onda je to tako. Na žalost, to se sve ređe događa, a količine vina su sve tanje i tanje.

RSE: Rekli ste da je Makedonija sada mnogo otvorenija zemlja za region, nego dok je bila deo Jugoslavije, a pri tome se deklarišete kao jugonostalgičar. Da li je to tako samo u oblasti kulture ili šire?

LAZAROV: Mislim da u kulturi imamo tokove koji su zaista neobični, a možda tek sada prirodni. Dok smo bili u jednoj državi, imali smo kulturnu razmenu koja je išla po ključu, što ne isključuje mogućnost smanjenja kvaliteta. Sada imamo jedne tokove koji su mnogo bogatiji, koji ne idu po ključu već po kvalitetu i dostignuću.

RSE: Da li se ta otvorenost prema regionu posebno odnosi na kulturu, ili je Makedonija kompletno otvorenija danas nego pre deset godina?

LAZAROV: Danas je možda više upućena da bude otvorenija jer Makedonija je mala zemlja, ne može opstati na svom tržištu ni ekonomski ni kulturno. Imam utisak da je otvorenija što se svih tokova života tiče, mada živimo u jednom dobu gde to baš i ne može da se vidi kako valja jer je stanje ekonomije u tranzicionoj katastrofi. Zbog toga otvorenost ne može da pulsira normalno, što bi u boljim uslovima bilo izražajnije. Znam mnogo primera velike saradnje privrednika sa svih prostora bivše Juge.

RSE: Ove nedelje se obeležava u Beogradu 70. godišnjica rođenja jednog velikog pisca koji je bio značajan za prostor celog regiona, pa i šire. Reč je o Danilu Kišu. Da li je on prisutan i u Makedoniji?

LAZAROV: Što se književnosti tiče, bez pogovora jeste prisutan. Veći deo njegovih knjiga je preveden još onda dok je bio živ. Iz razgovora sa mlađim i najmlađim kolegama, kao i iz njihove književnosti, može se zaključiti da je i među najmlađim makedonskim piscima itekako prisutan njegov primer. U pozorištu nije tako. Kiša nema, ali zato ima drugih autora.

RSE: Koliko puta je Jugoslovensko dramsko pozorište bilo kod vas?

LAZAROV: Otkada nema zajedničke Jugoslavije, neuporedivo više. Od 1993. godine na ovamo nema godine da Jugoslovensko dramsko nije bilo bar dva puta u Makedoniji, ili u Skopju, ili na Ohridskom letu, ili na nekom drugom festivalu. Dobijalo je i nagrade na ovdašnjim festivalima. Pored njega, dolazilo je i Narodno pozorište, kao i druga beogradska pozorišta, novosadska, zagrebačka i slovenačka. Saradnja ide još bolje i daleko prirodnije. Dolaze odlične predstave u Makedoniju, odlaze makedonske predstave u region. Dok razgovaramo, u Beogradu i Novom Sadu gostuje makedonski Narodni teatar sa jednom predstavom.

RSE: Ostao je prostor na kome mogu da rade makedonski stvaraoci. Neki režiraju u Beogradu, makedonska muzika se čuje u Podgorici, Sarajevu, Zagrebu.

LAZAROV: Upravo tako. Saradnja se obavlja na nekom drugom nivou. Za kvalitet ne postoje granice, ne samo u odnosu na bivšu Jugoslaviju, nego i u odnosu na druge susede koji su i na jugu i na istoku, a bogami, i na celu Evropu. Imamo sasvim novu situaciju. Naravno da stare veze nisu pokidane, ali ovo što se dešava sada rade deca koja su bila rođena u Jugoslaviji, ali su bili deca kada se raspala. Nikakav emotivni odnos prema toj našoj Jugoslaviji nemaju. Oni idu drugim putevima i njihovo druženje je kvalitetnije.

RSE: Kada oni govore o regionu, ne govore samo o prostoru bivše Jugoslavije, već o regionu koji obuhvata i Grčku i Bugarsku i okolne zemlje.

LAZAROV: Tako je. Unkovski je sada režirao u Atini i tamo dobio najvišu državnu nagradu za režiju. Neki naši reditelji režiraju u Nemačkoj i u Engleskoj. Gorčin Stojanović je režirao u Dramskom teatru u Skopju.

RSE: Šta je sa filmom?

LAZAROV: Dok razgovaramo, u Skopju je događaj dana projekcija Dragojevićeva filma Mi nismo anđeli. Velika je gužva pred kinom.

RSE: Da li se prevode srpski pisci i da li znaju u Makedoniji mlade srpske i crnogorske autore? Da li se prevode makedonski autori na srpski jezik i da li ih ima u knjižarama po Podgorici i Beogradu?

LAZAROV: Za Podgoricu bih napravio rezervu jer ne znam. U Beogradu živi Goran Petrović. U književnosti stvari stoje slično kao i u pozorištu. U skopskim knjižarama možete da nabavite beogradske knjige, što je vrlo važno za očuvanje komunikacije. Prevodi se nova generacija beogradskih post-modernista, najviše mladi Albahari, ali i neki drugi pisci. Mislim da postoji jedan ritam redovne razmene i redovnih prevoda najboljih ostvarenja. Prevode se i makedonski pisci i pesnici u beogradskim izdavačkim kućama. Tu stvari teku najnormalnije.

RSE: Šta je sa muzikom?

LAZAROV: Tandem Tadić - Stefanovski 11. marta svira u Skopju, pojačani sa Teodosijem Tasovim, poznatim bugarskim muzičarom. Oni su balkanski trio snova. Biće velika žurka. Naravno da ima još primera, ali ovaj je najsvežiji.

RSE: Da li to znači da su mladi makedonski stvaraoci okrenuti svetskim vrednostima, ili ih više zanima kopanje po prošlosti, po Balkanu, po devedesetim?

LAZAROV: Bez korena nema ni stabla, ni cvetova. Reč je o jednoj sasvim novoj kulturnoj situaciji, sličnoj beogradskoj. Imamo jednu novu generaciju u stvaralaštvu koji su u intenzivnoj komunikaciji sa svetom, veoma educirani, znaju šta se dešava u svetu. Prigrabili su svetske tekovine i pokušavaju da uhvate korak sa svetskim trendovima. Zato ih prevode u inostranstvu, zato ih primaju na koncertne podije, zato se njihovi filmovi igraju po čitavom svetu. Film Pre kiše je prikazan u 98 zemalja.

RSE: Zar nije čudno da jedna zemlja kao šo je Makedonija, koja je prilično urušena kada je u pitanju ekonomija, ima na umetničkom polju sasvim drugačiju situaciju?

LAZAROV: Oduvek je tako bilo sa Makedonijom. Jedan mali narod i mala ekonomija ne može biti neki ozbiljniji faktor u ekonomskom životu, ali u kulturnom može. ''Pesma nas je održala, njojzi fala''. To što smo u out-u što se ekonomije tiče i integracije sa Evropom, dosta toga možemo prebaciti i na savest Evrope, jer da je htela, mogla je da učini mnogo više za ovu malu zemlju, za ovu malu ekonomiju koja bi se, kada bi se htelo, brzo sredila.

RSE: Da li ova otvorenost prema regionu i svetu znači i otvorenost unutar Makedonije između dve etničke zajednice - albanske i makedonske?

LAZAROV: Formalno na papiru znači i mnogo više od toga. Ohridskim sporazumom smo napravili jedan tip nove države gde su taksativno poređane obaveze o onome što čini zajednički život i što čini ravnopravnost svih naroda i zajednica koje žive ovde. Prožimanje svih kultura koje ovde žive traje decenijama, od 1944. godine na ovamo. Znam da albanska i turska drama postoji šezdeset godina. Prvi signal na albanskom jeziku je emitovan na TV Skopje, pre Prištine i pre Tirane. Redovno se pojavljuje oveća produkcija knjiga albanskih autora. I sada postoje programi i televizije na albanskom jeziku na čitavoj teritoriji Makedonije. To je jedna dimenzija stvari. Druga dimenzija je koliko je to dostupno na pravi način čitavoj populaciji. Mislim da nedovoljno. Mislim da je jedan od paradoksa makedonskog življenja to što se zna šta se dešava u Njujorku, Londonu, Parizu, a o Beogradu i Zagrebu da ne govorimo, a da se manje zna šta se dešava u Tetovu, nadomak Skopja, ili u Strugi gde žive i stvaraju Albanci. Sada se prevodi manje knjiga sa albanskog na makedonski i još manje sa makedonskog na albanski. To nas praktički razdvaja, mada u drugim segmentima kulture to ne bi smo mogli u oštrijoj formi označiti, jer znam da makedonski reditelji režiraju u albanskoj ili u turskoj drami, da ti ansambli učestvuju na festivalima makedonskih pozorišta, da dobijaju nagrade, da je tamo ustanovljen sistem prevoda.

RSE: Ipak, podatak da će makedonski građanin koji govori makedonski pre moći da pročita neku novu knjigu koja je izašla na srpskom jeziku prevedenu na makedonski, nego svog makedonskog suseda Albanca prevedenog na makedonski, je dosta zabrinjavajući.

LAZAROV: Jeste, ali kakav bi život bio bez paradoksa. Moraju nešto i sledeće generacije da rešavaju. Mislim da to nije najbitniji problem. To što je najvrednije, što se albanske književnosti tiče, ipak je prevedeno na makedonski i vrednovano. Ne bi o tome moglo da se govori u alarmantnoj formi, ali se meni ne sviđa to što više znam o Evropi i susedima, nego o najbližim susedima.

RSE: Ljudi koji posete Skopje kažu da im Skopje deluje kao da se u njemu vodi paralelni život. Postoje delovi Skopja koji su albanski i delovi Skopja koji su makedonski. Da li je taj utisak tačan, ili varaju neka spoljna obeležja?

LAZAROV: Neki bi hteli da je tako, ali mislim da tako nije i verujem da neće biti. Ima takvih radikalnih umova koji bi želeli da od Skopja naprave Bejrut, ali to neće moći. Sasvim ozbiljno tvrdim da ne postoji paralelni svet. To se ne vidi u gradskom životu. Sve kulturne institucije, naučne, univerzitet su na suprotnoj strani Vardara. Tamo je makedonska Akademija nuka, makedonski Narodni teatar. Dio s one strane Vardara se uzima kao neki sinonim za albansku teritoriju. Tamo živi veliki broj Makedonaca, tamo je najstarije jezgro Skopja. Onim koji misle daleko radikalnije mogu da kažem da to nema ozbiljniju vezu sa stvarnošću i da su to samo njihove puke želje.

RSE: Kada je bio oružani sukob u Makedoniji, 2001. godine, pretpostavljam da je tada bilo najteže vama kao direktoru jedne televizijske kuće. Kako ste izbegli da novinari ne navijaju? Znate iz iskustva ratova devedesetih kakvu su ulogu mediji odigrali.

LAZAROV: Televizija TELMA se nije stavila ni na jednu stranu i stala je najčvršće što je moglo u odbrani profesije. Ništa više nas nije zanimalo od profesije. Stalno sam govorio mlađim kolegama, jer sam odjedanput postao najstariji u redakciji, da smo mi novinari i da treba da radimo svoj novinarski posao, da nismo mi ti koji ratuju i da nismo mi ti koji su zaduženi za patriotizam, već je naše zaduženje da izveštavamo. Prvi smo objavili intervju sa Alijem Ahmetijom, vođom UČK. Slikali smo ga i to je bio šokantan događaj za makedonsku javnost. Videli su ga prvi put zahvaljujući tome. Bio je negde u planinama. Našli smo ga i slikali. Nikada nismo ni pokušali da lažemo u nečiju korist. To nas je održalo kao televiziju. I dalje držimo do tih principa.

RSE: Da li vam je dosta značilo iskustvo koje ste imali u TANJUG-u?

LAZAROV: Jeste, jer TANJUG je prolazio kroz identično iskustvo, ali nije bilo krvi. Sa raspadom Jugoslavije, raspadao se i TANJUG. Još i tada se lepo videlo gde vodi to navijačko novinarstvo, urlanje i histerisanje po medijima. Mislim da mi je to jako pomoglo da TELMA zauzme ovakvu poziciju koju ima.

RSE: Da li se u Makedoniji strepi od početka razgovora o statusu Kosova? Šta bi iz makedonskog ugla bilo najbolje rešenje?

LAZAROV: Političari nas uveravaju da ne treba da strepimo, ali da nismo zainteresovani i da ne pratimo to sa širom otvorenih očiju, bila bi laž, jer to govori logika života. Kada god nešto ne štima i kada se nešto ozbiljno dešava kod suseda, moraš otvoriti sva čula. Sama logika života nameće da budemo veoma zainteresovani za to kako i šta će se desiti na Kosovu. Možemo da se pravimo da nas to ne interesuje, da je to van naše granice. Tako je bilo i 1999. godine pa je došlo 40 hiljada izbeglica. Kao država imamo iskustva šta to znači i šta bi moglo da znači. Sada je na onima koji su plaćeni za to, na diplomatima i političarima, da obezbede status Makedonije nezavisno od svega što će se dešavati na Kosovu. Makedonija mora da sačuva sebe na najbolji mogući način. Tu treba dosta mudrosti. Nadam se da će je biti.

RSE: Gledano iz ugla Makedonije, da li mislite da je moguće da Kosovo ostane deo Srbije, ili mislite da je to završena priča?

LAZAROV: Ne mislim da je to završena priča, ne zbog toga što navijam da bude tako, već zbog toga što će morati da se ima u vidu ukupno stanje u regionu. Završetak priče na takav jedan prost način može izazvati daleko veće turbulencije u regionu. Zbog toga to mora veoma obazrivo da se reši. Svima koji se bave pričama nije lako doći do kraja priče. Sada čujemo nove varijante o savezu nezavisnih država Srbije, Crne Gore, ali i Kosova. Možda će da se pronađu još neke novije modifikacije. Vidimo da se ozbiljne debate vode u svetu o tome. Treba biti strpljiv. Nisam od onih koji se bave proroštvom, ali mislim da pokušaj promene granice povlači i druge takve poteze. Onda je to razlog za strepnju i u Makedoniji, ali ne samo u Makedoniji.

RSE: Da li je na taj problem sličan pogled makedonskog i albanskog političkog korpusa?

LAZAROV: Ono što je najnovije u makedonskom političkom korpusu je stav da će prihvatiti sve što međunarodna zajednica, Beograd i Priština dogovore, što je logičan stav. Albanski politički blok u Makedoniji smatra da Kosovo po svaku cenu i neizostavno treba da bude nezavisno.

RSE: TANJUG i danas postoji, ali ne onakav kakav je bio kada ste vi bili njegov direktor do 1992. godine, do kraja istinskog jugoslovenskog TANJUG-a. Kako je izgledalo preuzimanje TANJUG-a? Pretpostavljam da ste imali zanimljivih ponuda. TANJUG je bio jedna od federalnih institucija oko koje su se vodile borbe. Znamo kako je Milošević preuzeo vojsku. TANJUG je bio prilično zanimljiv zbog privlačne infrastrukture i dopisničke mreže po svetu. Da li je to bio najzanimljiviji deo kolača?

LAZAROV: Lagao bih kada bih rekao da TANJUG nije bio izložen žestokim pritiscima. Glavna se bitka vodila za TANJUG-ove strane servise i emisije na stranim jezicima. Jedna stvar je bila dopisna mreža, a druga je bila težnja da se čuje istina o Srbiji u svetu, da se preuzme deo TANJUG-a koji je emitovao vesti na engleskom, španskom, nemačkom i francuskom, da tim putem ide propaganda. To nismo dali do poslednjeg daha. Imali smo pedesetak dopisnika po svetu. Tada se raspala diplomatija i to su bili dragoceni izvori informacija, ali glavna stvar je bila emisija za inostranstvo.

RSE: Kakve ste lično vi ponude dobijali? Volela bih da čujem kako taj proces ide iznutra gledano.

LAZAROV: TANJUG je bio jedan specifičan slučaj. Pokušali smo da uradimo sve kako bi smo, držeći se profesionalizma, spasili obraz TANJUG-a. Dok sam mogao, izdržavalo se. Onda se na kraju ipak shvatilo da jednu agenciju koja je funkcionisala po principima države nije mogla da mimoiđe sudbina same države. Nikada neću reći niti jednu loš reč o TANJUG-u kao o instituciji, niti o ljudima koji su u njemu radili, nego samo o pojedincima koji nisu bili mnogobrojni. Ljudi koji su imali drugačije ideje, koji su pravili peticije, koji su nacionalno isticali pre profesionalnog, su hteli da im dam emisiju za inostranstvo, da šalju vesti po svetu. To nismo dali.

RSE: Ko je to tražio od vas?

LAZAROV: To su bila trojica-četvorica koji su ispružili ruke Miloševiću u tom trenutku. Nisam im dao, pa je bila peticija, pa referendum i na kraju smo se lepo rastali. Onda su iz TANJUG-a otišli neki sami, neki, koji su radili u toj emisiji, su dobili otkaze. Od TANJUG-a je formirana BETA, agencija koja je sada visoko profesionalna. I danas imam najmanje stotinjak e-mail adresa bivših TANJUG-ovaca. Sa njima svakodnevno komuniciram, i to će tako i ostati.

RSE: Koliko često odlazite u Beograd i šta vas sada vodi tamo?

LAZAROV: Odlazim najmanje jednom godišnje na Sajam knjige. Svaku priliku iskoristim da vidim prijatelje, da se prošetam Knez Mihajlovom.

RSE: Koje su kafane vaše?

LAZAROV: Sve. Imam jednu prijateljicu u BETI koja ima opsesiju da me odvede u neku kafanu u kojoj nisam bio do sada. Za trinaest godina nije takvu našla.

RSE: Skopje je vaš grad.

LAZAROV: Skopje je moj grad, ali možda više Ohrid. Živim i u Skopju i u Ohridu. Svakog petka letim za Ohrid. Prag mi je u srcu iz nekoliko razloga. Sin je tamo studirao i ostao je tamo da radi. Drugi razlog je taj što je Prag jedan prelep grad. Treći je taj što ima izuzetno dobre pisce. Prošlog vikenda sam završio knjigu, pesničku zbirku o Češkoj, koju ću objaviti dogodine. Pravio sam svoju prvu televizijsku reportažu o Pragu. Sam sam slikao, sam sam montirao. Bio sam dugo vremena tamo. U samom Radio slobodna Evropa imam prijatelje, ali dete me vuče više od svega.

RSE: Izdali ste dosta knjiga?

LAZAROV: Oko petnaestak.

RSE: Imala sam priliku da prelistam neke od njih na makedonskom jeziku, a znam da je nešto prevedeno na srpski. Primetila sam da se u nekim pesmama pominje i Radio slobodna Evropa i Beograd za vreme bombardovanja.

LAZAROV: Nije mogla da se mimoiđe cela ta situacija. To je najmanje što se moglo učiniti.
XS
SM
MD
LG