Već je sama biografija Danila Kiša od njegovog rođenja u Subotici i jevrejsko-crnogorskoj porodici, školovanje u Novom Sadu, Mađarskoj i Cetinju, a potom života u Beogradu i u Parizu, nagovestila da su njegovo delo nikada neće pripadati samo jednoj sredini ili nekoj određenoj kulturi. Ta pripadnost Danila Kiša jednom širokom, poetičkom, pre svega civilizaciskom krugu vidljiva je, između ostalog, i na izložbi koju je u Biblioteci grada Beograda pripremila Olga Marjanović.
“Kad god se pravi jedna takva dokumentarna izložba zavirujete ponovo u delo i u biografiju pisca koga radite. Moj zadatak je bio da od 4.800 dokumenata koji se nalaze u samom arhivu, napravim izbor i da zapravo ukažem na neke najvažnije momente iz biografije i uopšte delatnosti Danila Kiša. Pritom se trudeći da ne izneverim ni delo a ni biografiju samoga pisca. On je verovao pre svega u literaturu, nije priznavao veličine, establišmente, jednostavno kao i svi veliki ljudi bio je svoj.”
Danilo Kiš bio je jedan od retkih pisaca u čiju književnu građevinu od 14 svezaka, a za koju mnogi književni znalci smataraju da su možda najvažnije i najlepše knjige napisane na nekom od južnoslovenskih jezika u prošlom veku, nije moguće učitavati bilo kakav ideološki kontekst. Pa ipak, iz njegovog dela provejava saznanje, kako primećuje profestor srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu Aleksandar Jerkov, da prostor sa kog je Kiš ponikao predstavlja neodvojivi deo Evrope.
“Kiš je u tim vremenima kada je čitavo društvo najviše na svetu insistiralo na sopstvenom putu od samoupravljanja i socijalizma, nesvrstanih i dalje, dakle, uprkos svim idelogijama naše razlike od svih drugih, Kiš je insistirao ma tome da mi unesemo neku svoju specifičnost a da zapravo budemo kao sav normalan svet, odnosno zapadnoevropski svet kojem mi suštinski po inklinacijama naše kulture i pripadamo. Mislim da današnji autori toga nisu dovoljno svesni i mislim da nisu spremni da takav jedan prometejski podvig nastave.”
Bez obzira što se Kiš pomalo opsesivno bavio varijacijma na srednjovropske teme, njegova isključiva pripadnost tom civilizacijskom krugu je, prema mišljenju prevodioca njegovih dela i životne saputnice Paskal Derpeš, delom ipak dovedeno u pitanje.
“To je bilo jasno da on tu pripada. Ali jasno je da ne pripada samo tu i da je to mnogo šire. Njegovi preci, književni preci, njegove referencije su mnoge šire, i u tom kontestu čini mi se da ta druga strana sve te druge referencije sve više i više oživljavaju.”
No ne samo da je delo Danila Kiša skoro 15 godina nakon njegove smrti aktuelnije i življe od najvećeg broja knjiga koje nastaju upravo sada, nego i vreme koje dolazi neće umanjiti značaj onoga što je Danilu Kišu već odavno bilo sasvim jasno. Aleksandar Jerkov:
“Mi s jedne strane živimo u uverenju da smo Evropa, a pritom se ponašamo često vrlo neevropski. To Kiš ne bi tolerisao. Kiš nije bio vizantijski čovek, mi to jesmo ne treba ni da prestanemo da budemo. Ali Kiš nije bio vizantijski čovek, on je bio srednjevropljanin sa nekom vrstom brutalizma koji mi u to unosimo, mogao je dakle da nas ponese sa sobom u svet i da svet preko sebe dovede do nas.”
“Kad god se pravi jedna takva dokumentarna izložba zavirujete ponovo u delo i u biografiju pisca koga radite. Moj zadatak je bio da od 4.800 dokumenata koji se nalaze u samom arhivu, napravim izbor i da zapravo ukažem na neke najvažnije momente iz biografije i uopšte delatnosti Danila Kiša. Pritom se trudeći da ne izneverim ni delo a ni biografiju samoga pisca. On je verovao pre svega u literaturu, nije priznavao veličine, establišmente, jednostavno kao i svi veliki ljudi bio je svoj.”
Danilo Kiš bio je jedan od retkih pisaca u čiju književnu građevinu od 14 svezaka, a za koju mnogi književni znalci smataraju da su možda najvažnije i najlepše knjige napisane na nekom od južnoslovenskih jezika u prošlom veku, nije moguće učitavati bilo kakav ideološki kontekst. Pa ipak, iz njegovog dela provejava saznanje, kako primećuje profestor srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu Aleksandar Jerkov, da prostor sa kog je Kiš ponikao predstavlja neodvojivi deo Evrope.
“Kiš je u tim vremenima kada je čitavo društvo najviše na svetu insistiralo na sopstvenom putu od samoupravljanja i socijalizma, nesvrstanih i dalje, dakle, uprkos svim idelogijama naše razlike od svih drugih, Kiš je insistirao ma tome da mi unesemo neku svoju specifičnost a da zapravo budemo kao sav normalan svet, odnosno zapadnoevropski svet kojem mi suštinski po inklinacijama naše kulture i pripadamo. Mislim da današnji autori toga nisu dovoljno svesni i mislim da nisu spremni da takav jedan prometejski podvig nastave.”
Bez obzira što se Kiš pomalo opsesivno bavio varijacijma na srednjovropske teme, njegova isključiva pripadnost tom civilizacijskom krugu je, prema mišljenju prevodioca njegovih dela i životne saputnice Paskal Derpeš, delom ipak dovedeno u pitanje.
“To je bilo jasno da on tu pripada. Ali jasno je da ne pripada samo tu i da je to mnogo šire. Njegovi preci, književni preci, njegove referencije su mnoge šire, i u tom kontestu čini mi se da ta druga strana sve te druge referencije sve više i više oživljavaju.”
No ne samo da je delo Danila Kiša skoro 15 godina nakon njegove smrti aktuelnije i življe od najvećeg broja knjiga koje nastaju upravo sada, nego i vreme koje dolazi neće umanjiti značaj onoga što je Danilu Kišu već odavno bilo sasvim jasno. Aleksandar Jerkov:
“Mi s jedne strane živimo u uverenju da smo Evropa, a pritom se ponašamo često vrlo neevropski. To Kiš ne bi tolerisao. Kiš nije bio vizantijski čovek, mi to jesmo ne treba ni da prestanemo da budemo. Ali Kiš nije bio vizantijski čovek, on je bio srednjevropljanin sa nekom vrstom brutalizma koji mi u to unosimo, mogao je dakle da nas ponese sa sobom u svet i da svet preko sebe dovede do nas.”
