Dostupni linkovi

logo-print

Postojano na repu evropskih integracija


Ako bi trebalo u dve reči opisati osnovni ton političkog i društvenog života postđinđićevske Srbije, onda bi to bio – nedostatak inicijative. Problemi se, dakle, gomilaju, ne rešavaju se, o njima se čak i ne raspravlja na iole ozbiljan način, odnosno ignorišu se koliko je god to moguće, pa i više i duže od toga. O postavljanju nekakvih viših ciljeva i ozbiljnijih izazova u takvom je okruženju besmisleno i raspravljati. Zato je Srbija, vođena nedefinisanom politikom aktuelne Vlade i “ustavno slabog”, dakle uglavnom ceremonijalnog predsednika, zemlja postojano na repu svih evropskih integracija, zemlja koja ne samo da pati od ogromnih problema i naizgled nerazrešivih protivurečnosti, nego su – što je još gore – i ti problemi takve naravi da Srbiju čine manje ili više unikatnom na evropskom kontinentu.

Zemlja se, dakle, zaglibila u tranzicijskom limbu, nazad ne može (ili može?), napred ili ne ume, ili ne želi, ili joj ne daju oni koji bi tamo trebali da je vode. Premijer Koštunica je nekako namolio jednog od optuženih generala da se preda Hagu – ovaj je moljakajući proces trajao oko godinu dana – i sada cela zemlja čeka da vidi koliko će mu trebati za preosatalu dvojicu, to jest hoće li mu ovaj mandat Vlade uopšte biti dovoljan za ovaj složen patriotski posao. A konačno raskusurivanje sa Haškim tribunalom tek je jedan od bazičnih preduslova da bi se o budućoj integraciji Srbije u sistem Evropske unije uopšte moglo početi suvislo razgovarati i pregovarati. Prava iskušenja i strukturalne promene, praćene svakojakim lomovima, na toj bi tački zapravo tek započele.

Neko bi se razložno upitao da li je većina građana Srbije uopšte svesna koliko su duboke i dalekosežne promene u svačijem životu neophodne da bi se zemlja pokrenula iz dugoročno suicidalnog stanja obamrlosti, ali to je pre svega pitanje za političku klasu: ona je ta koja ide linijom najmanjeg otpora, laskajući i udvarajući se inerciji, služeći se svakovrsnim populističkim trikovima zarad trenutnog opstanka na vrhu. Ovako kako je sad, pre će neki Srbin u kosmos – ukoliko se Rusi sažale pa ga prime kao podstanara u orbitalnoj stanici – nego što će Srbija u Evropsku uniju. Zato je valjda pravo pitanje koliko je politička elita uopšte iskrena kada tvrdi da joj je to glavni cilj: ako, naime, jeste, onda bi bilo zanimljivo saznati zašto se to gotovo ni po čemu ne vidi.

No, ako nema volje, znanja ili hrabrosti da učini nešto bitno za zemlju, politički establišment učinio je nešto za sebe. Ulogu glavnih skandal-mahera preuzeli su opet poslanici Skupštine: oni iz vladajuće koalicije podizanjem poslaničkih plata u nebesa (čemu se opozicija mahom neuverljivo suprotstavljala), a radikali i socijalisti bizarnim predlogom deklaracije o zaštiti porodice Milošević od tobožnjeg osvetničkog progona, a sve garnirano uvredama i negovanim prostaklukom koji priziva najsvetlije tradicije raspojasanih devedesetih. Predsednik Tadić bio je na Kosovu gde je tamošnjim Srbima podelio pregršt lepih reči i zastavu Srbije s kojom sada mogu i da se slikaju ako to žele, odbornici Koštuničinog DSS-a na beogradskoj opštini Zvezdara izglasali su radikala za predednika opštine najavljujući tako još jednu idiličnu kohabitaciju sa Šešeljevim vojvodama u civilu, nakon one novosadske. Na to Obren Joksimović, visoki funkcioner DSS-a odavno zapažen po svojoj intelektualnoj prefinjenosti, pridodaje da bi DSS i radikali mogli lepo, složno i berićetno da vladaju Srbijom sledećih dvadeset godina.

Najzanimljivije od svega je što je on možda u pravu: kada stvari jednom krenu u čudnom pravcu, potreban je veliki napor da se vrate u ležište. A na vidiku nema nikoga ko i zna i ume i hoće da taj napor učini.
XS
SM
MD
LG