STANKOVIĆ: I ja i urednici B92 smo očekivali da će se podići velika prašina i da će biti dosta reakcija, ali nismo očekivali da će ih biti baš ovoliko. Očekivali smo da će biti reakcija jer smo gospodina Popovića zvali za razgovor. On je čovek koji puno zna. Ne pojavljuje se često, gotovo nigde. Tabloidi sada pokušavaju da umanje značaj onoga što se čulo u emisiji. Kolege zovu i pitaju neka normalna pitanja. Nekako se snalazim.
RSE: Sredinom ove nedelje, vest dana je bila da Tužilaštvo traži kompletne trake koje su snimljene. Da li traži sedam sati, koliko je ukupno snimljeno, ili traži samo emitovani deo materijala?
STANKOVIĆ: U zahtevu koji su nam poslali navodi se da traže integralni snimak razgovora, što znači svih sedam sati, iako smatram da na to nemaju pravo. Nema potrebe da dobiju deo razgovora koji nije emitovan. Mogu da dobiju samo ono što je emitovano. Tražili su ime autora emisije, moje ime, a sve zbog, kako se navodi, eventualnog obavljanja razgovora i sa autorom zbog okolnosti u kojima je snimljen intervju. Možda i ja treba da odgovorim na neka pitanja.
RSE: Ne bi bilo iznenađujuće da vas pozovu na informativni razgovor.
STANKOVIĆ: Nisu baš naveli informativni, ali mislim da to znači to.
RSE: Da li će te dati sve te trake?
STANKOVIĆ: Mi ćemo im dostaviti. Pored integralnog razgovora tražili su i priloge koji su emitovani na istu temu. Sve će to dobiti, ali neće dobiti ono što nije emitovano. Dosta toga nije emitovano. Snimljeni razgovor traje sedam sati. Od toga je emitovano dva i po sata.
RSE: Šta je u onih četiri i po sata što je ostalo?
STANKOVIĆ: Ima jedan deo razgovora koji će nam poslužiti da dalje istražujemo tu priču. Ne mogu da vam kažem o čemu je reč, jer je urednička procena bila da sami moramo da radimo tu priču na osnovu neke njegove tvrdnje.
RSE: Postoji deo koji niste hteli da pustite.
STANKOVIĆ: Da, jer mislimo da je velika priča i da možemo da imamo još sagovornika na tu temu.
RSE: S obzirom koliko je rekao u tih dva i po sata koja su emitovana, ne mogu da zamislim šta je to još drastičnije što je rekao, a što zahteva kompletiranje priče sa verzijom priče ljudi o kojima je reč?
STANKOVIĆ: Nisu bitni ljudi o kojima je govorio. To je nešto što je on samo načeo kao informaciju i nešto što sa novinarske strane može da bude velika priča. To nije vezano za ubistvo Zorana Đinđića i to je i jedan od razloga što to nismo pustili. Za sada to nije ni toliko akutelna priča za temu koju radimo, ali može da bude jako velika priča ukoliko dođemo do nekih sagovornika. Ima indicija da ćemo doći do njih. To će biti jedna od velikih priča, ukoliko je uradimo.
RSE: Da li ste pitali vašeg sagovornika sve što ste hteli?
STANKOVIĆ: Jesam.
RSE: Da li je on hteo na sva pitanja da odgovori?
STANKOVIĆ: Nije postojalo pitanje na koje je rekao da neće da odgovori.
RSE: Kada ste se dogovarali oko emisije, da li je postavio neke uslove u smislu da o tome neće da priča i da ga o tome ne pitate? Utisak iz intervjua je da je razgovor išao prilično spontano. Bio je spreman da odgovara i na vaša, dosta provokativna, pitanja.
STANKOVIĆ: On nije imao nikakve uslove što se tiče pitanja. Jedini uslov je bio koliko to treba da traje. Kada smo se dogovarali oko emisije, nakon što je pristao, pitao me koliko će trajati razgovor. Rekla sam da najduže dva sata. Rekao je da to ne dolazi u obzir, jer ako je pristao da priča to znači da ću morati da ga pitam sve, jer to mora negde da ostane. Posle prve emitovane emisije sam ga zvala da ga pitam za reakcije. Rekao je da nije gledao emisiju jer nije u zemlji, ali da su ga zvali prijatelji i da su mu rekli da je bio super. Rekao je što je imao. Ima svoje advokate.
RSE: Priča o političkoj pozadini ubistva premijera Srbije, Zorana Đinđića:
Da li su bila planirana politička hapšenja, hapšenja političara za vreme akcije Sablja, konkretno mislim na Koštunicu, Čovića i druge?
''Bila su planirana hapšenja svih koji su umešani u ubistvo Zorana Đinđića. Da li su oni bili popovi, političari ili kriminalci – to nije važno. Priča o političkim hapšenjima je izmišljena i nametnuta priča zbog jednog broja ljudi koji su uhapšeni tokom akcije Sablja i za koje se nije uspelo dokazati da su direktno u to bili uključeni, što ne znači da nisu, ali niti da jesu. Nije zgodno da vas uhapse u akciji u kojoj se hapse ljudi koji su učestvovali u ubistvu predsednika vlade jedne države. Onda je bilo mnogo lakše da se izmisli priča o političkim žrtvama. Danas čujem da su svi političke žrtve.''
Tokom akcije, pa do danas, nije otkrivena politička pozadina o kojoj se toliko govorilo. Zašto?
''Jedan od razloga je taj što otkriće ubistva Zorana Đinđića, otkriće inspiratora ubistva Zorana Đinđića organizatora, onih koji su davali tu podršku, podrazumeva otvaranje šezdeset i nešto godina čvrsto čuvane priče koja je preživela od Staljina, preko Slobe, do danas. Oni su toliko jaki i toliko moćni i toliko su infiltrirani u ovo društvo.''
Ko?
''Organizaciju koja stoji iza toga čine vojne službe bezbednosti, kao stožer te grupe kojoj u poslednjih deset-petnaest godina pripada i Srpska pravoslavna crkva, Akademija nauka, sve institucije od najvećeg poverenja građana, kojoj pripadaju tajkuni iz Miloševićevog vremena, kojoj pripadaju ratni zločinci koji su u prethodnih deset godina klali, ubijali, pljačkali i otimali i kojoj pripadaju ratni profiteri.''
Zašto nikada nije otkrivena politička pozadina o kojoj se toliko govorilo?
''Zato što to podrazumeva otvaranje vojske i otvaranje vojne službe bezbednosti.''
Pa šta?
''Ko to da uradi? Jedan od razloga što je Zoran Đinđić ubijen je taj što je za pet dana pre ubistva Zoran Đinđić trebao da preuzme vojsku i vojnu službu bezbednosti i što bi se za par meseci sve otvorilo, skoro identično kao što je počelo da se otvara kada smo preuzeli Službu državne bezbednosti. Između te dve organizacije ne postoji nikakva razlika.''
Da li hoćete da kažete da vojska stoji iza ubistva Zorana Đinđića?
''Hoću da kažem.''
Na osnovu čega to tvrdite? Imate li neke dokaze za to, ili ste analizirali, pa došli do tog zaključka?
''Došao sam do toga na osnovu desetina zaključaka do kojih svako može da dođe ako hoće.''
Onda ste odgovorni što nam to niste saopštili ranije.
''Nema nikakve dileme da je Vojislav Koštunica bio politički kišobran te grupe.''
To je opet ozbiljna optužba.
''Jeste. Ozbiljno je i ubistvo predsednika vlade.''
RSE: Vi ste mesecima pokušavali da dobijete Vladimira Popovića.
STANKOVIĆ: On je bio prvi sagovornik koga sam zvala u oktobru kada sam počela da radim emisiju Rukopisi ne gore. Tada je rekao da mu ne pada na pamet da priča bilo šta, da gubim vreme i da ne želi da priča za B92. Rekla sam da nije njegovo da odlučuje o tome da li gubim vreme ili ne i pitala ga da li možemo da se vidimo. Pristao je. Otišla sam kod njega u agenciju. Tada je odbio. Pokušavala sam da mu objasnim da pokušavamo da istražimo šta se tu dešavalo i da mislimo da je jako bitan sagovornik. Rekao je da jeste i da puno zna, ali da neće da priča. To je trajalo oko mesec dana. Nije hteo da čuje za B92. On je bio u nekoj vrsti sukoba i sa mnom, jer sam ga zvala pre dve godine zbog Duvanske afere u kojoj su se spominjali razni ljudi, od Đinđića i ne znam koga sve ne. Tada sam htela da radim tu emisiju i pozvala sam ga. Bio je prilično iznerviran kada sam mu rekla šta radim. Rekao je da ne može da veruje da je B92 naseo na nameštenu i izmišljenu aferu, da je to skandal i pitao me odakle mi ideja da ga zovem kao sagovornika. Tu se završio naš razgovor. Kada sam ga zvala sada, setio se Duvanske afere. Zvala sam ga uporno da ga pitam da li se predomislio jer je neophodno da progovori na tu temu.
RSE: Da li je tačno da ste ga jedno vreme zvali svaki dan?
STANKOVIĆ: Otprilike svaki drugi dan. Bila sam užasno dosadna. To je tačno. U početku sam planirala da uradim samo jednu emisiju Rukopisi ne gore, ali smo odjednom imali petnaest sagovornika, priče su počela da se otvaraju jedna za drugom i shvatili smo da to ne može da bude jedna emisija, da će to biti mini serijal. Zvala sam ga posle prve emisije da mu kažem da će biti još emisija i da ima vremena da se predomisli. I tada je odbio. Posle druge sam ga opet zvala. Trećom emisijom je trebalo da završimo serijal, ali smo se ipak odlučili i za četvrtu. Rekao mi je da ne vidi razlog zašto bi učestvovao u toj emisiji jer: ''Srbija nije uopšte spremna da čuje istinu''. Tu mi se učinilo da je već počeo da se predomišlja. Onda sam počela da ga zovem non-stop. Dva dana posle cunamija, koji se dogodio u decembru, rekao je da ako pristane da priča da će to biti gore od cunamija.
RSE: Da li vam je na kraju rekao zašto je progovorio? Da li je podlegao vašoj upornosti, ili je u pitanju bila procena da ipak treba da progovori? Možda ga je potaklo nešto iz emisija koje ste radili?
STANKOVIĆ: Mislim da tu ima svega po malo. Ne znam šta je presudilo. Mislim da je on bio vrlo otvoren u tom razgovoru. To je za mene bilo iznenađujuće.
RSE: Poznata je njegova rečenica da je Koštunica bio politički kišobran za ljude koji su ubili Zorana Đinđića:
Na jednom od brifinga u vladi Srbije ste rekli da je istraga došla do najbližeg okruženja Vojislava Koštunice. Da li ste svesni odgovornosti koju imate za takvu izjavu ukoliko nije tačna?
''To nisam izmislio. Nemam odgovornost. Ja sam službenik vlade. Saopštavam ono što dobijem od nadležnih organa vlade. Rekao sam to, ne zato što sam to izmislio, već zato što je to meni rečeno da kažem i zato što je to bilo tačno i zato što je istraga o ubistvu Zorana Đinđića, kako se otvarala, došla do jednog savetnika predsednika Koštunice, i to ne do bilo kog, već do savetnika za bezbednost. Došla je do Koštuničinog šefa vojne službe bezbednosti, došla je do finansijera ili simpatizera stranke Vojislava Koštunice i još desetine likova čija imena nikada niste čuli i koja se nisu pojavila. Dva dana posle toga je Koštunica održao odbrambeni sastanak, u Skupštini grada, Glavnog odbora DSS-a kao pripremu za rat, gde je, da bi se odbranio, krenuo u napad na mene. Nije trebao mene da napada, već one koji su to meni dali.''
RSE: Završili ste razgovor, završila se emisija. Na koje delove, na koje iskaze i tvrdnje je bilo najviše reakcija?
STANKOVIĆ: Najviše reakcija je bilo na deo da je Vučelić pokrao pare od Državne bezbednosti. Ostali delovi u kojima se iznose jake optužbe, prosto su ostali nedovoljno obrađeni u javnosti.
RSE: Zanimljivije za javnost je bilo to što je Vučelić ukrao pare, nego činjenica da je Popović optužio delove vojske, crkve, Akademije?
STANKOVIĆ: Svi su mnogo više reagovali na Vučelića. Posle druge emisije, u kojoj je optužio delove vojske, crkve, Akademije, svi su reagovali u stilu da je Popović opružio institucije u koje građani imaju najviše poverenja i pitali se koji je njegov cilj i zašto to radi. Vojska je demantovala da je na bilo koji način umešana u pripremu i ubistvo Zorana Đinđića. To se i očekivalo. Naravno da će svi demantovati, ali je u nadležnost određenih institucija da to ispitaju, ukoliko je to moguće.
RSE: Da li je tačno da su reakcije krenule i pre nego je počela emisija, samo na reklamu da će biti o tome reči?
STANKOVIĆ: Jeste. Reakcije su bile - što se uopšte jednom luđaku daje prostor da priča. To pre svega mislim na žutu štampu. Ljudi su se interesovali šta je sve Popović rekao u tom intervju i pre nego je intervju emitovan. Mene niko nije zvao, ali su mnogi ljudi, koje on čak nije ni spomenuo, pokušavali da od drugih ljudi iz redakcije saznaju šta je on sve rekao, da li je njih spomenuo ili ne.
RSE: Neki su zvali da pitaju da li će njihovo ime biti spomenuto? Ko je zvao s tim u vezi?
STANKOVIĆ: To sada nije bitno. Rekla bih vam da je mene neko zvao. I meni su to prepričavali.
RSE: Mnogi su progovorili posle njega. Ima onih koji i dalje odbijaju da govore. Među njima je i premijer Vojislav Koštunica. Da li ste s njim pokušali da razgovarate?
STANKOVIĆ: Jesam. Još pre prve emisije, pre 15. novembra, poslala sam zahtev sa pitanjima. Nismo dobili nikakav odgovor, što je dosta poražavajuće. Čak nam iz njegovog kabineta nisu odgovorili ni da neće da odgovori. Zvala sam par puta posle toga da pitam da li postoji ikakva mogućnost ili ne, ali ništa od toga nije bilo. Zvala sam ga i nekoliko puta posle toga, ali dobiti bilo kakav odgovor je nemoguće. Ne znam zašto. Mislim da je neophodno da ljudi koji su na vlasti odgovore na neka pitanja koja su od državnog i javnog interesa. Imaju obavezu da odgovore.
RSE: Pored Okružnog tužilaštva, koji organi su još od vas tražili trake?
STANKOVIĆ: Za prethodne emisije serijala Rukopisi ne gore, koji je išao pre Popovića, trake je tražilo Tužilaštvo Specijalnog suda koje vodi proces ubistva premijera Srbije. Opštinski sud je tražio intervju sa Goranom Petrovićem, da vide da li tu ima elemenata za krivičnu odgovornost.
RSE: Goran Petrović je bio bivši načelnik DB-a, a u vreme kada je emitovana emisija je bio savetnik ministra Jočića. Šta se s njim dogodilo posle toga?
STANKOVIĆ: U toj emisiji je bio vrlo oštar. Optužio je mnoge ljude za neke stvari, čak je rekao da misli da je Zoran Đinđić izvršio samoubistvo koje je počelo onda kada je službu predao svojim najvećim neprijateljima - Koštunici i Legiji. Nekoliko dana posle emisije dobio je rešenje o novom radnom mestu i postao je analitičar za protiv požarnu zaštitu. U međuvremenu su pokrenuli protiv njega i disciplinski postupak. U to vreme je dobio poziv da kao stručnjak učestvuje na nekom okruglom stolu koji su organizovale neke međunarodne organizacije, NATO i Partnerstvo za mir. O tome je obavestio ministra Jočića koji je trebao da mu da dozvolu da otputuje, pošto je radnik Ministarstva policije. Jočić je odbio njegovu molbu, tako da Petrović nije otišao na seminar na kojem je trebao da učestvuje. Odlučili smo, posle svega što mu se desilo, da emitujemo ceo razgovor, jer mislimo da je prošlo vreme kada su se ljudi kažnjavali zbog toga što su se usudili da nešto javno kažu.
RSE: Vaša serija, Rukopisi ne gore, je počela u okviru Insajdera. Početak emisije su devedesete i informacije o tome kako su stvarane Jedinice za specijalne operacije (JSO) - Crvene beretke. Kada se govori o Crvenim beretkama i Legiji preskače se činjenica da su nastali u ratnim okolnostima. Ratni deo se zanemaruje, kao da je mnogo zanimljivija unutrašnja priča. Vi ste krenuli od početka i to pričom zanimljivog svedoka koji je ostao anoniman, a koji je bio jedan od pripadnika Crvenih beretki na početku rata.
STANKOVIĆ: Za takvim čovekom, koji bi ispričao kako je to nastalo, što je jako bitno, smo tragali. Svi pričaju kako su Crvene beretke nastale početkom 1996. godine, a to nije tačno. Nastali su početkom devedesetih u Kninu, samo su menjali imena. Njima se kasnije priključio i Arkan. Preko raznih izvora smo pokušavali da dođemo do nekoga ko bi pristao da pred kamerama ispriča kako je sve počelo, a pod uslovom da je bio učesnik u svemu tome. Došli smo do jednog čoveka. Pregovori sa njim su trajali mesec dana. Bio je raspoložen da ispriča neke stvari. Kada je odučio da izađe iz svega toga, život mu se pretvorio u pakao. Nije mogao da nađe posao. To je bio njegov glavni razlog da pristane na razgovor. Uslov je bio da bude potpuno zaštićen, da bude snimljen u mraku, da mu se izmoduliše glas, što možda najbolje govori o tome koliko su neki ljudi iz mračne prošlosti i dalje mnogo moćni u ovoj zemlji.
RSE: Svedočenje o tome kako su se pravili sukobi 1991. i 1992. godine:
''To je tema koja spada u doktrinu – kako praviti rat tamo gde ga nema. Sukob se vrlo lako iscenira. U to vreme je bila prisutna JNA. Obuče se hrvatska, zarobljena, uniforma. Pripuca se po vojsci, ne po ljudima, ali po tehnici, ako hoćete da napravite sukob sa vojskom. Ostave se mađarske čaure, delovi uniforme. Onima koji se bave tim poslom, takvi dokazi su dovoljni. Normalno je da će vojska, kao formacija, odgovoriti na to u pravcu odakle je dobila napad, u pravcu neprijatelja. Tu je neminovan sukob.''
RSE: Naravno da su isti ljudi korišćeni i na unutrašnjoj sceni za specijalne prilike kakav je bio čuveni 9. mart. To je početak 1990. godine, velike demonstracije i trenutak kada se činilo da se Miloševiću klima stolica. Nije se klimala, ali se učvrstila. Tada je prvi put bila zloupotrebljena ta jedinice od strane države:
''Kada smo došli u Beograd bilo mi je sve jasno. Krenuli smo putem Dedinja i došli na Dedinje. Bila je tu masa ljudi. Bili su protesti. Policija nam je otvorila prolaz. Bili smo teško naoružani. Na oklopnim vozilima smo imali teške mitraljeze i topove 20 milimetara, što mi nije bilo jasno. Izgleda da je Rambo odlično znao o čemu se radi. Gore smo raspoređeni. Zadatak je bio: patroliranje i prvenstveno zaštita Miloševića i njegovog ličnog obezbeđenja. Mi smo bili drugi krug obezbeđenja koji je pucao bez opomene. Ako bi neko ušao iza žice, prostor od vile i sektora koji smo držali, bio bi ubijen istog momenta.''
Kriminalci, prema svedočenju našeg sagovornika, ulaze u službu još 1991. godine. Ta veza između kriminala, DB-a i politike godinama postaje neraskidiva:
''Pojavila se zemunska grupa, koju smo zvali i kontaktirali. Videli smo da ti momci imaju nekog iskustva sa oružjem. To se videlo pri rukovanju oružjem prilikom obuke. Neki su bili u odličnoj kondiciji.''
Ko su bili ti ljudi? Kriminalci?
''Jednom je u dosijeu pisalo razbojništvo, drugom razbojništvo sa silovanjem. Jedan od njih nam je ispričao da su im rekli da mu se vreme u jedinici računa 1:3. To znači - jedan mesec proveden u jedinici mu skida tri meseca kazne.''
RSE: Cela serija je počela ovim svedočenjem. Da li je na ovo svedočenje bilo reakcija?
STANKOVIĆ: Na tu prvu emisiju je bilo dosta reakcija. Emisija je išla hronološki i završila se 5. oktobrom. U toj emisiji mi smo objavili i dokaz da je došlo do uništavanja dokumentacije, što je jako bitno, odmah nakon 5. oktobra, u vreme dok je Rade Marković, tadašnji načelnik DB-a, ostao zaštićen na toj poziciji još tri meseca. U tom periodu je došlo do uništavanja dokumentacije od Službe državne bezbednosti. Na taj način su potpuno zamazani tragovi, uništeni dokazi o tome šta je služba sve radila. To je izazvalo veliku pometnju u javnosti, ali su se svi pravili ludi. Bivša vlada je u glas pričala kako su oni tada prvi put to videli, što nije tačno, jer su bili upoznati sa tim. Tadašnja vlast je obećala da će formirati poseban anketni odbor koji će to da ispita, da će na sednici Odbora za bezbednost postaviti pitanje tadašnjem direktoru šta se tu desilo. Održana je sednica Odbora za bezbednost na kojoj je direktor DB-a predstavio godišnji izveštaj, ali ga niko od poslanika nije pitao za spaljenu dokumentaciju. Tako da je i to prošlo sa velikom bukom od pet dana i tako se završilo. Zaštićeni svedok koji je govorio je imao problema. Koliko sam čula, neki ljudi su ga prepoznali, iako je bio potpuno u mraku. Mislim da je to bio jedan te isti krug ljudi koji se međusobno zna.
RSE: Šta dalje planirate?
STANKOVIĆ: Ima toliko tabu tema da neće biti problema da se nešto radi. Plan nam je da ovu temu, koju sada radimo, istražimo koliko god možemo, nezavisno od nadležnih institucija, da ispitamo neke navode i optužbe koje je Popović izneo. Već dve godine jurim za intervju Caneta koji me nikada nije odbio, ali je govorio da sada nije pravi trenutak. Uporno ga zovem. Ubeđena sam da će pristati na razgovor. Mislim da je jako bitan sagovornik.
RSE: Toliko je dezinformacija, zakulisnih igara, toliko je moćnih ljudi iz senke koji vuku konce tako da mnogi nisu ni svesni da su marionete u njihovim rukama. Kako se čuvate od toga da ne postanete nečija marioneta?
STANKOVIĆ: To jeste problem. Tu svako priča neku svoju priču i igra neku svoju igru. Pre nego što pustimo neku informaciju proverimo na nekoliko strana da li je tačna. Kada su u pitanju ovakvi razgovori i intervjui, nema odbrane od toga. Neko iznese neku tvrdnju ili mišljenje pa se posle proverava da li je istinita.
RSE: Kako ste odrastali? Da li ste razmišljali o tome šta se događa oko vas? Na početku ratnih devedesetih ste bili gimnazijalka. Kakav je bio vaš stav i koliko vas se ticalo to što se događa oko vas? Da li ste bili svesni toga da živite u nenormalnim okolnostima, ili ne?
STANKOVIĆ: Uopšte nismo bili svesni toga. Mojoj generaciji je tada bilo trinaest godina. Mislim da su nas roditelji štitili od svega toga. Mislim da je najveći poraz u svemu tome što nismo bili svesni da se rat dešava oko nas. Nismo se time bavili.
RSE: Bili ste ravnodušni. Bez obzira što ste bili debelo u tome ste mislili da se to vas ne tiče. Niste razgovarali o Hrvatskoj ili o Bosni. Kada su se čuli topovi u Beogradu, kada se gađao Vukovar, niste reagovali.
STANKOVIĆ: To je najveći poraz. Toga se više i ne sećam. Osećam to kao neki prazan period u mom životu. Verovatno da me zanimalo šta se tu dešava, ali da su roditelji bili ti koji su pokušavali da zaštite i mene i moje društvo. Možda zbog toga što smo mali i mladi i što ne znamo ništa. Možda i zbog manipulacije na državnoj televiziji smo imali dojam da se to ne dešava nama, ali tamo negde. To dosta pokazuje u kakvom je periodu rasla naša generacija. Mislim da je ta ravnodušnost najstrašnija od svega.
RSE: Odlučili ste da se bavite novinarstvom 1995/1996 godine, u žestoko Miloševićevo vreme. Znamo kakvo je tada bilo novinarstvo. Šta je u tome bilo privlačno?
STANKOVIĆ: Stalno sam čitala novine i stalno me zanimalo šta se to dešava. Tada su počele i demonstracije. Slušala sam non-stop B92 i Indeks da čujem šta se stvarno dešava. Bojana Lekić je za mene bila ime. Organizovala je školu za novinarstvo na koju sam se prijavila. Više nikada nisam mogla da izađem iz toga.
RSE: Puno pripadnika vaše generacije, i poznanika i prijatelja, je otišlo iz zemlje.
STANKOVIĆ: Na žalost. Dosta ljudi je otišlo. S njima sam u kontaktu. To su razni krajevi sveta. Mislim da je to bio najgori period. Ljudi su bežali odavde. To je bio kraj devedesetih. Oproštajne žurke sa rečima - vidimo se jednog dana kada u ovoj zemlji bude bolje. To je bio dosta loš period u našoj generaciji. Mnogi nisu mogli da nađu posao, sve im je bilo odvratno, ratovi, verovanje da se nikada ništa neće promeniti.
RSE: Ima li koga da se vraća?
STANKOVIĆ: Ne od onih koje ja znam.
RSE: Sredinom ove nedelje, vest dana je bila da Tužilaštvo traži kompletne trake koje su snimljene. Da li traži sedam sati, koliko je ukupno snimljeno, ili traži samo emitovani deo materijala?
STANKOVIĆ: U zahtevu koji su nam poslali navodi se da traže integralni snimak razgovora, što znači svih sedam sati, iako smatram da na to nemaju pravo. Nema potrebe da dobiju deo razgovora koji nije emitovan. Mogu da dobiju samo ono što je emitovano. Tražili su ime autora emisije, moje ime, a sve zbog, kako se navodi, eventualnog obavljanja razgovora i sa autorom zbog okolnosti u kojima je snimljen intervju. Možda i ja treba da odgovorim na neka pitanja.
RSE: Ne bi bilo iznenađujuće da vas pozovu na informativni razgovor.
STANKOVIĆ: Nisu baš naveli informativni, ali mislim da to znači to.
RSE: Da li će te dati sve te trake?
STANKOVIĆ: Mi ćemo im dostaviti. Pored integralnog razgovora tražili su i priloge koji su emitovani na istu temu. Sve će to dobiti, ali neće dobiti ono što nije emitovano. Dosta toga nije emitovano. Snimljeni razgovor traje sedam sati. Od toga je emitovano dva i po sata.
RSE: Šta je u onih četiri i po sata što je ostalo?
STANKOVIĆ: Ima jedan deo razgovora koji će nam poslužiti da dalje istražujemo tu priču. Ne mogu da vam kažem o čemu je reč, jer je urednička procena bila da sami moramo da radimo tu priču na osnovu neke njegove tvrdnje.
RSE: Postoji deo koji niste hteli da pustite.
STANKOVIĆ: Da, jer mislimo da je velika priča i da možemo da imamo još sagovornika na tu temu.
RSE: S obzirom koliko je rekao u tih dva i po sata koja su emitovana, ne mogu da zamislim šta je to još drastičnije što je rekao, a što zahteva kompletiranje priče sa verzijom priče ljudi o kojima je reč?
STANKOVIĆ: Nisu bitni ljudi o kojima je govorio. To je nešto što je on samo načeo kao informaciju i nešto što sa novinarske strane može da bude velika priča. To nije vezano za ubistvo Zorana Đinđića i to je i jedan od razloga što to nismo pustili. Za sada to nije ni toliko akutelna priča za temu koju radimo, ali može da bude jako velika priča ukoliko dođemo do nekih sagovornika. Ima indicija da ćemo doći do njih. To će biti jedna od velikih priča, ukoliko je uradimo.
RSE: Da li ste pitali vašeg sagovornika sve što ste hteli?
STANKOVIĆ: Jesam.
RSE: Da li je on hteo na sva pitanja da odgovori?
STANKOVIĆ: Nije postojalo pitanje na koje je rekao da neće da odgovori.
RSE: Kada ste se dogovarali oko emisije, da li je postavio neke uslove u smislu da o tome neće da priča i da ga o tome ne pitate? Utisak iz intervjua je da je razgovor išao prilično spontano. Bio je spreman da odgovara i na vaša, dosta provokativna, pitanja.
STANKOVIĆ: On nije imao nikakve uslove što se tiče pitanja. Jedini uslov je bio koliko to treba da traje. Kada smo se dogovarali oko emisije, nakon što je pristao, pitao me koliko će trajati razgovor. Rekla sam da najduže dva sata. Rekao je da to ne dolazi u obzir, jer ako je pristao da priča to znači da ću morati da ga pitam sve, jer to mora negde da ostane. Posle prve emitovane emisije sam ga zvala da ga pitam za reakcije. Rekao je da nije gledao emisiju jer nije u zemlji, ali da su ga zvali prijatelji i da su mu rekli da je bio super. Rekao je što je imao. Ima svoje advokate.
RSE: Priča o političkoj pozadini ubistva premijera Srbije, Zorana Đinđića:
Da li su bila planirana politička hapšenja, hapšenja političara za vreme akcije Sablja, konkretno mislim na Koštunicu, Čovića i druge?
''Bila su planirana hapšenja svih koji su umešani u ubistvo Zorana Đinđića. Da li su oni bili popovi, političari ili kriminalci – to nije važno. Priča o političkim hapšenjima je izmišljena i nametnuta priča zbog jednog broja ljudi koji su uhapšeni tokom akcije Sablja i za koje se nije uspelo dokazati da su direktno u to bili uključeni, što ne znači da nisu, ali niti da jesu. Nije zgodno da vas uhapse u akciji u kojoj se hapse ljudi koji su učestvovali u ubistvu predsednika vlade jedne države. Onda je bilo mnogo lakše da se izmisli priča o političkim žrtvama. Danas čujem da su svi političke žrtve.''
Tokom akcije, pa do danas, nije otkrivena politička pozadina o kojoj se toliko govorilo. Zašto?
''Jedan od razloga je taj što otkriće ubistva Zorana Đinđića, otkriće inspiratora ubistva Zorana Đinđića organizatora, onih koji su davali tu podršku, podrazumeva otvaranje šezdeset i nešto godina čvrsto čuvane priče koja je preživela od Staljina, preko Slobe, do danas. Oni su toliko jaki i toliko moćni i toliko su infiltrirani u ovo društvo.''
Ko?
''Organizaciju koja stoji iza toga čine vojne službe bezbednosti, kao stožer te grupe kojoj u poslednjih deset-petnaest godina pripada i Srpska pravoslavna crkva, Akademija nauka, sve institucije od najvećeg poverenja građana, kojoj pripadaju tajkuni iz Miloševićevog vremena, kojoj pripadaju ratni zločinci koji su u prethodnih deset godina klali, ubijali, pljačkali i otimali i kojoj pripadaju ratni profiteri.''
Zašto nikada nije otkrivena politička pozadina o kojoj se toliko govorilo?
''Zato što to podrazumeva otvaranje vojske i otvaranje vojne službe bezbednosti.''
Pa šta?
''Ko to da uradi? Jedan od razloga što je Zoran Đinđić ubijen je taj što je za pet dana pre ubistva Zoran Đinđić trebao da preuzme vojsku i vojnu službu bezbednosti i što bi se za par meseci sve otvorilo, skoro identično kao što je počelo da se otvara kada smo preuzeli Službu državne bezbednosti. Između te dve organizacije ne postoji nikakva razlika.''
Da li hoćete da kažete da vojska stoji iza ubistva Zorana Đinđića?
''Hoću da kažem.''
Na osnovu čega to tvrdite? Imate li neke dokaze za to, ili ste analizirali, pa došli do tog zaključka?
''Došao sam do toga na osnovu desetina zaključaka do kojih svako može da dođe ako hoće.''
Onda ste odgovorni što nam to niste saopštili ranije.
''Nema nikakve dileme da je Vojislav Koštunica bio politički kišobran te grupe.''
To je opet ozbiljna optužba.
''Jeste. Ozbiljno je i ubistvo predsednika vlade.''
RSE: Vi ste mesecima pokušavali da dobijete Vladimira Popovića.
STANKOVIĆ: On je bio prvi sagovornik koga sam zvala u oktobru kada sam počela da radim emisiju Rukopisi ne gore. Tada je rekao da mu ne pada na pamet da priča bilo šta, da gubim vreme i da ne želi da priča za B92. Rekla sam da nije njegovo da odlučuje o tome da li gubim vreme ili ne i pitala ga da li možemo da se vidimo. Pristao je. Otišla sam kod njega u agenciju. Tada je odbio. Pokušavala sam da mu objasnim da pokušavamo da istražimo šta se tu dešavalo i da mislimo da je jako bitan sagovornik. Rekao je da jeste i da puno zna, ali da neće da priča. To je trajalo oko mesec dana. Nije hteo da čuje za B92. On je bio u nekoj vrsti sukoba i sa mnom, jer sam ga zvala pre dve godine zbog Duvanske afere u kojoj su se spominjali razni ljudi, od Đinđića i ne znam koga sve ne. Tada sam htela da radim tu emisiju i pozvala sam ga. Bio je prilično iznerviran kada sam mu rekla šta radim. Rekao je da ne može da veruje da je B92 naseo na nameštenu i izmišljenu aferu, da je to skandal i pitao me odakle mi ideja da ga zovem kao sagovornika. Tu se završio naš razgovor. Kada sam ga zvala sada, setio se Duvanske afere. Zvala sam ga uporno da ga pitam da li se predomislio jer je neophodno da progovori na tu temu.
RSE: Da li je tačno da ste ga jedno vreme zvali svaki dan?
STANKOVIĆ: Otprilike svaki drugi dan. Bila sam užasno dosadna. To je tačno. U početku sam planirala da uradim samo jednu emisiju Rukopisi ne gore, ali smo odjednom imali petnaest sagovornika, priče su počela da se otvaraju jedna za drugom i shvatili smo da to ne može da bude jedna emisija, da će to biti mini serijal. Zvala sam ga posle prve emisije da mu kažem da će biti još emisija i da ima vremena da se predomisli. I tada je odbio. Posle druge sam ga opet zvala. Trećom emisijom je trebalo da završimo serijal, ali smo se ipak odlučili i za četvrtu. Rekao mi je da ne vidi razlog zašto bi učestvovao u toj emisiji jer: ''Srbija nije uopšte spremna da čuje istinu''. Tu mi se učinilo da je već počeo da se predomišlja. Onda sam počela da ga zovem non-stop. Dva dana posle cunamija, koji se dogodio u decembru, rekao je da ako pristane da priča da će to biti gore od cunamija.
RSE: Da li vam je na kraju rekao zašto je progovorio? Da li je podlegao vašoj upornosti, ili je u pitanju bila procena da ipak treba da progovori? Možda ga je potaklo nešto iz emisija koje ste radili?
STANKOVIĆ: Mislim da tu ima svega po malo. Ne znam šta je presudilo. Mislim da je on bio vrlo otvoren u tom razgovoru. To je za mene bilo iznenađujuće.
RSE: Poznata je njegova rečenica da je Koštunica bio politički kišobran za ljude koji su ubili Zorana Đinđića:
Na jednom od brifinga u vladi Srbije ste rekli da je istraga došla do najbližeg okruženja Vojislava Koštunice. Da li ste svesni odgovornosti koju imate za takvu izjavu ukoliko nije tačna?
''To nisam izmislio. Nemam odgovornost. Ja sam službenik vlade. Saopštavam ono što dobijem od nadležnih organa vlade. Rekao sam to, ne zato što sam to izmislio, već zato što je to meni rečeno da kažem i zato što je to bilo tačno i zato što je istraga o ubistvu Zorana Đinđića, kako se otvarala, došla do jednog savetnika predsednika Koštunice, i to ne do bilo kog, već do savetnika za bezbednost. Došla je do Koštuničinog šefa vojne službe bezbednosti, došla je do finansijera ili simpatizera stranke Vojislava Koštunice i još desetine likova čija imena nikada niste čuli i koja se nisu pojavila. Dva dana posle toga je Koštunica održao odbrambeni sastanak, u Skupštini grada, Glavnog odbora DSS-a kao pripremu za rat, gde je, da bi se odbranio, krenuo u napad na mene. Nije trebao mene da napada, već one koji su to meni dali.''
RSE: Završili ste razgovor, završila se emisija. Na koje delove, na koje iskaze i tvrdnje je bilo najviše reakcija?
STANKOVIĆ: Najviše reakcija je bilo na deo da je Vučelić pokrao pare od Državne bezbednosti. Ostali delovi u kojima se iznose jake optužbe, prosto su ostali nedovoljno obrađeni u javnosti.
RSE: Zanimljivije za javnost je bilo to što je Vučelić ukrao pare, nego činjenica da je Popović optužio delove vojske, crkve, Akademije?
STANKOVIĆ: Svi su mnogo više reagovali na Vučelića. Posle druge emisije, u kojoj je optužio delove vojske, crkve, Akademije, svi su reagovali u stilu da je Popović opružio institucije u koje građani imaju najviše poverenja i pitali se koji je njegov cilj i zašto to radi. Vojska je demantovala da je na bilo koji način umešana u pripremu i ubistvo Zorana Đinđića. To se i očekivalo. Naravno da će svi demantovati, ali je u nadležnost određenih institucija da to ispitaju, ukoliko je to moguće.
RSE: Da li je tačno da su reakcije krenule i pre nego je počela emisija, samo na reklamu da će biti o tome reči?
STANKOVIĆ: Jeste. Reakcije su bile - što se uopšte jednom luđaku daje prostor da priča. To pre svega mislim na žutu štampu. Ljudi su se interesovali šta je sve Popović rekao u tom intervju i pre nego je intervju emitovan. Mene niko nije zvao, ali su mnogi ljudi, koje on čak nije ni spomenuo, pokušavali da od drugih ljudi iz redakcije saznaju šta je on sve rekao, da li je njih spomenuo ili ne.
RSE: Neki su zvali da pitaju da li će njihovo ime biti spomenuto? Ko je zvao s tim u vezi?
STANKOVIĆ: To sada nije bitno. Rekla bih vam da je mene neko zvao. I meni su to prepričavali.
RSE: Mnogi su progovorili posle njega. Ima onih koji i dalje odbijaju da govore. Među njima je i premijer Vojislav Koštunica. Da li ste s njim pokušali da razgovarate?
STANKOVIĆ: Jesam. Još pre prve emisije, pre 15. novembra, poslala sam zahtev sa pitanjima. Nismo dobili nikakav odgovor, što je dosta poražavajuće. Čak nam iz njegovog kabineta nisu odgovorili ni da neće da odgovori. Zvala sam par puta posle toga da pitam da li postoji ikakva mogućnost ili ne, ali ništa od toga nije bilo. Zvala sam ga i nekoliko puta posle toga, ali dobiti bilo kakav odgovor je nemoguće. Ne znam zašto. Mislim da je neophodno da ljudi koji su na vlasti odgovore na neka pitanja koja su od državnog i javnog interesa. Imaju obavezu da odgovore.
RSE: Pored Okružnog tužilaštva, koji organi su još od vas tražili trake?
STANKOVIĆ: Za prethodne emisije serijala Rukopisi ne gore, koji je išao pre Popovića, trake je tražilo Tužilaštvo Specijalnog suda koje vodi proces ubistva premijera Srbije. Opštinski sud je tražio intervju sa Goranom Petrovićem, da vide da li tu ima elemenata za krivičnu odgovornost.
RSE: Goran Petrović je bio bivši načelnik DB-a, a u vreme kada je emitovana emisija je bio savetnik ministra Jočića. Šta se s njim dogodilo posle toga?
STANKOVIĆ: U toj emisiji je bio vrlo oštar. Optužio je mnoge ljude za neke stvari, čak je rekao da misli da je Zoran Đinđić izvršio samoubistvo koje je počelo onda kada je službu predao svojim najvećim neprijateljima - Koštunici i Legiji. Nekoliko dana posle emisije dobio je rešenje o novom radnom mestu i postao je analitičar za protiv požarnu zaštitu. U međuvremenu su pokrenuli protiv njega i disciplinski postupak. U to vreme je dobio poziv da kao stručnjak učestvuje na nekom okruglom stolu koji su organizovale neke međunarodne organizacije, NATO i Partnerstvo za mir. O tome je obavestio ministra Jočića koji je trebao da mu da dozvolu da otputuje, pošto je radnik Ministarstva policije. Jočić je odbio njegovu molbu, tako da Petrović nije otišao na seminar na kojem je trebao da učestvuje. Odlučili smo, posle svega što mu se desilo, da emitujemo ceo razgovor, jer mislimo da je prošlo vreme kada su se ljudi kažnjavali zbog toga što su se usudili da nešto javno kažu.
RSE: Vaša serija, Rukopisi ne gore, je počela u okviru Insajdera. Početak emisije su devedesete i informacije o tome kako su stvarane Jedinice za specijalne operacije (JSO) - Crvene beretke. Kada se govori o Crvenim beretkama i Legiji preskače se činjenica da su nastali u ratnim okolnostima. Ratni deo se zanemaruje, kao da je mnogo zanimljivija unutrašnja priča. Vi ste krenuli od početka i to pričom zanimljivog svedoka koji je ostao anoniman, a koji je bio jedan od pripadnika Crvenih beretki na početku rata.
STANKOVIĆ: Za takvim čovekom, koji bi ispričao kako je to nastalo, što je jako bitno, smo tragali. Svi pričaju kako su Crvene beretke nastale početkom 1996. godine, a to nije tačno. Nastali su početkom devedesetih u Kninu, samo su menjali imena. Njima se kasnije priključio i Arkan. Preko raznih izvora smo pokušavali da dođemo do nekoga ko bi pristao da pred kamerama ispriča kako je sve počelo, a pod uslovom da je bio učesnik u svemu tome. Došli smo do jednog čoveka. Pregovori sa njim su trajali mesec dana. Bio je raspoložen da ispriča neke stvari. Kada je odučio da izađe iz svega toga, život mu se pretvorio u pakao. Nije mogao da nađe posao. To je bio njegov glavni razlog da pristane na razgovor. Uslov je bio da bude potpuno zaštićen, da bude snimljen u mraku, da mu se izmoduliše glas, što možda najbolje govori o tome koliko su neki ljudi iz mračne prošlosti i dalje mnogo moćni u ovoj zemlji.
RSE: Svedočenje o tome kako su se pravili sukobi 1991. i 1992. godine:
''To je tema koja spada u doktrinu – kako praviti rat tamo gde ga nema. Sukob se vrlo lako iscenira. U to vreme je bila prisutna JNA. Obuče se hrvatska, zarobljena, uniforma. Pripuca se po vojsci, ne po ljudima, ali po tehnici, ako hoćete da napravite sukob sa vojskom. Ostave se mađarske čaure, delovi uniforme. Onima koji se bave tim poslom, takvi dokazi su dovoljni. Normalno je da će vojska, kao formacija, odgovoriti na to u pravcu odakle je dobila napad, u pravcu neprijatelja. Tu je neminovan sukob.''
RSE: Naravno da su isti ljudi korišćeni i na unutrašnjoj sceni za specijalne prilike kakav je bio čuveni 9. mart. To je početak 1990. godine, velike demonstracije i trenutak kada se činilo da se Miloševiću klima stolica. Nije se klimala, ali se učvrstila. Tada je prvi put bila zloupotrebljena ta jedinice od strane države:
''Kada smo došli u Beograd bilo mi je sve jasno. Krenuli smo putem Dedinja i došli na Dedinje. Bila je tu masa ljudi. Bili su protesti. Policija nam je otvorila prolaz. Bili smo teško naoružani. Na oklopnim vozilima smo imali teške mitraljeze i topove 20 milimetara, što mi nije bilo jasno. Izgleda da je Rambo odlično znao o čemu se radi. Gore smo raspoređeni. Zadatak je bio: patroliranje i prvenstveno zaštita Miloševića i njegovog ličnog obezbeđenja. Mi smo bili drugi krug obezbeđenja koji je pucao bez opomene. Ako bi neko ušao iza žice, prostor od vile i sektora koji smo držali, bio bi ubijen istog momenta.''
Kriminalci, prema svedočenju našeg sagovornika, ulaze u službu još 1991. godine. Ta veza između kriminala, DB-a i politike godinama postaje neraskidiva:
''Pojavila se zemunska grupa, koju smo zvali i kontaktirali. Videli smo da ti momci imaju nekog iskustva sa oružjem. To se videlo pri rukovanju oružjem prilikom obuke. Neki su bili u odličnoj kondiciji.''
Ko su bili ti ljudi? Kriminalci?
''Jednom je u dosijeu pisalo razbojništvo, drugom razbojništvo sa silovanjem. Jedan od njih nam je ispričao da su im rekli da mu se vreme u jedinici računa 1:3. To znači - jedan mesec proveden u jedinici mu skida tri meseca kazne.''
RSE: Cela serija je počela ovim svedočenjem. Da li je na ovo svedočenje bilo reakcija?
STANKOVIĆ: Na tu prvu emisiju je bilo dosta reakcija. Emisija je išla hronološki i završila se 5. oktobrom. U toj emisiji mi smo objavili i dokaz da je došlo do uništavanja dokumentacije, što je jako bitno, odmah nakon 5. oktobra, u vreme dok je Rade Marković, tadašnji načelnik DB-a, ostao zaštićen na toj poziciji još tri meseca. U tom periodu je došlo do uništavanja dokumentacije od Službe državne bezbednosti. Na taj način su potpuno zamazani tragovi, uništeni dokazi o tome šta je služba sve radila. To je izazvalo veliku pometnju u javnosti, ali su se svi pravili ludi. Bivša vlada je u glas pričala kako su oni tada prvi put to videli, što nije tačno, jer su bili upoznati sa tim. Tadašnja vlast je obećala da će formirati poseban anketni odbor koji će to da ispita, da će na sednici Odbora za bezbednost postaviti pitanje tadašnjem direktoru šta se tu desilo. Održana je sednica Odbora za bezbednost na kojoj je direktor DB-a predstavio godišnji izveštaj, ali ga niko od poslanika nije pitao za spaljenu dokumentaciju. Tako da je i to prošlo sa velikom bukom od pet dana i tako se završilo. Zaštićeni svedok koji je govorio je imao problema. Koliko sam čula, neki ljudi su ga prepoznali, iako je bio potpuno u mraku. Mislim da je to bio jedan te isti krug ljudi koji se međusobno zna.
RSE: Šta dalje planirate?
STANKOVIĆ: Ima toliko tabu tema da neće biti problema da se nešto radi. Plan nam je da ovu temu, koju sada radimo, istražimo koliko god možemo, nezavisno od nadležnih institucija, da ispitamo neke navode i optužbe koje je Popović izneo. Već dve godine jurim za intervju Caneta koji me nikada nije odbio, ali je govorio da sada nije pravi trenutak. Uporno ga zovem. Ubeđena sam da će pristati na razgovor. Mislim da je jako bitan sagovornik.
RSE: Toliko je dezinformacija, zakulisnih igara, toliko je moćnih ljudi iz senke koji vuku konce tako da mnogi nisu ni svesni da su marionete u njihovim rukama. Kako se čuvate od toga da ne postanete nečija marioneta?
STANKOVIĆ: To jeste problem. Tu svako priča neku svoju priču i igra neku svoju igru. Pre nego što pustimo neku informaciju proverimo na nekoliko strana da li je tačna. Kada su u pitanju ovakvi razgovori i intervjui, nema odbrane od toga. Neko iznese neku tvrdnju ili mišljenje pa se posle proverava da li je istinita.
RSE: Kako ste odrastali? Da li ste razmišljali o tome šta se događa oko vas? Na početku ratnih devedesetih ste bili gimnazijalka. Kakav je bio vaš stav i koliko vas se ticalo to što se događa oko vas? Da li ste bili svesni toga da živite u nenormalnim okolnostima, ili ne?
STANKOVIĆ: Uopšte nismo bili svesni toga. Mojoj generaciji je tada bilo trinaest godina. Mislim da su nas roditelji štitili od svega toga. Mislim da je najveći poraz u svemu tome što nismo bili svesni da se rat dešava oko nas. Nismo se time bavili.
RSE: Bili ste ravnodušni. Bez obzira što ste bili debelo u tome ste mislili da se to vas ne tiče. Niste razgovarali o Hrvatskoj ili o Bosni. Kada su se čuli topovi u Beogradu, kada se gađao Vukovar, niste reagovali.
STANKOVIĆ: To je najveći poraz. Toga se više i ne sećam. Osećam to kao neki prazan period u mom životu. Verovatno da me zanimalo šta se tu dešava, ali da su roditelji bili ti koji su pokušavali da zaštite i mene i moje društvo. Možda zbog toga što smo mali i mladi i što ne znamo ništa. Možda i zbog manipulacije na državnoj televiziji smo imali dojam da se to ne dešava nama, ali tamo negde. To dosta pokazuje u kakvom je periodu rasla naša generacija. Mislim da je ta ravnodušnost najstrašnija od svega.
RSE: Odlučili ste da se bavite novinarstvom 1995/1996 godine, u žestoko Miloševićevo vreme. Znamo kakvo je tada bilo novinarstvo. Šta je u tome bilo privlačno?
STANKOVIĆ: Stalno sam čitala novine i stalno me zanimalo šta se to dešava. Tada su počele i demonstracije. Slušala sam non-stop B92 i Indeks da čujem šta se stvarno dešava. Bojana Lekić je za mene bila ime. Organizovala je školu za novinarstvo na koju sam se prijavila. Više nikada nisam mogla da izađem iz toga.
RSE: Puno pripadnika vaše generacije, i poznanika i prijatelja, je otišlo iz zemlje.
STANKOVIĆ: Na žalost. Dosta ljudi je otišlo. S njima sam u kontaktu. To su razni krajevi sveta. Mislim da je to bio najgori period. Ljudi su bežali odavde. To je bio kraj devedesetih. Oproštajne žurke sa rečima - vidimo se jednog dana kada u ovoj zemlji bude bolje. To je bio dosta loš period u našoj generaciji. Mnogi nisu mogli da nađu posao, sve im je bilo odvratno, ratovi, verovanje da se nikada ništa neće promeniti.
RSE: Ima li koga da se vraća?
STANKOVIĆ: Ne od onih koje ja znam.